НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дијаспора » ДИЈАСПОРА, МЕЂУЦРКВЕНИ ОДНОСИ И ВАСЕЉЕНСКЕ ХИПОТЕЗЕ

ДИЈАСПОРА, МЕЂУЦРКВЕНИ ОДНОСИ И ВАСЕЉЕНСКЕ ХИПОТЕЗЕ

Јереј Србољуб Милетић

ДИЈАСПОРА, МЕЂУЦРКВЕНИ ОДНОСИ
И ВАСЕЉЕНСКЕ ХИПОТЕЗЕ

 
Сведоци смо да у последње време Цариградска патријаршија преузима иницијативу у покушају увођења нових односа, како међу појединим аутокефалним црквама тако и по питању њихове Дијаспоре у свету.
Оваква и слична питања од општег значаја за цело Православље у прошлости су разматрана на Васељенским саборима које су у Византији сазивали поједини цареви којима је стало до реда и мира у Цркви и држави. Али, данас ми живимо у свету чији су центри моћи, као и поједине државе, незаинтересовани или чак, непријатељски расположени према Православној цркви.
Можда је то један од многих разлога што већ дуже време Цариградска патријаршија покушава да преузме улогу „координатора“ и „гласноговорника“ свих осталих цркава, то јест, да постане центар православља у канонском и административном смислу. У том правцу, од стране појединих њених представника, настају чудна тумачења древних канона Васељенских сабора, како би се и православна еклесиологија развила у неком новом правцу.
Довољно је посетити званичну презентацију Цариградске паријаршије на Интернету (www.patriarchate.org) и изабрати било који од чланака и текстова који се ту појављују. Примећује се пре свега да је по њима ова патријаршија добила ново име: „Васељенска патријаршија Константинопоља“. Као таква, она се свету овде званично представља као некаква „Мајка црква“ и „Центар јединства свих осталих цркава које следују православну веру и канонски поредак“, другим речима, као један много мање исполитизиран и потпуно неукаљан – православни Ватикан.
Први и уводни текст под насловом, „Васељенска патријаршија Константинопоља“, почиње речима:
Ватикан је срце Римокатоличког хришћанства. Васељенска патријаршија Константинопоља је срце Православног хришћанства!“ Следећи наставља: „Функција Васељенске патријаршије као центра јединства у животу Православне цркве произилази не само из њене изузетне канонске прерогативе на основу које она ужива једнако учешће са Црквом Старога Рима у части Првога Трона (Прима седес) у поретку старешинства међу патријарашким троновима (упор. каноне Васељенских сабора: 3. Првог цариградског и 28. Халкидонског), већ такође и из њене древне мисије сведочења, патроната и расадника Православне вере!“ (Перенниал Еццлесиастицал Министрy, њњњ. патриарцхате.орг)
„Црква Константинопоља, будући први престо међу аутокефалним православним црквама, и имајући историјско и теолошко право и одговорност да иницира и координира акције од међуправославног значаја, истовремено наставља да сачињава такође и помесну Цркву чија је јурисдикција ограничена специфичним географским границама. Ово је нешто што се, према канонима, односи на све Цркве, укључујући и Рим, изузев што Црква Константинопоља има ексклузивну привилегију да делује у ван-територијалном капацитету у односу на цркве у Дијаспори, као и да има право да суди у споровима. Ово право Цркви Константинопоља даје 28. канон Четвртог Васељенског сабора одржаног у Халкидону 1451. године.“ (Цаноницал Еццлесиастицал Јурисдицтион оф тхе Ецуменицал Патриарцхате, њњњ. патриарцхате.орг)
 

„ПРАВОСЛАВНИ ГЛОБАЛИЗАМ“
 
Нема сумње да ће такве тежње Цариградске патријаршије бити подржане и потпомогнуте од стране глобалистичких сила у међународним круговима. Јер, неоспорно је да су централистичке тежње у свету у јаком покрету и, како видимо, изгледа да то има свог утицаја чак и на еклесиологију коју тренутно заступа Цариградска патријаршија.
Интересантно је да остале православне цркве немају много воље да се удубе нити реагују на нови талас таквих тенденција и новонасталих тумачења канона. Многима изгледа да такве тежње Цариградске патријаршије ипак, задиру дубоко у прошлост, јер, можда неки „византинци“ никада нису напустили идеју о једној заједничкој држави и једној Цркви за све православне (изграђене на моделу Византије), под једним царем и једним патријархом.
Такође, можда томе доприноси и чињеница да су остале православне цркве (у посткомунистичким земљама) моментално преокупиране догађајима и ситуацијом на домаћем терену: незнатно буђење за веру код осиромашеног и дезоријентисаног народа, нестабилна и потпуно нејасна политичка сцена, притисак западних глобалистичких и плутократских сила и као последице тога, ратови у појединим подручјима, катастрофална економија, избеглице, сирочад, одлазак на десетине хиљада људи у иностранство, (у Дијаспору) и т.д. У оваквој атмосфери која је настала након распада Совјетског савеза и бивше Југославије, као и након политичких преврата у земљама бившег комунистичког блока, Цариград је појачао своју централистичку делатност коју је започео још тридесетих година двадесетог века. Стога, многи мисле да сада Фанар овакво стање види као згодну прилику за своју експанзију.
У сваком случају, остале православне цркве (или бар наша, Српска православна) учествују у савременим међуцрквеним збивањима једино тиме што повремено шаљу своје представнике на међуправославне конференције и предсаборске седнице. Значајно је да документи које они, као представници својих цркава потписују, носе у себи тачке које изричито обавезују њихове помесне цркве (види тач. 5 Конференције за припрему Васељенског сабора, Шамбези 7-13 новембар, 1993). Али, упркос томе, захваљујући површној или слабој обавештености осталих, њихово учешће на овим заседањима доживљава се углавном као „необавезујуће“. На тај начин се повремена дискусија у јавности или појава текстова који упозоравају на ове тежње, одбацују као „алармантни“, „паничарски“, „сензационалистички“, „недобронамерни“, и т.д.
Још је Вл. Николај Велимировић у своме извештају Светом архијерејском сабору СПЦ (на основу одлуке Сабора од 10. 12. 1920.) о стању, потребама и жељама српске православне цркве у Сједињеним Државама, упозорио на настојања грчких црквених кругова да се Дијаспора стави под јурисдикцију Цариградске архиепископије. У свом Извештају од 13/26 јуна 1921. он каже:
Гледиште Грка најбоље су ми објаснили Митрополит атински Мелетије Метаксакис, који се сада налази у Америци као избеглица, и Александар епископ Родостолски, кога је исти Митрополит Мелетије пре три године одвео у Америку и ту делегирао да врши дужност епископа над грчком црквом у Америци.“
„Митрополит Мелетије вели, да према прописима канонским, врховни надзор над црквом у Америци мора да припадне патријарху цариградском. Позива се на канон 28. ИВ Васељенског сабора, сходно коме све цркве у земљама „варварским“ спадају под јурисдикцију патријарха у Цариграду. Ова јурисдикција, према његовом мишљењу, била би више почасна, а конкретније би се она пројављивала само у случајевима апелата од једне незадовољне стране.“ (Сабрана дела, књ. 10, Хилместир 1983. Стр. 467.)
(Митр. Мелетије, контраверзна личност и енергичан борац за идеју панјеленизма, новембра 1920. године је протеран из Грчке. По подношењу оставке живео је у Америци. Идуће године је изабран за патријарха цариградског (8. фебруара 1921 – 10. јула 1923), а потом за патријарха александријског 7. маја 1926. године.)
У међувремену, тежње Цариградске патријаршије, које су изданак политичког покрета „панјелинизма“ и оваквог рада грчких црквених кругова, управо се развијају до мере неке нове еклесиологије, т.ј. новог учења о Православној цркви. Свештеник Живко Панев, из Париза, у свом чланку „Питање дијаспоре“ (рукопис), наводи пример окружне посланице Цариградског патријарха, на Недељу православља, 1950. године:
Црква светога апостола Андреја Првозванога, која у почетку бејаше тако скромна и тако малена, узрасла је и проширила се и издигла се све до престола васељенског и до центра Православне Цркве. Овај центар и овај божански темељ заједно држе све локалне и аутокефалне Цркве. Оне пак, управљајући по канонској икономији Црквеним стварима, и координиране од стране овог центра чине једнинствено и невидљиво тело. Васељенски престо стара се и бди над осталим сестринским црквама, сваки пут када ванредне околности спречавају пастирску делатност. Никако другачије него овим Престолом, општењем с њим и у контакту с њим помесне православне Цркве су повезане међусобно да би формирале тело Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве, чија је глава нико други него Онај који је почетак и испуњење вере, Исус Христос…“
Ако би један ученик богословије овако формулисао еклесиологију Православне цркве – никада не би могао да добије прелазну оцену. Претпостављам да би га професор питао речима ап. Павла: „Хлеб који ломимо није ли заједница тела Христовог?“ (1. Кор. 10, 16) Међутим, овде управо видимо на помолу рађање неке нове еклесиологије у недрима Цариградске патријаршије.
У том светлу постаје јаснији и до сада објављени дневни ред тема будућег Васељенског сабора, чију припрему координира Цариградска патријаршија, а које су постављене овим редоследом:

  1. Православна дијаспора
  2. Аутокефалија и начин на који она треба да се објављује
  3. Аутономија и начин на који она треба да се објављује
  4. Диптиси
  5. Питање заједничког календара
  6. Сметње за брак
  7. Прилагођавање канонских прописа који се тичу поста
  8. Односи Православних цркава са осталим хришћанима
  9. Православље и екуменски покрет
  10. Допринос помесних православних цркава остварењу хришћанских идеала мира, слободе, братства и љубави међу народима и укидању расне дискриминације.

Видимо, да се 7 од 10 постављених тема односе на организацију и уређење православне Цркве, а последње три – као да су преписане са неке од седница једног од пододбора Уједињених нација (не чине ли вам се познатим слогани о „миру, толеранцији, слободи, демократији, дискриминацији, правима човека, заштити околине“ и т.д.?)!
На овакве тежње Цариграда реаговао је између многих и чувени духовник архимандрит Др Јустин Поповић представком Светом архијерејском сабору СПЦ, 7. 5. 1977. у којој каже:
Питање припремања и одржавања новог „Васељенског Сабора“ Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте и реформатора и творца раскола у Православљу, на његовом такозваном „Свеправославном конгресу“ у Цариграду 1923. године…
Из аката и одлука ове сада тако назване „Прве Предсаборске православне конференције“, одржане, не знам зашто, у Женеви, где једва да има пар стотина православних верника, види се да је она спремила и одредила један, сада нови, каталог тема за будући „Велики Сабор“ Православне Цркве.
У свему овоме открива се и пројављује не само обична недоследност, него и очита неспособност и непознавање Православља од оних који сада и у оваквој ситуацији, и на овакав начин, намећу Православним Црквама тај свој „Сабор“, незнање и неспособност да осете и схвате шта је значио и шта значи један истински Васељенски Сабор за Православну Цркву и њену христоимену пуноћу верних. Јер кад би то осећали и схватали, онда би знали пре свега да у историји и животу Православне Цркве никада ни један Сабор, а поготову такав изузетно благодатни, светопедсетнички догађај какав је Васељенски Сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао „конференције“, „конгресе“, „просиноде“ и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој.
 

ЦРКВА КАО ИСКУСТВО
 
Недавно је у „Теолошким погледима“ објављено предавање познатог теолога, Митрополита пергамског Јована („Васељенска патријаршија и њен однос према осталим православним црквама“, Портокарас, Халкидик, 23-28. септембар 1993., Теолошки погледи Бр. 1-4 Београд 1998.), који уз вапај јадикује: „Еклесиологија је, авај, заиста недовољно развијена у Православној цркви!“ На крају свога предавања он отворено понавља тезе посланице Васељенског патријарха из 1950. године, и тврди да ће „нова ситуација (у свету) допринети да се осети дубока потреба… да се сви окрену ка средишту Цркве (мисли на Цариградску патријаршију) које може деловати понекад као посредник у неспоразумима, а у сваком случају као координатор и гласноговорник уједињеног Православља“!
Могло би се са сигурношћу рећи да масе „обичних“ свештеника, монаха и верника у Православној цркви (нарочито из негрчких помесних Цркава) не би имале појма о чему је овде реч и одакле долазе такве идеје? Цариград можда заузима централно место у грчком националном предању и Грци можда, оптужујући друге за „етнофилетизам“, све више поистовећују „византијско“ са „грчким“, придајући своме религијском и црквеном национализму некакво „специјално место“ у Хришћанству Византије (која о себи није мислила на национални већ на универзални „васељенски“ начин, јер није била грчко него Источно римско царство, у којој је званични језик био латински, и чија је престоница била „Нови Рим“). Али, нестанком такве Византије и захваљујући историјским приликама, помесне цркве су узеле на себе улогу „националне цркве“, чувара и носиоца националног идентитета једног народа. Тој идеји се сада покушава да подређује и сама суштина Цркве, користећи се најновијом традицијом „јурисдикције“ и „субординације“.
Стога, многи би се запитали од када је то Цариград некакво „средиште“ Једне, свете, саборне и апостолске, православне цркве? Зашто се сада, након две хиљаде година хришћанске историје и након више од пет векова од нестанка Византије и од како се Цариград више не зове Константинопољ него Истанбул – одједном у њега треба уздати и од њега очекивати некакву свеправославну „координацију“, директиве и „посредовање у неспоразумима“?
Очигледно, да би на оваква и слична једноставна питања могли да дају позитиван одговор, следбеницима патр. Мелетија је потребна једна нова еклесиологија. Одатле уствари и потиче Митрополитов вапај за „развијањем“ еклесиологије у правцу који не би био резултат живог светотаинског искуства Духа Цркве Христове, већ некакве нове традиције власти и јурисдикцијске потчињености једног епископа другоме и једне помесне Цркве другој. То није вапај за слободом Цркве од овога света, већ управо за усаглашавањем и сарадњом „црквене управе“ са овим светом, са његовим токовима и плановима.
Протојереј Александар Шмеман, у својој књизи „Православље на Западу“ (Цетиње, 1997.), упозорава на „пагубни утицај западног начина мишљења на пост-патристичко богословље, утицај који је преусмерио православну еклесиолошку пажњу са Цркве као Тела Христовог на Цркву као „средство освећења“, са целовитог канонског предања на разне системе „канонског права“ или, још оштрије речено, са Цркве на црквену управу!“ (Стр. 119-120) Он даље каже:
Хришћанство за Свете Оце никада није било учење нити идеја, као што би се могло закључити на основу неких данашњих „патролошких“ студија које се баве „патристичком идејом“ овога, или „патристичким учењем“ о ономе. Хришћанство је за Свете Оце било пре свега живо искуство Цркве, или још прецизније – Црква као искуство.“
Без тог искуства Цркве, светоотачко богословље уопште не може бити схваћено у свом истинском значењу, јер се отуђује и претвара у некакав спољашњи и формални ауторитет који служи за цитирање, или пак, у идеје о којима треба богословски „расправљати“. Ова суштинска веза и узајамна зависност светоотачког богословља и искуства Цркве често се превиђа и зато што – као што је то много пута већ речено – Оци нису „богословствовали“ о Цркви. Чини се да они нису били заинтересовани за „еклесиологију“, онакву каквом је ми данас схватамо: као богословску дисциплину која има Цркву за објекат свога проучавања и истраживања, са циљем да разради некакво целовито и доследно учење о Цркви… Појава еклесиологије, као засебне богословске дисциплине, плод је сумње, т.ј. потребе за оправдањем, неизбежним и заиста „нормалним“ у оном богословљу које себе доживљава првенствено као рационално, философско, легалистичко или практичко оправдање Хришћанске вере. А такво оправдање, као што то данас врло добро знамо, увек води ка процењивању „Цркве“, њене вере и живота, по критеријумима овога света, његових философија, његових трендова и потреба (јер уствари произилази из таквог процењивања!), што свагда има за своју крајњу последицу капитулацију Цркве пред светом!“ (Стр. 20-22)
Лично сматрам да „проблем“ Дијаспоре спада управо, више у домен овог светоотачког схватања живог искуства Цркве као стварности која преображава свет, али која није од овога света, него у некакав модерни еклесиолошки и легалистички систем јурисдикције, који би више одговарао новом светском уређењу и ситуацији.
Али, последњих деценија примера има више него довољно да потврде да ово нису изоловани случајеви, него један комплетно нови правац који је усвојила администрација Цариградске патријаршије ка преуређењу, не само целокупне Дијаспоре, већ и односа појединих православних цркава међу собом и са цариградским, „васељенским престолом“, и то по цену једне нове концепције канонског предања и новог „развитка православне еклесиологије“.
Овом феномену се може приступити са становишта више богословских наука (еклесиологије, историје Цркве, канонског права, и т.д.), али се заговорници тих идеја позивају углавном на Предање и на каноне васељенских сабора. Битно је напоменути да Предање на које се позивају, не произилази директно из саме суштине Цркве као Божанске установе, већ из њеног односа према овоме свету и улоге коју је Црква прихватала у друштву, у одређеним периодима историје. Мислим да се, по овом питању, Свето предање може условно поделити на две врсте:

  1. историјско (чињенично, писано, канонско), и
  2. живо (практично искуство Цркве, светотаинско и опитно-богословско).

Прво, историјско или „канонско“ Предање, се у сваком случају оријентише по овом другом, живом духовном искуству Цркве, без кога се прво не би могло ни разумети. Међутим, пошто се присталице идеје „над-јурисдикцијске власти Цариграда у Православној цркви“ углавном позивају на каноне Васељенских сабора, ограничићу се овде у најкраћим цртама, само на канонско разматрање таквог учења.
 

ТЕОРИЈА НАД-ЈУРИСДИКЦИЈСКЕ ВЛАСТИ ЦАРИГРАДА
 
Заговорници ових теорија углавном се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора као и на 9., 17., 25., и 28. Четвртог вас. сабора. Укратко, они кажу да је 3. правилом Другог сабора, које гласи: „Епископ Цариграда нека има првенство части после Римскога епископа, стога што је онај град Нови Рим“, установљено од Отаца „једнако учествовање (Цариграда) у изузетним привилегијама првога трона (прима седес)“, т.ј. „једнакост у старешинству“. (Перенниал Еццлесиастицал Министрy; њњњ. патриарцхате.орг)
У даљем развоју догађаја, како тврде они, свети Оци Четвртог сабора наводно су „увидели постојање прихваћеног обичајног права“, јер су се, по њима, „сви епископи из готово свих провинција Истока обраћали овоме Престолу (Цариграда) у стварима вере и поретка“. Тада је, каже се даље, „преовладавала тенденција да се првенство части употребљава и за административне пројекције. Правила: 9. и 17. Четвртог сабора, су канонски осигурала ову обичајну над-јурисдикцијску власт престола Цариграда у добро одмереној формули: Ако ко буде повређен од свог митрополита, да се суди пред егзархом велике области, или пред престолом Константиноопља!“
Међутим, ово правило ничим не наговештава да то важи за целу Васељенску цркву, већ само за Цариградску патријаршију која има право да суди спорове у својим митрополијама. Упркос томе, текст наставља у истом стилу: „Ова два канона су одувек била уставне одредбе канонског права Цариградског престола да суди свештенству из било које јурисдикције на Истоку“ – закључује се на крају.
Чак и када би ова, ничим не поткрепљена тврдња да су се „сви епископи из готово свих провинција Истока обраћали овоме Престолу“, тешко да би се могло закључити оно што даље тврде представници Цариграда:
Тако је правило 28. Четвртог сабора завршило круг канонског развитка патријарашке вредности и јурисдикције Новога Рима и оно је спојило изузетно старешинство по части са обичном административном јурисдикцијом“! (сви цитати узети из: Перенниал Еццлесиастицал Министрy; њњњ. патриарцхате.орг)
Покушајмо дакле, у 28. Правилу Четвртог сабора, да пронађемо смисао који наводно спаја првенство части са првенством власти над „било којом јурисдикцијом на Истоку“. То правило гласи:
Следећи у свему одлуке Светих Отаца и управо обзнањујући прочитано правило 150 најбогољубивијих епископа сакупљених на Сабору у царском Константинопољу, Новоме Риму, у време бившег цара, блажене успомене Теодосија Великог, исто и ми одређујемо и закључујемо о преимућствима најсветије цркве истог Константинопоља, Новога Рима. Јер су и престолу старог Рима Оци с правом даровали преимућства пошто је онај град био цартсвујући. Потстакнути истом намером, 150 најбогољубивијих епископа признали су једнака преимућства и најсветијем престолу Новога Рима, разумно просудивши да град који је удостојен цара и сената, и који има иста преимућства као и стари царски Рим, буде величан и у црквеним пословима као и онај, и да буде други после оног. Према томе, сами митрополити понтијске, азијске и тракијске области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола најсветије цркве Константинопоља. То јест, сваки ће митрополит речених области са обласним епископима рукополагати епархијске епископе, као што је у божанским правилима заповеђено. А митрополите речених области, као што је речено, рукополагаће архиепископ Константинопоља, када по сагласној одлуци према обичају он буде обавештен.“
И поред најбоље воље, из овога се не може закључити да су Оци Четвртог васељенског сабора, овом приликом и на овакав начин доделили цариградском престолу, ни мање ни више, него „над-јурисдикцијску власт“ у целој Хришћанској Цркви, јер овде се ради искључиво о јурисдикцији Цариградског архиепископа на територији Византије, а не у Риму или целој Африци и Азији, Палестини, Европи и т.д. Осим тога, када Оци кажу да су „признали једнака преимућства и најсветијем престолу Новога Рима“, они образлажу и разлоге за своју одлуку: „разумно просудивши да град који је удостојен цара и сената, …има иста преимућства као и стари царски Рим“, што потврђује и завршетак исте реченице: „…и да буде други после оног“. Дакле, у овом Правилу нема говора чак ни о „једнакости у старешинству“, а још мање о „ван-територијалној“ јурисдикцији Цариграда, јер га они недвосмислено стављају да по рангу буде „други после оног“.
Морамо такође, приметити да се не може наћи да је било ко у току свих ових протеклих векова, на такав начин тумачио 28. Правило IV Васељенског сабора. Додавати овом правилу неки нови смисао и значење данас, када су и разлози који су довели до уздизања Цариграда на друго место после Рима – одавно престали да постоје, једноставно је немогуће!
Са православне тачке гледишта, логика данашњих тумача да Цариград не само да дели „прву столицу са Римом“ него још и поседује некакву „над-јурисдикцијску власт“, у најмању руку двоструко је чудновата.
Прво: писци оваквих теорија би требали да знају основне ствари, као на пример, да је у Православљу опште прихваћено да је Рим због јереси отпао од Једне свете саборне и апостолске цркве, и да стога не може да заузима никакво место у њеном поретку, а најмање прво. Самим тиме Цариградски престо заузима прво место по части и нема никакве потребе данас, након толико векова, позивати се на стари Рим да би се потом успостављала некаква паралела, и некакав „прима седес“ са њим, то јест, „једнако учествовање (Цариграда) у изузетним привилегијама првога трона“!? Изузев, ако то неко не припрема терен за обезбеђивање истог првог места, или пак, исте столице на којој би требали заједно да седе и папа и патријарх?
Друго: Можда неко сматра да у будућности може доћи до јединства „Римокатоличког и Православног хришћанства“ – како су га на истом месту назвали. У том случају, ако би Рим затражио назад своју „прима седес“ Цариград би био други по рангу и тако подређен првом Риму. Можда су зато пожурили да обезбеде бар потпуно исти значај старешинства, поврх тога, нагласивши за сваки случај, да су све „јурисдикције ограничене специфичним географским границама …укључујући и Рим, изузев што Црква Константинопоља има ексклузивну привилегију да делује у ван-територијалном капацитету у односу на цркве у Дијаспори, као и да има право да суди у споровима. (Цаноницал Еццлесиастицал Јурисдицтион оф тхе Ецуменицал Патриарцхате; њњњ. патриарцхате.орг)
У сваком случају, чудни разлози доводе до још чуднијих конструкција!
Да није само званична презентација Цариградске патријаршије, под називом: „Васељенска патријаршија Константинопоља“, пуна оваквих апсурдних и ново-компонованих тумачења, навешћу и пример већ поменутог предавања митрополита Јована, у коме он каже:
Древни канонски принцип успостављен на Првом васељенском сабору (8. канон) слови да у једном граду може столовати само један епископ без обзира на постојеће културне или националне разлике међу становништвом града. Управо је тај принцип погажен на један заиста скандалозан начин од стране Православних цркава данас.“
Ради бољег разумевања и овде је потребно навести читави текст 8. канона Првог васељенског сабора, који гласи: „О онима који су некада себе називали „чисти“, када прилазе католичанској и апостолској Цркви, свети и велики сабор је одредио да после хиротесије остану тако у клиру. Пре свега овога, они треба да писмено исповеде да су сагласни и да ће последовати догматима католичанске и апостолске Цркве. То јест, да ће бити у заједници и са двобрачнима и са онима који су приликом прогона пали, а којима је одређено време и рок за кајање и опроштај, како би и они следовали у свему учењу католичанске Цркве. Свугде дакле, било у селима, било у градовима, где би се они затицали као клирици сами рукоположени, нека би и они остали у том чину. А ако тамо постоји епископ или презвитер католичанске Цркве, а неки од речених приступи, очигледно је да ће епископ Цркве имати епископско достојанство. Онај који се од такозваних катара ословљава епископом, имаће презвитерску част. Осим, ако епископ пресуди да и он може заједничарити у епископском достојанству само именом. Ако му се ово не допада, треба му потражити место или хорепископа, или презвитера, да би се видело да је у клиру, и да не буду два епископа у граду.“
Дакле, и лаику је јасно да се овде ради о конкретном случају примања катара у Православље и то на домаћем терену, а не о некаквом принципу „столовања једног епископа“ у градовима Дијаспоре, „без обзира на постојеће културне или националне разлике међу становништвом“!
Чудновато је међутим, то да Митрополит пергамски употребљава изузетно јаке речи за један тако слаб пример. Да ли се он надао да се обраћа неукима или му пак, до исправног тумачења није ни стало, остаће вероватно загонетка?
На жалост, овакво произвољно проширивање значења канона није усамљен случај. Мноштво је примера међу новијим „васељенским хипотезама“, где се цитати појединих правила васељенских сабора наводе уз додатне категорије, по укусу и потреби писца коме је основни циљ представљање Цариградске патријаршије као „Православног центра “ који има администартивну власт над целом Дијаспором.
 

ДИЈАСПОРА И КАНОНИ
 
Питање православне дијаспоре није много обрађивано у канонским праву, каже Др. Димшо Перић у чланку „СПЦ и њена дијаспора“, и објашњава: „Разлог је био једноставан. То питање нико није постављао све док бивши атински митрополит Мелетије Метаксакис, енергичан борац за идеју панјеленизма, није постао Цариградски патријарх (1921-1923)“. Панјелинизам заступа идеју о једној православној држави и Цркви, не само за све Грке већ и за све друге православне „без обзира на постојеће културне или националне разлике“ – како каже митр. пергамски Јован – попут некадашње моћне Византијске империје. Цариградска патријаршија данас врви од следбеника патријарха Мелетија IV, који је увео новоизмишљену теорију о потчињавању целе Дијаспоре Цариграду, коју пре њега нико, ни у самој Цариградској цркви није заступао. (Види: Сергије Троицки, Црквена јурисдикција над православном дијаспором, Срем. Карловци, 1932.)
Овоме треба додати и то да питање припадности било које и какве Дијаспоре само по себи уопште није логично и као такво, морало би да буде скинуто са дневног реда будућег Светог и Великог сабора. Јер, Дијаспора може бити то што јесте – Дијаспора, само у односу на припадност некој јурисдикцији (на пр. српска Дијаспора, руска, грчка и т.д.) иначе се уопште не би могла назвати Дијаспором, већ становништвом одређених земаља. Сама чињеница да се она назива Дијаспором одређује тиме и њену припадност.
Разне православне јурисдикције, расуте на свих пет континената, и које се уопштено називају „Православна дијаспора“ не постоје, нити су икада постојале као једна целина. Ако би све православне припаднике разних помесних цркава у Дијаспори могли заједничким именом да назовемо „Православна дијаспора“ и потом једним административним потезом решимо њихову судбину, зашто сутра не бисмо могли то исто да учинимо и са свим осталим Православнима, без разлике?
Специјалност оваквог глобалистичког уопштавања јесте изум мондијалиста, који би волели да све „стрпају у један џак“ и да онда њиме располажу по своме нахођењу. Зато би уопштавања попут овога, више приличила политичарима нових, глобалистичких тенденција, који не само да руше и поткопавају суверенитет, него и на сваки начин избегавају да говоре о специфичним државама и народима, служећи се уместо тога или географским називима, или појмовима попут „региони“, „блокови земаља“, „светска заједница“ и т.д. Њихова брига је увек о целом човечанству, које уствари, јесте њихов прави и крајњи циљ. Док се брига о појединим националним државама своди углавном на њихово довођење и утеривање у ред помоћу разних „процеса демократизације“ и осталих људских, економских и политичких „слобода“, а све то наводно, ради „општег добра и напретка целе људске расе“.
Такве лицемерне идеје, и уопште, такав начин размишљања, у општој трци крајње секуларизованог и материјализованог света за богатством, увлаче се и међу Православне, па није чудо да се ту и тамо чују некомпетентна мишљења у корист оваквог става, попут: „Па шта; треба и ми, Православни да се једном организујемо! Доста смо били у заостатку за другима! Не можемо у 21. век са уређењем и обичајима из 19, века!“, и т.д. Ако имамо у виду и то, да Цариградска патријаршија осим свог седишта у Женеви (где нема ни пар стотина православних верника) и у Бриселу има и свој стални Биро при седишту Европске уније – мада није јасно ко финансира његово издржавање и са којим циљем – онда, не морамо бар да нагађамо одакле такве идеје долазе.
Са православне тачке гледишта, питање би требало да гласи: Да ли Цариград жели да прошири своју јурисдикцију на све географске територије које су изван граница помесних цркава – без обзира на становништо у њима; или пак, наследници Мелетија ИВ од некуда полажу право на чланове тих истих помесних цркава у Дијаспори, само зато што су они православни? Да будем још јаснији, да ли је предлог за преузимање Дијаспоре од стране Цариграда постављен, да тако кажем, на географској или људској основи?
Што се тиче канона, у њима можемо наћи примере сличних ситуација када су се верни и јерархија једне помесне цркве због невоља, ратова и освајања, настањивали привремено или стално на територији друге. 39. Правило Шестог вас. сабора наводи случај када се архиепископ „Јован, предстојатељ острва Кипра, заједно са својим народом због узрока варварских напада и да би се ослободили незнабожачког ропства и верно се покоравали скиптру најхришћанскије државе; из споменутог острва преселио у област Хелеспонта… Зато смо ми размотрили да буде непроменљиво сачувано оно што је дато престолу горе именованог мужа од богоносних Отаца, некада сабраних у Ефесу, да има нови Јустинијанопољ и постављени у њему најбогољубазнији епископ, права Константинопоља и да началствује над свим епископима хелеспонтске области и да буде рукоположен од својих епископа по древном обичају. Јер су и богоносни Оци наши расудили да се имају чувати обичаји који су у свакој цркви, а и епископ града Кизика да се потчињава предстојатељу реченог Јустинијанопоља, угледајући се на све друге епикопе потчињене више реченом најбогољубазнијем предстојатељу Јовану, од кога, ако буде потребно, и епископ самог града Кизика да буде рукоположен.“ (39. Правило ВИ Сабора.)
Пада у очи то, да су Оци просудили да је „људски фактор“ претежнији од „географског“, те иако се Јован нашао у Хелеспонту, на географској тероторији под јурисдикцијом Цариграда, Сабор му даје да има права Константинопоља и да началствује над свим епископима те области, па и сам епископ хелеспонтског града Кизика да му се покорава и да, ако треба, од њега буде рукоположен. А, уколико Јован умре, његов наследник да буде рукоположен – не од Цариграда, већ од својих епископа по древном обичају. Зашто? „Јер су и богоносни Оци наши расудили да се имају чувати обичаји који су у свакој помесној цркви“, каже 174 епископа сабраних у царској палати у Константинопољу, у присуству цара који је такође потписао све саборске одлуке. (Види Др. Радомир Поповић, Васељенски сабори, Београд 1997. стр. 129) Оци су свакако веома разумно просудили, не спречавајући да свака Мајка Црква брине о својој духовној деци, без обзира на несвакидашње прилике, као и да не укидају духовну власт и достојанство пастира из чисто географских разлога.
Уосталом, чак и да је дошло до какве „неканонске“ ситуације и „ненормалног“ поретка, као што данашњи Мелетијеви ученици тврде, Оци су у претходном 37. Правилу истог Сабора већ установили принцип: „Јер, потреба времена, која спречава тачно очување права, не мора сужавати границе управе“!
Посматрано у овом светлу, вештачко питање „коме припада Дијаспора?“, на перфидан начин може служити једино неком крајњем циљу, а то је, претпостављам, довођењу у питање и читавог освећеног канонског поретка Једне свете саборне и апостолске цркве и увођењу „над-јурисдикције“ једног „универзалног престола“.
Зато о. Јустин каже:
Не могу да се отмем утиску и убеђењу да иза свега стоји једна једина потајна жеља извесних људи из садашње Цариградске патријаршије: да се ова прва по части Патријаршија у Православљу данас једном оваквом концепцијом и оваквим понашањем дефинитивно наметне Православним Аутокефалним Црквама и уопште православном свету и читавој Православној Диаспори, и да то своје неопапистичко наметање санкционише једним „Васељенским Сабором“. Зато су од 10 изабраних тачака за Сабор ушле, и то као прве четири, управо оне које говоре о томе да Цариград жели подчинити себи сву Православну Диаспору, – а то значи читав свет! – и да обезбеди искључиво за себе давање аутокефалије и аутономије свима уопште Православним Црквама у свету, садашњим и будућим, дајући им притом и онакав поредак и ранг какав он одреди (јер то и јесте питање Диптиха који не значи само „поредак спомињања на литургијама“, него и поредак Цркава на Саборима и др.).
 

ОДАКЛЕ ЦАРИГРАДСКОЈ ПАТРИЈАРШИЈИ НАЗИВ „ВАСЕЉЕНСКА“?
 
Васељенски сабори су с правом названи „васељенски“ јер су на њима учествовали епископи и представници целокупне Васељенске цркве. Једна света православна црква с правом се назива и Васељенска, јер не само што се простире на све крајеве земље, него се и даје читавој васељени. Али, одакле Цариградској патријаршији назив „васељенска“ и архиепископима Константинопоља назив „Васељенски патријарх“? Како је настала ова титула коју ни један Васељенски сабор уопште и не помиње, и треба ли сада некакав нови и Велики сабор који она жели да „координира“, најзад и да је озваничи?
Оно по чему се Православна црква разликује од Католичке јесте одсуство једног центра који би „координирао“ (управљао) радом свих осталих православних цркава. и једног „врховног“ судије, као што и 39. Правило Картагенског сабора наређује: „Епископ прве катедре нека се не назива егзархом јереја или врховним јерејем или слично томе, него само епископом прве катедре“ Такође и 8. Правило Ефеског сабора додаје: „…да ни један од најбогољубивијих епископа не заузима другу епархију која није била од давнина и од самога почетка под његовом, или његових представника руком… да се под називом свештеничке службе не поткрађује гордост светске власти…“!
Знамо да је титула патријарха највише звање у једној аутокефалној православној цркви. Уобичајено је да патријарх има право да сазива остале епископе на Сабор, да поставља епархијске архијереје којима даје грамату о томе, и шаље им свето миро за њихове епархије. Према томе, какав нови смисао настаје када Једна света саборна и апостолска црква има само један „васељенски престо“, једног „васељенског патријарха“ и једну ексклузивну „васељенску патријаршију“?
Никаква тајна није да су тежње Цариградске патријаршије управо такве да она жели да буде центар Православља и да има некакву „универзалну јурисдикцију“ над целом Дијаспором. Јер, ипак се мора признати да, без обзира како га ко тумачио, назив само ове помесне цркве „Васељенска патријаршија“ данас носи са собом и призвук „весељенске јурисдикције“.
Посланица смирнске Цркве из времена цара Антонина, у којој се описује мучеништво њиховог епископа, светог Поликарпа, насловљена је овако: „Црква Божија која је у Смирни, цркви која је у Филомелији и свима другим светим васељенским црквама које су по свима народима…“ (подвлечење наше)
Знамо да су сви епископи међу собом једнаки, јер ни један од Бога није примио већу благодат од осталих. Тако су и сви поглавари аутокефалних православних цркава међусобно равни, и „није случајно да је и Св. Теофан Исповедник (+817) све патријаршије назвао васељенским, што и јесте прави одраз саборности у Православној цркви.“ (М. Петровић, Православна дијаспора; Држава, Београд, 1994.) Апостоли, који су предали власт епископима, нису имали једног представника, гласноговорника или координатора међу собом, него су сви до једног били „учитељи васељене“. Тако, или су сви епископи васељенски, или није ни један. Или су све цркве васељенске – или није ни једна, јер, тамо где је један епископ, свештенство и народ, тамо је и Једна, света, васељенска и апостолска црква.
Стога, мислим да би једно евентуално ограничавање овог назива, заједничког за сву Цркву Христову, и његова ексклузивна употреба само за Цариградски престо, најзад отворило пут за некакву нову еклисиологију коју прижељкује митр. Јован (Зизјулас). Јер, ако је само Цариградска црква „васељенска“ а остале то нису, онда је природан несрећни закључак да је само она тај „центар“ и „божански темељ“ који сам по себи држи у заједници све локалне и аутокефалне Цркве – како се неправославно и непобожно учи у посланици из 1950. године. Ово би био један страшан корак даље у јерес римску по којој је само папа „намесник Христов на земљи“ и центар јединства католичке цркве.
На жалост, оваква искључива употреба придева „васељенска црква“, која се у историју увлачи „на мала врата“, и евентуална званична додела једне такве ексклузивне титуле: „Васељенска патријаршија Константинопоља“, одговарала би једино у случају када би се јурисдикција Цариградског патријарха простирала свуда у Православљу, и ако би он, као један и једини „Васељенски патријарх“, имао власт рукополагања и постављања епископа у целој Православној цркви. Постоји дакле, опасност да се на основу ове титуле данас чини покушај увођења православног папе који би имао врховну власт судије, координатора (управника) и представника целокупног Православља. Зато, о. Јустин упозорава: „У последње време је Цариградска патријаршија произвела огроман број епископа и митрополита, све углавном титуларних и фиктивних. Ваљда се врши припрема да се на будућем „Васељенском Сабору“ бројношћу титула обезбеди већина гласова за неопапистичке амбиције Цариградске патријаршије.“
„Некада је Цариград био живи организам са милионима верника, који је брзо пребродио споља наметнуту кризу и искушење да се жртвује вера и Царство Божје за земаљско царство. Данас, међутим, он има митрополите без народа, епископе који немају кога да надгледају (тј. епископују) и који би, као такви, хтели још да држе у својим рукама судбину целе Цркве! Но, данас до Флорентије било какве врсте не може и не сме доћи. Нити понашање слично оном из доба многих тешкоћа турског ропства.“
„Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих. Отуда судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара или патријарха, или било ког моћника овога света, чак ни у рукама „Пентархије“ или уско схваћених „Аутокефалија“. Црква се силом Божјом разрасла у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством, од којих су многе у наше дане и крвљу запечатиле своје апостолско прејемство и своју верност Јагњету.“
Сматрам да су моментално, у међуцрквеним односима, оптерећеним нечијим плановима за некакав „Свети и Велики сабор“ извесних ручно-одабраних „представника“ али не и свих православних епископа, који Цариградска патријаршија жели да што скорије сазове и координира, ово горућа питања која траже дубоко размишљање и православни одговор.
На жалост, није ми познато да ли је СПЦ доставила свој одговор у вези тога, нити да ли се у нашој Цркви уопште ради било шта по овим питањима. Па и оно, што би наводно требало да буде урађено, није ми познато: на пример, како гласи одлука којом је Сабор Српске православне цркве повукао потписе својих представника у Шамбезију 1993. године, а о којој смо дознали само из једне кратке новинске вести, као ни то, да ли је она достављена надлежнима у Швајцарској.
Не желим ни да помислим како ће, када време дође, нашим епископима опет остати само да на предстојећи „Свети и Велики Сабор“ упуте наше најеминентније, такође неприпремљене „представнике“, који ће нас заступати по питањима која, како изгледа, уопште нисмо ни разматрали! Хоћемо ли се онда правдати: „Нека Дух Свети одлучи“?!? Мислим да је Дух Свети већ одавно одлучио, само, зашто да не кажем отворено, брину ме „представници“! Брине ме моћ и утицај овога света на које ми сами као Хришћани, све мање постајемо отпорни. Како можемо извршити задатак преображавања себе и овога света, ако постанемо „партнери“, „равноправни учесници“ и његови сарадници у светским токовима и пословима?
Исувише је очигледан циљ и огроман напор сила овога света да све ставе под своју „јурисдикцију“ и управу. Због тога и данас звучи савремено и живо, готово две хиљаде година старо, упозорење св. апостола Павла: „Не упрежите се у исти јарам са неверницима!“ (II Кор. 6,14)
Утемељено на искуству Цркве као неба на земљи, богословље Отаца је увек било слободно од овога света, и управо због тога свагда кадро да се суочи са тим светом, да га „просуди“ и да га мења. Испало из тог искуства, данашње богословље се непрестано налази у кризи идентитета, у потрази за сопственим темељима, претпоставкама и методима, у потрази за својим „легитимитетом“, а без икаквог стваралачког учинка, како у Цркви тако и у свету“! (Прот. Александар Шмеман, Православље на Западу, Цетиње, 1997, стр. 23)
Оно што је сада потребно за решавање оваквих богословских питања јесте пре свега, ново и истинито, трезвено искуство савременог света, али ослобођено његовог пагубног утицаја. Потребно је трезвено расуђивање савремене стварности и одрицање од многих, данас непотребних историјских баласта који не одражавају суштину Цркве Христове, већ њену рефлексију или одсјај у људском друштву и у историји. Јер, будућност Цркве се не може градити на „сарадњи“ са овим светом нити на њеном сјају из прошлости, већ, уз помоћ Духа Светог на стварном и истинитом темељу који је једном за свагда постављен, а тај темељ је Христос.
   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *