НАСЛОВНА » ПИТАЊЕ ПАСТИРУ, Разно » Да ли се препоручује веза верника и атеисте?

Да ли се препоручује веза верника и атеисте?

Питање:
Благослови оче! Потичем из српске православне породице где је вера била више ствар декларисања него упражњавања. У својој тринаестој години сам имао озбиљан прелом руке, који се по мом убеђењу догодио услед непоштовања празника Благе Марије. То сам схватио као опомену и управљање на пут истине, хвала Господу на томе. Од тада осећам напредак, сазревање свести и присуство Духа Светог. Покушавам да управим живот према законима Божијим и молим Господа да ми пошаље животног сапутника, који има исте тежње и стремљења, исте трудове за спасење. Али појавило се искушење кроз обостране симпатије између мене и једне девојке, која је различитих схватања. Она за себе тврди да је атеиста и да Бог не постоји. Као девојчица одлазила у цркву, али сада то схвата као илузију. Њени погледи на веру ме јако боле и стварају ми немир. Али поред наших разлика, привлачност не јењава и јаког је интезитета. И даље у њој видим доброту, смерност и потенцијал добре душе, јер она иако се декларишући као атеиста ипак живи релативно моралним животом. Сматрам је залуталим јагњетом, за које још увек има наде. Знам да код ње не бих требао да инсистирам на повратку у Православље, једини пут Истине. Али оче, у процепу сам. Ако дигнем руке од ње, обоје ћемо бити повређени, а не могу због ње да погазим темељ мог живота, моје будуће породице (ако да Бог) , мој смисао живота. Приоритет ми је јасан, али моја недоумица је, да ли ипак све може изаћи на добро у случају да наша веза постане озбиљна? Унапред захвалан Н.Н
Nenad


Одговор:
Драги брате, Избор супружника, склапање брака и заснивање породице, најважнији је моменат у животу свакога човека (са изузетком оних који се опредељују за монашки подвиг) . Припреми и одлуци човек теба да приступа са највећом озбиљношћу и одговорношћу. Огромној већини људи та одлука опредељује цео живот. Сведоци смо трагичних ситуација савременог друштва, које неозбиљно приступа брачној заједници, па имамо неславне податке, да се од три склопљена брака, два разводе у првим годинама постојања. Напротив, хришћански брак је доживотна духовна и телесна заједница и Црква се моли да у брачној заједници оно „што Бог састави, човек да не раставља“. Дакле, хришћански брак није уговор „на пробу и на одређено време“, већ стварање породице, Цркве у малом, у којој ће се рађати и васпитавати деца, стварати нови људи. Ти си нашао девојку (и она тебе) у којој видиш извесне сродности твојој души, „иако се декларишући као атеиста, ипак живи релативно моралним животом“. Једно је сигурно: она не живи хришћанским животом, за којим се ти и те како трудиш, „покушаваш да управиш живот према законима Божјим“. И молиш Господа да ти пошаље животног сапутника, који има исте тежње и стремљења, исте трудове за спасење. Ако си у овој девојци препознао оно што си од Господа тражио, онда ти предстоји велики труд, да и њу учиниш боготражитељем и пробудиш у њој ону клицу вере, којом је била обдарена у раном детињству. Та њена дечја вера је сада закржљала, јер је она на свом општем и неком стручном образовању радила озбиљно и темељно, док је знање и искуство вере остало на дечијем нивоу. Зато њој сада истине вере изгледају као бајке, невероватне. Њој треба објашњавати истине Православне вере, разуме се, не неким присилним средствима, већ благом речју и личним примером. То што она живи „релативно нормалним животом“ је наслеђе породице и хришћанске околине. Коначно, она живи са Православним Хришћанима и од њих се учи моралном животу. И Свети апостол Павле не каже да неверујућу жену или неверујућег мужа треба отерати или игнорисати, већ саветује: „Ако неки брат има жену неверујућу и она се приволи да живи с њим, нека је не оставља. И ако нека жена има мужа неверујућег и он се приволи да живи с њом, нека га не оставља. Јер се неверујући муж посвети женом и жена неверујућа посвети се мужем; иначе дјеца ваша би била нечиста, а сада су света… Јер шта знаш. жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? “ (1. Коринћанима 7, 12–16) . Сада, драги брате, памет у главу. Ако се можеш у себе поуздати, да ову неверујућу девојку учиниш верујућом, разуме се, пре но што отпочне озбиљна веза и пре но што се одлучите за брак, да она свесно и слободно прихвати основне истине православне вере, онда учини све од себе, да она у теби препозна искреног и истинитог Хришћанина и да те заволи баш као осведоченог верника. Најбоља катихизација (обучавање) неверујућих је у сведочењу вере, у живљењу по вери и њеним моралним принципима. Она треба у теби да препозна све што јој о вери будеш говориш, да се твоја дела не противе твојим речима. Онако како је и Христос рекао онима који су га слушали: „Иако мени не вјерујете, дјелима вјерујте“ (Јован 10, 38) . Наш народ каже: „Онај ко се у коло хвата, мора се уздати у ноге. Иначе, нека се не хвата у коло“. Тако и ти, брате. Ако ниси сигуран у себе, у чврстину своје вере и да ћеш успети надвладати њено неверје, боље ти је да на време прекинеш ту везу, иако ћете, како сам кажеш, „обоје бити повређени“. Но, боље је да сада будете „лако рањени“, па ћете и лакше преболети, него да касније будете теже повређени и да од ране задобијете тешке последице. И не дај Боже, да ти из плотске љубави или мира у кући, пренебрегнеш оно што је једино спасавајуће, па да изгубиш веру у борби са њеним неверјем. То би била потпуна трагедија. Ето, драги брате, наоружај се стрпљењем и упорношћу, како и Христос каже: „А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају“ (Матеј 11, 12) . Покушај ту девојку, која је по твојим речима „залутало јагње“, да изведеш на прави пут вере Христове. Ако у томе успеш, живот са њом биће ти дражи, јер ћеш увек имати на уму да си је ти привео вери, да си је ти „родио за живот вечни“. Благодат и милост Божију призива на тебе и моли се Богу да успеш у добрим намерама о. Душан

Један коментар

  1. Mislim da ne treba devojku na bilo koji nacin privoljavati bilo kojoj veri, vec da ona ima pravo na samostalni izbor. Ako bi bila tragedija da verujuci postane ateista, onda bi isto tako bila i tragedija da ateista postane vernik, jer cemu nametanje svog stava kao jedino ispravnog i istinitog, a to svakako nije, tim pre sto nema ni jednog dokaza o postojanju bilo kog boga.
    Stvarno ne razumem cemu tolika potreba za nametanjem vere. Ako je neko vernik ili ateista, treba to i da ostane, ili, posto vec trrba ateistkinja da privoli pravoslavnu veru, da li bi vernik pravoslavac presao u islam i kako bi mu se dopadala ta ideja ili da ga neko „nagovara“ da predje u islam isto kao sto on nagovara nju da prihvati pravoslavlje.
    Dakle, treba 100% postovati odluku i misljenje devojke da ne postoji bog i da je ona ateistkinja i ne mesati se u tu njenu odluku, prvo jer time nikoga ne ugrozava, a drugo, ima pravo izbora, a ako neko misli da druga strana gresi, neka dokaze da je njegov stav ispravan.
    Ja bih na mestu te devojke prihvatio da predjem u pravoslavlje, ali jedino ako on predje u islam. A ako mu ta ideja izgleda lose i zbog nje se ne oseca dobro, onda valjda treba i da shvati kako se druga strana oseca.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *