NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » DA LI RUSIJA BEZ SVOJE CRKVE SVE ODLUČNIJE KORAČA NA SVETSKU SCENU?

Protojerej-stavrofor Ljubo Milošević

DA LI RUSIJA BEZ SVOJE CRKVE SVE ODLUČNIJE KORAČA NA SVETSKU SCENU?

(Pojašnjenje crkveno-političkog samita Patrijarha Kirila i pape Franciska u Havani, Kuba)

 

Susret Patrijarha Moskovskog i sveruskih zemalja sa papom rimskim Fanciskom na aerodromu u Havani (Kuba) privukao je veliku pažnju raznih bogoslovskih i crkveno-političkih krugova, i svakako je pokrenuo reakcije verujućih raznih grupacija i opredeljenja, sposobnosti i želja. Sa ovim događajem isprepletene su duhovnost i crkvenost sa sociološkim ocenama štete ili koristi za Pravoslavnu veru, i Crkvu uopšte. U Rusiji, osim pojedinih diskutabilnih „internet samizdata“, ovaj susret se ogleda kroz novonastalu geopolitičku prizmu gde je svakako upadljivo da su ruski mediji dobro pripremljeni da objasne naciji da se ne radi o eklisijalnom susretu nego o nečem drugom. Izgleda da je, osim Crkve, i Ruskoj državi bilo vrlo važno da povuče ovu paralelu između razgovora o veri i razgovora o užasnom ratu koji realno preti da zapali Bliski istok, svakako i Ukrajinu. Očigledno je da su sekularni mediji poklonili ogromnu pažnju ovom susretu i upadljivo podvlačili njegovu suštinu izražavajući brigu za Pravoslavnu veru, jer je nekom mnogo stalo do toga da ljudi ne pomisle nešto drugo. To je mogao da zna samo onaj ko je pažljivo pratio zvanične ruske medije.

U ostalom Pravoslavnom svetu davale su se ocene u zavisnosti od ličnih agendi. Iz privatnih i pouzdanih izvora saznajemo da Fanar uopšte nije krio nezadovoljstvo za ovakav razvoj situacije i da je patrijarh Vartolomej „sa određenim savetima“ razgovarao sa Papom do njegovog polaska na ovaj susret. (Za sada mogu da ponudim samo kredibilitet mojih reči da se ne radi o informaciji sa nerespektabilnim namerama, a izbor je na čitaocu.)

Kod nas Srba ovaj „crkveni samit“ doživljavao se drugačije, dramatičnije, svakako sa gorkim ukusom velike praznine koja je odavno nastala zbog sve veće udaljenosti i pocepanih veza poverenja između jerarhije i pastve, a tako i opita Crkve u celini. Sigurno tome doprinosi i užasno iskustvo naših lokalnih odnosa sa komšijama rimokatolicima, uz podsećanje na skandaloznu i nekažnjenu odluku (opasan presedan za SPC) kada je ep. Grigorije rešio da bogosluži sa rimokatoličkim episkopom. Ljudi su ljuti i na svoju nemoć da bilo šta više učine u ovakvim situacijama.

U SPC već odavno nema kohezivne pravoslavne misli, tog bogoslovlja po potrebi u odnosu na teologiju po „narudžbini“ koju svakodnevno vidimo, pa se tako odavno i ne rešavaju pravi problemi u našoj Crkvi. A šta se radi? Oni se populističko-senzacionalistički izmišljaju i uklapaju u akademske stereotipe koji služe privatnim očekivanjima i ulaganjima a ne Crkvi, tj. rešavanju problema. A ona (Crkva) je uvek stvarala bogoslovlje upravo rešavajući probleme, ili još bolje rečeno: ona ga je preuzimala iz već rešenih problema. Kod nas nema realnog bogoslovlja zato što nijedan problem nije rešen nego se suprotno tome sve više zakomplikovalo i tako nagomilalo da više niko nikom ništa ne veruje. U našoj SPC nepoverenje i strah prešli su granice civilizovanog trpljenja pa se sve češće razgovori o crkvenim problemima završavaju u neblagočestivom profanom odnosu što šokantno otkriva odsustvo ljubavi kao elementarne duhovne dobrodjetelji.

Strah koji se javlja iz (sve češće) unutrašnje konfrontacije dovodi do zbrke učećih pojmova u Crkvi, pa on potiskuje na stranu njene široke izazove svete misije. To je izrazito u našem narodu koji jedva sastavlja kraj sa krajem u svom unutrašnjem crkvenom životu, koji svojim duhovnim životom i pored dobre želje uveliko pokazuju da više ne razumeju Crkvu. To kažemo na osnovu postulata da je misionarenje kod nas još uvek misaona imenica kao realno stanje crkvenosti, jer ono posle obnove naše državnosti i slobode nije zaživelo u našoj Crkvi, pa smo tako izgubili svest o svedočenju naše vere. Ono može da bude i u najprostijoj formi dostojnog postojanja u Crkvi, čak i fizičkim prisustvom. Otuda i strah od svakog ko nije pravoslavan, kao i taj inferioran odnos prema njima da ih samo treba zaobilaziti i izbegavati, tako se ne upuštajući u bilo kakav razgovor. Svakako je ovaj strah daleko od slavne crkvenosti u Romejskom carstvu, koja je bila samopouzdana i jaka, da je u tom svom imperijalizmu gorela da i na svoju političku štetu propoveda Ortodoksiju, kako je to ona činila u pokrštavanju nas Slovena na Balkanu. U ovakvom psihološko-duhovnom skladu podređenosti uvek je prisutan minimalizam, ta uvek opasna egoistička „samodovoljnost“.

U određenim javno izrečenim mislima u vezi sa gore navedenim susretom kod nas Srba se već nazirala prezumpcija da smo mi apriori na korak bliže otpadiji; da on sadrži nešto tajno i nama nedostupno – nekakve bilateralne hipotetične zavere i misteriozne senzacije, te događaje iza kulisa; nekakvo zaveštano zlo u koje nas zlurado „crkveni lideri“ uvlače. I pored određenih legitimnih problema moramo da priznamo da naša briga i ovakav odnos postaju paranoična bolest koja nas sve više obuzima. Svakako je ovde vodilja ovakvom razmišljanju već pomenuta dugogodišnja duhovna potlačenost, a tako i neupućenost, što je sve stvorilo duhovni sklad nepoverenja i straha a zatim apokaliptičnog beznađa kao „ovosvetskog“ gubitništva (da to nazovemo i „diogentizam“). Ta ranjivost zbog naših mnogih neuspeha koje smo pretrpeli u crkvenom i društveno-političkom životu u poslednjih 20 godina ima veliki psihološki uticaj na nas da više nemamo snage da povratimo kompas svete hrišćanske nade.

Sagledavajući ovaj susret Patrijarha i Pape treba da kažemo da je Ruska Crkva odmah po završetku Sabora transparentno iznela razlog i suštinu za planirani susret. Neki navodi koji govore šta o tome kaže i tumači Vatikan nas mnogo ne zanimaju, jer od davnina znamo njegove želje i vizije. Bitno je šta mi želimo i koje su naše vizije. Važno je da se ovde u RPC ništa ne krije od verujućih, što je neuobičajeno za naše eklisijalno iskustvo. Ta praksa je aksioma rada i prešla u tradiciju da sve što se diskutuje na Saboru ili Sinodu mora da bude dostupno javnosti. Ruska Crkva tu istu transparentnost traži u pripremi i održavanju najavljenog Svepravoslavnog Sabora (koji NIJE Vaseljenski) i to je već izgrađen zdrav crkveni duh. Ovaj uslov, tj. predlog neke pomesne crkve su dočekale sa otporom i izrazile su negodovanje navodeći da se radi o nečemu beskorisnom.

Dakle, u pripremi ovog susreta Patrijarha i Pape odbačena je bilo kakva rasprava o veri. Glavna tema je tragedija koja je zahvatila Bliski istok, koja već ima katastrofalni uticaj na čovečanstvo, svakako i na Ukrajinu. Razgovor se vodi o istrebljenju hrišćana od strane muhamedanske religije kojih se odriču. Suština ovog iznenadnog susreta je u tome da se pokaže da Zapad ćuti pred surovom činjenicom da hrišćani nestaju na ovim prostorima, tako dajući otvorenu podršku muslimanskim teroristima. Hrišćanski Zapad zarad petro-ekonomske pragmatičnosti putem muhamedanske agresivne religioznosti sam vodi borbu protiv lokalnog hrišćanstva. U odnosu na rečeno rimski Papa simbolički predstavlja sav hrišćanski Zapad a njegovi grko-katolici u Ukrajini započeli su građanski, ili još bolje rečeno rusofobijski rat.

Poražavaju ovi nasumični napadi na Patrijarha Kirila, kao da rat ne postoji u realnosti, i kao da lider „hrišćanskog“ Zapada nije čovek kojeg dočekuju na crvenom tepihu zapadnih predsedničkih palata i parlamenata, dok ti isti otvoreno podržavaju muslimanski teror. Rusija je konačno rekla da joj je dosta tog licemerja i dvoličnosti u svačemu pa i u religiji. Muslimani ne razumeju ko je pravoslavan, katolik ili protestant, oni su jednostavno objavili borbu „hrišćanstvu“. A mi smo u odnosu na taj fakt začuđujuće mirni da još ovako demagoški razvijamo problematiku susreta Patrijarha i Pape. Uz ovaj problem stoji i rimokatolička politička delatnost na drevnim prostorima pravoslavne Ukrajine pa Ruska Crkva insistira da se jasnije izjasni Vatikan (neke stvari iz razgovora planirano nisu ušle u deklaraciju), o čemu svedoče brze reakcije razočaranosti ukrajinskih unijata u Papu u licu njihovog Arhiepiskopa Jaroslava kao i Apostolskog nuncija u Ukrajini Arhiepiskopa Klaudija Guđerotija.

Da ponovimo: Imperativ ovog susreta jeste stradanje hrišćana na Srednjem istoku kao i na Severu Afrike uz insistiranje da se ubaci „unijatsko pitanje“ koje danas služi za raspirivanje građanskog rata u Ukrajini. Nema ruskog medija na bilo kojem jeziku da nije na navedenim postulatima govorio o ovom događaju i suvišno bi bilo da se to dokazuje. Suština eklisioloških briga o ovom susretu iznosi se u jasno postavljenom postulatu: Nema nikakvih razgovora o veri niti o razlikama vere! To je opet potvrdio patrijarh Kirilo u svom kratkom govoru koji je izneo odmah posle potpisivanja unapred usaglašenog teksta deklaracije.

Očigledno je da je ovaj susret bio strogo protokolarno-bilateralan, dobro kontrolisan, dakle bez sakramentalizma bilo koje vrste, što se podudara sa onim kako je on ranije bilo najavljen. Ništa nije bilo prepušteno slučaju, a na ovim nivoima organizacije[1] i ne može. Upadljivo je da je na strani Pravoslavne delegacije stajao i sam Predsednik države Raul Kastro, dakle na suprotnoj strani od delegacije Rimokatoličke crkve, svakako po savetu „nekog“. Ne može a da ne ostane neprimećeno da prilikom bilateralnog predstavljanja niko iz delegacije nižeg klira Ruske Pravoslavne Crkve nije izražavao eklisijalne počasti papi Francisku, recimo kao celivanje ruke, što je, nažalost, često bio slučaj sa (inferiornim) predstavnicima ostalih pravoslavnih crkava na audijencijama kod Pape rimskog uključujući i našu SPC.

U uzvratnoj besedi Pape nešto vrlo vrlo važno privlači našu pažnju. Pre svega uočljivo je odsustvo nekog posebnog ushićenja i nije se mogla sakriti prilična nategnutost. U njoj papa Francisko, kada blagodari Predsedniku, predlaže mu da njegova zemlja zaživi tradiciju budućih susreta poglavara ovih konkretnih dveju najvećih hrišćanskih crkava, svakako razne eklisiologije i dogmatskih ispovedanja. Mogao je da kaže: E dobro sad probili smo led, dobrodošli u Rim, ili eto mene u Moskvu. I moji kritičari bi bili u pravu. A zašto on to nije mogao da kaže? Zato što ranije pripremljeni protokol nije ostavljao prostor za lične inovacije i želje pa makar on bio i Papa, i očigledno je da su posebne i respektivne službe dobro utvrdile ko šta govori, koliko, i gde je ta crvena linija. Histerija da će ovaj susret da trasira široke rimokatoličke puteve u Moskvu sa svim implikacijama eklisiološko-dogmatskih špekulacija je prosto neodrživa, svakako i akademski neozbiljna.

Do mene je došao članak mnogopoštovanog mi oca arhimandrita Nikodima[2], vrlog i poznatog borca za kanonski poredak i čistu veru u kojem vidim najbližeg i odgovornog saborca u borbi sa određenim nepravoslavnim elementima u SPC. On u njemu sagledava veliku štetu od susreta patrijarha Kirila i pape Franciska. Uglavnom gradi kritiku mojih misli na platformi iznesenih pretpostavki „samizdat“ internet žurnala „Pravoslavni apologeta“ čije su suštinske poruke ovakve: Ovaj „susret dugo je pripreman“[3] i on „ lukavo pravi zaokret… a sve radi „pokatoličavanja Pravoslavne Crkve“. Otac Nikodim stavlja akcenat na dogmatske probleme, a ne one za njega drugostepene – sociološke, one koje sam ja naveo i o kojima ceo svet danas piše. Svakako je ovo u najmanju ruku nedorečeno i ne odgovara onom šta se odigralo u Havani kao ni težini izazova koje čine argument u ovom susretu. Priznajmo da je ovakva ocena susreta neopredeljeno široka, bogoslovski razuđena, da ona i pored želje da pruži nešto drugo izražava samo svoju deklarativnost bez potrebnog dubljeg sagledavanja situacije u današnjem hrišćanskom svetu.

Napadački rat je satanski posao đavoimanih ljudi koji njemu služe. Dužnost hrišćanskih armija je da i silom štite Crkvu (narod), i na tom postulatu se proslavilo Romejsko Carstvo (Vizantija), i na tom postulatu smo mi Srbi opstali kao nacija, i na tom postulatu danas nestajemo kao narod (odsustvo pravoslavnog patriotizma). Ovde moramo da priznamo da pobede hrišćanske vojske prati i život Crkve, ona se adaptira na nove mogućnosti da od progonjene i ponižavane postane toržestvujuća, sa velikoljepnim crkvenim ustrojstvom kako je to bilo u životu slavne Vizantije. Crkva nije bila imuna na vojne pobede kako to svedoči i episkopija provincije koja zahvaljujući sili i oružju vere i pravde postaje Vaseljenski tron. Ona nije imuna ni sada. Dakle, crkveno prvenstvo u Crkvi nikada nije određena dogmatima nego ga je određivala ova pomenuta crkvena pragmatičnost. Zato u susretu Patrijarha i Pape naziremo nove poruke koje se šalju i Svepravoslavnom saboru, i celom Pravoslavnom svetu, i šire, da titularna pozadina i realnost nove sile moraju da se usaglase. Upadljivo je da se Fanar prekomerno samopouzdano ponaša i on ima razloge za to, jer nažalost ni Crkva nije pošteđena ove današnje opasne geopolitičke igre svetskih sila i ljudi „sa strane“ koji se petljaju u njene svete poslove.

U Crkvi ne sme da bude straha ako smo jaki u veri, pa i u susretima sa inoslavnim hrišćanima. Uslov je: „treba najpre sam postati svetim, pa onda druge osvećivati“[4] – nećemo li valjda tu svetost oduzimati odlukama sabora današnjih arhijereja ako verujemo u ovu Crkvu? Šta je ekumenizam kao dijalog u rečima prepodobnog Justina Ćelijskog kada on odgovara na pitanje svom duhovnom čedu: „Stav prema nepravoslavnom hrišćanskom svetu? Najpre: utvrditi sebe umom i srcem i životom u Pravoslavlju…, jedino se na taj način osigurava sveto i nepogrešivo merilo Istine“[5].

U prirodi našeg svakodnevnog služenja i svedočenja o Raspetom i Vaskrslom Bogočoveku Isusu Hristu neprirodno je da se napominje suština našeg hrišćanskog bita, da mi uvek i na svakom mestu jesmo pozvani da širimo Evanđelje Hristovo Rečima Bogočoveka: „Idite, dakle, i naučite sve narode…“ Ekspanzija, širenje Crkve i Jevanđelja Hristovog po svetu nije svršena stvar, nije nešto što je ostalo u nekom podvigu istorije, i nije nikada završen posao na jednom ili bilo kojem podneblju. Crkva u svojoj suštini nikada nije završeni posao, shvatimo to! To znamo zato što smo odavno svedoci nestanka laodikijske, efeske, indijske crkve, svakako i slavne Vizantijske kao prirodno vaseljenske…

Pravoslavna Crkva nije statična, sigurno nije zabarikadirana „misija“ podignutog garda i nepoverenja, nego je živa ustanova Tela – nas u Hristu i Hrista u nama. Zbog toga smo svi mi bez izuzetka pozvani da i posle apostolske propovedi ponovo propovedamo, nek je ona mnogo puta na istom mestu, nek je i „po sto puta“ vraćanje na njega mi moramo da svedočimo, da dostojno po našoj snazi u Hristu pred oglašenima bilo koje vrste postojimo. Ako ap. Filip u završnici propovedi nije hristijanizirao svu Indiju, ili ako je seme propovedi ap. Petra i Pavla u Rimu duboko „palo u trnje“, i ugušilo se, a konkretnom nihilističkom zapadnom filosofijom života humanizma i čovekopoklonstva, da li je naš poslednji posao zlurado proglašavanje rigor mortis i zakopavanje? A sa njim i zakopavanje onog nam datog talenta? Precrtavanje istorijskih crkava koje su postojale? Ili je svrsishodnije da u situaciji ma kako teška bila (mučenici su bili u mnogo težoj) barem našim fizičkim prisustvom i ništa ne radeći kažemo: evo nas, mi postojimo, evo kako smo opstali hajde tako probajte i vi? Žarili su nas i palili i evo opet danas sveže i čvrsto stojimo pred svetom, i naše Pravoslavlje makar i sa jakom političkom pozadinom opet postaje neko i nešto.

Sasvim je neprihvatljiv sindrom misionarske inferiornosti kojeg smo dobili prilikom mnogovekovnih gonjenja na Crkvu, da nju (Crkvu), u velikoj meri danas ne doživljavamo u Crkvi, nego nekako sve više privatno i samoinicijativno. Naše najveće breme je osećanje stalnog ustupanja i popuštanja, to omalovažavanje naših naslednih vrednosti u odnosu na tuđe, kao i sve veće odsustvo svesti o potrebi vršenja misije Crkve. Umor nas je nadvladao! Naravno, treba naučiti druge a ne da se u tom procesu (inferiornom pokušaju) i sami odučimo od svoje vere.

Da li je Pravoslavnoj Crkvi potreban razgovor sa rimokatolicima koji su nam za sada eklisijalno najbliži?[6] Da li je naša obaveza da razgovaramo sa jereticima? Koliko je poslanica Svetih Otaca napisano u pokušaju da se jeretici urazume i vrate Crkvi?

Apostoli su se čudili kako to da Hristos razgovara sa jeretikom, još i ženom[7]? I mi se danas čudimo, dosta licemerno zaboravljajući našu misiju u Crkvi. A glavna njena crta je uvek sveža propoved, ne samo verbalna nego i fizička pojava da znaju da mi posle svih „nerona“ opet postojimo. Većina samoinicijativnih pravoslavnih tradicionalista odbacuju „potrebu“ za „dijalogom“ sa Rimom, jer najprostije rečeno smatraju da se u tom procesu suštinski izdaje vera. Misli se da se to dešava samim susretom „per se“ što otkriva katastrofu naše crkvene svesti i elementarnog nepoznavanja naše vere. Dakle, mi ne možemo da se složimo sa takvim tvrdnjama, najpre zbog istorije koja nam pokazuje da nije problem da se razgovara sa inoslavnim hrišćanima, nego da je on uvek bio i ostao: ko, kako, i u ime koga, gde, a posebno u kojem obliku se razgovara? To je naš kamen spoticanja i sablazan u pokušaju da se objasni verujućim koji bi da u svom strahu na ovom svetu više nikom ništa ne veruju.

Slušajući sve ove žalopojke i strahove, kada jedan dan na istim mestima hvale novu Rusiju, njenu vojnu moć i socijalno ustrojstvo, kulturu, svakako i nove mogućnosti Crkve u njoj, njenog Predsednika i sistem koji je on stvorio da više on nije samo na „jednom čoveku“, novu političku i vojnu doktrinu, da bi zatim odmah u nekim od sledećih dana u njoj videli najgore: izdaju vere i strateških pozicija i sl. Sve ovo nam dovoljno dobro dočarava kolika je konfuzija i nedoslednost misli.

Pa se pitamo: da li bi zdravom razumu bilo zamislivo da Patrijarh Ruske Crkve u ovakvoj današnjoj situaciji pruža na ruke Pravoslavnu veru zapadnoj hrišćanskoj doktrini?

Ko ne razume šta je pisao Dostojevski, Homjakov i Mitropolit Antonije, Trojicki ne mora ni da pokuša da nam pruži neki odgovor. Danas u svetu postoje dve doktrine, poslednja kao „velika opasnost od obnavljanja Vizantije“ i zapadni nihilisti se ne libe da to otvoreno i kažu. I „rukavica“ je odavno bačena. Zato je toliko besmislena postavka da Patrijarh, (Otac) Ruske Nacije, putem predaje Pravoslavlja predaje i doktrinu Nove Rusije. Da sada lukavi Rim koristi „naivnog“ i „inferiornog“ Kirila da pokori Rusiju njegovim agresivno-demokratskim principima modernog feudalizma? Kao da je Zapad na vrhuncu svog duhovnog, socijalnog i ekonomskog prosperiteta a ne na horizontima svog zalaska, pa da pokatoliče Rusa koji je barem jednom pročitao Dostojevskog? Ovo je za intelektualce i više nego dovoljno da se smire šta pričaju. Svakako nije u krizi Pravoslavlje u Rusiji, jer je Rus prošao kroz veliki oganj očišćenja i pred njim je kohezivni preporod državnosti i Crkve (nije slučajno pomenuto i u Deklaraciji), i ako imamo malo vere (bez teologije) u milione Novomučenika u to ne smemo ni da sumnjamo. Seme Crkve je posađeno, to je istina pred ovom ljudskom istorijom i ono sada počinje „aprilski“ da buja, jer do „juna“ ima još. Posle starih mučenika vaskrsnuo je Novi Rim, posle ovolikih novih mučenika vaskrsava Pravoslavna Rusija – Treći Rim. U krizi je Rimokatolička crkva! U krizi je sva njena nihilistička zapadna filosofija života koja je duhovnom samodestrukcijom došla do svog odgovora – samouništenja. Stihija se ne zaustavlja na rimokatoličkim principima vere. To je prirodan proces kada čovek živi čovekom i tu „visoku nauku“ zove humanizam. O tome su govorili sv. Justin i sv. Nikolaj i proricali kraj. Sigurno je da i današnja Rusija to vrlo dobro zna; zna Kirilo a još više zna i Papa!

Da li Sveruski patrijarh potčinjeno putuje na Kubu kao sluga ekspanzionističkoj i neprijateljskoj ideologiji koja je učvršćena na staroj ideji Rima? Može li nešto patrijarh da „pokloni“ Rimu u vreme kada su se sve strukturne ustanove Ruskog naroda otvoreno i odlučno suprotstavile toj propaloj katoličko-protestantsko-materijalističkoj ideološkoj hegemoniji? Ono što je najzabrinjavajuće za zapadne analitičare jeste da je u ovom momentu Rusija već psihološki spremna na neizvesno, jer njoj pojam žrtve uopšte nije tuđ. Koliko je ovde naivna Ruska država koja je trenutno u „polu-vrućem ratu“ da još pošalje Patrijarha na neko cenjkanje sa ustupanjem zapadnim doktrinama? Budimo realni i odgovorni, a ne da sve argumente zasnivamo na ruskim disidentskim mislima svih vrsta i boja, a najmanje na „samizdat“ na internetu.

Pa se pitamo: Da li naši ljudi uopšte razumeju kako danas pišu?

Rusija je svom Patrijarhu sa uvažavanjem ustupila državna obeležja, reprezentativni službeni avion i pokrila ogromne rashode pratnje Patrijarha koja je brojala oko 200 ljudi, što sveštenoslužitelja i horova, što novinara i službi bezbednosti. Sigurno je da ovim Ruska država svakako daje jaku poruku Zapadu da se i na ovom polju menjaju pravila igre. Pastirski put Patrijarha u Brazil u kojem su vrlo skromne naše parohije jeste poruka druge vrste. U ovakvoj širini razvijanja ovih događaja nećemo valjda poverovati da je Vaseljenska patrijaršija tek tako samostalna, da se putem nje već odavno ne realizuju razni geopolitički programi u pravoslavnim zemljama pod režimom zapadne demokratije (i u našoj).

Neshvatljiv je „argument“ naših plašljivih umova da Patrijarh „gratis“ unijati Rusiju.

Šta je ovde ostalo za moguću bogoslovsku diskusiju?

Pred nama je da sagledamo jedini mogući argument naših kritičara da je etikecija (etiquettes) ekumenistička delatnost, ta prirodno nužna lingvistička tehnologija bontona za komunikaciju; protokolarna formalnost ophođenja sa potrebnim poštovanjem titula i zvanja nezavisno od toga da li su one date u Crkvi. Ovo pitanje je već odavno kamen spoticanja između potrebne religiozne pragmatičnosti kojoj se učimo još iz vremena sv. Marka Efeskog i te već vrlo zainaćene sadukejske slovne bukvalnosti, u kojoj se podosta krije i naš tvrdoglavi i duhovno gordi balkanski primitivizam. Zato što ništa ne opravdava negiranje ipostasnosti Božije u bilo kojem čoveku, tu grubu personalizaciju neka i prema inoslavnim, jer su ovi poslovi u Crkvi opšti a ne lični pa zato traže jedan određeni nivo znanja a i ponašanja.

Rukovanja, celivanja, fotografisanja… za naš razbucani srpski pravoslavni duh dovoljan su materijal da se onaj ko se nađe u takvoj situaciji objavi kao ekumenista a tako i izdajnik vere. Da li se Crkva zaista loše snalazila u susretima i razgovorima ove vrste da bismo mi danas sebi davali za pravo da naše episkope nazivamo jereticima, te iste ljude koji nam i dalje rukopolažu sveštenike i šalju nam ih u parohije da nam u njihovim rukama drže svetu čašu kojoj „dostojno“ ili „nedostojno“ prilazimo? Jesmo li mi zaista toliko veliki licemeri?

Kada je SA Sabor SPC pokrenuto inicijativu za prevazilaženje tzv. američkog raskola sva korespodencija pokazuje da se poštovao protokol titularnog oslovljavanja. Zar nedavno taj Sabor nije pozvao na razgovor episkopa Artemija, shvativši da ne može ništa da se čini bez poštovanja uobičajenog protokola i bontona ove vrste?

Patrijarh Kirilo je oslovio papu sa „Vaša svetosti“, i u tome se već sagledava tragedija ovog susreta i karakteriše se kao neko eklisijalno priznavanje Rimske crkve i njenog arhiepiskopa. A da li je to tako i šta kažu Sveti Oci?

U istoriji Crkve mi skoro hiljadu godina susrećemo to protokolarno iskustvo titularnog poštovanja naših sagovornika koji nisu članovi Crkve. Kada čitamo Jovana Kantakuzena (u monaškom činu Joasaf), a konkretno njegov „Dijalog sa legatom Pavlom“, nalazimo da on papu oslovljava u njegovom postojećem rimokatoličkom arhijerejskom činu. U Devetoj glavi navedene knjige on mu govori: „Dakle, znaj arhijereju, dok se kod vas u vrhu održava takvo mišljenje sjedinjenje Crkava nije moguće“[8]. U njemu on odriče Crkvu a poštuje mu crkvenu titulu. I to nama nije dovoljno da danas razumemo?

Sveti Marko Efeski bogoizabrani sasud Pravoslavlja u svom obraćanju u Firenci sa opšteprihvaćenim poštovanjem titule oslovljava papu Jevgenija IV: „Dakle, Najsvetiji („Svjatjejšij“) Oče, primi nas tvoju decu sa Istoka koja ti dolazi…“, a malo dalje kod njega nalazimo i ovo: „najblaženiji Oče“…[9].

Jedan od najvećih novijih Bogoslova, svakako najžešćih boraca protiv Rima, A.S. Homjakov, u naslovu jednog svog članaka piše: «Povodom poslanice Arhiepiskopa pariskog».[10]. Pravoslavlje nije primitivizam, ako mi mislimo da čuvamo veru na taj način što ćemo da se bezobrazno ponašamo prilikom naših susreta, ne shvatajući duboke pastirske reči našeg Patrijarha Pavla: «Budimo ljudi»[11].

Arhijereji jedine pomesne Crkve koja je osudila ekumenizam u njegovoj jasno izloženoj formi[12], što je saborski a zatim i sakramentalno potvrdila, kada ga je tako u Nedelju Pravoslavlja i anatemisala, primenjuje gorepomenuto protokolarno opštenje sa inoslavnim hrišćanima kao sasvim normalno. Sigurno je ovde reč o suštini i spoljašnjoj formi koju bi naši revnitelji u isti koš, da ih u njihovoj eklisiologiji izjednače.

U aprilu 1926. Arhiepiskop Anastasije (potonji Mitropolit i Prvojerarh RZPC) prilikom susreta sa grupom engleskih hodočasnika u Jerusalimu, koju je predvodio anglikanski episkop plimutski Džon Hovard, dočekuje ga u Jeleonskom manastiru prigodnom rečju: «Vaše Preosveštenstvo, mnogopoštovani oci i svi blagočestivi poklonici»[13]. To on isto čini i 1928. godine kada odgovora na pismo Arhiepiskopa Kentemberijskog Randola Davidsona uz uvažavanje njegove titule: „Vaše visokopreosveštenstvo, mnogopoštovani Arhipastiru“[14]. Sam Mitropolit Antonije završava pismo istom Arhiepiskopu Kentemberijskom: „Vašeg Visokopreosveštenstva predan sabrat“[15]. To čitamo uprkos činjenici da je u svom govoru na proslavi 1600. godišnjice Nikejskog sabora javno i jasno rekao da oni uopšte nisu Crkva[16]. Svakako je ovde reč o pažnji, kulturi, bontonu kada isti ovi arhijereji poštuju etikeciju i čak uvažavaju njihovu crkvenu instituciju sa velikim slovom Crkva, a da je uopšte ne ispovedaju kao takvu. Naše generacije su sasvim kulturno ogrubele u našem crkvenom javnom životu, da ono što je nekada bilo nezamislivo danas je žalosna svakodnevnica, a posledica toga je odsustvo straha Božijeg kao realnog crkvenog vaspitanja i kulture (jer više nije reč ni o obrazovanju).

Sigurno je da ovako glase reči anateme od strane Crkve koju su osnovali i u Egzilu utvrdili gorepomenuti mitropoliti:

„Onima koji Crkvu Hristovu napadaju mudrovanjem da je ona podeljena na takozvane grane koje se razlikuju učenjem i načinom života, i onima koji tvrde da Crkva ne postoji na vidljiv način, nego će nastati u budućnosti kad se sve grane ili sekte ili čak religije ujedine u jedno telo, i onima koji ne razlikuju istinsko sveštenstvo i tajne Crkve od jeretičkih, nego vele da su krštenje i pričešće jeretika dovoljni za njihovo spasenje, i onima koji opšte sa gorepomenutim jereticima, ili pomažu ili brane njihovu novu jeres ekumenizma pod izgovorom bratske ljubavi ili kao put sjedinjenja odeljenih Hrišćana: ANATEMA!“

Ovde «opštenje» se podrazumeva bogosluženje i pričešće. Da li je Sabor arhijereja ostao nedorečen: šta to znači ekumenistiko opštenje? Ne, nije, nego sve ima svoj smisao i uzročno je povezano. Evo jednog ranijeg rešenja te Crkve:

«Ni u kakvom slučaju, ne samo da se ne sme dozvoljavati inoslavnim sveštenicima da saslužuju, u bilo kojoj formi, nego ni pravoslavnim nije dozvoljeno da u odeždama predstoje na njihovim službama. Ako zbog dobrosusedskih odnosa inoslavni sveštenik dođe u goste u Pravoslavnu crkvu na praznik, ali nepozvan obuče se u odežde, tada starešina hrama mora preko crkvenjaka, ili nekog drugog, da ga udalji i predloži mu negde sa strane „uvažavajuće mesto“, koje je dovoljno daleko od sveštenstva koje služi da se ne bi stekao utisak da on saslužuje sa njima»[17].

Kako se ostvaruje opštenje, od kojeg momenta je ono jeretičko? Vidimo veliku potrebu da i to objasnimo.

Ovako «Djejanija» opisuju uniju sa Rimom na Firentinskom saboru koju su zaključili u nedelju 5. jula 1439. g.

«Akta unije su bila pročitana, kako smo već rekli na latinskom od strane kardinala Julijana Sabini a na grčkom od strane arhiepiskopa Visariona. Zatim smo celivali koleno i desnicu pape, a budući ranije odeveni u sveštene odežde uzajamno se izljubili i svojim sopstvenim rukama potpisali to što je ranije bilo oglašeno. U međuvremenu naši pojci pevali su: «Da radujutsja nebesa… », takođe i na Slava i ninje, i zatim: «Dnjes blagodat Svatago duha nas sobra». I kada se služba završila svi smo pošli kući»[18].

Šta mi nalazimo u Havanskoj deklaraciji da je makar iz neke daleke daljine približno skandalozno u odnosu na gorepomenute odluke? Ništa. Vidimo susret onako kako je i najavljen. Od ovakvih susreta opasnosti uopšte nema niti će je biti, jer su oni sasvim na drugom nivou, odgovornom i ruskom Pravoslavlju poslušnom, daleko viši od susreta Pape u Istambulu sa Vaseljenskim patrijarhom Vartolomejom, našim «molitvenim osminama» po bivšoj Jugoslaviji. Brinimo se mi o bogosluženju u arhijerejskim odeždama ep. Grigorija zajedno sa katoličkim episkopom u Dubrovniku, svejedno što je to bio moleban a ne o ovom. Jer kako videsmo u Firenci na Molebnu je bila potpisana unija.

Sada da se suštinski osvrnimo na deklaraciju ovog susreta u Havani.

Ovako čitamo:

„Susreli smo se sa radošću kao braća po hrišćanskoj veri…(1), susrevši se na mestu udaljenom od starih sporova ,,Staroga sveta“ (3), mi delimo zajedničko duhovno Predanje prvog hiljadugodišta istorije hrišćanstva (4). I pored zajedničkog Predanja prvih deset vekova, katolici i pravoslavni su tokom već skoro hiljadu godina lišeni međusobnog opštenja u Evharistiji. Razdeljeni smo zbog rana nanetih u sukobima i daleke i nedavne prošlosti. Isto tako, razdeljeni smo i zbog razlika, nasleđenih od naših prethodnika, u shvatanju i tumačenju naše vere u Boga, Jednog u Trima Licima – Oca, Sina i Duha Svetoga. Tugujemo zbog gubitka jedinstva, što je posledica ljudske slabosti i grehovnosti, a do toga gubitka je došlo protiv volje Hrista Spasitelja, iskazane u Njegovoj prvosvešteničkoj molitvi: ,,Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u meni i ja u Tebi, da i oni u nama jedno budu“ (Jov. 17, 21)“.

Ovde i dalje ostaje da obratimo našu pažnju na to da Patrijarh Kirilo nije hteo nikakav susret na tlu Rusije, a zbog ranije pomenute rimokatoličke eklisiologije institucije pape da on uvek putuje i dolazi kao misionar i učitelj rimokatoličke vere a tako i „prvosveštenik“. Drevni san Pape je da dođe u Moskvu. Primeran rečnik crkvenih delatnika i ton ne treba da sakriju tu činjenicu. Deklaracija nastavlja:

„Svesni mnogobrojnih prepreka koje treba savladati, mi se nadamo da će naš susret dati doprinos delu dostizanja onoga bogozapoveđenog jedinstva za koje se molio Hristos. Neka naš susret nadahne hrišćane čitavog sveta da sa novom revnošću prizivaju Hrista u molitvi za puno jedinstvo svih učenika Njegovih! Neka u svetu koji od nas ne očekuje samo reči nego i dela naš susret postane znak nade za sve ljude dobre volje! (6)

Ovde nisu navedeni uslovi i metodika jedinstva i kako je već bilo najavljeno o tome nije bilo ni planirano da se razgovora, a to je suština današnjeg ekumenisičkog zamisla, taj teološki dijalog cenjkanja, razmene „religioznih dobara“, plašljivih ustupaka, muljanja…, kako to i govori ranije navedeni tekst anateme ekumenizma.

„U rešenosti da preduzmemo sve što je neophodno kako bismo prevazišli nesuglasice koje smo nasledili iz istorije, mi želimo da udružimo svoje napore radi svedočenja o Jevanđelju Hristovom i o zajedničkom nasleđu Crkve prvog milenijuma tako što ćemo zajedno odgovarati na izazove savremenog sveta. Pravoslavni i katolici su dužni da nauče da pružaju jednoglasno svedočenje istine u oblastima u kojima je to moguće i nužno“(7).

Ovde je toliko sve transparentno da naš zajednički misionarski rad može da bude na postulatima eklisijalnog i bogoslovskog iskustva SAMO prvog milenijuma, dakle Crkve do raskola, a u oblastima u kojima je to moguće, jer sigurno se daje do znanja da postoje i one u kojima je ovo nemoguće.

„Naš pogled je upravljen pre svega prema onim krajevima sveta u kojima su hrišćani izloženi progonima … U mnogim zemljama Bliskog Istoka i Severne Afrike istrebljuju se čitave porodice, sela i gradovi (8). Pozivamo međunarodnu zajednicu da bez odlaganja učini sve da se spreči dalji izgon hrišćana sa Bliskog Istoka (9). Molimo sve one koji mogu da utiču na sudbinu svih otetih, u tom broju i mitropolita alepskih Pavla i Jovana Ibrahima, kidnapovanih u aprilu 2013. godine, da učine sve što treba za njihovo što skorije oslobođenje (10)“.

„U naše nemirno doba neophodan je međuverski dijalog. Razlike u shvatanju verskih istina ne smeju da sprečavaju ljude različitih vera da žive u miru i slozi. U sadašnjim uslovima verski lideri imaju posebnu odgovornost za vaspitavanje svoje pastve u duhu poštovanja prema ubeđenjima onih koji pripadaju drugim verskim tradicijama. Apsolutno su neprihvatljivi pokušaji da se zločinački postupci opravdavaju verskim parolama. Nijedan zločin se ne može vršiti u ime Božje, „jer Bog nije Bog nereda nego mira” (I Kor. 14, 33) (13).

Ovde uopšte nije reč o ekumenizmu nego o načinu kako da se spreči ovaj rat, kao i budući ratovi zloupotrebom imena Božijeg kako se to sada čini. Potreban je razgovor o tome i on je po svojoj suštini bogougodan, da „budemo ljudi“ a ne zveri. Zatim ide reč da se „grko-katolici“ i pravoslavni u Ukrajini nauče koegzistenciji kao pravu na život, a u odbacivanju svih oblika prozelitizma koje danas Rimokatolička crkva čini u Ukrajini. Povodom toga sa otvorenim negodovanjem oglasio se grko-katolički (unijata) Arhiepiskop Jaroslav Ševčuk prognozirajući opasnost od goreg rata u svom starom i uobičajenom rusofobskom maniru.

O čemu se sve razgovaralo iza zatvorenih vrata to mi na ovaj način nećemo još saznati, ali da se mnogo više razgovaralo to je činjenica. Povod za razgovor je nimalo vesela niti jednostavna situacija, a sigurno ne pravoslavno-gubitnička kako se ona u Srbiji predstavlja.

 


 

NAPOMENE:

[1] Patrijarh Kirilo kritikuje vrlo lošu organizaciju pripreme održavanja najavljenog Svepravoslavnog Sabora.

[2] Objavljen na „Borba za Veru“.

[3] Treba napomenuti da ovaj susret nije dugo pripreman nego je iznenadan, sve jedno što je korektno reći da se Deklaracija drži bilateralne doslednosti ranijih susreta crkvenih predstavnika Moskve i Rima, kao sistematike za susret. Ako bolje studiramo ovaj materijal sigurno je da je za raniji susret planirana sasvim druga agenda a ne ova.

[4] Sv. Grigorije Bogoslov, Tvoreniя, Tom I, Slovo II, str. 22, Sankt Peterburg, 1912.

[5] Na Bogočovečanskom putu, str. 205-206. Beograd, 1980.

[6] U svojoj obimnoj studiji „Crkva, Rusija i Rim“ u kojoj žustro razobličava Rim, Nikolaj Vojejkov piše: Kao što ćemo kasnije da vidimo u 15. v. posle Firentinske unije Pravoslavna Crkva je jasnije opredelila svoju poziciju u odnosu na Latine priznavši ih „jereticima druge kategorije“. Nikolaй N. Voeйkov, «Cerkovь, Rusь i Rim». Nью Йork (Jordanville) 1983.

[7] Razgovor Hrista sa ženom Samarjankom (Jn. 4, 7 – 15), kasnije u njenom apostolskom služenju poznatoj kao sv. Fotina ili Svetlana, u ovom datom pitanju nam daje određena usmerenja i pouke. Sv. Jovan Zlatousti kaže da je «Hristos imao u vidu duhovni ulov, sa tim ciljem je On i otišao tamo gde ga je čekala žrtva» (O samarjanki i na reči: I tako dođe u grad samarjanski zvani Sihar, gl. 1). Samarjani su svakako bili jeretici u odnosu na Zakon, ali Gospod mimo zakona daje veliku pažnju ovoj ženi u raskolu, u jeresi a još i bludnici, uprkos svemu tome poziva je na spasenje. Zlatousti to ovako ushiđeno kaže: «O velikog i neobičnog čuda. Tako jasno Gospod otkriva bludnici to što mnogim apostolima jon nije bilo otkriveno» (Isto, gl. 3). Nema alternative misiji naše Crkve i nikakav strah a još gore lenjost ne sme da je sputava.

[8] Jovan Kantakuzen, Beseda sa legatom Pavlom, gl. 9. S-Peterburg 1997. Da ne bi bilo zabune on ovde uopšte ne priznaje rimokatolike za Crkvu, jer on konkretno ispoveda: „Želim da se Rimska Crkva sa nama sjedini, jer sam sa jedne strane ubeđen da upravo naša crkva pravilno misli…, i spreman sam da hiljadu puta umrem za to. (Isto, gl. 7) .

[9] Arhimandrit Amvrosije Pogodin, Sv. Mark Efeskiй i Florentiйskaя Uniя str. 40. Jordanville, New York 1963.

[10] «Neskolьko slov … po po povodu odnogo poslaniя parižskogo arhiepiskopa». Leйpcig, 1855.

[11] Jednom sam napisao: Patrijarh Pavle je najprostijim rečima otkrivao najsloženije ontološke tajne o čoveku, i to kroz najdublju a ujedno i najkraću misao ikada izrečenu: „Budimo ljudi“! On nas je, obožen u poistovećenju sa Hristom, učio što ni danas ne želimo da čujemo. Da čovek čoveku bude Čovek: u porodici, državi, Crkvi, umetnosti, sportu, poslovima, trgovini, vojsci, politici…, svuda.

[12] Arhijerejski Sabor Ruske Pravoslavne Zagranične Crkve, Njujork, 1983.

[13] Arhiepiskop Nikon, Žizneopisanie Blaženneйšego Antoniя, Mitropolita Kievskago i Galickago, Tom. VII, str. 97. New York 1961.

[14] Isto, str. 99.

[15] Isto, str. 101.

[16] Po svedočanstvu Mitropolita Jevlogija prilikom ove proslave 1600. godišnjice Nikejskog sabora vladika Antonije je u Londonu pred svima otvoreno i direktno rekao: „Sva inoslavna hrišćanska ispovedanja su lišena jerarhijske blagodati, i Anglikansku crkvu ne možemo da izuzmemo iz niza drugih hrišćanskih ispovedanja, u tom broju i rimokatolike“ … (opet, poštuje etikeciju i uvažava Anglikansku crkvu sa velikim slovom). Mitropolit Evlogiй, Vospominaniя, str. 586. Pariž, 1947.

[17] Odluka Arhijerejjskog Sabora Ruske Zagranične Pravoslavne Crkve 13/26. septembra 1974. g., (Br. 889/1974.), i Sabora 1953. G.:

1. Ni u kakvom slučaju… (već naveden).
2. Prisustvujući na bilo kojem inoslavnom skupu, gde se čita njihova molitva, pravoslavni sveštenik treba da ustane, ali ne sme u njoj da učestvuje niti da se krsti.
3. Ako na takvom sličnom sabranju zamole pravoslavnog sveštenika da blagoslovi trpezu, on to može da uradi, i čitajući molitvu i blagosiljajući, on to čini samo radi sebe.
4. Na zajedničkim sednicama pravoslavnih i inoslavnih dobrotvornih tela ili organizacija, dozvoljeno je da se čita molitva pred početkom dobrog dela.
5. Na raznim državnim manifestacijama i sabranjima, dozvoljava se služenje molebna za zdravlje i spasenje državnika i države – ako se on predstavlja kao hrišćanin; ali u slučaju njegove smrti, za njega ne sme da se uopšte služi parastos, kao i svim ostalim inoslavnim. U takvom slučaju sveštenik mora da se ograniči nekom formom izraza saučešća (telegramom, ličnom posetom odgovarajućim instancama, organizovanjem komemorativnih skupova van hrama i tome slično).
6. Ni u kakvom slučaju ni sveštenici, ni parohije, ne smeju da stupe u članstvo tzv. „lokalnog Saveta crkava“.
7. Ako se s vremena na vreme lokalno protestantsko sveštenstvo sastaje radi razmatranja dogmatskih pitanja, ili pastirske prakse, učešće na takvim sabranjima dozvoljeno je, ali samo onim sveštenicima koji za to imaju potrebno bogoslovsko obrazovanje, da bi se ubedljivo i bez bilo kakve mrlje prezentovalo Pravoslavno učenje. Dakle, to se dozvoljava samo sveštenicima koji imaju gore pomenutu bogoslovski spremu, kao i poseban blagoslov nadležnog arhijereja.
8. Treba da se izbegava organizovanje bilo kakvih simpozijuma pod pokroviteljstvom YMCA, i da se ogradi svoja pastva od uticaja te organizacije. Takođe, pastiri moraju da obrate pažnju na one koji ulaze u članstvo pomenute organizacije, tražeći da ga napuste, čak i po cenu određenih pastirskih pritisaka. Najupornijima zabraniti prilaz svetom Pričešću, uz obrazloženje da učešće u masonskim ložama i njenim pod-telima (organizacijama) zabranjuje ne samo Ruska Crkva, nego i grčke, čak i episkopi Američke crkve kojom upravlja sadašnji Mitropoloit Leontije, poznati kao liberalno opredeljeni, i oni su donosili takve zabrane. …
11. Dozvoljava se saradnja sa nepravoslavnim organizacijama u praktičnim pitanjima života, kao na primer: pozajmica objekta u slučaju seobe parohije, ili u dobrotvornim organizacijama, ali sa tim da pravoslavne parohije nikako ne smeju da ulaze u članstva takvih organizacija.
12. Treba da se izbegava dobijanje finansijske podrške od nepravoslavnih organizacija. Crkvena tela i ostale organizacije pri njima, koje još uvek koriste takvu pomoć, treba da se trude da postepeno nađu druge izvore svojih novčanih prihoda, da bi se tako eliminisala bilo kakva zavisnost od inoslavnih. Međutim, to treba da se radi postepeno i mudro da ne bi nikakvim brzopletim postupkom izazvala ljutnja naših dobrotovora.
1/14 novemra 1974. godine, Njujork.
[18] Arhimandrit Amvrosije Pogodin, Sv. Mark Efeskiй i Florentiйskaя Uniя str. 307. Jordanville, New York 1963.


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *