НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православна црква и римокатолицизам » ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА (из књиге „ЧУВАЈТЕ ДУШЕ“)

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА (из књиге „ЧУВАЈТЕ ДУШЕ“)

 

ДУХ БОЖЈИ И ДУХ ОВОГА СВЕТА
 

ПОГЛАВЉЕ V

УНУТРАШЊИ БЕСПОРЕДАК
И СПОЉАШЊИ РАЗВОЈ

 

Јадници овога света облаче се
а то што облаче је у њима

 
– Старче дајте ми благослов (= послушање).
– Благословим да чиниш духовни карневал као Света Исидора[1] јуродива, како би изградио једну добру дволичност.[2] Видиш, јадници овога света славе своју светску дволичност, облачећи на себе оно што је у њима.[3] Некада су карневали били само једном годишње, на покладе. Данас стално има некаквих карневала…. Свако се облачи како хоће! Људи су данас заиста постали чудни. Полудеше! Мало је оних који су прибрани, часни, било да су у питању мушкарци, жене или деца. Жене су, пак посебно грозне. Када сам данас ишао у град, видео сам једну са врпцом дугачком као завој, са чизмама до горе и са једном кратком марамом. Кажу ми: „То је мода!“ Друге, опет иду са некаквим танким штиклама! Ако с тим само мало ходају, мораће да иду код ортопеда… А какве су фризуре, немој ни да питаш! Гледам једног – нека ми Бог опрости – какав је то човек био? Са некаквим бесним изразом лица, са цигаретом у устима, пуши, а очи му црвене! … Сада кажу да је неко правило да не пуше код куће кад имају малу децу. Међу њима, та јадна деца су од рођења пушачи! Људи страдају и од силних кафа, праве неке гримасе… Отишла је благодат Божија. Сасвим их је напустила!
Сећам се, када сам био на Синају. Колико ме је само болело када сам гледао туристе који су долазили у манастир! Како је то било ружно! Као да сам гледао дивне византијске иконе, бачене на ђубре, само што су ови туристи, сами себе бацили. Једном сам видео једну девојку која је носила нешто као фелон[4], и рекох: „Хвала Богу да неко носи нешто пристојно, макар и да личи на фелон, није као код ових других“. Али кад се враћала, имам шта да видим, сва је била деколтирана!
Докле је свет стигао! … Послали су ми слику једне невесте ( = младе) да се помолим за срећу тог брака. Имала је на себи неку грозну венчаницу. Такво облачење је непоштовање Свете Тајне, и светог црквеног тла. Духовни људи а не мисле! Шта други да раде? То кажем због тога, што ако се у манастирима не држе правила, где ће их држати. Данас су људи сасвим неумни.
Раније када је било макар двоје Христа ради јуродивих, било је мање лудих на свету. Можда треба да молимо ово двоје јуродивих Христа ради, да се поново прихвате свог јуродства? Данас свуда видиш и чујеш најчудноватије ствари. Каже ми један – прекрстио сам се када сам чуо – да је данас модерно код ових лењиваца, да поцепају своју одећу, да је исеку па да после ставе закрпе. Добро, нормално је да неки радник изгледа тако, али да тако изгледа нека ленштина! … Тај што ми је то рекао, поједноставио је. „Да ти кажем, старче, нешто још чудније: моја жена је једном ишла у Омонију, и тамо је видела како дете из породице наших пријатеља, има панталоне исцепане од позади. „Дете моје, каже му, погледај се од позади…“ Ма пусти ме, каже, то је мода“! Јадна та деца!
– Старче, да ли је исправно то што неки носе на гардероби ликове Светитеља?
– Ако је на блузи или на мајци, добро, нема везе. Боље је тако, него да ставе ђавола. Али ако је на панталонама, онда стварно не иде, онда је то безбожно. Ето, када је Патријарх Димитрије ишао у Америку, неки су правили мајце са ликом патријарха и цркве Свете Софије.
– То су чинили из благочестивости?
– Па нису то чинили Јевреји, него хришћани. Има и неких који чине добра дела, као што постоје и добри лекари, а и они лоши!
– Старче, сво ово безакоње је под утицајем странаца?
– А одакле би било? Због тога су у моје време говорили: „Људи из Смирне су…“ Јер је то био приморски град и долазило је тамо много странаца. Свети Арсеније је био веома строг по овом питању. Била је тамо на Фаросу нека млада, која је носила некакву шарену смирнску мараму. Стално јој је Свети понављао да је баци и да носи онакву какву су носиле и остале жене. Али она га није слушала. Једнога дана, када је Свети Арсеније виде да поново носи ту шарену мараму, рече јој строго: „Болештине Француске на Фаросу не желим. Ако не послушаш, децу коју ћеш родити, након што се крсте, однеће анђели а ти нећеш имати радости“. И ни тада није послушала, и двоје деце јој умре. Тек тада дође, баци ону мараму, и оде код Светог Арсенија да тражи опроштај.
– Старче, да ли тамна одећа помаже у духовном животу ономе ко жели да постане монах?
– Да, тамна одећа много помаже. На тај начин се човек удаљава од света, док се шареном одећом везује за свет. Онај ко каже: „Ићи ћу у манастир и тамо ћу носити црнину. Ићи ћу у манастир и тамо ћу вршити правила“, такав ће и кад оде тамо, чинити црне ( = лоше, погрешне) ствари. Када је неко у свету и када са радошћу чини оно што чине монаси, такав се и свету духовно радује, и у монаштву ће напредовати два по два и три по три степеника.
– Старче, често пута, млади који су побожни и који се облаче благочестиво имају много проблема са одраслима.
– Ако верују и ако то чине од срца, привешће и одрасле на своју страну. Знао сам једну девојку која је носила црнину и дугачке рукаве. Била је благочестива! Каже јој једном једна модерна старица: „Не стидиш ли се девојко, да носиш црнину и дугачке рукаве?“ А она јој одговори: „Пошто не видимо ваш пример, онда ћемо ми носити црнину“. Тако ју је придобила.
Видиш, та жена је недавно постала удовица а носила је шарено. Али шта да кажеш? Моја сестра је пре двадесет три године постала удовица, и од када јој је муж умро, није скидала црнину. Ја сматрам блаженом удовицу која носи црнину целог живота, и која живи чистим духовним животом, без роптања прослављајући Бога, док несрећницама сматрам оне које носе шарену одећу и и у складу са таквом одећом живе.
 

Данас не може да се разликује човек од жене
 
Некада су, да би искушали мудрост Соломонову, довели групу дечака и девојчица, слично одевених, да их он раздвоји.[5] Он их одведе до једног врела и рече им да пливају. По начину на који су пливали, разделио их је. Девојчице су скакале пажљиво, стидљиво, док су дечаци скакали на главу и длановима пљускали.
Данас мушкарци тако много опонашају жене да често пута не можеш да их разликујеш. У стара времена си са педесет метара могао да разликујеш да ли је неко мушкарац или жена. А данас, много пута, ни изблиза не можеш да разликујеш ко је шта. Не схваташ – мушкарац је? – жена је? Због тога и постоји пророштво да ће доћи време када неће моћи да се разликује да ли је неко мушкарац или жена. Старац Арсеније Спилеотис, рече једном младићу који је имао косу до земље: „Добро, шта си ти? Младић или девојка?“ Није могао да разликује. Касније су их на Светој Гори шишали. Сада долазе као под конац… Ја сам их шишао маказама којима сечем коноп када плетем бројанице. Колико њих сам само ошишао! Шишао сам их иза цркве. Кад дођу такви, кажем им: „Треба ми косе за неке ћелавце да им залепим… Учините ми љубав да вам мало косе одсечем!“ Шта да раде сад?
– И то су прихватали?
– Важно је на који начин им приђеш. Не почнем. „Како је то грозно. Зар се не стидите? Не поштујете ову свету земљу!“ Него им кажем: „Бре децо, ви са том косом исмејавате своју мушкост. Да видите некога како по Омонији шета са женском ташном, на шта би то личило? Зар то иде? `Ајде да одсечете косу!“ И онда их шишам. Знате ли колико сам косе скупио? Понекад, ако се неко мало буни, и почне да пита „зашто“, итд, кажем му: „Шта „зашто“? Зар нисам калуђер? Ја шишам. То је мој посао“! То је начин да им то кажеш. Смеју се и то је то. А после их шишам. Не мењам им имена! Само сам једног назвао Достојно јест, јер је у том часу прошла Литија са иконом Достојно јест. Како су се само родитељи радовали што их шишам! Схваташ ли колико сам обрадовао родитеље, мајке њихове? Охохо… Само због тога да ме прости Бог! …
Сада је опет мода да се шишају и да позади остављају нешто као праменове. „Чему ти то служи?“, питам понекад. „То остављамо, каже ми, да нас се сви пазе“. „Дете, и да платите, са толико проблема које имају данас неће на вас обраћати пажњу“. А видиш како многи младићи данас стављају минђуше! И то колико минђуша ставе!
– Старче, неки носе само једну минђушу.
– То су анархисти који носе једну минђушу. Једна минђуша је симбол анархије. Не стављају минђушу зато што су хомосексуалци – буше уши и стављају то, као знак побуне. Дође један момчић са оцем, овде у Коливију, двадесет две године, са дугачком косом, брадом и једном минђушом у уву. „Није важно, рекох. Многи вас осуђују. Ја вас не осуђујем. Ти који вас осуђују не знају да сте анархисти, и зато вас осуђују“. После је то скинуо и дао ми. Било је од злата. „Дај то, рекох, неком златару, и нека ти од тога направи крстић“.
– Старче, неки стављају минђуше и у нос.
– То значи да им је ђаво ставио алку у нос, само се поводац не види… Има и оних који око врата имају златне ланце, одавде до овде! Једноме сам дао средство за чишћење. Касније га је ставио на врат, а ја му рекох. „То да даш неком сирочету, или да даш својој мајци да да неком сиромаху“. Кад сам му изнео такво размишљање, рече ми: „Шта да радим“? „Од сад па надаље, рекох, да носиш ланчић са крстићем“. Мушкарци, па да носе накит! Носе дебеле златне ланце, од по два три реда, што ни принчеви не стављају на себе. Ставе то око врата, а онда ти причају о својим проблемима. То /што раде/ је проблем! Правила! Нека их преузму од других, нека их сами поставе. Изгубили су меру. Сасвим сасвим, сасвим! Неки око врата стављају знакове зодијака. Питам једног: „Шта је то? Први пут то видим“. „То је мој хороскопски знак“, каже. А ја сам мислио да је иконица Пресвете Богородице. „Добро, рекох, животиње сте, па носите зодијак“.[6] Лудост! Унутрашње безакоње ( = беспоредак) је провалило напоље. Треба много да се молимо Богу да просветли омладину, како би сачували барем мало памети.
 

Људи су жедни једноставности
 
Добро је ако су људи жедни једноставности, па су дошли дотле да праве једноставну моду, ако се и не чини једноставном. Долазе неки на Свету Гору са испраном одећом. Кажем: „Ови не раде на пољу, зашто су такви“‘? Неко говори сељачки по природи, и њему то стоји. А други се труди да тако говори и то је да ти припадне мука. Има и оних који долазе са својим краватама… Из једне крајности у другу. Један је имао шест-седам кравата са собом. Једно јутро кад су се спремали, понесе са собом кравату, сако, итд. „Шта радиш тамо“?, пита га неко. „Ићи ћу код оца Пајсија“, каже. „А, шта ти је то што носиш?“ „То сам обукао да му тако укажем поштовање“. Е, где смо стигли!
Уопште немају једноставности, и због тога постоји овај хулиганизам ( = дивљаштво). Када духовни људи не живе једноставним животом, него су стегнути, онда не помажу омладини. Тако млади данас, немајући никаквог узора, живе развратно ( = као дивљаци). Јер, када гледају уштогљене хришћане, људе придављене краватама, стегнуте – не виде ту никакву супротност нити противљење свету. Ако не виде једноставност код духовних људи, ни сами неће достићи то стање. Млади данас прихватају духа овога света, поредак овога света. „Тако треба да чинимо ми хришћани, тако треба ово, тако треба оно…“. И не чине то из себе, због благочестивости, него зато што „тако треба“. Некада млади говоре: „Шта је ово? Да иду у цркву са стиснутим вратом ( – због кравате – прим. прев.)! Одох оданде!“ И одлазе и враћају се наги. Иду у другу крајност. Схваташ: Све то чине јер се супротстављају. И када имају идеале, немају ваљане узоре. Због тога је потребно да их неко усмери ка ревности, да их покрене једноставним животом. Они се љуте када духовни људи и свештеници покушавају да их задрже методима овога света. Када, међутим, нађу оно што је часно, али и једноставно и искрено, тада имају проблема. Јер када је неко искрен и не потчини самога себе, онда је једноставан и има смирење. Онога ко је то постигао ово смирује, али то осећају и други. Свако разуме да ли са њим заиста саосећаш или лицемерствујеш. Један хулиган је бољи од једног лицемерног хришћанина. Зато, не треба имати лицемерни осмех љубави, него се треба природно понашати – нити злоба нити лицимерство, него љубав и искреност. Још је боље ако су ту и емоције, када је остало добро постављено. Треба имати поштовања ( према људима – прим. прев) и свакако љубави. Треба делати једноставно а не по шаблону, јер тако човек остаје само на ономе што је спољашње и постаје спољашњи човек, карневалски клован.
Унутрашња чистота дивне душе истинитог човека, улепшава и његову спољашњост, и сладост божанске љубави ослађује и његов поглед. Унутрашња лепота душе, осим што улепшава и освећује човека духовно, чини то и са његовом спољашњошћу, предаје га божанској благодати, улепшава и освећује и ружну одећу коју носи благословни човек Божји. Отац Тихон је сашио само једну скуфију и један огртач од дела расе – то је носио, али је задобио велику радост. Јер ако је од споља и носио нешто што је стварно било ружно, то није изгледало ружно, јер га је улепшавала унутрашња лепота његове душе. Једном га је неки посетилац фотографисао у тој његовој одећи и у некаквој пиџами, којом га је огрнуо јер је видео да се старац смрзава. И сада, они који гледају на фотографији оца Тихона, мисле да је носио владичанску мандију, док је то у ствари била стара пиџама. Људи су и његове дроњке посматрали са побожношћу и узимали су их као благослов. Један такав благословени човек, који се изнутра изменио и који се и споља осветио, има веће достојанство, од свих оних људи који се само споља мењају (пресвлачећи своју одећу), а у себи задржавају старог човека са древним гресима.
 

Жена да не носи мушко одело,
нити човек да се облачи у женске хаљине“
[7]
 
– Старче, како се треба поставити према женама које у манастир долазе у панталонама? Често кажу да је то много практичније, а и да је боље тако него да долазе у кратким сукњама.
– Данас ће носити и кратке панталоне! То је тачно решено у Старом Завету! „Човек не треба да носи женску одећу, нити жена да носи мушку“. То је закон, а и тако нешто је непристојно. Мушкараца који носе сукње је мало, врло мало.
– Жене које раде на пољу ( = на њиви), кажу да не могу лако да се покрећу, ако не носе панталоне.
– То је оправдавање.
– Старче, мајке такође говоре девојчицама да носе панталоне да се не би прехладиле.
– Нема другог решења? Не постоје чарапе до струка? Ако неко жели, наћи ће решење.
– А када дођу неки званичници и када међу има неких жена у панталонама?
– Испитајте их. „Желите ли да вам снисходимо, да покваримо поредак и да у манастиру настане беспоредак?“
– Једном приликом је дошло тридесет учитељица у панталонама и и смо их пустили да уђу.
– Лоше, то ни иде! Требало је да им кажете: „Опростите, постоји манастирска уредба да не допуштамо да уђу жене у панталонама“. Јер оне ће после да оду у неки други манастир и да кажу: „У том манастиру су нас пустили да уђемо у панталонама“. Јер ви сте снисходили и пустили их, а после ће неко због вас такође да снисходи. Ставите на врата таблу са оним местом из Старог Завета. Набавите и педесет сукњи, да их на леп начин дате онима које први пут долазе у панталонама па не знају, или онима које имају кратке сукње.
– Старче, а када дође читава средња школа, и све девојке су у сукњама?
– Почастите их напољу, испред врата, јер је то како су обучене, проблем. Или, ако се најављују телефоном да ће доћи, кажите: „Молимо вас да наставнице и ученице не носе панталоне“. Тако ће разумети да је потребно да поштују место на које иду. Манастир није парохијска црква. У парохији, свештеник је дужан да исправља жене, да би схватиле због чега не треба да носе панталоне, и да се упристоје. Ако некада дође код њега жена која је из друге парохије, и која носи панталоне, треба да се стара да уреди ствар. Црква је мајка а не маћеха.
– Старче, многи, међутим кажу. „ето шта радите, одбијате народ од цркве“.
– Ма зашто у Старом Завету постоји заповест од Бога која забрањује женама да носе мушко одело итд? Шта још хоће? Ти кажи: „Зашто да жене не иду у цркву у панталонама? Зашто да се за управитеље цркве не изаберу атеисти, кад је црква народ?“ Тако ће добробит Цркве зависити од безбожника. Начиниће до Цркава библиотеке, апотеке итд, када разнесу све! „Зашто ово, зашто оно?“ Шта да се каже?
У манастир не треба пуштати ни голишаве туристе да би се сакупио новац за сиромашне, јер је ово замка лукавога, како би монаха удаљио од благослова Божјих и како би га посветовњачио. У ствари, странствовање Христа ради, чини монаха богатим врлинама.
– Старче, у Стомији су морали да ставе таблу због туриста?
– Да, биле су табле. На манастиру је била једна на којој је писало „Добро дошли!“ Ниже, двадесетак минута од манастира, стајала је друга табла на којој је писало: „Непристојно обучени, нека иду према Аосу“[8] са стрелицом која је показивала према потоку. А на другој табли је писало: „Пристојно обучени, нека иду прам Светом Манастиру“, са стрелицом која је показивала према манастиру. Зар нису добро написали?
– Шта да радимо старче, када на пролеће долазе жене са великим деколтеом?
– Дајте им нешто да се огрну. Тако ће схватити да је потребно поштовати место на које су дошле.
 

Улепшавање: Прљање иконе Божије
 
Каквог изгубљеног света има данас! Жене данас стављају у своју косу некакве смесе и на шта миришу! Тако се добија алергија. Када гледам жене овога са њиховом светском лепотом и мирисима, изнутра се жестим. Кажу ми: „Ова је ишла у Немачку да учи за козметичарку“. Шта је то козметика, питам. „Козметичарке траже, старе младе ( = старе девојке – прим. прев)“. Тада се сетих да сам видео једну старију жену са нечим на челу. После сам питао једног њеног познаника: „Шта јој се, јадници, догодило?“ А, ништа, каже ми. Имала је операцију затезања коже, да би нестале боре“. А ја сам мислио да се повредила па је имала хируршку интервенцију… Докле је стигао данашњи свет!
– Старче, данас улепшавање не сматрају грехом.
– Да, то сам схватио. Видео сам једну душу, која је прво била као Анђео, а касније нисам могао да је препознам када се офарбала. „Бог је све створио веома добро, рекох јој, али је са тобом направо велику грешку!“ „Зашто оче“? – каже ми. Није ти дао црне очи! Ту је погрешио! Док је друге људе створио добро, и начинио их лепима, код тебе је погрешио! Зар не схваташ? То те поружњује! Као да узмеш једну византијску икону, па је одавде и оданде замажеш бојама, и тако је поквариш. Да одемо до иконе Божије да ставимо боје? То је као да један иконописац наслика икону, а да после дође неки који не зна да иконопише, па узме боје и поружни икону. Исто и ти радиш. То је као да кажеш Богу: „Ниси то добро урадио, Боже мој. Ја ћу то да исправим!“
Другом приликом дође једна са ноктима до овде, као у мачке, офарбана у црвено, и каже ми: „Дете ми је озбиљно болесно. Помоли се оче! И ја сам се молила, али… “ „Како си се молила“, кажем јој. Ти гребеш Христа са оваквим ноктима! Прво исеци нокте, и дете ће бити добро. За здравље свога детета, убудуће да сечеш нокте и да се оставиш фарбања. „Да их офарбам у бело, оче?“ Ја сам ти рекао да исечеш нокте, да учиниш једну жртву за здравље свог детета. Шта је ово? Да је хтео, Бог би те направио са црвеном косом. “ „Да их офарбам у бело?“ Ето ти опет! „Да си добро и ти и твоје дете“, рекох у себи. Дете највише осуђује мајку, кад није обучена пристојно и када покушава тако да чини и са дететом.
Може неко да буде мало ружан, или да има неки недостатак. Зна Бог то и духовно ће му помоћи, јер се Бог више стара о души него о телу. Сви имамо своја добра и мало недостатака – неке своје крстиће – не крст – што нам помаже у спасењу душе наше.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Света Исидора је живела у манастиру Тавенисиоти, кога је основао Преподобни Пахомије, почетком четвртог века. „Христа ради“ направила се лудом ( = јуродивом – прим. прев.) смирујући се. На глави је носила некакву крпу, док су остале монахиње носиле кукољ. Никада није носила ципеле. Иако је често добијала увреде и батине, никада није гунђала нити је некога увредила. Њена велика светост, би у сну откривена великом подвижнику Питирону, који посети манастир, и пред читавим сестинством откри, да је Исидора, коју су сви сматрали лудом, уствари духвна мати.
  2. Старац овде под „добром дволичношћу“ очигледно има на уму подвиг јуродства. У том подвигу, особа која је иначе ментално сасвим здрава, претвара се (дакле „дволичи“) пред другима да је ненормална, како би на такав начин уништила у себи сваку сујету и преузошење (прим. прев.).
  3. Старац има на уму карневал у коме се људи прерушавају, док су у ствари увек у себи прерушени – тј. лицемерни (прим. прев.).
  4. Део одежде свештеника, који прекрива горњи део тела (прим. прев.).
  5. Тј, да пропзона ко је ког пола иако су били исто одевени (прим. прев.).
  6. Хороскопски знаци – зодијак – представљени су углавном животињама (бик, ован, лав, јарац, итд). Зодијак, грчки ζώδιον значи буквално „од животиње“, „животињски“. Ту је смисао старчевог поигравања речима (прим. прев.)
  7. Жена да не носи мушко одело, нити човек да се облачи у женске хаљине, јер је гадан пред Господом твојим ко тако чини“ (Пон. Зак. 22, 5) Жена, дакле, не треба да носи мушку одећу јер је то Господу веома мрско.
  8. Испод манстира Стомија Коници, налази се поток по имену Аос.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *