Протојереј-ставрофор Љубо Милошевић

ДА ЛИ РУСИЈА БЕЗ СВОЈЕ ЦРКВЕ СВЕ ОДЛУЧНИЈЕ КОРАЧА НА СВЕТСКУ СЦЕНУ?

(Појашњење црквено-политичког самита Патријарха Кирила и папе Франциска у Хавани, Куба)

 

Сусрет Патријарха Московског и сверуских земаља са папом римским Фанциском на аеродрому у Хавани (Куба) привукао је велику пажњу разних богословских и црквено-политичких кругова, и свакако је покренуо реакције верујућих разних групација и опредељења, способности и жеља. Са овим догађајем испреплетене су духовност и црквеност са социолошким оценама штете или користи за Православну веру, и Цркву уопште. У Русији, осим појединих дискутабилних „интернет самиздата“, овај сусрет се огледа кроз новонасталу геополитичку призму где је свакако упадљиво да су руски медији добро припремљени да објасне нацији да се не ради о еклисијалном сусрету него о нечем другом. Изгледа да је, осим Цркве, и Руској држави било врло важно да повуче ову паралелу између разговора о вери и разговора о ужасном рату који реално прети да запали Блиски исток, свакако и Украјину. Очигледно је да су секуларни медији поклонили огромну пажњу овом сусрету и упадљиво подвлачили његову суштину изражавајући бригу за Православну веру, јер је неком много стало до тога да људи не помисле нешто друго. То је могао да зна само онај ко је пажљиво пратио званичне руске медије.

У осталом Православном свету давале су се оцене у зависности од личних агенди. Из приватних и поузданих извора сазнајемо да Фанар уопште није крио незадовољство за овакав развој ситуације и да је патријарх Вартоломеј „са одређеним саветима“ разговарао са Папом до његовог поласка на овај сусрет. (За сада могу да понудим само кредибилитет мојих речи да се не ради о информацији са нереспектабилним намерама, а избор је на читаоцу.)

Код нас Срба овај „црквени самит“ доживљавао се другачије, драматичније, свакако са горким укусом велике празнине која је одавно настала због све веће удаљености и поцепаних веза поверења између јерархије и пастве, а тако и опита Цркве у целини. Сигурно томе доприноси и ужасно искуство наших локалних односа са комшијама римокатолицима, уз подсећање на скандалозну и некажњену одлуку (опасан преседан за СПЦ) када је еп. Григорије решио да богослужи са римокатоличким епископом. Људи су љути и на своју немоћ да било шта више учине у оваквим ситуацијама.

У СПЦ већ одавно нема кохезивне православне мисли, тог богословља по потреби у односу на теологију по „наруџбини“ коју свакодневно видимо, па се тако одавно и не решавају прави проблеми у нашој Цркви. А шта се ради? Они се популистичко-сензационалистички измишљају и уклапају у академске стереотипе који служе приватним очекивањима и улагањима а не Цркви, тј. решавању проблема. А она (Црква) је увек стварала богословље управо решавајући проблеме, или још боље речено: она га је преузимала из већ решених проблема. Код нас нема реалног богословља зато што ниједан проблем није решен него се супротно томе све више закомпликовало и тако нагомилало да више нико ником ништа не верује. У нашој СПЦ неповерење и страх прешли су границе цивилизованог трпљења па се све чешће разговори о црквеним проблемима завршавају у неблагочестивом профаном односу што шокантно открива одсуство љубави као елементарне духовне добродјетељи.

Страх који се јавља из (све чешће) унутрашње конфронтације доводи до збрке учећих појмова у Цркви, па он потискује на страну њене широке изазове свете мисије. То је изразито у нашем народу који једва саставља крај са крајем у свом унутрашњем црквеном животу, који својим духовним животом и поред добре жеље увелико показују да више не разумеју Цркву. То кажемо на основу постулата да је мисионарење код нас још увек мисаона именица као реално стање црквености, јер оно после обнове наше државности и слободе није заживело у нашој Цркви, па смо тако изгубили свест о сведочењу наше вере. Оно може да буде и у најпростијој форми достојног постојања у Цркви, чак и физичким присуством. Отуда и страх од сваког ко није православан, као и тај инфериоран однос према њима да их само треба заобилазити и избегавати, тако се не упуштајући у било какав разговор. Свакако је овај страх далеко од славне црквености у Ромејском царству, која је била самопоуздана и јака, да је у том свом империјализму горела да и на своју политичку штету проповеда Ортодоксију, како је то она чинила у покрштавању нас Словена на Балкану. У оваквом психолошко-духовном складу подређености увек је присутан минимализам, та увек опасна егоистичка „самодовољност“.

У одређеним јавно изреченим мислима у вези са горе наведеним сусретом код нас Срба се већ назирала презумпција да смо ми априори на корак ближе отпадији; да он садржи нешто тајно и нама недоступно – некакве билатералне хипотетичне завере и мистериозне сензације, те догађаје иза кулиса; некакво завештано зло у које нас злурадо „црквени лидери“ увлаче. И поред одређених легитимних проблема морамо да признамо да наша брига и овакав однос постају параноична болест која нас све више обузима. Свакако је овде водиља оваквом размишљању већ поменута дугогодишња духовна потлаченост, а тако и неупућеност, што је све створило духовни склад неповерења и страха а затим апокалиптичног безнађа као „овосветског“ губитништва (да то назовемо и „диогентизам“). Та рањивост због наших многих неуспеха које смо претрпели у црквеном и друштвено-политичком животу у последњих 20 година има велики психолошки утицај на нас да више немамо снаге да повратимо компас свете хришћанске наде.

Сагледавајући овај сусрет Патријарха и Папе треба да кажемо да је Руска Црква одмах по завршетку Сабора транспарентно изнела разлог и суштину за планирани сусрет. Неки наводи који говоре шта о томе каже и тумачи Ватикан нас много не занимају, јер од давнина знамо његове жеље и визије. Битно је шта ми желимо и које су наше визије. Важно је да се овде у РПЦ ништа не крије од верујућих, што је неуобичајено за наше еклисијално искуство. Та пракса је аксиома рада и прешла у традицију да све што се дискутује на Сабору или Синоду мора да буде доступно јавности. Руска Црква ту исту транспарентност тражи у припреми и одржавању најављеног Свеправославног Сабора (који НИЈЕ Васељенски) и то је већ изграђен здрав црквени дух. Овај услов, тј. предлог неке помесне цркве су дочекале са отпором и изразиле су негодовање наводећи да се ради о нечему бескорисном.

Дакле, у припреми овог сусрета Патријарха и Папе одбачена је било каква расправа о вери. Главна тема је трагедија која је захватила Блиски исток, која већ има катастрофални утицај на човечанство, свакако и на Украјину. Разговор се води о истребљењу хришћана од стране мухамеданске религије којих се одричу. Суштина овог изненадног сусрета је у томе да се покаже да Запад ћути пред суровом чињеницом да хришћани нестају на овим просторима, тако дајући отворену подршку муслиманским терористима. Хришћански Запад зарад петро-економске прагматичности путем мухамеданске агресивне религиозности сам води борбу против локалног хришћанства. У односу на речено римски Папа симболички представља сав хришћански Запад а његови грко-католици у Украјини започели су грађански, или још боље речено русофобијски рат.

Поражавају ови насумични напади на Патријарха Кирила, као да рат не постоји у реалности, и као да лидер „хришћанског“ Запада није човек којег дочекују на црвеном тепиху западних председничких палата и парламената, док ти исти отворено подржавају муслимански терор. Русија је коначно рекла да јој је доста тог лицемерја и дволичности у свачему па и у религији. Муслимани не разумеју ко је православан, католик или протестант, они су једноставно објавили борбу „хришћанству“. А ми смо у односу на тај факт зачуђујуће мирни да још овако демагошки развијамо проблематику сусрета Патријарха и Папе. Уз овај проблем стоји и римокатоличка политичка делатност на древним просторима православне Украјине па Руска Црква инсистира да се јасније изјасни Ватикан (неке ствари из разговора планирано нису ушле у декларацију), о чему сведоче брзе реакције разочараности украјинских унијата у Папу у лицу њиховог Архиепископа Јарослава као и Апостолског нунција у Украјини Архиепископа Клаудија Гуђеротија.

Да поновимо: Императив овог сусрета јесте страдање хришћана на Средњем истоку као и на Северу Африке уз инсистирање да се убаци „унијатско питање“ које данас служи за распиривање грађанског рата у Украјини. Нема руског медија на било којем језику да није на наведеним постулатима говорио о овом догађају и сувишно би било да се то доказује. Суштина еклисиолошких брига о овом сусрету износи се у јасно постављеном постулату: Нема никаквих разговора о вери нити о разликама вере! То је опет потврдио патријарх Кирило у свом кратком говору који је изнео одмах после потписивања унапред усаглашеног текста декларације.

Очигледно је да је овај сусрет био строго протоколарно-билатералан, добро контролисан, дакле без сакраментализма било које врсте, што се подудара са оним како је он раније било најављен. Ништа није било препуштено случају, а на овим нивоима организације[1] и не може. Упадљиво је да је на страни Православне делегације стајао и сам Председник државе Раул Кастро, дакле на супротној страни од делегације Римокатоличке цркве, свакако по савету „неког“. Не може а да не остане непримећено да приликом билатералног представљања нико из делегације нижег клира Руске Православне Цркве није изражавао еклисијалне почасти папи Франциску, рецимо као целивање руке, што је, нажалост, често био случај са (инфериорним) представницима осталих православних цркава на аудијенцијама код Папе римског укључујући и нашу СПЦ.

У узвратној беседи Папе нешто врло врло важно привлачи нашу пажњу. Пре свега уочљиво је одсуство неког посебног усхићења и није се могла сакрити прилична натегнутост. У њој папа Франциско, када благодари Председнику, предлаже му да његова земља заживи традицију будућих сусрета поглавара ових конкретних двеју највећих хришћанских цркава, свакако разне еклисиологије и догматских исповедања. Могао је да каже: Е добро сад пробили смо лед, добродошли у Рим, или ето мене у Москву. И моји критичари би били у праву. А зашто он то није могао да каже? Зато што раније припремљени протокол није остављао простор за личне иновације и жеље па макар он био и Папа, и очигледно је да су посебне и респективне службе добро утврдиле ко шта говори, колико, и где је та црвена линија. Хистерија да ће овај сусрет да трасира широке римокатоличке путеве у Москву са свим импликацијама еклисиолошко-догматских шпекулација је просто неодржива, свакако и академски неозбиљна.

До мене је дошао чланак многопоштованог ми оца архимандрита Никодима[2], врлог и познатог борца за канонски поредак и чисту веру у којем видим најближег и одговорног саборца у борби са одређеним неправославним елементима у СПЦ. Он у њему сагледава велику штету од сусрета патријарха Кирила и папе Франциска. Углавном гради критику мојих мисли на платформи изнесених претпоставки „самиздат“ интернет журнала „Православни апологета“ чије су суштинске поруке овакве: Овај „сусрет дуго је припреман“[3] и он „ лукаво прави заокрет… а све ради „покатоличавања Православне Цркве“. Отац Никодим ставља акценат на догматске проблеме, а не оне за њега другостепене – социолошке, оне које сам ја навео и о којима цео свет данас пише. Свакако је ово у најмању руку недоречено и не одговара оном шта се одиграло у Хавани као ни тежини изазова које чине аргумент у овом сусрету. Признајмо да је оваква оцена сусрета неопредељено широка, богословски разуђена, да она и поред жеље да пружи нешто друго изражава само своју декларативност без потребног дубљег сагледавања ситуације у данашњем хришћанском свету.

Нападачки рат је сатански посао ђавоиманих људи који њему служе. Дужност хришћанских армија је да и силом штите Цркву (народ), и на том постулату се прославило Ромејско Царство (Византија), и на том постулату смо ми Срби опстали као нација, и на том постулату данас нестајемо као народ (одсуство православног патриотизма). Овде морамо да признамо да победе хришћанске војске прати и живот Цркве, она се адаптира на нове могућности да од прогоњене и понижаване постане торжествујућа, са великољепним црквеним устројством како је то било у животу славне Византије. Црква није била имуна на војне победе како то сведочи и епископија провинције која захваљујући сили и оружју вере и правде постаје Васељенски трон. Она није имуна ни сада. Дакле, црквено првенство у Цркви никада није одређена догматима него га је одређивала ова поменута црквена прагматичност. Зато у сусрету Патријарха и Папе назиремо нове поруке које се шаљу и Свеправославном сабору, и целом Православном свету, и шире, да титуларна позадина и реалност нове силе морају да се усагласе. Упадљиво је да се Фанар прекомерно самопоуздано понаша и он има разлоге за то, јер нажалост ни Црква није поштеђена ове данашње опасне геополитичке игре светских сила и људи „са стране“ који се петљају у њене свете послове.

У Цркви не сме да буде страха ако смо јаки у вери, па и у сусретима са инославним хришћанима. Услов је: „треба најпре сам постати светим, па онда друге освећивати“[4] – нећемо ли ваљда ту светост одузимати одлукама сабора данашњих архијереја ако верујемо у ову Цркву? Шта је екуменизам као дијалог у речима преподобног Јустина Ћелијског када он одговара на питање свом духовном чеду: „Став према неправославном хришћанском свету? Најпре: утврдити себе умом и срцем и животом у Православљу…, једино се на тај начин осигурава свето и непогрешиво мерило Истине“[5].

У природи нашег свакодневног служења и сведочења о Распетом и Васкрслом Богочовеку Исусу Христу неприродно је да се напомиње суштина нашег хришћанског бита, да ми увек и на сваком месту јесмо позвани да ширимо Еванђеље Христово Речима Богочовека: „Идите, дакле, и научите све народе…“ Експанзија, ширење Цркве и Јеванђеља Христовог по свету није свршена ствар, није нешто што је остало у неком подвигу историје, и није никада завршен посао на једном или било којем поднебљу. Црква у својој суштини никада није завршени посао, схватимо то! То знамо зато што смо одавно сведоци нестанка лаодикијске, ефеске, индијске цркве, свакако и славне Византијске као природно васељенске…

Православна Црква није статична, сигурно није забарикадирана „мисија“ подигнутог гарда и неповерења, него је жива установа Тела – нас у Христу и Христа у нама. Због тога смо сви ми без изузетка позвани да и после апостолске проповеди поново проповедамо, нек је она много пута на истом месту, нек је и „по сто пута“ враћање на њега ми морамо да сведочимо, да достојно по нашој снази у Христу пред оглашенима било које врсте постојимо. Ако ап. Филип у завршници проповеди није христијанизирао сву Индију, или ако је семе проповеди ап. Петра и Павла у Риму дубоко „пало у трње“, и угушило се, а конкретном нихилистичком западном философијом живота хуманизма и човекопоклонства, да ли је наш последњи посао злурадо проглашавање rigor mortis и закопавање? А са њим и закопавање оног нам датог талента? Прецртавање историјских цркава које су постојале? Или је сврсисходније да у ситуацији ма како тешка била (мученици су били у много тежој) барем нашим физичким присуством и ништа не радећи кажемо: ево нас, ми постојимо, ево како смо опстали хајде тако пробајте и ви? Жарили су нас и палили и ево опет данас свеже и чврсто стојимо пред светом, и наше Православље макар и са јаком политичком позадином опет постаје неко и нешто.

Сасвим је неприхватљив синдром мисионарске инфериорности којег смо добили приликом многовековних гоњења на Цркву, да њу (Цркву), у великој мери данас не доживљавамо у Цркви, него некако све више приватно и самоиницијативно. Наше највеће бреме је осећање сталног уступања и попуштања, то омаловажавање наших наследних вредности у односу на туђе, као и све веће одсуство свести о потреби вршења мисије Цркве. Умор нас је надвладао! Наравно, треба научити друге а не да се у том процесу (инфериорном покушају) и сами одучимо од своје вере.

Да ли је Православној Цркви потребан разговор са римокатолицима који су нам за сада еклисијално најближи?[6] Да ли је наша обавеза да разговарамо са јеретицима? Колико је посланица Светих Отаца написано у покушају да се јеретици уразуме и врате Цркви?

Апостоли су се чудили како то да Христос разговара са јеретиком, још и женом[7]? И ми се данас чудимо, доста лицемерно заборављајући нашу мисију у Цркви. А главна њена црта је увек свежа проповед, не само вербална него и физичка појава да знају да ми после свих „нерона“ опет постојимо. Већина самоиницијативних православних традиционалиста одбацују „потребу“ за „дијалогом“ са Римом, јер најпростије речено сматрају да се у том процесу суштински издаје вера. Мисли се да се то дешава самим сусретом „пер се“ што открива катастрофу наше црквене свести и елементарног непознавања наше вере. Дакле, ми не можемо да се сложимо са таквим тврдњама, најпре због историје која нам показује да није проблем да се разговара са инославним хришћанима, него да је он увек био и остао: ко, како, и у име кога, где, а посебно у којем облику се разговара? То је наш камен спотицања и саблазан у покушају да се објасни верујућим који би да у свом страху на овом свету више ником ништа не верују.

Слушајући све ове жалопојке и страхове, када један дан на истим местима хвале нову Русију, њену војну моћ и социјално устројство, културу, свакако и нове могућности Цркве у њој, њеног Председника и систем који је он створио да више он није само на „једном човеку“, нову политичку и војну доктрину, да би затим одмах у неким од следећих дана у њој видели најгоре: издају вере и стратешких позиција и сл. Све ово нам довољно добро дочарава колика је конфузија и недоследност мисли.

Па се питамо: да ли би здравом разуму било замисливо да Патријарх Руске Цркве у оваквој данашњој ситуацији пружа на руке Православну веру западној хришћанској доктрини?

Ко не разуме шта је писао Достојевски, Хомјаков и Митрополит Антоније, Тројицки не мора ни да покуша да нам пружи неки одговор. Данас у свету постоје две доктрине, последња као „велика опасност од обнављања Византије“ и западни нихилисти се не либе да то отворено и кажу. И „рукавица“ је одавно бачена. Зато је толико бесмислена поставка да Патријарх, (Отац) Руске Нације, путем предаје Православља предаје и доктрину Нове Русије. Да сада лукави Рим користи „наивног“ и „инфериорног“ Кирила да покори Русију његовим агресивно-демократским принципима модерног феудализма? Као да је Запад на врхунцу свог духовног, социјалног и економског просперитета а не на хоризонтима свог заласка, па да покатоличе Руса који је барем једном прочитао Достојевског? Ово је за интелектуалце и више него довољно да се смире шта причају. Свакако није у кризи Православље у Русији, јер је Рус прошао кроз велики огањ очишћења и пред њим је кохезивни препород државности и Цркве (није случајно поменуто и у Декларацији), и ако имамо мало вере (без теологије) у милионе Новомученика у то не смемо ни да сумњамо. Семе Цркве је посађено, то је истина пред овом људском историјом и оно сада почиње „априлски“ да буја, јер до „јуна“ има још. После старих мученика васкрснуо је Нови Рим, после оволиких нових мученика васкрсава Православна Русија – Трећи Рим. У кризи је Римокатоличка црква! У кризи је сва њена нихилистичка западна философија живота која је духовном самодеструкцијом дошла до свог одговора – самоуништења. Стихија се не зауставља на римокатоличким принципима вере. То је природан процес када човек живи човеком и ту „високу науку“ зове хуманизам. О томе су говорили св. Јустин и св. Николај и прорицали крај. Сигурно је да и данашња Русија то врло добро зна; зна Кирило а још више зна и Папа!

Да ли Сверуски патријарх потчињено путује на Кубу као слуга експанзионистичкој и непријатељској идеологији која је учвршћена на старој идеји Рима? Може ли нешто патријарх да „поклони“ Риму у време када су се све структурне установе Руског народа отворено и одлучно супротставиле тој пропалој католичко-протестантско-материјалистичкој идеолошкој хегемонији? Оно што је најзабрињавајуће за западне аналитичаре јесте да је у овом моменту Русија већ психолошки спремна на неизвесно, јер њој појам жртве уопште није туђ. Колико је овде наивна Руска држава која је тренутно у „полу-врућем рату“ да још пошаље Патријарха на неко цењкање са уступањем западним доктринама? Будимо реални и одговорни, а не да све аргументе заснивамо на руским дисидентским мислима свих врста и боја, а најмање на „самиздат“ на интернету.

Па се питамо: Да ли наши људи уопште разумеју како данас пишу?

Русија је свом Патријарху са уважавањем уступила државна обележја, репрезентативни службени авион и покрила огромне расходе пратње Патријарха која је бројала око 200 људи, што свештенослужитеља и хорова, што новинара и служби безбедности. Сигурно је да овим Руска држава свакако даје јаку поруку Западу да се и на овом пољу мењају правила игре. Пастирски пут Патријарха у Бразил у којем су врло скромне наше парохије јесте порука друге врсте. У оваквој ширини развијања ових догађаја нећемо ваљда поверовати да је Васељенска патријаршија тек тако самостална, да се путем ње већ одавно не реализују разни геополитички програми у православним земљама под режимом западне демократије (и у нашој).

Несхватљив је „аргумент“ наших плашљивих умова да Патријарх „гратис“ унијати Русију.

Шта је овде остало за могућу богословску дискусију?

Пред нама је да сагледамо једини могући аргумент наших критичара да је етикеција (etiquettes) екуменистичка делатност, та природно нужна лингвистичка технологија бонтона за комуникацију; протоколарна формалност опхођења са потребним поштовањем титула и звања независно од тога да ли су оне дате у Цркви. Ово питање је већ одавно камен спотицања између потребне религиозне прагматичности којој се учимо још из времена св. Марка Ефеског и те већ врло заинаћене садукејске словне буквалности, у којој се подоста крије и наш тврдоглави и духовно горди балкански примитивизам. Зато што ништа не оправдава негирање ипостасности Божије у било којем човеку, ту грубу персонализацију нека и према инославним, јер су ови послови у Цркви општи а не лични па зато траже један одређени ниво знања а и понашања.

Руковања, целивања, фотографисања… за наш разбуцани српски православни дух довољан су материјал да се онај ко се нађе у таквој ситуацији објави као екумениста а тако и издајник вере. Да ли се Црква заиста лоше сналазила у сусретима и разговорима ове врсте да бисмо ми данас себи давали за право да наше епископе називамо јеретицима, те исте људе који нам и даље рукополажу свештенике и шаљу нам их у парохије да нам у њиховим рукама држе свету чашу којој „достојно“ или „недостојно“ прилазимо? Јесмо ли ми заиста толико велики лицемери?

Када је СА Сабор СПЦ покренуто иницијативу за превазилажење тзв. америчког раскола сва коресподенција показује да се поштовао протокол титуларног ословљавања. Зар недавно тај Сабор није позвао на разговор епископа Артемија, схвативши да не може ништа да се чини без поштовања уобичајеног протокола и бонтона ове врсте?

Патријарх Кирило је ословио папу са „Ваша светости“, и у томе се већ сагледава трагедија овог сусрета и карактерише се као неко еклисијално признавање Римске цркве и њеног архиепископа. А да ли је то тако и шта кажу Свети Оци?

У историји Цркве ми скоро хиљаду година сусрећемо то протоколарно искуство титуларног поштовања наших саговорника који нису чланови Цркве. Када читамо Јована Кантакузена (у монашком чину Јоасаф), а конкретно његов „Дијалог са легатом Павлом“, налазимо да он папу ословљава у његовом постојећем римокатоличком архијерејском чину. У Деветој глави наведене књиге он му говори: „Дакле, знај архијереју, док се код вас у врху одржава такво мишљење сједињење Цркава није могуће“[8]. У њему он одриче Цркву а поштује му црквену титулу. И то нама није довољно да данас разумемо?

Свети Марко Ефески богоизабрани сасуд Православља у свом обраћању у Фиренци са општеприхваћеним поштовањем титуле ословљава папу Јевгенија IV: „Дакле, Најсветији („Свјатјејшиј“) Оче, прими нас твоју децу са Истока која ти долази…“, а мало даље код њега налазимо и ово: „најблаженији Оче“…[9].

Један од највећих новијих Богослова, свакако најжешћих бораца против Рима, А.С. Хомјаков, у наслову једног свог чланака пише: «Поводом посланице Архиепископа париског».[10]. Православље није примитивизам, ако ми мислимо да чувамо веру на тај начин што ћемо да се безобразно понашамо приликом наших сусрета, не схватајући дубоке пастирске речи нашег Патријарха Павла: «Будимо људи»[11].

Архијереји једине помесне Цркве која је осудила екуменизам у његовој јасно изложеној форми[12], што је саборски а затим и сакраментално потврдила, када га је тако у Недељу Православља и анатемисала, примењује горепоменуто протоколарно општење са инославним хришћанима као сасвим нормално. Сигурно је овде реч о суштини и спољашњој форми коју би наши ревнитељи у исти кош, да их у њиховој еклисиологији изједначе.

У априлу 1926. Архиепископ Анастасије (потоњи Митрополит и Првојерарх РЗПЦ) приликом сусрета са групом енглеских ходочасника у Јерусалиму, коју је предводио англикански епископ плимутски Џон Ховард, дочекује га у Јелеонском манастиру пригодном речју: «Ваше Преосвештенство, многопоштовани оци и сви благочестиви поклоници»[13]. То он исто чини и 1928. године када одговора на писмо Архиепископа Кентемберијског Рандола Давидсона уз уважавање његове титуле: „Ваше високопреосвештенство, многопоштовани Архипастиру“[14]. Сам Митрополит Антоније завршава писмо истом Архиепископу Кентемберијском: „Вашег Високопреосвештенства предан сабрат“[15]. То читамо упркос чињеници да је у свом говору на прослави 1600. годишњице Никејског сабора јавно и јасно рекао да они уопште нису Црква[16]. Свакако је овде реч о пажњи, култури, бонтону када исти ови архијереји поштују етикецију и чак уважавају њихову црквену институцију са великим словом Црква, а да је уопште не исповедају као такву. Наше генерације су сасвим културно огрубеле у нашем црквеном јавном животу, да оно што је некада било незамисливо данас је жалосна свакодневница, а последица тога је одсуство страха Божијег као реалног црквеног васпитања и културе (јер више није реч ни о образовању).

Сигурно је да овако гласе речи анатеме од стране Цркве коју су основали и у Егзилу утврдили горепоменути митрополити:

„Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!“

Овде «општење» се подразумева богослужење и причешће. Да ли је Сабор архијереја остао недоречен: шта то значи екуменистико општење? Не, није, него све има свој смисао и узрочно је повезано. Ево једног ранијег решења те Цркве:

«Ни у каквом случају, не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују, у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и предложи му негде са стране „уважавајуће место“, које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима»[17].

Како се остварује општење, од којег момента је оно јеретичко? Видимо велику потребу да и то објаснимо.

Овако «Дјејанија» описују унију са Римом на Фирентинском сабору коју су закључили у недељу 5. јула 1439. г.

«Акта уније су била прочитана, како смо већ рекли на латинском од стране кардинала Јулијана Сабини а на грчком од стране архиепископа Висариона. Затим смо целивали колено и десницу папе, а будући раније одевени у свештене одежде узајамно се изљубили и својим сопственим рукама потписали то што је раније било оглашено. У међувремену наши појци певали су: «Да радујутсја небеса… », такође и на Слава и ниње, и затим: «Дњес благодат Сватаго духа нас собра». И када се служба завршила сви смо пошли кући»[18].

Шта ми налазимо у Хаванској декларацији да је макар из неке далеке даљине приближно скандалозно у односу на горепоменуте одлуке? Ништа. Видимо сусрет онако како је и најављен. Од оваквих сусрета опасности уопште нема нити ће је бити, јер су они сасвим на другом нивоу, одговорном и руском Православљу послушном, далеко виши од сусрета Папе у Истамбулу са Васељенским патријархом Вартоломејом, нашим «молитвеним осминама» по бившој Југославији. Бринимо се ми о богослужењу у архијерејским одеждама еп. Григорија заједно са католичким епископом у Дубровнику, свеједно што је то био молебан а не о овом. Јер како видесмо у Фиренци на Молебну је била потписана унија.

Сада да се суштински осврнимо на декларацију овог сусрета у Хавани.

Овако читамо:

„Сусрели смо се са радошћу као браћа по хришћанској вери…(1), сусревши се на месту удаљеном од старих спорова ,,Старога света“ (3), ми делимо заједничко духовно Предање првог хиљадугодишта историје хришћанства (4). И поред заједничког Предања првих десет векова, католици и православни су током већ скоро хиљаду година лишени међусобног општења у Евхаристији. Раздељени смо због рана нанетих у сукобима и далеке и недавне прошлости. Исто тако, раздељени смо и због разлика, наслеђених од наших претходника, у схватању и тумачењу наше вере у Бога, Једног у Трима Лицима – Оца, Сина и Духа Светога. Тугујемо због губитка јединства, што је последица људске слабости и греховности, а до тога губитка је дошло против воље Христа Спаситеља, исказане у Његовој првосвештеничкој молитви: ,,Да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби, да и они у нама једно буду“ (Јов. 17, 21)“.

Овде и даље остаје да обратимо нашу пажњу на то да Патријарх Кирило није хтео никакав сусрет на тлу Русије, а због раније поменуте римокатоличке еклисиологије институције папе да он увек путује и долази као мисионар и учитељ римокатоличке вере а тако и „првосвештеник“. Древни сан Папе је да дође у Москву. Примеран речник црквених делатника и тон не треба да сакрију ту чињеницу. Декларација наставља:

„Свесни многобројних препрека које треба савладати, ми се надамо да ће наш сусрет дати допринос делу достизања онога богозаповеђеног јединства за које се молио Христос. Нека наш сусрет надахне хришћане читавог света да са новом ревношћу призивају Христа у молитви за пуно јединство свих ученика Његових! Нека у свету који од нас не очекује само речи него и дела наш сусрет постане знак наде за све људе добре воље! (6)

Овде нису наведени услови и методика јединства и како је већ било најављено о томе није било ни планирано да се разговора, а то је суштина данашњег екуменисичког замисла, тај теолошки дијалог цењкања, размене „религиозних добара“, плашљивих уступака, муљања…, како то и говори раније наведени текст анатеме екуменизма.

„У решености да предузмемо све што је неопходно како бисмо превазишли несугласице које смо наследили из историје, ми желимо да удружимо своје напоре ради сведочења о Јеванђељу Христовом и о заједничком наслеђу Цркве првог миленијума тако што ћемо заједно одговарати на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче да пружају једногласно сведочење истине у областима у којима је то могуће и нужно“(7).

Овде је толико све транспарентно да наш заједнички мисионарски рад може да буде на постулатима еклисијалног и богословског искуства САМО првог миленијума, дакле Цркве до раскола, а у областима у којима је то могуће, јер сигурно се даје до знања да постоје и оне у којима је ово немогуће.

„Наш поглед је управљен пре свега према оним крајевима света у којима су хришћани изложени прогонима … У многим земљама Блиског Истока и Северне Африке истребљују се читаве породице, села и градови (8). Позивамо међународну заједницу да без одлагања учини све да се спречи даљи изгон хришћана са Блиског Истока (9). Молимо све оне који могу да утичу на судбину свих отетих, у том броју и митрополита алепских Павла и Јована Ибрахима, киднапованих у априлу 2013. године, да учине све што треба за њихово што скорије ослобођење (10)“.

„У наше немирно доба неопходан је међуверски дијалог. Разлике у схватању верских истина не смеју да спречавају људе различитих вера да живе у миру и слози. У садашњим условима верски лидери имају посебну одговорност за васпитавање своје пастве у духу поштовања према убеђењима оних који припадају другим верским традицијама. Апсолутно су неприхватљиви покушаји да се злочиначки поступци оправдавају верским паролама. Ниједан злочин се не може вршити у име Божје, „јер Бог није Бог нереда него мира” (I Кор. 14, 33) (13).

Овде уопште није реч о екуменизму него о начину како да се спречи овај рат, као и будући ратови злоупотребом имена Божијег како се то сада чини. Потребан је разговор о томе и он је по својој суштини богоугодан, да „будемо људи“ а не звери. Затим иде реч да се „грко-католици“ и православни у Украјини науче коегзистенцији као праву на живот, а у одбацивању свих облика прозелитизма које данас Римокатоличка црква чини у Украјини. Поводом тога са отвореним негодовањем огласио се грко-католички (унијата) Архиепископ Јарослав Шевчук прогнозирајући опасност од горег рата у свом старом и уобичајеном русофобском маниру.

О чему се све разговарало иза затворених врата то ми на овај начин нећемо још сазнати, али да се много више разговарало то је чињеница. Повод за разговор је нимало весела нити једноставна ситуација, а сигурно не православно-губитничка како се онa у Србији представља.

 


 

НАПОМЕНЕ:

[1] Патријарх Кирило критикује врло лошу организацију припреме одржавања најављеног Свеправославног Сабора.

[2] Објављен на „Борба за Веру“.

[3] Треба напоменути да овај сусрет није дуго припреман него је изненадан, све једно што је коректно рећи да се Декларација држи билатералне доследности ранијих сусрета црквених представника Москве и Рима, као систематике за сусрет. Ако боље студирамо овај материјал сигурно је да је за ранији сусрет планирана сасвим друга агенда а не ова.

[4] Св. Григорије Богослов, Творения, Том I, Слово II, стр. 22, Санкт Петербург, 1912.

[5] На Богочовечанском путу, стр. 205-206. Београд, 1980.

[6] У својој обимној студији „Црква, Русија и Рим“ у којој жустро разобличава Рим, Николај Војејков пише: Као што ћемо касније да видимо у 15. в. после Фирентинске уније Православна Црква је јасније определила своју позицију у односу на Латине признавши их „јеретицима друге категорије“. Николай Н. Воейков, «Церковь, Русь и Рим». Нью Йорк (Jordanville) 1983.

[7] Разговор Христа са женом Самарјанком (Јн. 4, 7 – 15), касније у њеном апостолском служењу познатој као св. Фотина или Светлана, у овом датом питању нам даје одређена усмерења и поуке. Св. Јован Златоусти каже да је «Христос имао у виду духовни улов, са тим циљем је Он и отишао тамо где га је чекала жртва» (О самарјанки и на речи: И тако дође у град самарјански звани Сихар, гл. 1). Самарјани су свакако били јеретици у односу на Закон, али Господ мимо закона даје велику пажњу овој жени у расколу, у јереси а још и блудници, упркос свему томе позива је на спасење. Златоусти то овако усхиђено каже: «О великог и необичног чуда. Тако јасно Господ открива блудници то што многим апостолима јон није било откривено» (Исто, гл. 3). Нема алтернативе мисији наше Цркве и никакав страх а још горе лењост не сме да је спутава.

[8] Јован Кантакузен, Беседа са легатом Павлом, гл. 9. С-Петербург 1997. Да не би било забуне он овде уопште не признаје римокатолике за Цркву, јер он конкретно исповеда: „Желим да се Римска Црква са нама сједини, јер сам са једне стране убеђен да управо наша црква правилно мисли…, и спреман сам да хиљаду пута умрем за то. (Исто, гл. 7) .

[9] Архимандрит Амвросије Погодин, Св. Марк Ефеский и Флорентийская Уния стр. 40. Jordanville, New York 1963.

[10] «Несколько слов … по по поводу одного послания парижского архиепископа». Лейпциг, 1855.

[11] Једном сам написао: Патријарх Павле је најпростијим речима откривао најсложеније онтолошке тајне о човеку, и то кроз најдубљу а уједно и најкраћу мисао икада изречену: „Будимо људи“! Он нас је, обожен у поистовећењу са Христом, учио што ни данас не желимо да чујемо. Да човек човеку буде Човек: у породици, држави, Цркви, уметности, спорту, пословима, трговини, војсци, политици…, свуда.

[12] Архијерејски Сабор Руске Православне Заграничне Цркве, Њујорк, 1983.

[13] Архиепископ Никон, Жизнеописание Блаженнейшего Антония, Митрополита Киевскаго и Галицкаго, Том. VII, стр. 97. New York 1961.

[14] Исто, стр. 99.

[15] Исто, стр. 101.

[16] По сведочанству Митрополита Јевлогија приликом ове прославе 1600. годишњице Никејског сабора владика Антоније је у Лондону пред свима отворено и директно рекао: „Сва инославна хришћанска исповедања су лишена јерархијске благодати, и Англиканску цркву не можемо да изузмемо из низа других хришћанских исповедања, у том броју и римокатолике“ … (опет, поштује етикецију и уважава Англиканску цркву са великим словом). Митрополит Евлогий, Воспоминания, стр. 586. Париж, 1947.

[17] Одлука Архијерејјског Сабора Руске Заграничне Православне Цркве 13/26. септембра 1974. г., (Бр. 889/1974.), и Сабора 1953. Г.:

1. Ни у каквом случају… (већ наведен).
2. Присуствујући на било којем инославном скупу, где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.
3. Ако на таквом сличном сабрању замоле православног свештеника да благослови трпезу, он то може да уради, и читајући молитву и благосиљајући, он то чини само ради себе.
4. На заједничким седницама православних и инославних добротворних тела или организација, дозвољено је да се чита молитва пред почетком доброг дела.
5. На разним државним манифестацијама и сабрањима, дозвољава се служење молебна за здравље и спасење државника и државе – ако се он представља као хришћанин; али у случају његове смрти, за њега не сме да се уопште служи парастос, као и свим осталим инославним. У таквом случају свештеник мора да се ограничи неком формом израза саучешћа (телеграмом, личном посетом одговарајућим инстанцама, организовањем комеморативних скупова ван храма и томе слично).
6. Ни у каквом случају ни свештеници, ни парохије, не смеју да ступе у чланство тзв. „локалног Савета цркава“.
7. Ако се с времена на време локално протестантско свештенство састаје ради разматрања догматских питања, или пастирске праксе, учешће на таквим сабрањима дозвољено је, али само оним свештеницима који за то имају потребно богословско образовање, да би се убедљиво и без било какве мрље презентовало Православно учење. Дакле, то се дозвољава само свештеницима који имају горе поменуту богословски спрему, као и посебан благослов надлежног архијереја.
8. Треба да се избегава организовање било каквих симпозијума под покровитељством YMCA, и да се огради своја паства од утицаја те организације. Такође, пастири морају да обрате пажњу на оне који улазе у чланство поменуте организације, тражећи да га напусте, чак и по цену одређених пастирских притисака. Најупорнијима забранити прилаз светом Причешћу, уз образложење да учешће у масонским ложама и њеним под-телима (организацијама) забрањује не само Руска Црква, него и грчке, чак и епископи Америчке цркве којом управља садашњи Митрополоит Леонтије, познати као либерално опредељени, и они су доносили такве забране. …
11. Дозвољава се сарадња са неправославним организацијама у практичним питањима живота, као на пример: позајмица објекта у случају сеобе парохије, или у добротворним организацијама, али са тим да православне парохије никако не смеју да улазе у чланства таквих организација.
12. Треба да се избегава добијање финансијске подршке од неправославних организација. Црквена тела и остале организације при њима, које још увек користе такву помоћ, треба да се труде да постепено нађу друге изворе својих новчаних прихода, да би се тако елиминисала било каква зависност од инославних. Међутим, то треба да се ради постепено и мудро да не би никаквим брзоплетим поступком изазвала љутња наших добротовора.
1/14 новемра 1974. године, Њујорк.
[18] Архимандрит Амвросије Погодин, Св. Марк Ефеский и Флорентийская Уния стр. 307. Jordanville, New York 1963.


Припремио:
Иван Ташић

Коментарисање није више омогућено.