Деца и родитељи

Питање:
Помаже Бог оче. Како да поступа дете, које је Господ позвао из безбожничке породице? Родитељима смета његов одлазак у цркву, пост средом и петком и жеља да пости цео пост. Да ли то дете треба да стави иконе на зид у својој соби, иако и то родитељима смета? Да ли треба кришом да чита Псалтир и Свето писмо да родитељи то не примете? Да ли треба да ради на празнике и недељом, јер тако родитељи налажу?
Н.Н


Одговор:
Драги пријатељу, Твоја брига за дете из комшилука, или из ближе породице, заслужује пажњу. Кажеш да је једно дете „Господ позвао из безбожничке породице“ у свет вере и побожности. Ако је тако, а немам разлога за сумњу, ако је Господ том детету открио, омогућио да се моли, упутио га да поштује иконе, да чита Свето писмо у безбожничком окружењу, да пости и иде у цркву на Свету Литругију, онда ће се Господ побринути и за његово даље усавршавање у вери. Не би било добро да тај дечак ступа у конфронтацију са родитељима и не дај Боже, провоцира безбожне родитеље и тиме навуче њихов гнев. Ако имаш прилику да разговараш са тим дечаком, посаветуј га као Православни Хришћанин да поштује своје родитеље, јер то захтева и Пета Божија заповест, да их својом побожношћу не раздражује, већ да смирено практикује своју веру онолико колико му је то у родитељској кући могуће. Родитељи су му, као малом детету, сигурно омогућили крштење, што значи да у њиховим душама ипак постоји искра вере, можда у пепео запретана, али ће се та вера сигурно пробудити вером њиховог детета. Не би било добро да неко са стране подстиче дечака, да ради нешто упркос родитељима. То неће донети никакав резултат. Требало би надлежног свештеника обавестити о ситуацији у тој породици (а то може и дечак кад оде сам у цркву) и он ће, када буде посетио ту породицу за Крсну славу, или освећење Васкршњу водице, наћи начина да поразговара са родитељима, да и њих поучи. Међутим, ако породица „не прима“ свештеника, опет га треба обавестити, како би баш поводом тог случаја посетио њихов дом. Уосталом то дете сигурно не иде у забавиште, већ у старије разреде основне, или средње школе, па ће и оно наћи начина да са својим родитељима поразговара о својим правима. Јер, ако по најновијим законима, родитељ не сме своје дете физички да кажњава и злоставља, онда, тим пре, не би смео да га злоставља на духовном плану, да му повређује душу. Тај дечак то сигурно зна и он ће се за своја права изборити унутар породице, али не насилним, већ правим хришћанским методама, на првом месту љубављу према родитељима. Тиме ће разбити сваку њихову безбожничку намеру, да своме детету онемогуће молитвени разговор са Богом. Овом добром дечаку жели мир у кући, мир са родитељима и успех у духовном уздизању, а теби, драги пријатељу, благословен улазак у Свету четрдесетницу о. Душан

Један коментар

  1. Pomaze Bog oce. Imam probleme sa roditeljima. Krstila sam se sa 18 godina, inace moji nisu iz te price bili. Prosle godine se sestra, sestricina i majka krstile, otac se krstio kad se rodio. Sad kao da postepeno ulaze u veru, ali nisu toliko zainteresovani. Bilo je momenata kad sam htela da okadim kucu, bunili su se, a kad sam okadila zalili su se da ih boli glava. Teram ih da osvetamo dom, oni se bune. Majka je kazala da cemo mozda sad tokom leta i to je to. Kad sam ulazila u veru smetalo im je sto idem u crkvu i tad smo ulazili u konflikte, nekako vise posle mog krstenja nego pre. Ja znam da nisam idealna cerka, ali cesto me je majka lagala, i izgubila sam poverenje u nju za neke stvari, dosta manipuliše, voli da bude po njenom sve. Mesala mi se u neke stvari. A otac mi deluje nezainteresovano, ja znam da me vole ali prijalo bi mi ponekad da mi otac pruzi vecu dozu ljubavi, to mi nedostaje. Juce sam se setala sa mojima i bila je besplatna provera secera u krvi i otac, majka, baka hteli reko ajde i ja cu. Cula sam da je gornja granica 6 ali sam posle ponovo pitala majku ona kazala 6, pa 7 pa sam pomislila sto bi me lagala, mozda hoce da bude kao zastitnicka majka da me slaze da se ne bih brinula jer mi je pokazalo 5,7 na granici, ali se nisam oko toga tad sekirala, mozda sam samo pomislila da sad treba da vodim racuna o zdravlju da smanjim slatkise, ali se nisam sekirala. I posle joj glasnije kazala da je lazov, ali se to malo jace culo, i ona ce meni posle toga da sam paranoicna i ocu rekla da hipohondrisem. Mislim nije mi jasno zasto govori to meni, danas smo se posvadjale opet. Hocu da lepo popricamo, ali kao da ne mozemo. Ne znam sta se desava. I takodje mi se desava ponekad kad nekome nesto lose kazem, lupam sad npr da je negativan imam osecaj da ce mi se vratiti da ja budem takva. Ne znam sto sam takva, kaze sestra da sam egocentricna. Mozda istina. Mozda iskusenje. I da li trebam sa mojima da se svadjam ponekad ili ne? Ako mozete posavetujte oce. Zbogom.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *