НАСЛОВНА » Апокалипса и есхатолошка питања човека, БИБЛИОТЕКА » ЗНАЦИ ДОЛАСКА АНТИХРИСТОВА И СВРШЕТКА ВИЈЕКА

ЗНАЦИ ДОЛАСКА АНТИХРИСТОВА И СВРШЕТКА ВИЈЕКА

Митрополит Рјазански СТЕФАН
ЗНАЦИ ДОЛАСКА АНТИХРИСТОВА И СВРШЕТКА ВИЈЕКА
ОБЗНАЊЕНИ БОЖАНСКИМ СПИСИМА

Везано за апостолско питање: Какав је знак твога доласка и свршетка вијека? (Мт 24, 3)
 
Одштампа се по наређењу Благочастиве владарке све Русије ИМПЕРАТОРИЦЕ ЕКАТАРИНЕ АЛЕКСИЈЕВНЕ, при насљеднику ЊЕНОМ Благовјерном Господару Царевићу, Великом кнезу ПАВЛУ ПЕТРОВИЋУ и супруги ЊЕГОВОЈ Благовјерној Господарици Великој Кнегињи МАРИЈИ ТЕОДОРОВНОЈ, и при Благовјерним Господарима и Великим Кнезовима АЛЕКСАНДРУ ПАВЛОВИЋУ и КОНСТАНТИНУ ПАВЛОВИЋУ, а Благословом Светога Правитељсвујушчега Синода, у царском великом граду Москви, године од створења свијета 7291, а од рођења по тијелу Бога Слова 1783. Индикта 1. мјесеца децембра.
Ако хоћете, знатижељници, да знате ко се дрзнуо да ово напише, он је грешник, али Бог грешника подиже и жели му да буде под омофором. И магаре је било у хаљинама апостолским кад је Господа свога носило. Па ипак молим да не обраћате пажњу на онога који вам ово написа, већ да онога судите, ко шта написа и како одговара, да ли ће истиниту ријеч утврдити. Јер знате да је било неко вријеме у коме је и магаре носило тешко бреме. Истина, тешког као жељезо изнесе свога врлог јахача. Стога, не ко, него што ће се проповиједати. Мудроме предстоји да буде пажљив. [1]
 
ЗЛАТОУСТ СВЕТИ
у 11. поуци на Павлову посланицу Ефесцима на главу 4. (каже):
– Ништа тако не раздражује Бога као подјела цркве; јер ако и безбројна добра учинимо, ништа мању казну нећемо добити због расцијепа пуноће црквене.
 
ЗЛАТОУСТ СВЕТИ
у 27. поуци на Павлову I посланицу Коринћанима на 13. главу:
Не бојим се од спољашњих напада колико од унутарњег рата. Јер кад је коријен дубоко усађен у земљу, њему (стаблу) не могу ништа нашкодити вјетрови. Ако ли га пак црв изнутра изједа, и да га ништа не зањише, пада. Тако, дакле, и ми изједамо коријен цркве као црви. Јер од таквога тла се рађају мисли, и то не од земље, него од гноја, долази главна трулежност.
 
ПРЕДГОВОР
Побожном читаоцу
 
Размишљати о крају свијета човјеку може да буде веома корисно, а може да буде и веома штетно, слично оштром мачу, који човјеку може да буде користан у одбрани, a може да буде и штетан ако њиме убије ближњега. Побожни читаоче, ако неко размишља о крају свијета, одмах у своме уму прави слику и долази до краја свога живота и страшног суда који ће на крају да буде, до муке вјечне злим, и награде добрим. Размишљање о оваквом крају заиста је човјеку потребно и корисно. Тако је о крају размишљао цар и пророк Давид говорећи:
Покажи ми, Господе, крај мој, и који је број дана мојих, да схватим чега се лишавам.
Тугу дана мојих објави ми не уведи ме у половину дана мојих.
Пребрајам старе дане и године од вјекова. Опомињем се пјесама својих ноћу; разговарам се са срцем својим, и испитујем дух свој: „Зар ће се довијека гњевити на нас Господ, и неће више љубити? Зар је за свагда престала милост његова, и ријеч се прекинула од кољена на кољено? Зар је заборавио милостив бити и у гњеву затворио милосрђе своје?“ (Пс 76, 5-9)
 
Овако нам заповиједа Дух Свети, да размишљамо, у књизи Исуса сина Сирахова, у седмој глави:
У свим ријечима својим сјећај се краја свога, и никад нећеш погријешити.
Ако ли пак неко, размишљајући о крају, жели да буде знатижељан и зажели да испитује несхватљиве и, од вијека сакривене, тајне својим лажним умовањем, и не имајући кључа за схватање, улази у скинију сакривених тајни које су завјесом покривене, гдје никоме осим првосвештенику није дозвољено да уђе. Е, овакво размишљање, о крају свијета, човјеку ни у ком случају није корисно, а право рећи и грешно је.
Јер као што царску књигу, која се зове грамата, и која је царским печатом запечаћена, ако би се неко који нема власти усудио да је отвори и отпечати, уистину би погријешио, и ова смјелост би била опасна. Тако и ово треба разумјети. Jер скривене тајне Господње, књига је цара небескога, која је запечаћена са седам печата, о којој свети Јован у Откровењу у петој глави овако говори:
И видјех у десници Онога који сјеђаше на пријестолу књигу исписану изнутра и споља, запечаћену са седам печата. И видјех анђела силна гдје објављује громким гласом: Ко је достојан да отвори књигу и разломи печате њене. И нико не могаше ни на небу, ни на земљи, ни под земљом да отвори књигу нити да загледа у њу. И ја плаках много што се не нађе нико достојан да отвори књигу, нити да загледа у њу. И један од старјешина рече ми: Не плачи, ево, побиједио је Лав који је из племена Јудина, Изданак Давидов, и отвориће књигу и разломити седам печата њених (Откр 5, 1-5).
 
Ову књигу Откривења тумачи св. Андреј Кесаријски у својој 4. бесједи на пету главу Откривења овако:
– Ову свемудру књигу разумијемо као Божији поменик, у који, како вели божанствени Давид, сви бивамо уписивани. Она је исто тако неисцрпност људских судбина. Садржина ове књиге, Духа ради, није лако схватљива, недокучива је, а због спољашњих писмена изгледа лака. А седам печата, или савршена тврдоћа књиге, и све што се не зна, кажем, да се покаже, или намјера онога који испитује дубину божанскога Духа, јер провиђење не може разријешити ни једно створено биће. Књига се разумије и као пророчанство, за које Христос у еванђељу рече да ће се испунити. А оно што је остало испуниће се у посљедње дане. А то што се каже да нико не могаше да отвори књигу, значи да ни анђели, ни људи који су у тијелу, ни они свети који су ван тијела нису сазнали божанске тајне, осим Јагањца Божијег који је својим доласком разријешио давнашња пророчанства о Себи.
Овако св. Андреј Кесаријски говори.
– Видећи у усхићењу ову књигу препуну недокучивих тајни Божијих, св. Јован неутјешно плакаше, јер се нико не нађе достојан да је отвори, прочита и погледа. Но кад би у садашње вријеме на овом свијету живио свети Јован, мислим да би пролио више суза него онда кад је гледао ону божанску књигу запечаћену са седам печата од стране самога Јагањца небеског. Данас је пак отварају и прелиставају и бесловесни козлићи. Заиста велика дрскост која је пуна ужаса и чудноватости (чуђења)
Свети Јован говори: И нико не могаше… . да отвори књигу нити да загледа у њу (Откр 5, 3).
А св. Андреј тумачи: Ни анђели, ни људи у тијелу, нити они који су из тијела изишли не сазнаше Божије намјере“.
А сада има неких који су у тијелу (не знам како их назвати), који ону тајанствену књигу, седмоструко запечаћену, љубопитном и богопротивном дрскошћу, раздрјешују и поправљају и оно што је унутра писано духа ради (духом), и није лако схватљиво, него недокучиво, како каже св. Андреј: Ови то постижу, и домишљају се својим испразним мудровањем и доносе закључке.
О седам печата св. Андреј овако говори: “ Ни једно створено биће не може разрешити поузданост испуњења садржаног у књизи, а које је свима непознато, као и намјеру (провидност) онога који испитује дубину божанског Духа“.
Они пак који себе сматрају да су узвишеније природе, попут звијезде Данице која лети небеским висинама, дрско испитују недокучиве дубине божанског Духа, те вођени својом скудоумношћу, хоће да испитају пучину пророчанских и апокалиптичких тајни. Изговрају разне будалаштине (брбљарије) о доласку правога антихриста мислећи и проповиједајући да је већ дошао у свијет. Име његово, као и број звијери 666, изводе на различите начине слагањем словенских слова: бројањем година Лукиног Родослова, дајући лажно тумачење о Даниловим седминама. Чак тврде да ће и свету Цркву, коју је Христос утемељио на камену православног исповиједања и која до данас непомично стоји, врата адова надвладати. Царски град Москву пореде са Вавилоном а њене житеље који побожно у њој живе Вавилоњанима, слугама антихриста. Називају их синовима погибли и другим неподношљивим именима. Нас синове наше свете мајке цркве, који се нисмо од ње одродили, понижавају и ругају нам се. Али кад би непријатељи наши који нас грде били Римљани или неки други противвјерци, претрпили бисмо. Међутим, ово нам чине наши домаћи непријатељи, који су донедавно с нама били у једномислију, наши земљаци који су се заједно с нама наслађивали јелом вјечним и ходили с нама у храм, мислећи и вјерујући као и ми. За овакве св. Давид говори:
Нека их уграби смрт, нека живи сиђу у пакао, јер је злочинство у стану њихову и у њима (Пс 54, 15).
Међутим, света Црква, као чедољубива мати, ни неразумним синовима својим, не жели смрти, ни погибељног силаска у ад, него жели да се покају и обрате. Онако као што кокош скупља пилиће под крила, тако и она душетрпљиво очекује да се обрате, и с раширеним и спремним за загрљај рукама чека да их загрли. О мати болећива! Мати, чија је утроба љуто рањена, Цркво света! Многоожалошћена Рахиљо која плаче за својом дјецом и неће да се утјеши! Зар нас ниси у утроби својој, зачевши нас од Слова Божијега, носила? Зар нас ниси водом и духом, бањом обновљења, родила? Зар нас ниси двјема најслађим дојкама Старога и Новог завјета, из којих излази млијеко божанског учења и православних догмата, задојила? Зар нас ниси потом тврдом храном Тијела и Крви Христове хранила, и преко савршених људи водила? Па откуд сада код твојих синова таква јарост која превазилази и саме звјери, да су толико према теби немилосрдни и да те толико мрзе и да ти враћају зло за добро и мржњу за љубав (Уп. Пс 108, 5).
Да ли ти ово узвратише за њихово преболно рођење од тебе, који су прије изроди него дјеца.
Откривење у 12. глави говори: И знак велики показа се на небу: Жена обучена у сунце, и мјесец под ногама њезиним, и на глави њезиној вијенац од дванаест звијезда. И она бјеше трудна, и викаше од болова мучећи се да роди (Откр 12, 5-6).
Свети Андреј и Методије ову жену разумију као св. Цркву, обучену у Христа Сунце, мјесец под њеним ногама мисле да је свјетовни живот, који је промјењив као мјесец. Вијенац од дванаест звијезда који је на њеној глави тумаче да су то догмати и врлине светих апостола. Али шта на то каже Апокалипсис: Она бјеше трудна, и викаше од болова мучећи се да роди.
Ови учитељи одговарају да и црква болује над сваким који се рађа водом и духом, све док се не уобличи у њима Христос, по Павловој ријечи. А за отпаднике од цркве права је и одговарајућа ријеч да су изроди а не дјеца. Туговала је некад Ревека због тога што се њена два сина, Исав и Јаков, не слажу, него се између себе свађаху и утробу мајке братоборним злостављањем мучаху. О, колико више тугује и болује света мајка Црква наша, која нас љуби, због неслоге својих синова, од којих неки попут Исава развраћени, своју једноутробну браћу мрзе и ругају им се, и тако утробу Мајке своје, свете Цркве, мило своје носило, раздиру хулама, срамоћењима, лукаво сплетеним будалаштинама, као пород ехидин, угризом неизљечивог отрова, не сјећајући се заповјести Божије из књиге Изласка: Ко удари оца својега или матер своју, да се погуби (21, 15).
Дакле, оваквих бунџија, најљућих шкорпија, који тргају ризу Христову, који гризу утробу мајке своје, који на цркву своју тешке хуле и увреде бљују, о доласку антихристовом у свом безумљу сију пљеву и многе друге поруге народу Бога живога наносе. Овакве не треба слушати нити им одговарати на њихова безумља, јер ни Христос не даде одговора на безумне ријечи Иродове.
И Дух Свети код Приповједача каже: Не одговарај безумнику по безумљу његовом, да не будеш и ти као он (Приче 26, 4).
Иначе, народа ради, који се, као вода или лишће на дрвећу и под малим вјетром поколеба, намислисмо у овој књижици помоћу Господњом Који ријеч утврђује јасно по Св. писму показати.
 
Знаци доласка антихристова
Треба правовјерном народу јавно обзнанити да још у свијет није дошао прави антихрист, који има да дође на крају свијета. И да противници не помисле да је ово неки сан па да се подсмијевају, као што су се некада давно браћа подсмијевала Јосифу. Светим писмом ће се потврђивати све што се овдје говори. Строго смо пазили да не на паучини сујетног мудровања, нити на пијеску сједињења с онима који немају заједнице, слично расколничкој природи, већ на тврдом камену божанског писма и истинског тумачења светих отаца буде засновано све што је овдје написано. У висине непостижних тајни Божијих узносом свог разума, тамо узлетати се не усудисмо, знајући да за ово дјело само једина Божија Црква има орловска крила како свједочи тајновидац (Апокалипсис глава 12. ): И жени бише дата два крила орла великога (Откр 12, 14), тј. Богопознање двају завјета као што тумаче учитељи. Свако перо ових двају крила било је у стању да ово напише, не из друге намјере осим да немир душа оних који живе у побожној простоти и голубињој незлобивости жељни користи од овдје написаних ријечи (чтенија) и да добију мир. А да се затворе уста брбљиваца, који испразним својим учењем смућују савјест правоверних.
А све ово да буде у част и славу Господу Богу, који нас праведним својим судом кажњава, и допушта смутње на своју цркву, да у њима као злато у огњу искуша избране своје и нађе их достојне себе. Једино он заповиједа бури да се смири; он једини укроћује њене налете, и заповиједа вјетровима и мору, и настаје велика тишина. Како онда, тако и сада Он не дозвољава да брод Цркве потоне у толиким таласима који се ваљају, да и поред великом буром гоњених таласа не да да потоне, већ Својим неизмјерним милосрђем води њега и оне који су у њему у пристаниште милости Своје.
 
Основ онога о чему се говори
Питање: Ко је антихрист?
Одговор: Овај израз антихрист грчког је поријекла, сложено од анти и христос што значи противник Христов. Дакле, свакога противника, гонитеља, непријатеља могуће је назвати атихристом. Многи од таквих били су противници и хришћана, почевши још од апостолских времена па све до данас: Симон Гатар, Нерон, Максимијан, Диоклецијан, Јулијан, Арије, Македоније, Несторије, Савелије, Аполинарије, Мухамед. Ови, и други, антихристи бијаху због тога што се противљаху Христу истинитоме Богу нашему. Једни мучењем слугу Христових за вјеру Христову, други непобожним учењем не исповједајући га за истинитога Бога. О таквим антихристима овако говори св. Јован Богослов:
Многи су лажни пророци изишли у свијет. По овоме распознавајте Духа Божијега: Сваки дух који признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога; и то је дух Антихриста, за којега сте чули да долази, и сада је већ у свијету (I Јов 4, 1-3).
И поново у истој посланици говори:
Чусте да Антихрист долази, и сада су се појавили многи антихристи; отуда знамо да је посљедњи час. Од нас изиђоше, али не бијаху од нас (1. Јов 2, 18-19).
Обрати пажњу, читаоче, кад каже апостол да од нас изиђоше. Он јавно говори о јеретицима и отпадницима који од нас изиђоше на пут погибељни, оставивши праву вјеру без које се нико не може да спасе.
За ове се може јавно признати да их је било много. И сада има много антихриста који су непријатељи и противници Христови. Ми о њима овдје нећемо да говоримо. Јер ови су били антихристи само по сличности. Лично и суштински нису били антихристи, него само претече Антихристове
Питање 2: По чему се познаје aнтихрист?
Одговор: Суд о антихристу може да буде двојак: Прво уопштено. Друго у личности. Као што и о имену Исус може да с говори двојако. Прво уопштено, јер су се многи у Старом завјету звали именом Исус: Исус Навин, Исус Сирахов и други. Друго је лично име које припада само једноме Исусу Спаситељу и Богу, онако као што је анђео рекао: Родиће сина и надјени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових (Мт 1, 21).
И име Христос се двојако разматра. Прво уопштено: Христос је грчки израз и значи помазаник, те овакви христоси бијаху и јесу сви цареви. Такав христос био је и цар Саул, кога христом (помазаником) често назива и цар Давид у књигама о царевима: И рече (Давид) својим људима: не дао Бог да то учиним господару мојему, помазанику Господњему, да подигнем руку своју на њ. Јер је помазаник Господњи (I Сам 24, 7).
И опет у другој књизи о царевима говори Давид ономе ко је убио цара Саула: Како те није било страх подићи руку своју на и убити помазаника Господњега (II Сам 1, 14).
О оваквим помазаницима и Дух свети у псалму преко Давида говори: Не дирајте помазанике моје (Пс 104, 15). У грчком тексту стоји: Не дирајте христосе моје.
Ето то је разматрање ријечи христос уопштено. Друго разматрање јесте лично, по коме је ово свето име Христос својствено сам јединоме Христу Спаситељу нашему, помазанику Божијем и Богу. За њега се каже: Помаза те, Боже, Бог твој уљем радости више него заједничаре (причастнике) твоје.
И опет: Кнезови се сабраше заједно на Господа и на помазаника (христа) његова. И опет. Дух је Господњи на мени, ради кога ме помаза.
Слично овоме овдје треба говорити и о имену Антихриста, које се такође може двојако разматрати. Прво уопштено, по коме сваког противника Христова можемо звати антихристом, као што рекох у првом питању. О оваквим антихристима немамо намјеру овдје говорити. Друго разматрање се односи на личност, на правог Антихриста. О њему овдје желимо да говоримо, помоћу Бога који је ријеч утврдио.
Прави Антихрист је главни противник и непријатељ Христов. Он је и велики гонитељ, који има доћи на крају свијета, чији су претече сви напријед поменути. О овоме говори св. Павле у посланици Солуњанима: Појавиће се човјек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог (Сол 2, 3-4).
О овом Антихристу треба знати и вјеровати да још није дошао у свијет, али има да дође при крају свијета, прије Другог доласка и Страшног дана суда Господњег.
Питање 3: Зашто онда св. Јован говори да антихрист долази и да је већ у свијету? Зашто велики Павле навјештава да тајна безакоња већ дејствује ?
Одговор: Тајна безакоња већ дјелује и Антихрист је већ у свијету, не у свом лицу, него у лицу својих претеча. Као што Христов долазак свој почетак има од стварања свијета, у личностима патријараха, пророка, који су дошли прије Христа, који су га објавили и унапријед показали, као на примјер Авељ невино убијени од Каина, Исак принесени на жртву, Јосиф од браће своје убачен у јаму и продан, Мојсије који је из египатског ропства ослободио Израиља и други. Стога се може рећи: тајна нашег спасења дјелује од почетка свијета, иако у свом лицу Христос још није дошао у свијет. Тако и Антихристов долазак има свој почетак одмах иза Христовог Вазнесења на небо, не у лицу Антихриста него у његовим претечама, управо у јеретицима, одступницима од цркве Божије, гонитељима и мучитељима, као што је Симеон врачар који себе прогласио Христом; Нерон, први гонитељ цркве, Јулијан отпадник и безбројни други. Иначе прави Антихрист у свом сопственом лицу није ни тада дошао у свијет, нити је сада у свијету, кога ћемо на крају видјети. Међутим тајна безакоња дјелује преко његових претеча, као што говори и тумачи изабрани сасуд свети Амвросије.
Свети Златоусти овако тумачи на Другу посланицу Солуњанима св. апостола Павла: „Тајна безакоња већ се догађа. Кад је ријеч о Нерону, он је имао лик антихриста, јер је умишљао да је Бог“. Слично овоме налази се у еванђељу: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све. Али кажем вам да је Илија већ дошао, и не познаше га, него учинише с њиме што хтједоше; тако ће и Син Човјечји пострадати од њих. Тада разумјеше ученици да им рече за Јована Крститеља (Мт 17, 11-13).
Овдје Христос, наш Спаситељ говори о Илији како треба да дође, и како је већ дошао. Како ће доћи, ако је већ дошао? Разуми да ће доћи у свом сопственом лицу, а већ је дошао у лицу сличном себи, у лицу Јована Крститеља.
Питање 4: Да ли је могуће рачунањем година познати правог Антихриста?
Одговор: Рачунањем година ни на који начин није могуће сазнати долазак Антихриста, нити кад ће бити Страшни суд Господњи. Јер Христос, Спас наш каже: А о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам (Мт 24, 36). И опет у Дјелима апостолским се говори: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Дап 1, 7). Како онда неко може израчунати годину, дан и час нечега о коме нико не зна, осим Отац небески? Ако неко, рачунајући, сазна вријеме доласка Антихристова, и Христов други долазак, како ће се испунити истините ријечи Христове, да о оном часу нико не зна?
Било је неких у првој цркви, који су мислили да ће послије хиљаду година од страдања Христових, најприје доћи Антихрист и затим Суд Господњи. Ово мишљење су заснивали на Откривењу Јовановом, Апокалипсису, гдје тајновидац каже: И видјех анђела гдје силази с неба, који имаше кључ од бездана и ланац велики у руци својој. И ухвати аждају, стару змију, која је ђаво и сатана, и свеза је на хиљаду година. И баци је у бездан, и закључа и запечати над њом, да више не вара народе, док се не наврши хиљаду година; послије тога треба да буде одријешена на кратко вријеме. И видјех пријестоле и сједоше на њих… итд. (Откр 20, 1-4).
О овом тајновиђењу Јованову многи су мудровали, како је у вријеме страдања Господњих била ухваћена змија и свезана за хиљаду година. Тада је и сам Христос рекао: Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље (Јн 12, 31). Пошто је прошло хиљаду година од страдања Господњих, не дође суд Господњи ни Антихрист прије суда Господњег. Зато су други другачије мудровали, да она хиљада година не почиње од страдања Христових, него од времена Константина Великог, првог хришћанског цара и, по њима, од тада се свеза сатана, који ће се одријешити послије хиљаду година почетком Мухамедовог Отоманског царства. Јер од тристоте године Христове, у којој је царовао Константин, па до године хиљаду и тристоте, у којој је почео да царује Отоман, први турски цар прошло је хиљаду година. Међутим, ни тада се не испуни вјеровање оних који су упразно мудровали. Било је још оних у првој цркви који су мислили да ће у седамхиљадитој години од створења свијета доћи Антихрист и Страшни суд Господњи. Ово мишљење је плод трију узрока: Први узрок: Као што је за шест дана Бог створио овај видљиви свијет, и седмог дана починуо од дјела својих, по Мојсијевом свједочењу, тако и послије шест хиљада година тешких дјела људских, у седму хиљаду година од створења свијета, требало је да Господ Бог избраним својим да одмор у својим горњим настамбама, пошто је хиљаду година пред очима Божијим као један дан. Други узрок: Као што је шест првоначалних протопатријараха Адам, Сит, Енос, Каинан, Мелелеил, Арет умрло, патријарх Енох је жив узнесен на небо. Тако ће послије шест хиљада година умирања рода људског доћи пресељење у живот вјечни. Трећи узрок: Као што је послије шест дана узео Исус Петра, Јакова и Јована и узвео их на гору високу, те им показао силу свога божанства, тако ће послије шест хиљада година Христос узети своје изабране из долине плача на гору небеску, и савршено им показати непролазно гледање лица свога. Овако су некада мудровали они који су хтјели знатижељним рачунањем времена досегнути несхватљиву тајну. Међутим, како су се преварили у својим замислима, свако може да види сљедеће: Пошто је прошло седам хиљада од створења свијета, и још двјеста година више, чекање знатижељника се заврши стидом и срамотом. Зато, ко си ти, човјече, да испитујеш намјере Господње. Христос право говори: А о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески. . ни Син (Мт 24, 36). Зар ти хоћеш својом знатижељом да узлетиш изнад анђела и Сина Божијега? Христос право вели: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Дап 1, 7).
А ти власт Божију себи присвајаш, хотећи, испразним мудровањем рачунања, сазнати од вијека сакривену тајну. Чуј шта свети Атанасије у својој четвртој бесједи против аријанаца о лицу Христовом говори:
„По тијелу рекох, вама на корист, да о посљедњем дану ни анђели ни Син ништа не зна. Такође вам је корисно да знате и о анђелима и о Сину, због будућих превараната, да као што се демони претварају у анђеле, те о крају свијета почињу говорити, не вјерујте им, јер су незналице. Ако и Антихрист, претварајући се, каже: ја сам Христос, и покуша и сам о крају да говори, да би преварио слушаоце, сјетите се да сам вам казао како ни Син то не зна. Зато му не вјерујте. Иначе корисно је људима да не знају кад ће бити крај или посљедњи дан, јер кад би знали занемарили би вријеме у ком живе, очекујући да су дани близу. Тада би само на то мислили. Због тога је и сваки смртни крај прећутан. Под изговором да знају крај, људи дуго времена не би радили за себе. Дакле, и једно и друго, крај свега и појединачни крај, од нас је Логос (Ријеч) сакрио. Јер све што има свој крај, и што ће се год у том крају наћи, непознато је, и увијек се очекује, сваког дана. Звани успјевају да стреме ка будућности, заборављајући прошлост. Јер ко зна посљедњи дан, не води рачуна о садашњости, а не знајући, сваког дана је спреман. Због тога о овоме Син говори: Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ вашјер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији (Мт 24, 42 и 44).
Довде су ријечи бесмртнога Атанасија. Увјеравајући у ово Тесалонићане или Солуњане, велики Павле овако говори: А о временима и роковима, браћо, није потребно да вам се пише; јер ви добро знате да ће Дан Господњи доћи као лопов у ноћи. Јер кад говоре: мир је и сигурност, тада ће наићи на њих изненада погибија… (1. Сол 5, 1-3).
На ове ријечи Павлове прочитај девету бесједу светога Златоуста, гдје ћеш видјети како Златни језиком лијечи болест знатижеље.
Питање 5: Како треба разумјети седмице пророка Данила, које је архангел Гаврило саопштио пророку Данилу у његовој књизи пророштва, гдје се овако говори: Седамдесет је недјеља одређено твоме народу и твоме граду светом да се сврши пријеступ и да нестане гријеха и да се очисти безакоње и да се доведе вјечна правда, и да се запечати утвара и пророштво, и да се помаже свети над светима. Зато знај и разуми: откад изиде ријеч да се Јерусалим опет сазида до помазаника војводе биће седам недјеља, и шездесет и двије недјеље да се опет пограде улице и зидови, и то у тешко вријеме. А послије те шездесет и двије недјеље погубљен ће бити помазаник и ништа му неће остати; народ ће војводин доћи и разорити град и светињу; и крај ће му бити с потопом, и одређено ће пустошење бити до свршетка рата. И утврдиће завјет с многима за недјељу дана, а у половину недјеље укинуће жртву и принос; и крилима мрским, која пустоше, до свршетка одређенога излиће се на пустош (Дан 9, 24-27).
По овим Даниловим седмицама мисли се да ће сада бити крај свијета, долазак Антихристов и Христов суд. Јер седмица показује седам хиљада година, које су прошле од створења свијета, пошто је хиљаду година пред очима Божијим као један дан.
Одговор: Зар Христос, наш Спаситељ, не говори незналицама, који Св. писмо погрешно тумаче, овако: Варате се, не знајући Писма и силе Божије (Мт 22, 29).
Чујмо што првоврховни апостол у својој другој посланици каже: И ово прво знајте да ни једно пророштво Писма не бива на личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи. А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама због којих ће се похулити на Пут истине. И у лакомству искоришћаваће вас варљивим ријечима; њихов суд одавно не доцни, и погибао њихова не дријема (2. Пет 1, 20 до 2, 3).
Слично овоме и велики Павле јавља у првој посланици Тимотеју: … Неки одступише и скренуше у празнословље, желећи да буду учитељи закона а не разумију ни шта говоре ни шта тврде (1-Тим 1, 6-7).
Ево сада се апостолска ријеч збива у нашим ушима: Зар не усташе сада лажни учитељи, који хуле на пут истине и који умножењем лажних ријечи многе лове. Зар не заблудјеше неки, приклонивши се празнословљу желећи да буду учитељи закона, не разумијевајући ни шта говоре ни шта тврде. Тајну Данилових седмица сви црквени учитељи у тумачењима књиге пророка Данила, једним устима и једним срцем исповиједају да је ту ријеч о првом а не о другом доласку Христовом. Ни једнога није могуће наћи који супротно говори. Којега? Реците ми, противници?
Што се тиче ових Данилових седмица, учитељи цркве наводе јаки и убједљиви доказ против безбожних Јудеја, препирући се с њиховим безбожним слугама да је у свијет већ дошао преко пророка обећани Месија, који је Христос наш Спаситељ; јер се испунило седамдесет седмица које је анђео рекао Данилу да ће бити до првог доласка Христова, тј. до оваплоћења и страдања нашег Спаситеља. Тако се о овим седмицама препиру безбожни Јудеји, иако им је узалуд противу бодила праћати се.
Треба знати да седмица има двоструко значење: Прво, седмица значи седам дана, као што каже Књига Левитска (23. гл. ), гдје се седам седмица, тј. 49 дана, рачуна од празника Пасхе до Педесетнице. Друго, седмица значи седам година, као што се каже у Књизи Левитској, гдје се седам седмина рачуна годинама, те послије седам седмица година, тј. послије четрдесет и девет година долази педесета година, која се зове пријатна година опроштаја и очишћења, о којима овако говори Бог у Књизи Левитској: И наброј седам седмина година, седам пута по седам година, тако да ти седам седмина година буде четрдесет и девет година. Тада заповиједи да затруби труба десети дан седмога мјесеца, на дан очишћења нека труби труба по свој земљи вашој. И посветите годину педесету, и прогласите слободу у земљи свима који живе у њој; то нека вам је опросна година… (3. Мој 25, 8-10).
Дакле, у књизи Левитској седам седмица рачуна се годинама; да буде свега година 49 до године јавног опроштења.
Тако је и овдје. Седамдесет седмица Данилових сви учитељи рачунају годинама. Тако у седамдесет седмица има свега четиристо и деведесет година.
О овоме говори свети Златоусти у својој трећој бесједи против Јудеја: „До Христа, управитеља седам је седмица и још шездесет и двије седмице. Овдје треба бити опрезан, јер се овдје ради о истраживању. Седам седмица и шездесет и двије седмице су четиристо и осамдесет и три године. Овдје се не говори о седмици дана, ни мјесеци, него седмици година“.
Поред ова два тумачења о седмицама, трећи не постоји. Заправо, осим седмица година или дана, не може се ништа наћи у Писму или у тумачењима. На било који начин да рачунаш, данима или годинама, биће ти јасно да је већ прошло вријеме Данилових седмица до Христовог првог доласка. Данило је, наиме, како каже Пролог, предвидио рођење Христово на четиристо и шездесет година. У седамдесет седмица пак има четиристо и деведесет. Израчунај, од пророштва Данилова до рођења Христова има четиристо и шездесет, а од рођења Христова до страдања Господњих тридесет. И тако ће свега да буде четиристо и деведесет година, што садржи седамдесет седмица Данилових. Те седмице Данилове испуниле су се, дакле, до првог доласка Христова. То се може јасно видјети из самих ријечи арханђелових, напријед написаних, које је рекао Данилу и које се овдје укратко тумаче. Најприје рече анђео Данилу: Седамдесет је недјеља одређено твом народу…
Овдје треба знати да се арханђео Гаврило јавио Данилу док се молио за избављење свога народа из вавилонског ропства, за којим је Данило веома туговао. Арханђео, тјешећи га, објављује му избављење, не само из вавилонског ропства, него и од ропства ђаволског, који ће да буде Исус Христос. Ради тога говори: Седамдесет је недјеља одређено твоме народу. Ако се, дакле, ових седамдесет недјеља до другог доласка Христова разумију (прихвате) онако како противници брбљају, какву истину говори анђео да су одређени дани избављења? Који су то одређени дани Данилови до Страшнога суда? Какву је утјеху донио анђео тужном Данилу објављујући му овакво одређење које је неодређено (лист 19). И ако су се Данилове седмице све до садашњих времена продужиле, по схватању смутљиваца, значи и да вавилонско ропство Јудеја траје све до сада. Јер и за избављење од ропства Данило се мољаше, за које анђео, тјешећи га, говораше: Седамдесет је недјеља одређено твоме народу…
Друго, анђео говори Данилу: … и твоме граду светом
Јер Данило се није молио само за избављење свога народа од вавилонскога ропства него и за васкрсење и обновљење Јерусалима, разореног града. Стога анђео, блажећи тугу његову, предсказује му обнову Јерусалима, која ће се догодити, а која се и догодила. У вријеме пророковања Данилова владао је Персијом, и израиљским заробљеницима у Вавилону, већ двадесет година цар Артаксеркс. Неемија је добио дозволу од цара и посланицу војводама да подигне зидове јерусалимске. О овоме читај у Књизи Нееминој, глава друга. А о овоме и анђео јавља Данилу кад каже: Зато знај и разумиј: откад изиђе ријеч да се Јерусалим опет сазида … итд (Дан 9, 25).
Свети Златоусти говори о овоме вишереченом мјесту у својој 3. бесједи:
„Ово нам казује од када треба бројати (седмице). Ако не од дана повратка, онда од када? Од изласка ријечи које говори о обновљењу Јерусалима, који се није обновио у вријеме Кира, него за вријеме Артаксеркса дугоруког. По абдикацији врати се Камеис. Онда мудраци, и потом Дарије Истаспов. Затим Ксеркс Даријев, онда Артаван, па, послије Артавана, Артаксеркс дугоруки, који је царевао над Персијом. И док је он царевао, у двадесетој години његовог царевања, Неемија је отишао да подигне град, о чему нам Јездра потанко приповиједа. Ако, дакле, од тада избројимо четиристо осамдесет и три године доћи ћемо до овог разорења. Ради овога рече да се сагради широк и обзидан. Како је рекао тако се и подигао и добио свој изглед. Од тада изброј седамдесет година и угледаћеш опустошење коме нема краја“. Ово каже Златоусти.
Треће, што анђео говори Данилу: Док застари сагрешење, и престане гријех, и открију се (заменују се) гријеси, и очисте се неправде, и приведе се вјечна правда, и потврди се виђење пророка, и помаже се свети над светима. Ово су ријечи анђелске које су упућене Данилу. Из њих свако може јасно закључити да се анђелска блага вијест односи на први Христов долазак, а не на други и страшни суд. Тада је скончао гријех, потопљен у крви Христовој, тада су се очистиле неправде светим крштењем, тада се приведе вјечна правда за наше оправдање, тада се испуни виђење пророка о оваплоћењу и доласку Сина Божијега, тада се помаза Свети над светима, по проречењу псаламском: Заволио си правду и омрзнуо си безакоње. Ради овога помаза те, Боже, Бог твој, уљем радости мимо свих другова твојих.
Четврто што говори анђео Данилу: До Христа (помазаника), господара седмица седам и седмица шездесет и двије.
Шта има јасније од ових ријечи? Изброј седам седмица, и шездесет и двије седмице и биће укупно шездесет и девет седмица. У саму седамдесету седмицу Христос пострада. Дакле, познато је да да се у вријеме страдања Христовог напунило седамдесет Данилових седмица, које у себи садрже четиристо и деведесет година. Како Пролог свједочи, Данило је живио прије Христовог рођења четиристо и шездесет година. Од рођења, пак, Христова до његових светих страдања прошло је тридесет година. Изброј четиристо и шездесет година и додај још тридесет, наћи ћеш четиристо и деведесет година. Има седамдесет седмица, а седмине бројимо годинама, по схватању свих учитеља. Не може јасније да буде да од времена кад се анђео јавио Данилу, када му је открио ову тајну о седмицама, да од тог времена до рођења Христова испунило шездесет и четири Данилове седмице. У шездесет и петој седмици родио се Христос Спаситељ свијета. Посљедњих пет седмица завршило се страдањем Христовим. Укупно седамдесет седмица. Сунчаних година четиристо деведесет, од којих четиристо и шездесет година Данило је претходио рођењу Христовом, док је тридесет година протекло од рођења Христова до крштења Господњег и страдања.
Пето, говори анђео Данилу: Уништиће се помазање и суд, а град и светиња распашће се са господарем који долази итд.
Овдје анђео предсказује Данилу невино убиство Христа Спаситеља: Уништи се (рече) помазање.
У грчкој Библији стоји помазаник Христос. Предсказује и разорење града Јерусалима, које се десило за вријеме Тита Веспазијана као одмазда за јудејско невјерство и мучење Христа.
Шесто, говори анђео Данилу: А у пола седмице иставиће олтаре и жртву и одузеће се жртва, и изливање на свети град, и биће омраза и пустош.
Овдје анђео предсказује да ће у пола посљедње седмине, тј. у вријеме страдања Господњих, престати свака јудејска жртва, јер свака старозавјетна жртва бијаше слика и праобраз ове тајанствене жртве, којом Христос себе самога принесе Богу Оцу на крсном олтару. Ради овога ова страшна и благодатна жртва бјеше окончање и испуњење свих стар(озавјетн)их жртава. Према томе, кад је настала благодат ове жртве, све старе жртве и требе прођоше: Прође сјенка закона, када благодат дође (догматик другог гласа).
Ово је потврдила и храмовна завјеса која се напола раздерала, као и Христове ријечи на крсту: Сврши се. О овоме богомудро говори и изабрани сасуд свети Павле Јеврејима: Али кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење. Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти. Колико ли ће више крв Христа, који Духом вјечним принесе себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме (Јевр 9, 11-14). Затим: Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. Зато улазећи у свијет говори: Жртву и принос ниси хтио, али си ми тијело припремио. Свеспаљенице и жртве за гријехе нису ти биле угодне. Тада рекох: Ево дођох, као што је у почетку Књиге писано за мене, да учиним вољу твоју, Боже (Јевр 10, 4-7).
Седмо, анђео Данилу објављује омразу и пустош које ће се десити приликом разорења Јерусалима и храма светиње над светима. Јер ко не види колика је пустош настала од времена Христових? Прво, немају храма већ хиљаду и седам стотина година. Друго, немају пророка. Треће, немају свога цара ни царства. Четврто, по цијелом се свијету потуцају, од свих понижавани и гажени. Ова њихова пустош трајаће до свршетка вијека, као што анђео говори, а пророк Исаија и други пророкују. Управо до краја свијета.
Ово схватање седмица није моје него црквених учитеља, нарочито златоточног васељенског учитеља Јована Златоуста. У Маргариту, у трећој бесједи против Јудеја, на листу 95. и даље. Читајте, смутљивци, и разумите да се седамдесет седмица испуни већ при првом доласку Христовом, и коначним разорењем Јерусалима, као што богомудро говори златојезични у напријед наведеној бесједи. Но знам шта ви говорите. Седмице Данилове желите окончати доласком антихриста. Ради тога, по испуњењу оних седмица, говори анђео Данилу да кад буде гнусоба и опустошење, ви мислите да ће на светом мјесту бити антихрист. Сјетите се ријечи Христових: Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме – ко чита да разумије – (Мт 24, 15).
Међутим, није тако како ви претпостављате. Под гнусобом опустошења овдје се не мисли на антихриста, осим праобразно и алегоријски. Заправо, овдје се мисли на идола (кумира), кога су унијели и поставили у храм, у светињу над свeтима кад су разорили град Јерусалим и оскрнавили Соломонов храм. Тај идол је био идол врховнога јелинског Бога ДИА, коме су Римљани приписивали побједу. Неки говоре да је то био кип Тита Веспазијана који је освојио град и храм Божији. Неки, пак, мисле да је то био кип Адријана, цара римскога. Ово је, дакле, гнусоба опустошења која је тада била на светом мјесту, а не прави антихрист, осим што је оним кумиром предсказан.
Чујмо што овоме говори свети Златоуст у 3. бесједи против Јудеја, лист 95 на другој страни: „Одбацивање жртава и погањење биће друго, нешто веће, зло које се састоји у овоме: На светилишту је гнусоба опустошења. Светилиштем се назва храм, а гнусоба опустошења је кумир (идол), који је поставио у храм онај који је разорио град, и, каже, биће опустошење до краја. Због овога је рекао Христос, који је послије Антиоха и Епифана дошао у тијелу, унапријед јављајући расељење, и показујући да је о овоме пророковао Данило говорећи: Када видите гнусобу опустошења , што рече пророк Данило, што стоји на мјесту светом. Који чита да разумије. Пошто је сваки идол у људском обличју, оно се код Јудеја назива гнусоба која тајанствено објављује оног кумира, када и од кога ће бити заробљење, унапријед огласи. А пошто су ово рекли Римљани и Јосиф (флавије) рече, како смо напријед показали“. Довдје је ријеч Златоустова.
Ето, видите, смутљивци, шта значи гнусоба опустошења… гдје стоји на мјесту светом; да то није антихрист, осим праобразно, него кумир по ријечи Златоустовој. Све се ово већ догодило за вријеме разорења Јерусалима; тиме су се испуниле и седмице Данилове. Али ви тврдоглави и необрезани срцем и ушима, који се не покоравате својој цркви, а ни њено пресвијетло свјетило Златоуста не поштујете. Он јасно учи да су се првим доласком Христовим, и коначним разорењем града Јерусалима, испуниле Данилове седмице. А ви у препирању Данилове седмице продужавате све до појаве антихриста и другог Христовог доласка. Ко то од хришћанских учитеља тако научава? Једино безбожни Јудеји. Кад им ми хришћани доказујемо да су се Данилове седмице испуниле доласком Месије од пророка обећаног, они говоре да се још нису испуниле Данилове седмице, нити је у свијет дошао очекивани Месија, него кад он дође да ће се тада испунити.
Пазите, дакле, смутљивци, коме духу припадате? Да нисте саучесници безбожности јудејске, који безбожно и изокренуто тумаче Данилове седмице, оних који сљедују погибељном учењу? Са сузама овдје вапијем Павловим ријечима: О неразумни Галати, ко вас је опчинио а с не покоравате истини, ви којима је пред очима Исус Христос насликани разапет међу вама (Гал 3, 1).
Ако пак кажете да се седмице јављају (почињу) од стварања свијета, хиљада година је пред очима Божијим као један дан. Па као се не стидите, нити се бојите да правите лажовом светог Златоуста? Јер он у једној седмици не рачуна седам хиљада година, него седам година, као што се напријед показа, нити седмице броји од стварања свијета, већ од издавања заповијести Артаксеркса о подизању разоренога Јерусалима, као што и говори анђео Данилу: Зато знај и разумиј: откад изиђе ријеч (тј. заповијест царева) да се Јерусалим опет обнови… (Дан 9, 25).
Ако, дакле, истину говорите и право судите, синови људски, онда седамдесет седмица износи седам хиљада пута седамдесет. Према томе, по вашем учењу испада да ће антихрист доћи послије четиристо и деведесет хиљада година од створења свијета.
Ако пак кажете да прва седмица износи седам хиљада година, а осталих шездесет и девет седмица имају седам година, тј. свака седмица седам година, ни такво бројање није добро. Јер шездесет и девет седмица година износи четиристо осамдесет и три. Према томе, свега година од створења свијета до доласка антихриста испада да има седам хиљада и четиристо осамдесет и три. Ако кажете да прва седмица износи седам хиљада година, а осталих шездесет и девет седмина седам дана, тј. свака по седам дана, ни то није истинито. Јер у шездесет и девет седмина има четиристо и осамдесет и три дана, близу годину и по. Тако испада да је седам хиљада и једна и по година давно истекла, а антихрист, кога сте ви очекивали, још није дошао у свијет.
Видите како су вам помисли постале сујетне, како се помрачи ваше неразумно срце и како, правећи се мудри, за(по)лудисте.
Овакво испразно мудровање могуће је наћи у свескама понеког противника, гдје се на различите начине рачунају седмине: Једни доводе у везу са седамдесет и седам кољена Христових, као што читамо у родослову Христовом код св. Луке (гл 39). Други са седам еванђелских хљебова, трећи са седам котарица итд. Затим у везу са словима на вјенцу Христовом о ОН, па онда са натписом Исусовим на крсту IНЦI. Усуди се јадник да се у својој будалештини дотакне и имена Исусовог, у коме се преклања свако кољено, па каже да ово пресвето име показује да се испунило 1210 година. И друге ружне ријечи изговори његово лукаво срце.
Међутим, као што ни Христос није одговарао на безумне ријечи Иродове, тако ни ове будалаштине нису достојне одговора, јер сва та лажна учења су као паучина која само муве лови, јер се не темеље на божанским списима и тумачењима светих отаца, свјетила цркве, него на охолости знатижељног разума испразног мудровања, те су као блато које излази из глиненог (гњилог) извора.
Истинита ријеч св. Златоуста, која достојна сваке пажње, у предговору на Павлове посланице овако говори: „Откуд безбројна зла изникоше? Од неразумијевања Писма. Отуда изађе погубност многих јереси, отуда занемарива житија, отуда безразложна страдања. Јер као што у свијету они који су овога лишени не иду усправно, тако и они који гледају у свјетлост божанског писма много се муче, и често гријеше, као кад по најљућем мраку ходају.“
Завиримо, људи браћо, у свјетлост божанског писма да не бисмо, ходећи у мраку незнања, упали погибељну јаме.
Ево једне свјетозарне луче која излази из уста Христових: А о дану томе или о часу нико не зна, ни анђели на небу, ни Син, до једино Отац (Мк 13, 32). И опет: Није ваш знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти (Дап 1, 7).
Овим непролазним Христовим ријечима сљедујмо, управљајући стопе наше на пут мира и говорећи са псалмопјевцем: Свјетилник ногама мојим је закон твој и свјетлост стазама мојим.
Неиспитив су судови (намјере) Господњи, зато не испитујмо сакривени дан са знатижељном дрскошћу. Јер тајна не подноси испитивања, по ријечи Дамаскиновој.
Мишица Господња коме се откри? Свети Павле једино са дивљењем постиже тајне Господње: О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови његови и неистраживи путеви његови! Јер ко дознаде ум Господњи? Или ко му би савјетник (Римљ 11, 33-34)?
Слично и псалмопјевац говори: Славимо те, Господе, јер си се страшно удивио. Чудесна су дјела твоја. И опет: Дивим се разуму твоме, утврди се, не узмогох к њему. И опет: Узвеличаше се дјела твоја, Господе, веома се продубише помисли твоје. Безумник не познаје, а неразумни не разумије ово.
Треба прије свега да приљежно расуђујемо о крају нашег живота, а не о крају свијета. Погледајмо на године у којима смо толико зла учинили, те пребројимо колико је година прошло које смо, служећи страстима, свијету и ђаволу, узалуд потрошили. Колико је мало година, мјесеци, дана и сати у којима смо служили Богу. Ово бројање је души корисно и достојно побожнога човјека.
А тежити да постигнемо непостижно и знатижељно завиривати у бездан судова Господњих веома је некорисно и није безгрешно. Јер као што очи ноћних сова, кад се окрену према сунцу, ништа не виде, шта више помрачују се, тако и очи ума људског кад се знатижељно устреме у божанске тајне нестају и самом свјетлошћу неприступног божанства се помрачују, добијајући правичну плату за дрскост.
Ипак на крају, да не би била лишена исцјељења болест знатижеље, овдје желим да нека знамења из божанског Писма о доласку антихриста покажем, за које су апостоли питали Исуса: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека (Мт 34, 3).
Јер обично је сакривено оно по чему се познају знакови, као што је димом сакривен огањ, туга на срцу људским стењањем, сузама и уздасима итд.
Овдје нећу говорити о општим знацима као што су ратови, устајање народа на народ, царства на царство, глад, потреси, несреће, помрачење сунца, мјесеца. Јер све је ово и прије било, али још није био крај, као што истинито рече Христос. Него овдје хоћу показати знакове својствене и приличне самому доласку антихриста, од којих ће неки претходити његовом доласку, други заједно с њим, трећи послије његовог доласка.
Знак који ће претходити доласку антихриста је двојак:
Прво, разорење римске монархије или самовладе.
Друго, проповиједаће се еванђеља свакој твари.
 
Заједнички знакови (који ће се показати истовремено кад се појави антихрист) су многи
Прво, у том времену, кад се појави антихрист, доћи ће Илија и Енох, и њих ће убити.
Друго, антихрист ће бити прихваћен од Јевреја, умјесто правог Месије. И сам ће бити Јеврејин из Дановог племена, од жене блуднице.
Треће, антихрист ће чинити лажна чуда. Учиниће чак и да огањ с неба сиђе.
Четврто, антихрист неће исповиједати Христа, а оне који га исповиједају љуто ће мучити. Себе, умјесто Христа истинитог Бога, жели величати.
Пето, антихрист ће сјести на свето мјесто у храму јерусалимском и себе ће пројављивати као Бога, и узносити се изнад свакога Бога.
Шесто, својим поклоницима ставиће жиг на десну руку и на чело.
Седмо, његово име ће бити изображено бројем 666.
Осмо, антихристово владање ће бити тачно три и по године.
Овдје ће (бити ријечи) о ратовима антихристовим и шта је Гог и Магог, те шта значи пад Вавилона, и о погибији антихриста.
Знакови послије доласка антихриста јесу Страшни суд и крај свијета.
О овим знаковима све ћеш јасно видјети у божанским списима, побожни читатељу, и увјерити се да још у свијет није дошао прави антихрист.
 
ГЛАВА ПРВА
О првом знаку који ће претходити доласку антихриста, које је пропаст и крај римског монархизма
 
Тесалонићани или Солуњани видећи љута времена, у којима су тада живјели, још у свијету апостолском, помислили су да је већ близу посљедње, антихристово, вријеме. Док су овако размишљали, изабрани сасуд свети Павле убијеђује их да се не колебају умом. Зато им пише двије посланице, те у другој посланици Солуњанима, у другој глави, овако говори: Али вас молимо, браћо, у погледу доласка Господа нашега Исуса Христа и нашега сабрања у Њему, не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом, ни ријечју, ни посланицом – тобоже нашом – као да је већ настао Дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човјек безакоња, син погибли (2. Сол 2, 1-3).
Овдје истраживачи Павлових ријечи, црквени учитељи, имају не мали напор (да то протумаче).
Како схватити ове апостолске ријечи Да вас нико не превари ни на који начин; јер неће доћи док најприје не дође отпадништво и не појави се човјек безакоња, син погибли?
Шта је то отпадништво, о коме говори апостол, које ће најприје доћи, а затим с појавити човјек безакоња и син погибли, тј. антихрист?
Многи су мислили да Павле говори о отпадништву јеретика од свете вјере православне, тј. о Арију, Несторију, Македонију и др. а нарочито о отпадништву Римљана од наше православне вјере.
Међутим, о овом мишљењу тешко је правилно судити због тога што је отпадништво од православне вјере настало још у апостолско вријеме. О том отпадништву говори свети Јован: „Од нас изиђоше, али не бијаху од нас.“
Ако, дакле, о отпадништву од вјере говори свети Павле, онда се мора рећи да је још у апостолско вријеме прави антихрист (о њему је овдје ријеч) дошао у свијет. Такође треба говорити и о отпадништву Римљана и Грка, које је почело осамстоте године, када је Лав Трећи, папа римски, презревши грчке монархе, који су царевали на истоку, поставио на западу новог монарха Карла, те га је крунисао и на престо уздигао у старом Риму. О томе пише Бароније у својој хронологији осамстоте године. Послије кратког времена, осамсто девете године, опет Римљани отпадништву отпадништво додаше, када Символ или Исповиједање православне вјере, утврђено на васељенским саборима разорише и покварише додатком да Дух Свети и од Сина исходи. О овоме читај код Баронија у години Христовој осамсто и деветој, Зонару, Белског, Никифора Калиста и других. Ако је, дакле, послије отпадништва Римљана од Грка, одмах дошао у свијет прави антихрист, како од тада па све до данас може да природно живи човјек? Јасно је, дакле, да свети Павле под овим мисли на неко друго отпадништво, које је претходило антихристу.
Свети Златоусти, богоразумни тумач Павлових посланица, под отпадништвом, које претходи антихристу, о коме говори апостол Павле, разумије свенародно отпадништво од римске власти, или пропаст и крај римског владања. Јер овако говори Златојезични у четвртој бесједи на другу посланицу Солуњанима св. Павла: “ Кад нестане римска власт, тада ће антихрист доћи. И као што приличи, док од ове власти буде страх, нико се неће покорити антихристу. Кад се ова разори, напашће (антихрист) на безвлашће и пожуриће да преузме људску и Божију власт. Јер као што се прије разорише царства, тј. Миђанско од Вавилонског, Вавилонско од Персијског, Персијско од Македонског, Македонско од Римског, тако ће и ово бити разорено од антихриста, а антихрист од Христа, и више неће постојати“.
Довдје св. Златоусти, а с њим и св. Кирило у петнаестом оглашењу, затим Теофилакт, Амвросије и други једнако размишљају.
Неко ће можда запитати: Због чега Павле јавно не рече о пропасти Римске власти?
Одговара, св. Златоусти у напријед наведеној бесједи говорећи: “ Пошто о Римској власти овако говори, назва је како приличи, дотле рече прикривено. Јер више не хтјеше сувишна непријатељства примати нити бескорисне невоље. Ако бих рекао да ће се мало послије разорити Римска власт, одмах би га и закопали као неваљалца и све вјерне који живе и боре се. Због тога не рече тако, нити да ће брзо бити, иако ово непрестано говори. Међутим он ће се јавити у своје вријеме.
Ово се све темељи на Књизи пророка Данила, на глави другој и седмој, као и на Књизи Откривења.
У Књизи пророка Данила Дух Свети, кроз уста пророка, најављује четири водећа царства, која остају до краја свијета, која ће насљеђивати једно друго.
Ово најављује у лику идола, чија је
Глава златна,
Прво царство Асирско
Прса сребрна,
Друго царство Персијско
Трбух од мједи,
Треће царство грчко
Голијени гвоздене,
Четврто царство Римско.
 
Пошто има два голијена, тако је и Римско царство било дводјелно: на истоку царство Константина Великога било је у Новом Риму, тј. у Константинопољу, а на западу у старом Риму. Будући да је, дакле, пропао један голијен (једна нога), тј. Римско царство на истоку од стране Турака, остала је друга нога на западу, и она ће остати до доласка антихриста. Тако говори пророк Данило у другој глави: Ти, царе, вије а то лик велик; велик бијаше лик и свјетлост му силна, и стајаше према теби, и страшан бијаше на очима. Глава томе лику бијаше од чистога злата, прси и мишице од сребра, трбух и бедра од мједи, голијени му од гвожђа, а стопала које од гвожђа које од земље. Ти гледаше докле се одвали камен без руку, и удари лик у стопала мједена и земљана, и сатра их. Тада се сатра и гвожђе и земља и мјед и сребро и злато, и поста као пљева на гумну у љето, те однесе вјетар, и не нађе му се мјесто; а камен, који удари лик, поста гора велика и испуни сву земљу (Дан 2, 31-35).
Овај сан или виђење тумачи сам пророк Данило у тој истој глави другој, говорећи Набукодоносору цару асирском: ти си, царе, цар над царевима, јер ти Бог небески даде царство, силу и крјепост и славу; и гдје год живе синови људски, звјери пољске и птице небеске, дао ти је у руке, и поставио те господарем над свијем тијем. Ти си она глава златна. А након тебе настаће друго царство, мање од твога, које је сребрено; а потом треће царство, мједено, које ће владати по свој земљи. А четврто ће царство бити тврдо као гвожђе, јер гвожђе сатире и троши све, и као гвожђе које ломи све, тако ће сатрти и поломити… . Послије ових Бог ће небески подигнути царство које се довијека неће расути… . (Дан 2, 37-44).
Пазимо како ово тумачи Метафраст у Житију пророка Данила:
„Златна глава син ти, о царе Навукодоносоре, и они који су били прије тебе цареви вавилонски. Успоставиће се послије тебе друго мањ царство, које је сребрно, а двије руке и мишица означава два народа, персијски и миђански, који ће добити Вавилонско царство. Послије ових биће треће царство, које је мједено, јер ће устати неко који је обучен у мјед (то ће бити Александар Македонски), и разориће она царства. Четврто царство ће бити тврдо као жељезо. Јер као што жељезо стањује и омекшава све, и мјед, и сребро, и злато, тако ће и ово царство стањити и омекшати све (то ће бити Римско царство, а двије голијени означавају два дијела тога царства, исток и запад, Јелине и Римљане. Прсти , дијелом жељезни, а дијелом земљани значе да ће е на крају то царство распасти на многе дијелове и ослабити као земља, и само о себе ће се срушити. А камен који је на тијело пао, то је Христос Син Божији, који је без руку од горе одсјечен, јер има да се роди од чисте и неискусобрачне дјевице, без учешћа мужа. Он ће, ослабивши и развијавши сва привремена царства, успоставити царство, које се никад неће распасти. То ће бити духовно царство“. Овако вели Метафраст.
Овдје безбожни Јудеји као шумски вепрови ричу и смућују (народ) како још није дошао очекивани Месија у свијет, који је Христос Спаситељ свијета. Непрестано овако говоре: Онај камен који је ударио у идол (који објављује Месију) срушио је и уништио све до краја, тј. злато и сребро, мјед жељезо и земљу, који су означавали монархије и царства, Асирско, Персијско, Грчко и Римско, као што пророк говори. Међутим, видимо да се Римско царство није до краја разорило, те жељезо којим је пророк изобразио Римско царство, још се није срушило. Јасно је да нити је онај камен, од горе отргнут, све ово разорио, нити је очекивани Месија преко пророка обећани, још дошао у свијет. Међутим, узалуд Јудеји изговарају ове будалештине, јер тјелесни људи тјелесно размишљају, не смишљајући ништа духовно. Стога и писма по тијелу разумију, а не по духу. Али, чујмо шта вели свети Павле: Слово убија, а Дух оживљује (2. Кор 3, 6).
Дакле, писма треба разумјети по духу, а не по тијелу и наивности (просторјечију). Зато Христос говори у еванђељу Јованову: Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јн 6, 63). А, ево примјера из псалма: Ако заборавим тебе, Јерусалиме, , нека ме заборави десница моја. Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим (Пс 137, 5-6).
Ове ријечи из псалма, ако ћемо дословно (по тијелу) да тумачимо (схватимо), разумјећемо да су Израилци у Вавилонском ропству туговали за својом јерусалимском отаџбином. Међутим, ова њихова туга нама хришћанима ништа не користи. Ако ћемо ове ријечи да расуђујемо по духу, као што и приличи човјеку хришћанину, увидићемо да побожна душа у овом смртном тијелу у сујетном свијету, ако и у вавилонском ропству пребива, увијек тугује и жали желећи да уђе у своје насљеђе, у онај прекрасни горњи Јерусалим. Стога и вапије: Јао мени, продужи се моје пресељење.
 
Примјери из еванђеља
Нико ново вино не улива у старе мијехове.
Дословно кад би хтјели да сазнамо шта ове ријечи значе, рекли бисмо да је био древни обичај по коме се вино у кожним мијеховима носило и чувало. Пажљиво се водило рачуна да се ново вино не лијева у старе мјехове, да не би својом снагом растргнуло свој сасуд. Ако ћемо пак по духу, као што треба ове ријечи тумачити, погледајмо како то свети оци тумаче: Христос наш Спаситељ овдје говори по Духу о новом вину нове благодати помијешаним са својом крвљу, које весели човјечије срце и напаја душе за живот вјечни. Овакво тајанствено вино није добро лијевати у стари мијех, тј. у старога човјека који труне у похотама, него прије тога треба одбацити старога и извући човјека кроз покајање и у новога га обући благодаћу Божијом. Тек онда уливати ново вино у нове мијехове да се и једно и друго сачува и мијехови не пропадну. Ове и друге безбројне ријечи се налазе у Писму, које по духу а не по тијелу, нити буквално и наивношћу, треба разумијевати. Зато, дакле, и овдје нам предстоји да пророштво Данилово о рушењу идола каменом свакако треба по духу тумачити. Христос спаситељ наш, истинити Месија, камен од нерукосјечне горе, тј. од Пречисте Дјеве се је отргао. Дакле, кад се родио и дошао у свијет почео ј царствовати духовним царством, а не тјелесним свјетским, које се пред Богом и пред духовним људима сматра за ништа. Сам својим нелажним устима говори: Царство моје није од овога свијета.
Овај, дакле, тајанствени камен својим доласком сатрао је и порушио сва царства, не у њиховом привременом и земаљском владању, него у духовном и тајанственом началству, што ће рећи у незнабоштву, идолопоклонству и многобоштву, које је тада царовало над тијелом и душом идолопоклоника и сав свијет држало у најжешћем служењу демону. Ово демонско царство било је тешки јарам над свим народима, кога је Христос наш Спаситељ својим доласком уништио, те као камен отргнут од горе охолог идола сатрао и уништио. Тада је велико мноштво народа, избавивши га од служења ђаволу, привукао у слободу благодати Божије и истините вјере, као што говори апостол Римљанима: Твар ће се ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Римљ 8, 21). И опет: Тако, браћо, нисмо дјеца робиње него слободне. Стојте, дакле у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити (Гал 4, 31 – 5, 1).
Царство, дакле, Христово, као што рекох, није у привременом тијелу, које је земно и склоно паду, него је по духу вјечно, небеско не неразориво, које је света Црква, којој ни врата паклена неће одолити. О овом царству је и анђео предсказао говорећи: И даће му Господ Бог пријесто Давида оца његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству његову неће бити краја (Лк 1, 32-33).
Из овога се јасно види како је камен сатро и уништио идола. Овако га је уништио: Христос наш Спаситељ и истинити Месија, обећани преко пророка, својим првим доласком уништи и истреби царства овога свијета духовним уништењем и истребљењем, срушивши у њима ђаволску власт и силу која је царовала идолопоклонством и многобоштвом. Другим пак својим доласком, при крају свијета, уништиће за свагда сваку свјетску власт, по Павловој ријечи: Онда крај, кад преда, кад укине свако поглаварство и сваку власт и силу (1. Кор 15, 24).
Упитаће неко: Истребили већ онај тајанствени камен властообразног идола, или не? Ако није, онда Месија још није дошао у свијет. Ако јест, онда је антихрист давно дошао у свијет. Јер он је имао да дође онда кад је уништен идол четверовласник, тј. кад је дошао крај оним монархијама.
Одговарам: Већ сам рекао да је онај камен који је Христос, који се откинуо од горе, тј. који се родио од пречисте Дјеве, уништио оног идола четверопрестолнога духовним уништењем у његовом многобоштву. Међутим, није га истребио коначним истребљењем у његовој привременој и земаљској владавини. Пошто је жељезни голијен оног идола, тј. римска власт досада пребива својом свјетском владавином. Уништиће се за свагда при другом доласку Христовом, коме ће претходити антихрист. За потврду овог одговора опет ћу ти представити истинито свједочанство златоточног извора Јована Златоуста у четвртој бесједи на Павлову другу посланицу Солуњанима, глава друга, који овако говори: „Кад нестане Римска власт, тада ће антихрист доћи. И као што нормално, док буде страха од ове власти, нико се неће покорити антихристу. Кад се ова разори напашће (антихрист) на безвлашће и пожуриће да преузме људску и Божију власт. Јер као што се прије разорише царства, тј. миђанско од вавилонског, вавилонско од персијског, Персијско од Македонског, Македонско од Римског, тако ће и ово бити разорено од антихриста, а антихриста од Христа, и више неће постојати“.
Та четири царства Свети Дух је открио пророку Данилу другим виђењем у облику четирију звјери, као што се говори у седмој глави: Данило проговори и рече: видјех у утвари својој ноћу… четири велике звјери изидоше из мора, свака другачија. Прва бијаше као лав, и имаше крила орлова; гледах докле јој се крила поскубоше и подиже се са земље и стаде на ноге као човјек, и срце људско даде јој се. Потом, гле друга звјер бијаше као медвјед, и стаде с једне стране, и имаше три ребра у устима међу зубима својим, и говораше јој се: устани, једи много меса. Потом видјех, и гле, друга, као рис, имаше на леђима четири крила као птица, и четири главе имаше звјер, и даде јој се власт… И, гле, четврта звјер, које се требаше бојати, страшна и врло јака, и имаше велике зубе гвоздене, јеђаше и сатираше, и гажаше ногама остатак, и разликоваше се од свијех звјери пређашњих, и имаше десет рогова… Гледах докле се поставише пријестоли, и старац сједе, на ком бјеше одијело бијело ко снијег, и коса на глави као чиста вуна, пријесто му бијаше као пламен огњени, точкови му као огањ разгорио. Ријека огњена излажаше и тецијаше испред њега, тисућа служаше му… Суд сједе и књиге се отворише… докле не би убијена звјер и тијело јој се рашчини… и осталим звјерима узе се власт… Видјех… као син човјечији иђаше с облацима, и дође до старца и стаде пред њим. И даде му се власт и слава и царство да му служе сви народи и племена и језици; власт је његова власт вјечна, која неће проћи, и царство се његово неће расути (Дан 7, 2-14).
Ово виђење пророка Данила анђео Господњи тумачи у тој истој седмој глави, говорећи: Ове четири велике звјери јесу четири цара, која ће настати на земљи. Али ће свеци вишњега преузети царство… Четврта звјер биће четврто царство на земљи, које ће се разликовати од свијех царстава, и изјешће сву земљу… (Дан 7, 14- 27). И послије њих настаће цар (то је Антихрист) (Дан 8, 23). И лукавством његовијем напредоваће пријевара у његовој руци, и подигнуће се у срцу свом, и у миру ће погубити многе (Дан 8, 25) (тј. Илију и Еноха). И даће се у руку његову до времена, и у времену, и послије времена (тј. три и по године царствоваће антихрист). Потом ће сјести суд (тј. Страшни суд). И узеће му се власт, те ће се истријебити и затрти сасвијем. А царство и власт и величанство царско под свијем небом даће се народу светаца вишњега.
Довдје је виђење пророка Данила и тумачење његово од анђела.
Обрати пажњу, побожни читаоче, на силу овог знамења посвједоченог божанским писмом, те ћеш јасно увидјети д још није дошао антихрист. Треба да се коначно потпуно разори римска монархија, као што говори свети Златоусти у својој бесједи напријед поменутој. Тада ће се појавити човјек безакоња и син погибли. Као што апостол говори: Ако прије не дође отпадништво.
Ако је то тако, зашто безумствују неки скудоумници, који су невјешти божанском писму што се тиче антихристовог доласка у свијет? Испитајте писма, и нека се безумни некада умудре, да се увјере у ово да још није дошао антихрист у свијет, јер још није дошло до потпуног разорења Римског царства. Иако је склоно паду, није потпуно пало.
 
ГЛАВА ДРУГА
О другом знаку који ће претходити доласку антихриста, који је проповиједање еванђеља сваком створењу
 
Христос наш Спаситељ код св. Матеја у двадесетчетвртој глави, (ученицима који су питали. Какав је знак твога доласка и свршетка вијека? ) одговара и поучава ученике своје овако: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите, јер треба све то да се збуде.
Међутим ни тада није крај.
Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти. И проповиједаће се еванђеље о царству по свему свијету за свједочанство свим народима. И тада ће доћи крај (Мт 24, 4-14).
Из ових истинитих ријечи Христа спаситеља нашего јасно ћеш видјети, побожни читаоче, да ће се, прије доласка антихриста и свршетка овога вијека, проповиједати еванђеље сваком створењу , по цијелој васељени, за свједочанство свим народима. И та да ће доћи крај. Ово говори и свети Дамаскин у књизи 4. у глави 27. „Треба – каже – да се проповиједа еванђеље у свим народима (као што рече Господ) и тада ће доћи до изобличења Божијих противника Јудеја.
Јер како ће се испунити пророштво Давидово у псалму: сви народи покориће се њему (тј. Христу). И опет: Даћу ти народе у насљеђе твоје и у владавину твоју крајеве земље. И опет: Сви народи, које си створио, прићи ће и поклониће се пре тобом, Господе, и прославиће име твоје.
Да ће се проповиједати Христово еванђеље свим народима, каже се: За свједочанство свим народима.
Због тога да не би народи имали изговора на Страшном суду за невјерство због незнања.
Ово је било јављено и св. Јовану у Апокалипсису у седмој глави, тј. број изабраника Божијих са печатом, од сваког кољена синова Израиљевих, и од сваког племена и рода и народа и језика, стајаше пред престолом и пред Јагњетом. Еванђеље Христово се још није проповиједало по свој васељени и свим народима, јер су се на истоку и западу нашла многа и веома велика царства, гдје није могуће наћи ни трага ни гласа о проповиједи еванђеља. Због тога да се јасно увидјети да још није дошао крај вијека, и да још није дошао антихрист.
Рећи ће неко да су апостоли већ проповиједали еванђеље Христово по свој васељени.
Први одговор: Христос Спаситељ наш предсказује својим ученицима проповијед еванђеља, која ће бити по свој васељени, и да ће одмах послије тога доћи крај. Међутим, од апостолских времена, кад су они почели са проповијеђу, па све до данас још не дође крај. Познато је да Христос не предсказује ону прву проповијед, која је била од апостола, него и неку другу, послије које ће одмах доћи крај.
Други одговор: Знамо из живота светих апостола гдје су проповиједали. Многа мјеста су позната. Међутим, данас је откривен и нови свијет, за који апостоли нису ни чули, нити је људима био познат. Открио се мало прије нашег времена.
Ево ријечи св. Павла у посланици Римљанима у десетој глави: По свој земљи отиде глас њихов (апостолски).
Свети оци тумаче да у тим ријечима треба разумјети прошло вријеме као долазеће, као што и Давид разумије, чије су заправо ове ријечи. Или: По свој земљи отиде глас апостолски славом и слушањем, а не проповијеђу.
 
ГЛАВА ТРЕЋА
О првом заједничком знаку, тј. доласку Илије и Еноха и њиховом убиству од стране антихриста
 
Заједнички знакови се називају због тога што ће се појавити заједно са доласком антихриста, од којих је први долазак Илије и Еноха и њихово убиство од стране антихриста. У ово ћемо се увјерити из божанског писма.
Код пророка Малахије у четвртој глави говори Господ сведржитељ: Ево, ја ћу вам послати Илију пророка прије него дође велики и страшни дан Господњи; и он ће обратити срце отаца к синовима, и срце синова к оцима њиховијем (Мал 4, 5-6).
Тако говори и Исус Сирахов у 48. глави: Би узет огњеним вихором и колима коња огњених, уписан у облик на времена да устави гњев пред јарошћу, и да се обрати срце отаца к синовима, и да се успостави род Јаковљев.
У 44. глави такође говори Исус Сирахов: Енох угоди Господу, и би одређен да да образ покајања родовима.
Код св. Матеја у седамнаестој глави сам Христос Спаситељ говори: Илија ће заиста доћи најприје и уредити све (Мт 17, 11).
У Откривењу, у глави једанаестој, овако говори Господ: И даћу двојици свједока мојих и прорицаће хиљаду и двјеста и шездесет дана, обучени у вреће… и огањ излази из уста њихових и прождире непријатеље њихове; и ко им буде хтио учинити неправду, он мора тако погинути. Ови имају власт да затворе небо, да не падне дажд на земљу у дане њихова пророковања; и имају власт над водама да их претварају у крв, и да ударе земљу сваком муком кад год буду хтјели. И кад сврше свједочење своје, звијер што излази из бездана учиниће рат с њима, и побиједиће их, и убиће их. И тјелеса њихова оставиће на тргу великога града, који се духовно зове Содом и Египат, гдје и Господ њихов би распет. И људи из народа и родова и језика и племена гледаће тјелеса њихова три и по дана, и неће допустити да се тјелеса њихова положе у гроб. И становници земље радоваће се због њих и веселиће се и дарове ће слати једни другима, јер ова два пророка мучише становнике земље. А послије три и по дана уђе у њих дух живота од Бога, и стадоше на ноге своје, и страх велики обузе оне који их гледају. И чуше силан глас с неба, који им говори: Узиђите овамо! И узиђоше на небо на облаку, и видјеше их непријатељи њихови. И у онај час би земљотрес велики, и паде десети дио града и погибе од земљотреса седам хиљада имена људских… итд.
Из ових ријечи Откривења ово произилази:
Прво, Илија и Енох ће бити обучени у вреће.
Друго, пророковаће хиљаду и двјеста шездесет дана.
Треће, успјеће да закључају небо да не падне киша на земљу док буду пророковали. И имаће власт на водама да их претварају у крв и да ударе земљу сваком муком.
Четврто, кад заврше своја пророковања послије хиљаду и двјеста шездесет дана, тада ће антихрист заратити против њих и побиједиће их и убити.
Пето, тијела њихова неће бити погребена у Јерусалиму три и по дана.
Шесто, послије тога ће васкрснути и уплашиће оне који их буду гледали, и узићи ће на небо.
Седмо, онда ће бити земљотрес, и у земљотресу пашће десети дио града.
Чујмо и св. Дамаскина шта о овоме каже у књизи четвртој, у глави 27: „Послаће се, каже, Енох и Илија Тесвићанин и обратиће срца отаца к синовима, тј. јеврејски синедрион ка Господу нашем Исусу Христу и апостолској проповиједи. И убиће их он (антихрист).
Пошто, дакле, та два свједока, Илија и Енох, још нису дошла у свијет, јасно је ни антихрист још није дошао у свијет. О овоме читај у књизи четвртој св. Дамаскина, у глави двадесет и седмој.
 
ГЛАВА ЧЕТВРТА
О другом заједничком знаку гдје ће антихрист бити прихваћен од стране Јевреја умјесто правог Месије
 
Према томе антихриста ће прихватити Јевреји, умјесто правог Месије, кога су пророци проповиједали. О овоме истинито извјештава сам Христос Спаситељ наш, кад говори Јудејима у еванђељу св. Јована, у петој глави: Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити.
Исто говори и св. Павле у другој посланици Солуњанима, у другој глави: Они пропадају зато што не примише љубав истине да би се спасли. И зато ће им Бог послати силу обмане, да вјерују лажи. Да буду суђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду (2. Сол 2, 10-12).
Од таквих ће антихрист бити примљен, који га са сваком жељом чекају и очекивају. Овакви су Јудеји, који очекују Месију као привременог цара, какав ће бити антихрист.
Многобошци никога не чекају, док хришћани чекају антихриста, али са страхом и трепетом, а не с весељем и жељом.
Јер као што је Христос најприје дошао Јудејима, којима бјеше обећан, а и очекиваше се од њих (од њиховог рода), а потом је окупио око себе и многобошце, тако ће, дакле, и антихрист најприје доћи Јудејима, од којих се најприје очекује, а затим ће и многобошце окупити око себе.
Овако то разумију св. оци: Златоуст и Кирил александријски у тумачењу пете главе св. Јована, и Григорије, ко и Дамаскин у четвртој књизи, у глави 27, гдје овако говори: „Јудеји, дакле, Сина Божијега, који је Господ наш Исус Христос, не примише. А, лажова који сам себе Богом назива ће примити.“
Ови свети оци уче да антихрист има бити обрезани Јеврејин, јер Јудеји никада нису примили Месију, човјека који није Јудејин и необрезан.
Неки говоре да ће бити од Дановог кољена, о којем још од почетка пророковаше Јаков, старозавјетни патријарх, говорећи своме сину Дану, у Књизи постања, у глави четрдесет деветој: Дан ће бити змија на путу и гуја на стази (1. Мој 49, 17).
Видиш ли, благочестиви читаоче, да ни овај знак не свједочи да је антихрист дошао у свијет. Јер Јевреји још увијек чекају свога жељеног месију, који ће бити антихрист.
 
О антихристовом рођењу постоје различита мишљења
Једни говоре да ће се родити од дјевице ђаволским дејством, као што се и Христос наш Спаситељ родио од Пресвете Дјеве Марије дејством Светога Духа. Ово мишљење је лажно. Какве везе има свјетлост с тамом? Шта има велијар са Христом? Ко је у облацима раван Господу? Ко да буде сличан Господу од синова Божијих? Је ли могуће да ђаво дејствује као Дух Свети? Како се може изједначити дејство Створитеља и створења?
Други веле да ће се родити од жене која је имала однос с ђаволом. Но ни ово мишљење нема снаге. Како може ђаво, будући бестјелесан, да има природан однос са женом? Како може да излије људско сјеме за рођење, кад ни сам нема сјемена будући да је бестјелесан’
Али може ђаво најприје да се преобрази у жену, да има однос с човјеком, да од њега узме сјеме, па се затим преобрази у човјека, и потом да има однос са женом, те излије сјеме претходно узето од човјека. На овај начин демон може да роди човјека, а не сам од себе својом силом. Ако би се овакво рођење догодило, тада би рођени човјек био прави човјек, не син ђавола по природи, него син онога од кога се узело сјеме за рођење. Као кад би неко положио орлово јаје у гнијездо заједно с кокошијим јајима. Тада не би из орловог јаја изишло пиле него орлић.
Трећи говоре да ће антихрист својом природом бити прави ђаво, имајући само привидно људско тијело, а не право (природно).
И ово мишљење је лажно. Јер св. апостол Павле у другој посланици Солуњанима, у глави другој, антихриста назива човјеком: Појавиће се, вели, човјек безакоња, син погибли (2. Сол 2, 3).
Од свих ових мишљења најистинитије је да ће се антихрист родити не из законитог брака, него од жене блуднице, прави човјек. Јер као што се Христос родио од Пречисте Дјеве, тако ће се и Христов противник антихрист родити на сличан начин од покварене жене за коју се мисли да је дјевица.
Овако говоре свети оци: свети Иполит папа римски у синаксару у недјељу Страшнога суда, а свети Дамаскин у четвртој књизи, у глави 27, овако говори: „Неће, дакле, по оваплоћењу Господњем, ђаво постати човјек, него ће се изродити човјек из блуда, и прихватити дејство сатане. Јер Бог који је унапријед знао његову непристојну жељу, допустиће да се у њега усели ђаво. Родиће се, дакле, из блуда, као што рекох, и васпитаваће се (одрастаће) у тајности, те изненада устати, успротивити се и зацарити. Амвросије у књизи О благословима патријараха у седмој глави, Теодорит и Теофилакт сви једнодушно говоре да ће он по природи бити прави човјек, који ће се родити од блуднице, од Дановог племена (кољена). Ово темеље на Св. писму, у Књизи постања, у глави 49: Дан ће бити змија на путу (1. Мој 49, 17). А и код пророка Јеремије, у глави 8, пише: Од Дана чу се фркање коња његовијех, од рзања пастуха њиховијех сва се земља затресе… (Јер 8, 16).
Ово се потврђује и у седмој глави Откривења гдје се види дванаест хиљада од анђела запечаћених од сваког кољена Израиљева, а међу њима нема Дановог кољена. Мисли се да је овоме узрок тај што ће антихрист бити из Дановог племена, које се не убраја у свој род као достојно међу изабранима Божијим. О овоме свети Андреј Кесаријски у седмој бесједи на тумачење Откривења, глава 7, овако говори: „Да се покаже да Даново кољено, пошто ће се из њега родити антихрист, не улази у број са осталима. Умјесто њега ту је Левијино, које се некада није убрајало, будући да је било свештеничко“.
Има се родити у Вавилону, великом граду, по мишљењу Јеронима у тумачењу једанаесте главе пророка Данила.
 
ГЛАВА ПЕТА
О трећем заједничком знаку, а то су лажна чуда антихристова
 
О лажним чудима антихристовим сам Христос Спаситељ наш предсказује код светог Матеја у 24. глави, гдје каже: … и показаће знаке велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране (Мт 2424). Показаће рече у множини због тога што неће само антихрист, него и слуге његове, показивати лажна чудеса.
Сагласно овоме говори и избрани сасуд свети Павле, у другиј посланици Солуњанима, у другој глави: Онога је долазак по дејству сатанину са сваком силом и знацима и чудесима лажним, и са сваком пријеваром неправде… (2. Сол 2, 9-10).
Свети Златоусти на ове ријечи у четвртој бесједи овако вели: „Са сваком силом и знацима и чудесима лажним значи да ће показати силу, али ништа истинито него све у превари“.
Исто пише и у Откривењу, у тринаестој глави. И чињаше знамења велика, па учини да и огањ силази с неба на земљу пред људима. И обмањује оне који живе на земљи чудесима, која му бише дана… (Откр 13, 13-14).
О овом Божанском писму учитељи говоре да ће велики антихрист бити гатар и врачар, те ђаво који ће у њему пребивати од младости. Он (ђаво) ће чинити лажна чудеса кроз њега. Једна маштањем и привиђањем, друга природним дејством чији ће узрок бити сакривен у њему, па ће тако задивљавати људе. Тако су некада у Египту чинили лажна чудеса врачари сатаниним дејством. Јер могуће је да и у љутој зими израсте и појави се шипак или процвјетали крин, што ономе који не зна скривене узроке изгледа чудесно, као и много штошта слично овоме.
Тројаки начин антихристовог чудотворства посвједочава Откривење у тринаестој глави:
Прво, учини да и огањ силази с неба. О овом чуду свети Андреј Кесаријски у тумачењу на Откривење, у тринаестој бесједи о лажним пророцима овако говори: „Није чудно што се очи обману и да виде како огањ силази с неба. У историји о Јову огањ је с неба сишао и, по Божијем допуштењу, стоку му сажегао. Ту смо видјели сатанино дејство“.
Друго, каже да начине лик звјери. О овом лажном чуду свети Андреј Кесаријски у напријед поменутом тумачењу говори: „Казао је Аполоније и други да су многи бјесови проговорили преко ликова (слика) и извајаних идола, и преко дрвета и воде. Чак мислим и преко мртвих тијела. Тако се и Симон гатар показао Римљанима у лику великог Петра. Кад је пак и превару изобличио апостол је преко оних које је сам васкрсао показао како мртви устају“.
Треће, лажно је чудо када себе начини мртвим, да би затим васкрсао. Због ових знакова цијели ће се свијет задивити.
Пази, богољубче, да ни овај знак антихристовог доласка не може да буде увјерљив. Ко овакве силе и чудеса чини, која Откривење приписује антихристу? Ко чини да огањ с неба силази? Ко лику звијери даје да говори? Ко умртвљен устаје дејством сатане?
 
ГЛАВА ШЕСТА
О четвртом знаку доласка антихриста; како антихрист неће исповиједати Христа, него ће оне који га исповиједају љуто мучити; себе ће, умјесто Христа и Бога, величати.
 
Антихрист, који је и именом и у стварности противник Христов, све ће против Христа чинити.
Прије свега неће исповиједати Исуса Христа, и сав његов божански закон ће разорити и презрети, изговарајући хуле на све Христове тајне, на крштење, миропомазање, евхаристију и др.
Свети мученик Иполит, у бесједи о свршетку свијета, говори да ће у вријеме антихристово бескрвна жртва, тј. Света литургија, и сваки умилостивљавајући принос Богу престати. Разориће се и цркве Божије и претворити се у разбојничке пећине и штале, немајући поштовања. Престаће пјевање псалама, те сваки чин и свако благољепије ће се угасити. Све што је Христово Христов противник жели да разори и гнусоба пустоши све ће пустим учинити. Свети Златоусти говори на другу посланицу Солуњанима, на главу 2, у 4. бесједи: „Када он дође ништа здраво се неће заповиједити, већ све противзаконито, прихватиће се само лажна знамења“.
Проповиједаће Стари завјет, да се чува обрезање и субота. Пошто ће од Јудеја бити примљен као Месија, на јудејски начин ће и размишљати. И као што Јудеји мрзе и не исповиједају Исуса Христа, тако ће и њихов месија антихрист учинити.
О овоме јавно говори свети Јован Богослов у првој посланици, глави другој: Ко је лажљивац ако не онај ко пориче да Исус јесте Христос. Тај је антихрист, који одриче Оца и Сина. Сваки који одриче Сина, ни Оца нема (1. Јов 2, 22-23).
Будући да не могу постојати два Христа, како антихрист може увјерити Јудеје да је он прави Христос ако не похули на нашега Христа говорећи да он није прави Христос.
Ово је јасно и одасвуд се може запазити (видјети). Ако, дакле, претече антихристове не исповиједају и хуле на Исуса Христа Сина Божијега, такви су били мичитељи, почевши од Нерона, а такви су и јеретици Арије, Несторије, Савелије, Македоније и др. У њих бјеше тајна безакоња, и сада дјелује, по ријечи Павловој. Колико ли само антихрист, сам главни непријатељ Христов, мрзи Христа, и колико ће на њега хулити и презирати га!
О овом извјештава Откривење, у глави 13: И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули Име његово, и дом његов, и оне који станују на небу. И дано јој (звјери=антихристу) да ратује са светима и да их побиједи (Откр 13, 6-7).
О томе и пророк данило говори у глави 7: И говориће ријечи на вишњега, и потираће свеце вишњега (Дан 7, 25) (тј. Илију и Еноха и остале вјерне Христове).
Одрекавши се правог Христа нашег Спаситеља, и њега сматравши за лажног Христа, почеће да проповиједа себе за правог Христа, законима и пророцима обећаног.
О овом истинито говори Христос Спаситељ наш код Јована у петој глави: Ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн 5, 43) (тј. за Месију).
О овоме говори и свети Амвросије на главу 22. по Луки: „Научен од писма, сматраће себе за правог Христа.
Исто говори и Теодорит, на 2. посланицу Солуњанима глава 2.
Тако и Кирило у петнаестој катихези.
Поврх свега овога антихрист ће себе сматрати (исповједати) да је Бог.
О овом извјештава Откривење у 13. глави: И дана јој (звјери=антихристу) бише уста која говоре охоле ријечи и хуљења, и даде јој се власт четрдесет и два мјесеца. И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули Име његово, и дом његов, и оне који станују на небу. И дано јој би да ратује са светима и да их побиједи (Откр 13, 5-7).
О овоме говори и свети пророк Данило у 11. глави: И тај цар ће чинити што хоће, и подигнуће се и узвисиће се изнад свакога бога, и чудно ће говорити на Бога над боговима, и биће срећан док се не сврши гњев, јер ће се извршити што је одређено (Дан 11, 36).
Неко ће упитати: Шта то говори пророк Данило у 11. глави? Да ће се антихрист клањати некоме богу МОФЗЕЈУ? Како ће се, дакле, узвисити изнад сваког бога, кад и сам има Бога?
Свети оци одговарају: МОФЗЕЈ означава храброст, или јакога Бога.
Антихрист, будући мађионичар, имаће у себи јаког ђавола, који ће га у свему савјетовати, и њему ће се клањати, умјесто Бога, не јавно него тајно. Јавно ће себе славити као бога.
 
ГЛАВА СЕДМА
О петом знаку, тј. о антихристовом престолу
 
Престо антихристов биће у Јерусалиму, у храму Соломоновом и на престолу Давидовом.
То видимо из божанског писма, у 11. глави Откровења. Свети Јован каже да ће Илија и Енох ратовати са антихристом у Јерусалиму, и тамо ће их антихрист убити. Овако говори Откривење у 11: И телеса њихова оставиће на тргу великога града, који се духовно зове Содом и Египат, гдје и Господ њихов би распет Откр 11, 8).
Поставља се питање зашто се овдје свети Јерусалим назива Содом?
Одговор је да се земаљски овај Јерусалим може да назове Содом због тога што су се у њему исувише умножила безакоња и бесрамност. О овоме читамо код пророка Исаије у првој глави: Утвара Исаије сина Амосова, који видје за Јуду и за Јерусалим (Ис 1, 1). Послије овога у истој глави говори: Чујте ријеч Господњу, кнезови Содомски, послушајте закон Бога нашега, народе Гоморски (Ис 1, 10).
Овдје се види да пророк Јерусалимљане назива кнезовима Содомским и народом Гоморским. Из различитих разлога, дакле, Јерусалим се може назвати Содомом и Гомором, а и светим градом. Јерусалим је свети град због пророка и апостола, који су тамо проповиједали и због страдања Христових, крста и погребења. Међутим, може се назвати и Египат и Содом због невјере, безакоња и сљепоће Јудеја.
У овом, дакле, духовном Содому антихрист ће имати свој престо. Будући да ће бити Јудеј, и од Јудеја бити прихваћен за Месију, биће и цар Јудејски, као што напријед рекосмо. Јасно је да ће сјести у Јерусалим, и пожуриће да у Јерусалимском храму обнови свој престо. О овоме тачно говори и изабрани сасуд свети Павле, у другој посланици Солуњанима, у 2. глави: Тако да ће сјести у храм Божији као Бог (2. Сол 2, 4).
Овдје храмом Божијим Павле назива Јерусалимски храм, који се у Павлово вријеме називао храм Божији.
Свети оци Кипријан, Кирило Јерусалимски, Григорије, Иполит мученик у бесједи о крају свијета, Златоусти и други, кад помињу свето мјесто и храм Божији, мисле на Соломонов храм. Свети Дамаскин у Књизи 4, у глави 27. каже: „У храму, не нашем него старом јудејском, јер неће нама него Јудејима доћи, не за Христа, него на Христа, зато се и зове антихрист“.
Свети Андреј архиепископ Кесарије Кападокијске, у десетој бесједи тумачења Откривења Јованова, у глави 40. пише: „Поставиће престо свој у Јерусалиму (антихрист) слично Давиду, чији син Христос истинити Бог наш по тијелу бјеше, да и у овоме прикаже себе за Христа испуњавајући пророчку ријеч: Успоставићу Давидову палу скинију (храм) и рушевине њене ћу поново сазидати, у које ће обмањени Јудеји долазак онога примати и објављивати“.
Ово је и Христос Спаситељ наш објавио ученицима својим предсказањем код св. Матеја у двадесет и четвртој глави: Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме – ко чита да разумије – (Мт 24, 15).
Овдје треба имати на уму да гнусоба опустошења има тројако тумачење.
Прво, неки учитељи, као Иполит, Јероним и други мисле да ће гнусоба опустошења бити сам антихрист, јер ће он бити почетак опустошења, толиких ратова и гоњења против хришћана. Он ће сјести у свети храм јерусалимски, по ријечи великога Павла.
Друго, неки од учитеља, као што су Теофилакт, Јефрем, Амвросије и други мисле да ће гнусоба опустошења бити разорење и опустошење града Јерусалима од стране Веспазијана цара римског. О томе Спаситељ наш предсказује у еванђељу по светом Марку у 13. глави, у одговору једном од апостола који вели: Учитељу, гле какво камење, и какве грађевине! И одговарајући Исус рече му: Видиш ли ове велике грађевине? Ни камен на камену неће овдје остати који се неће разметнути (Мк 13, 1-2). И опет говори Јудејима: Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста (Мт 23, 38).
Ово разорење и опустошење описује у Јосип Јеврејин (Јосиф Флавије) у књизи О јудејском рату, и каже да је тада било толико разорење онога града какво прије никада није било. Тада је од глади и мача изгинуло небројено хиљада људи, а у ропство је отишло деведесет хиљада, о чему говори 58. псалам: Бог ми даје без страха да гледам непријатеље своје. Немој их побити, да не би заборавио народ мој; распи их силом својом и обори их, Господе, браничу наш (Пс 59, 10-11).
Овдје пророк Давид, у лицу Христовом, моли Бога Оца да Бог не погуби све Јудеје због свог сродства са њима по тијелу, а и ради њиховог покајања. Него нека их распе и њихову гордост обори, што се и догодило. Од тада су се Јудеји раселили по свој васељени, скитајући се, јадни, по свим царствима, немајући ни свога царства ни храма, о чему свети Златоусти у 2. бесједи против Јудеја каже: „Гдје је сада жртвеник, гдје ковчег, гдје завјеса и светиња над светињама? Гдје је (прво)свештеник, гдје херувим славе, гдје је златна кадионица, гдје су чаше, гдје је храм, гдје је огањ који је сишао с неба“?
О томе говори и у трећој бесједи против Јудеја: „Јер ако и пожеле (Јудеји) поново да задобију град, и да се врате на првобитни живот, и да гледају подигнути храм – то се неће никада догодити“?
У вези са овим Златојезични говори и у својим другим бесједама против Јудеја, али због недостатка простора овдје се изостављају.
Треће, гнусоба опустошења, о чему говори пророк Данило, свети Златоусти, у свом тумачењу, вели да је то кумир, кога су разоритељи града Јерусалима унијели у Соломонов храм. Тај кип је био јелинског бога Зевса. Други веле да је то био лик римског цара Адријана, трећи Веспазијана. И тада се могла видјети гнусоба опустошења гдје стоји на мјесту светом. О овоме се написало у одговору на питање 5. О томе пише у Маргариту, у бесједи 3 против Јудеја, лист 95.
Отуд се може разумјети да је онај кип, који је стајао на светом мјесту, био праобраз антихриста у Соломоновом храму који је требало да сједи, и опустошење оног града и Соломоновог храма од стране Веспазијана, да образ бјеше опустошења свијета и Христове цркве. Због овога и Христос Спаситељ код светог Матеја у глави 24, и код светог Марка у глави 13, оба та опустошења, и опустошење Јерусалима и опустошење свијета, сједињено у једно, изненада прелази у опустошење свијета. И обоје ово у еванђељу је тако сједињено да се мисли да је једно, као што је образ са својим праобразом једно, не природно и бројчано, него типично и символично.
Има неких који кажу да ће престо антихристов бити стари Рим. Ово темеље на свједочанству светог Јована у Откривењу у глави 17: И видјех жену гдје сједи на црвеној звијери која… . имаше седам глава… И даље: Седам глава, то су седам гора на којима жена сједи (Откр 17, 3 и 9). То је столица антихристова.
Дакле, стари Рим, пошто се налази на седам брежуљака, по некима је престо антихристов.
Овог мишљења се не одричу ни сами Римљани. Говоре, наиме, да ће Рим бити престо антихристов, али не садашњи хришћански, него стари идолопоклонички, у коме су царевали мучитељи Нерон, Домицијан, Максимијан, Диоклецијан и други претече антихристови. Овакав Рим Откривење, у глави 17, назива женом блудницом напојеном крвљу Исусових мученика.
 
ГЛАВА ОСМА
О шестом и седмом знаку, то јест о имену антихристовом, и о његовој слици (жигу)
 
Антихрист има много имена. Писмо га назива човјеком безакоња, сином погибли.
У другој посланици Солуњанима, глава 2, назива се змијом. Књига постања, у глави 49 (?), га назива безакоником, лажним пророком, лажним христом, гнусобом опустошења, звијерју, сатаном итд.
Међутим сва су ова имена општа. Могу се односити, не само на правог антихриста, него и на његове претече.
Штавише и сваког грешника који се не каје могуће је назвати човјеком безакоња и сином погибли.
Због тога ћемо овдје поставити питање, не о општем имену, него о имену својственом антихристу.
 
Које је име својствено антихристу?
Свети Јован у Откривењу, у глави 13, о имену антихриста овако говори: Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звијери; јер је број човјеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест (Откр 13, 18).
Ова тајна, побожни читаоче, која је испитивана од стране високих умова, до сада је остала непозната.
О овоме треба савршено знати да је ово име грчко, грчким дијалектом објављено и да ће бити својствено антихристу. Јер грчким нарјечјем је свети Јован написао Откривење.
Због тога се чудим лудости неких неуких и непросвећених, који желе да пронађу такво име у нашем словенском нарјечју, које би одговарало броју звијери – 666.
Схватите безумници и некада луди умудрите се.
Завирите у различита тумачења откровењских тајни, и видјећете да сви учитељи траже у грчком имену број који одговара броју звијери – 666.
Неки говоре да ће име антихриста бити ЛАТЕINОС, што значи Римљанин, те мисле да ће антихрист бити римски папа.
Л = 30
А = 1
Т = 300
Е = 5 Број
I = 10 > Звијери
N = 50 666
O = 70
С = 200
 
Други кажу да ће му име бити ТЕIТАN, што значи сунце.
Т = 300
Е = 5
I = 10 Број
T = 300 > Звијери
A = 1 666
N = 50
Неки говоре ЛАМПЕТIС, тј. пресвијетли.
Л = 30
А = 1
М = 40
П = 80
Е = 5 Број
Т = 300 > Звијери
I = 10 666
С = 200
 
Други кажу ONIKНТНС што значи побједитељ.
О = 70
N = 50
I = 10 Број
K = 20 > Звијери
Н = 8 666
Т = 300
Н = 8
С = 200
 
Други веле КАКОС ОДНГОС тј. зли вођа.
К = 20
А = 1
К = 20
О = 70 Број
С = 200 > Звијери
О = 70 666
Д = 4
Н = 8
Г = 3
О = 70
С = 200
 
Неки мисле да ће му име бити МАОМЕТIС, тј. магомет што на турском значи пророк.
М = 40
А = 1
О = 70 Број
М = 40 > Звијери
Е = 5 666
Т = 300
I = 8
С = 200
 
Неки кажу: АЛНТXHС ВЛАВЕРОС тј. прави пакосник (увредитељ).
А = 1
Л = 30
Н = 8
ТХ=9
Н = 8 Број
С = 200 > Звијери
В = 2 666
Л = 30
А = 1
В = 2
Е = 5
Р = 100
О = 70
С = 70
 
Други опет говоре АМНОС АДIКОС, што значи јагањац неправедни.
А = 1
М = 40
Н = 50
О = 70
С = 200 Број
А = 1 > Звијери
Д = 4 666
I = 10
К= 20
О = 70
С = 200
 
Неки кажу АNТЕМОС, тј. противник.
А = 1
N = 50
Т = 300 Број
Е = 5 > Звијери
М= 40 666
О = 70
С = 200
 
Други веле: САКСОNEIOС, тј. Сас или Саксонац.
С = 200
А = 1
КС= 60
О = 70 Број
N = 50 > Звијери
E = 5 666
I = 10
O = 70
С = 200
 
Неки кажу да ће му име бити ВЕNЕДИКТОС, тј. благословени. „Можда уистину жели да отме име благословенога Христ Бога нашега“, вели свети Андреј кесаријски.
В = 2
Е = 5
N = 50
E = 5
Д = 4 Број
I = 10 > Звијери
K = 20 666
T = 300
O = 70
С = 200
 
Види, побожни читаоче, колико је различитих имена, и сва су грчка, и из свих произилази број 666, и из свакога је могуће закључити да је истинито.
Многи мисле а ће му бити име АНТЕМОС, тј. противник. И име антихрист је такође грчко и означава противника Христова.
Неки говоре да овај број не означава име, него вријеме доласка и погибије антихриста.
Неки ово тумаче да се овим бројем 666 потврђује ђаволски тројаки гријех, који ће се антихристом извршити. Јер број шест, пошто не досеже седам, у коме је мир и блаженство, јест број разумног створења, које је због гријеха отпало од мира и блаженства. Ђаво је извршио тројаки гријех, или је један утростручио.
Прво, кад је себи гријехом нанио рану, те тада испунио број шест.
Друго, када је првог човјек гријехом повриједио, те је тада додао броју шест шездесет.
Треће, када преко антихриста цијели свијет буде ранио, те ће тада броју шездесет и шест додати шест стотина.
Други насупрот овоме говоре да је број шест савршен, јер је за шест дана Бог створио овај свијет. Број шездесет је још савршенији, а шест стотина најсавршенији.
Отуда се да јасно видјети да ће антихрист толику савршеност себи приписати, које је прилично само Богу. Но шта о овоме рећи? Тајна не подноси испитивање.
Сви учитељи, црквена свјетила, једнодушно са смиреношћу признајући незнање, говоре да до сада не знају име антихристово. Неиспитиви су путеви Господњи, и неистражене су судбе његове.
Пошто је то тако, пошто неке незналице, сељаци без мозга, који мудрима служе за шалу и подсмијех, високо умују, више безумују кад хоће да истраже антихристово име, хотећи да корњача долети тамо где високопарни орлови нису могли да достигну. Види коликим безумљем свиње газе божанске бисере.
 
О жигу антихристовом треба знати ово
Између осталих знакова доласка антихристова постоји и ово о којем читамо у Откривењу, у глави 13: Да буду побијени они који се не поклоне лику звијери. Онима који се поклоне да им даду жиг на десној руци њиховој или на челу њиховом. Да нико не може купити ни продати, осим ко има жиг, име звијери или број имена њезина (Откр 13, 15-17).
О овом жигу брбљају противници Христове цркве говорећи да ће жиг антихристов бити Тајна миропомазања.
Они, осим тајне крштења, немају ни једну другу тајну. Због тога, желећи да нас православне укоре, хуле на ову тајну миропомазања.
Међутим, узалуд. Јер ако је тајна миропомазања жиг антихристов, онда су и апостоли својом злонамјерношћу антихристи. Чак и Христос, који је ову тајну, са осталима, установио. Свети Андреј Кесаријски о овом антихристовом жигу у тумачењу Откривења, у глави 13, овако говори: „Пожуриће да постави жиг опасног имена одступника и преваранта. На десне руке, да одстрани дејство правих и добрих дјела; на челима пак, да научи да држи у тами лажи и преваре“.
 
ГЛАВА ДЕВЕТА
О кратком времену антихристова царовања
 
О кратком царовању антихристовом обавијештава нас сам Христос Спаситељ наш код Матеја, у глави 24: И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они (Мт 24, 22).
Богогласни Данило, у глави седмој говори: Јер дуљина животу бјеше им одређена до времена и до рока… Потом ће сјести на суд (Дан 7, 12 и 26).
Црквени учитељи, Кирило у катихези 25, Иполит О крају свијета и други разумију под вријеме једну годину, под времена двије године, а под пола времена по године, тако да ће царовање антихристово трајати три и по године. То исто читамо и у глави 12 код пророка Данила: Кад ће бити крај тијем чудесимa? … . И подиже десницу своју… к небу, и закле се онијем који живи увијек да ће се све испунити по времену, по временима и по по времена (Дан 126-7).
Још Данило није ни разумио оно што му је речено, рече онај човјек: Иди Данило, јер су затворене и запечаћене ове ријечи до пошљедњега времена. А од времена кад се укине жртва ваздашња и постави гнусоба пустошна, биће тисућа и двјеста и деведесет дана (Дан 12, 9 и 11).
Види да број ових дана износи три и по године. Исто то читамо у Откривењу у глави 12, гдје жена, тј. света црква (тако тумаче велики Методије и Андреј кесаријски), побјеже од аждаје, тј. од антихриста, у пустињу гдје се хранила хиљаду и двјеста и шездесет дана (Откр 12, 6).
Број ових дана такође износи три и по године. Даље у истој 12. глави овако говори: И жени бише дата два крила орла великога да одлети у пустињу на мјесто своје, гдје ће се хранити вријеме и времена и пола времена, далеко од змије (Откр 12, 14).
И у 13. глави Откривења читамо: И дана јој (антихристу) бише уста која говоре охоле ријечи и хуљења, и даде јој се власт да злотвори четрдесет и два мјесеца (Откр 13, 5).
Број ових мјесеци износи три и по године.
Још читамо у Откривењу, у глави 11: И они ће газити свети град четрдесет и два мјесеца (Откр 11, 2).
Свети Андреј кесаријски, тумачећи ове ријечи, говори: „Кад се буде газио свети град, или нови Јерусалим, или васељенска црква, четрдесет и два мјесеца, мислим од стране многобожаца, да то значи да ће бити у вријеме доласка антихриста који ће кушати, гонити и газити вјерне“. У Откривењу још пише: И даћу обама мојим свједоцима (тј. Еноху и Илији) и пророковаће хиљаду и двјеста и шездесет дана. Број се слаже с напријед реченим.
У Откривењу, у 20. глави, такође се тврди: И видјех анђела гдје силази с неба… и ухвати аждају, стару змију, која је ђаво и сатана, и свеза је на хиљаду година… и послије тога треба да буде одријешена на кратко вријеме (Откр 20, 1-3). Поред тога у глави 12 Откривења пише: Тешко житељима земље и мора, јер сиђе к вама ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има (Откр 12, 12).
Видиш ли, побожни читаоче, како ће бити кратко вријеме царовања антихристова и одрешења сатане помоћника антихристова. Ово је и Христос наш Спаситељ предсказао, кад је рекао: И ако се не би скратили дани они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они (Мт 24, 22).
Ово и свети оци непрестано говоре: да не може антихрист царовати и проповиједати дуже од Христа, који је три и по године проповиједао еванђеље нама на спасење.
 
ГЛАВА ДЕСЕТА
О царству и ратовима антихристовим
 
Прије свега ваља знати да антихрист неће бити ни власник ни насљедник царства него преварант и лукави отимач. О овоме јасно говори пророк Данило, у глави 11: А на његово ће мјесто доћи незнатан човјек, коме није намијењена част царска; али ће доћи мирно и освојиће царство ласкањем (Дан 11, 21).
Са овим се слаже и свети Дамаскин у књизи 4, у глави 27: „Родиће се из блуда, и тајно ће се васпитавати (одрастати), и изненада ће устати, успротивити се и зацарити се.“
Друго што треба знати је то да ће антихрист ратовати са три цара: египатским, либијским и етиопским, и надвладаће их. Чуј шта о овоме говори пророк Данило у глави 7: Четврта звијер, које се требаше бојати, страшна и врло јака… и имаше десет рогова. Гледам рогове, и гле други мали рог израсте међу онијем, а три прва рога ишчупаше се пред њим; и гле, очи као очи човјечије бјеху на том рогу, и уста која говораху велике ствари. Гледах докле се поставише пријестоли… . (Дан 7, 8-9).
 
Тумачење
Четврта звијер, горда и страшна, јест четврта монархија, или једновлашће (монархија) Римско. Његових десет рогова јесу десет царева, који ће се раздијелити при крају римске владавине. Други мали рог, који је израстао међу њима, јест антихрист, који је израстао из малог и биједног и беславног рода. Три предња рога, који се ишчупаше пред њим, јесу три цара које је антихрист савладао.
Ово тумачење није људско, него анђелско, као што се види у истој 7. глави, гдје анђео овако тумачи Данилу виђење: Четврта звијер биће четврто царство на земљи, које ће се разликовати од свијех царстава, и изјешће сву земљу и погазити и сатрти. И десет рогова јесу десет царева, који ће настати из тога царства, и послије њих настаће други, и он ће се разликовати од пређашњих, и покориће три цара. И говориће ријечи на вишњега… (Дан 7, 23-25).
Ова се три цара помињу код пророка Данила, у глави 11 при крају: И посегнуће руком својом на земље, и земља Мисирска неће умакнути. И освојиће благо у злату и сребру и све закладе Мисирск; и Ливијани и Етиопљани ићи ће за њим (Дан 11, 42-43).
О овоме нашироко говори свети мученик Иполит у бесједи о крају свијета.
Треће што треба знати да када антихрист савлада напријед поменута три цара, Египатског, Либијског и Етиопског, тада ће се и остали цареви њему поклонити, и од тада ће антихрист почети да буде монарх, што ће рећи, једини владар цијеле васељене. О овоме тачно извјештава божанско писмо Откривење, у глави 17: И десет рогова које видје, то су десет царева који царство још не примише, него ће као цареви примити власт на један час са звијерију. Ови једно мишљење имају, и своју силу и власт дају звијери. Ови ће с Јагњетом заратити и Јагње ће их побиједити (Откр 17, 12-14).
Овај антихристов монархизам помиње и свети Златоуст у бесједи четвртој на другу посланицу Солуњанима, на другу главу, говорећи. „Као што се прије овога разорише царства, тј. Миђанско од стране Вавилонског, Вавилонско од Персијског, Персијско од Македонског, Македонско од Римскога, тако ће и ово од антихриста, а он (антихрист) од Христа“.
Овдје златојезични антихристово царство упоређује с царством Миђанским, Вавилонским, Персијским, Македонским, Римским и каже да ће антихристово царство бити послије Римског, као што је Римско наслиједило Грчко, Грчко персијско, Персијско Асирско. Пошто су, дакле она царства била монархије, јасно је да ће и антихристово царство бити монархија, и да га нико неће уништити, осим Христа који ће судити. Сагласно овоме говори и свети Кирил у оглашењу 15, да ће антихрист (за)владати римском монархијом. Ове своје ријечи темељи на напријед реченом у Откривењу, у глави 17: И десет рогова које видје, то су десет царева који… Ови једно мишљење имају, и своју силу и власт дају звијери.
Четврто што треба знати јест да ће антихрист с безбројном својом војском гонити хришћане по свој васељени, и то је рат Гога и Магога. Чуј шта о овом каже свети Јован у Откривењу, глава20: И када се наврши хиљада година биће пуштен сатана из тамнице своје. И изићи ће да вара народе што су на четири краја земље, Гога и Магога, да их скупи на битку, чији је број као пијесак морски. И изиђоше на ширину земље, и опколише стан светих, и град вољени; и сиђе огањ с неба од Бога, и поједе их. И ђаво који их вараше би бачен у језеро огњено и сумпорно, гдје је и звијер и лажни пророк; и биће мучени дан и ноћ у вијекове вијекова (Откр 20, 7-10).
Овим ријечима се описује посљедње гоњење хришћана од стране антихриста и његов погибељни крај.
Неко ће упитати:
Шта значи хиљада година, у којима ће бити свезан сатана, и кад се наврше да ће бити пуштен?
На ово питање одговара св. Андреј Кесаријски у свом тумачењу 20. главе Откривења, у двадесетој бесједи пред крај, гдје каже да се означено вријеме хиљада година, написало умјесто неодређеног. Слично овоме написано је и у другим светим мјестима Св. писма, у псалму 104: Ријеч коју је дао на тисућу кољена (Пс 104, 8).
Овдје одређени број хиљада ставља се умјесто неодређеног, тј. у многа мноштва кољена. И опет, у Псалму 90. Пашће поред тебе тисућа и десет тисућа с десне стране тебе (Пс 90, 7).
И овдје се написао одређени број умјесто неодређенога. И сам Христос Спаситељ наш код Матеја у глави 13 одређени број поставља умјесто неодређеног: А посијано (сјеме) на доброј земљи… род рађа, и доноси један по сто, један по шездесет, а један по тридесет (Мт 13, 23). Сатана, дакле, би свезан на хиљаду година, тј. за све вријеме, почевши од страдања Христових, па све до доласка антихриста, кад ће бити пуштен. О овоме јасно говори Христос Спаситељ наш, кад је ишао на добровољно страдање: Сад је суд овоме свијету; сад ће кнез овога свијета бити избачен напоље. (Јн 12, 31).
Читај тумачење 20. главе Откривења светог оца нашега Андреја архиепископа Кападокијског, гдје се овако каже: И видјех анђела гдје силази с неба, који имаше кључ од бездана и ланац велики… И ухвати аждају, стару змију… и свеза је на хиљаду година… . И послије тога треба да буде одријешена на кратко вријеме (Јн 20, 1-3).
Тумачење светога Андреја 20. главе Откривења: „Овдје се збацивање и разорење ђаволско описује више у страдању владичном, гдје се мисли да је јак, али Христос Бог наш, свезавши га, ослободи нас од њега, избави нас из његових руку и осуди га на бездан. Ово показују бјесови који га моле да не буду послани у бездан. И пошто би свезан, знак идолослужења је истребљење, разорење идолских храмова, и ишчезнуће крвних жртвеника, и свесвјетско познање воље Божије. И велики Јустин каже да је долазак Христов најприје сазнао ђаво, пошто је био осуђен на бездан и геену огњену. Могуће је, дакле, размишљајући о напријед реченом обећању, да је и ђаво био познат Христу. Анђео, који је служио овоме одговору, говори да покаже и силе које служе овоме рђавоме, и који се осмјелио узалуд на поглаварство које свим управља. А већ је поменуо, по нашем разумијевању, његову моћну силу која је свезана. Хиљаду година не треба схватати одређеним бројем, о чему благоразумно говори Давид: Ријеч коју је дао на хиљаду кољена. Ово можемо бројати и стотинама хиљада и мноштвом мноштава. Тако је и овдје, или као многих, или као тачна хиљада је знаковити број, на које мислимо и образујемо. Хиљада година јест вријеме оваплоћења Христова.
Довдје је тумачење светог оца нашега Андреја Кесарије Кападокијске. Даље у тој бесједи каже: „Као што је написано, није толико нужно да се бројно разумије хиљада година, јер није речено у пјесмама (у глави 8. ). човјек ће положити у плоду своме хиљаду сребреника. И ОПЕТ: Хиљаду и двјеста је чувало Соломонов плод. Ово је неодређен број, али тачно је мноштво и плодоносност.
 
ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА
Ко су Гог и Магог?[2]
 
Као што за нечисто име антихриста постоје различита имена, као што је напријед написано, тако се и ова имена Гог и Магог различито тумаче. Чујмо шта о овоме говори свети Андреј Кесаријски у напријед наведеној бесједи: „Неки мисле да су Гог и Магог скитски народи, које називамо Гуни, којих има више од свих земаљских царстава и народа, и који су у рату најхрабрији, који ће помоћу Божије руке одржати сву васељену, који ће одолити и опстати све до одрјешења ђавола. Неки пак тумаче Гог јеврејским језиком што значи ОНАЈ КОЈИ САБИРА или САБРАЊЕ, а Магога ОНАЈ КОЈИ СЕ ВАЗНИО, или ВАЗНЕСЕЊЕ. Тако ова имена означавају сабор народа или гордост. Треба имати на уму шта је Језекиљ пророковао. Пророковао је да ће ови народи у посљедња времена доћи с јаком силом на земљу Израилску, и пашће, и седам година у свом оружју много их ће изгорјети и запалити. Неки од тумача протумачили су о паду Асираца на челу са Синнахаримом за вријеме Језекије, о чему је прије много година пророковао Језекиљ. Неки су тумачили пропаст народа који су напали на оне који су жељели поново обновити и саградити Јерусалим послије Вавилонског ропства. Најприје Кира персијског, а послије њега Дарија, поглавара који су ово заповиједили. Неки су пак мислили на Антиохове снаге које су Макавеји побиједили. У посљедње вријеме показује се да се са овим упоређује и поклапа долазак ових.
Прво, дакле, нигдје није написано да су тада скитски народи покренули рат против Јудеја, него су сами који около живјели завидјели су им на ненаданом благостању. Друго пак што се тиче онога што је писано о Гогу, што се од давнина припремило, у посљедње вријеме ће доћи. Треће, пошто је у садашњем откривењу, које прориче будућност, написано да ће на крају овога вијека доћи Гог и Магог“.
Довде (говори) свети Андреј Кесаријски. А свети Амвросије и Августин о овоме овако размишљају:
Прво, кажу да ће рат Гога и Магога бити рат и гоњење цркве Христове од стране антихриста.
Друго, Гога сматрају антихристом, а Магога безбројном војском антихристовом, пошто и пророк Језекиљ, у глави 38 и 39 често Гога назива кнезом, а Магога назива земљом или народом.
Треће, Магога називају Скитима због тога што је Јафет имао сина по имену Магог (као што пише у Књизи постања у глави 10) који насели земљу, и настани се тамо гдје сада обитавају Скити. Јер као што од Ханаана, сина Хамова, палестинска земља се зове Ханаан, и народ који тамо живи зове се народ хананејски, или Хананеји, тако и од Магога, сина Јафетова, скитска земља и народ који живи у њој назива се Магог.
Из овога је могуће размишљањем закључити да Гог или антихрист има да са собом подигне многе и силне скитске народе и с њима ће гонити цркву Божију по свој васељени. Пашће са свом својом силом на горама Израилевим, поражен огњем одозго, као што тајанствено гвори пророк Језекиљ у глави 39, гдје каже да ће бити толико мноштво војске Гогове да ће наложити на огањ и спалити оружје њихово, и ложиће их на огањ седам година (Јез 39, 9).
Рећи ће неко да ће одмах послије смрти антихриста доћи крај и Страшни суд, како смо напријед написали. А зашто, дакле, говори пророк Језекиљ да ће оружје поражених Гога и Магога горјети седам година?
Одговарам да пророк ово објављује пророчким језиком, желећи да нагласи мноштво војске Гога и Магога, те престрашни њихов погибао и пад. Не говори да ће уистину њихово оружје горјети седам година, него предсказује да ће бити такав пад антихриста и његове војске, да је могуће њиховим оружјем дуго времена ложити ватру, кад би била каква нужда. Оволико укратко о Гогу и Магогу. Даље немам смјелости да испитујем дубину судби Господњих већ својим малим умом са Псалмопјевцем кажем: Како су велика дјела твоја, Господе! Веома су дубоке помисли твоје. Безумник не зна, и незналица не разумије тога (Пс 91, 6-7).
 
ГЛАВА ДВАНАЕСТА
О паду Вавилона
 
Свети Јован у Откривењу, у глави 17, Вавилон описује као жену блудницу:
И видјех жену гдје сједи на црвеној звијери која бјеше пуна имена хулних и имаше седам глава и десет рогова. И жена бјеше обучена порфиру и скерлет и накићена златом и драгим камењем и бисером, и имаше чашу златну у руци својој, пуну гнусоба и нечистота блуда свога. И на челу њезину написано име, тајна: Вавилон велики, мати блудница и гнусоба земаљских. И видјех жену гдје се опија од крви светих и од крви свједока Исусових. И даље: Овдје је ум који има мудрост. Седам глава, то су седам гора на којима жена сједи… И десет рогова које видје, то су десет царева (Откр 17, 3-6 и 10 и 12).
Овдје опет постоје различита тумачења. Неки говоре да је Вавилон сабориште свих безбожника, или свијет и свјетска слава, пространство, сладострашће. Што се каже да је утврђен на седам гора, то значи на седам смртних гријехова, у којима царује ђаво. Грађани овога града су безбожници, као што су, супротно овоме, грађани Божијег Јерусалима изабрани свети.
Неки пак под Вавилоном разумију безбожност Мухамеда и Сарацена, као жену блудницу. Јер им је вјера непобожна, уче свакој одвратности и блудничењу. Допуштају да свако може имати онолико жена колико их може прехранити.
Неки мисле да је Вавилон Константинопољ, јер је главни град мухамеданаца, гонитеља Христа и Христове цркве. Он стоји код воде, на седам брежуљака. Отуда се зове и седмобрежије, грчки ЕПТАЛОФОС. Ради тога анђео је о њему рекао светом Јовану у Откривењу, у глави 17: Ходи да ти покажем осуду блуднице која сједи на водама многим (Откр 17, 1).
Неки мисле да је то онај древни Вавилон, који је био главни град Халдеја, и да ће отуда доћи антихрист, као што је напријед речено. Тамо су царевали: Неврод, у свијету први мучитељ, послије њега Навукодоносор, и на крају Антиох, претече и праобрази антихриста.
Ово су тумачења о Вавилону. Међутим, све ово ставивши на страну, мислим да је истинито оно тумачење које говори да је стари западни Рим Вавилон. И пад Вавилона јест пад западнога Рима, који ће се разорити при крају овога свијета. Ово је тумачење многих учитеља. Прије свега ово се темељи на ријечима самог првоврховног апостола петра, који у својој првој посланици, у глави 5, Рим назива Вавилоном, говорећи: Поздравља вас Црква у Вавилону, изабрана као и ви, и Марко син мој (1. Петр 5, 13).
Ове Петрове ријечи учитељи једнодушно тумаче као Рим. Свети Андреј Кесаријски у 18. бесједи свога тумачења 17. главе Откривења, у зачалу 54. овако говори: „Од многих мјеста у Писму могуће је схватити да од дјела и извршења дају се имена градовима. Отуда је и стари Вавилон овако назван: – И чу блудница радосне (вијести), то јест град блудник радује се блуду, владарка врачара. Стари Јерусалиме, лице ти постаде блудничко. И стари Рим, у Петровој посланици, назива се Вавилоном“.
И мало више, у зачалу 53, такође говори о Вавилону, који представља блудницу: „Ову блудницу су неки прихватили као стари Рим, јер стоји на седам брежуљака. Седам пак глава које носи та звијер односи се на седам најбезбожнијих царева који су гонили цркву, од Домицијана до Диоклецијана“.
И поново у бесједи деветнаестој, у стиху двадесет и четвртом, говори свети Андреј:
„Древни црквени учитељи су рекли да је ово пророковано за Вавилон, који је Рим, због виђења десет рогова код четврте звијери, тј. код римске власти“.
Тако мисли и Јероним, тумачећи четрнаесту главу пророка Исаије, гдје каже. „Пашће и разориће се Вавилон, који стоји на седам гора, обучена у порфиру блудница, о чијем паду и мучењу објављује Откривење“.
И поново у предговору књизи Дидимовој О светом Духу: „Када сам био у Вавилону (тј. у Риму) нађох се као житељ Блуднице обучене у порфиру“,
Узроци оваквог тумачења старога Рима су ови:
Први, посљедње ријечи у седамнаестој глави Откривења јасно извјештавају да је Вавилон стари Рим: И жена коју видје, јест град велики, који има царство над царевима земаљским (Откр 17, 18).
Који град има царство над царевима земаљским осим старога Рима, који се назива владар све васељене, п ријечима светог еванђелиста Луке, у другој глави? Изиђе заповијест од ћесара (римског) да се попише сва васељена (Лк 2, 1).
Други узрок је што Рим стоји на седам гора, што о Вавилону блудницом изображен извјештава Откривење у тој истој седамнаестој глави: Овдје је ум који има мудрост. Седам глава, то су седам гора на којима блудница сједи (Откр 17, 9).
Трећи узрок је што свети Јован у свом Откривењу не говори о стварном и правом старом Вавилону, који је главни град халдеја у Египту, већ говори о тајанственом сличном Вавилону, као што свједочи натпис на челу оне блуднице. На челу њезину написано име тајна: Вавилон велики, мати блудница (Откр 17, 5).
Четврти узрок је тај што су Рим и римски цареви, почевши већ од апостолских времена па наредних триста година, не само у Риму, него и по цијелој васељени гонили Цркву Божију. Према томе ником другом него Риму приличе оне ријечи, које стоје у Откривењу, у глави седамнаестој: и видјех жену гдје се опија од крви светих и од крви свједока Исусових (Откр 17, 6).
И поново на крају осамнаесте главе: И у њему се нађе крв пророка и светих и свих посјечених на земљи Откр 18, 24).
Пети узрок се темељи на ријечима првоврховног апостола светог Петра који Рим назива Вавилоном, као што смо напријед навели.
Сад види, побожни читаоче, и подсмијевај се лудости неких, који царски град Москву називају Вавилоном. Мислећи да су мудри, полудјеше.
Неко од учитеља, у тумачењу ове Петрове посланице, каже: „Петар Рим назива Вавилоном због сливања и мијешања многобројних идолопоклонстава, гдје у средини сијаше црква, тада мала и првобитна, као некада Израилски народ, бројно мали, сједећи у ропству, плакаше на ријекама Вавилонским лишен свога светога Сиона, не желећи да пјева пјесму Господњој у туђој земљи“.
Овим се јасно може познати шта је пад Вавилона, који објављује анђео великим гласом у откривењу, у глави 18: Паде, паде Вавилон велики и постаде станиште демонима (Откр 18, 2).
Овај пад Вавилона није ништа друго него разорење Рима, и пропаст римске власти на крају свијета, као што смо рекли у првој глави. И као што је онај древни Вавилон, слава Халдеја, разорен од стране Кира пао (Исаија глава тринаеста и двадесет прва), тако има да се распе и тајанствени Вавилон, Рим.
Говори се двапут Паде, паде, због двоструког пада. Првога, дакле, када је старо римско идолопоклонство пало проповијеђ еванђеља, а друго кад се при крају свијета буде разорила римска власт. Или се двоструким падом означава пад душе и тијела, као што говоре свети Амвросије и Андреј Кесаријски.
Оволико о паду Вавилона и о крају свијета. Погибао антихриста и његове војске описује Откривење, у двадесетој глави: И изиђоше на ширину земље, и опколише стан светих, и град вољени (то јест Цркву свету); и сиђе огањ с неба од Бога и поједе их (Откр 20, 9).
Тумачећи ове ријечи свети Андреј Кесаријски у двадесет првој бесједи, каже: „Огањ ће с неба сићи, или видимиј, јакоже на два пјатдесјатники при Илији, или ће их Христов славни долазак убити дахом уста својих, и поменуте народе појести, те архистратега њиховог ђавола предати огњеном језеру заједно са антихристом и лажним пророком, гдје ће бити мучни у вијекове вијекова“.
Овим погибељним крајем, који предсказује Јованово Откривење, свети Андреј Кесаријски завршава своју 21. бесједу овако: „Ми пак научивши се од Спаситеља Христа, да нас не уведе у напаст, ревностно и усрдно се помолимо, познајући своју немоћ, да се избавимо од пророкованих искушења, и да не видимо долазак антихристов, ни буну напријед поменутих народа, ни смртоносну биједу насилног одступања од спасоносне вјере. Него свједочанство савјести да трудољубиво чувамо неоштећено и нетакнуто, те да показујемо ономе који нас је искупио часном својом крвљу Христу пламен љубави добрим дјелима. Да се надамо задобијању и наслађивању богатих Божијих доброта које су у овоме укоријењене (које из овога израстају). Да нам их дарује сам Спаситељ наш и искупитељ Христос. Њему и Оцу заједно са Светим Духом слава, моћ, част и поклоњење, сада и увијек и у вијекове вијекова. Амин“.
По ишчезнућу проклетог антихриста, и по расапу мучитељских војски и сила његових, који се називају Гог и Магог, неки продужавају вријеме Страшног суда за седам година. Ово своје мишљење темеље на пророчанству пророка Језекиља, у тридесет и деветој глави. Тамо се каже да ће бити толико мноштво војске Гогове да ће оружје које ће остати послије њихове смрти горјети још седам година. Како ово треба разумјети види на крају главе 11. ове књижице.
Неки говоре да ће послије његове смрти до Страшног суда имати 45 дана. Ово своје мишљење заснивају пророчанству Данилову, у глави 12. гдје пророк каже: А од времена кад се укине жртва ваздашња и постави гнусоба пустошна биће тисућа и двјеста деведесет дана. Благо ономе који претрпи и дочека тисућу и три стотине и тридесет и пет дана (Дан 12, 11-12).
Први број 1290 сматра се број дана царовања антихриста. По његовом убиству до Страшног суда остаје 45 дана. Сабери 1290 дана и још 45 дана, наћи ћеш посљедњи пророчки број 1335, о којима говори пророк: Благо ономе који претрпи и дочека тисућу и три стотине и тридесет и пет дана.
Други кажу да ће одмах послије смрти антихристове бити страшни суд. Ово темеље на истинитим ријечима Христа Бога нашега, гдје се каже да ће по невољи која ће бити за вријеме антихриста одмах, тј. Непосредно, сљедовати помрачење небеских свјетила, па Страшни суд. Овако говори код светог Матеја у 24. глави: И одмах ће по невољи тих дана сунце помрачити и мјесец своју свјетлост изгубити… (Мт 24, 29).
 
ГЛАВА ТРИНАЕСТА
О знацима послије доласка антихриста
 
Довде су описани знаци који претходе доласку антихриста, као и они који ће се јавити при самој појави антихриста. А оних који ће сљедовати доласку има много. О некима од њих овдје ћемо укратко приказати.
Први знак
Помрачење сунца и необичност мјесеца
А страшније од свега, по ријечима пророка Јоила, у другој глави: И учинићу чудеса на небу и на земљи, крв и огањ и пушење дима. Сунце ће се претворити у таму и мјесец у крв прије него дође велики и страшни дан Господњи (Јоил 2, 30-31).
Затим и Исаија у 13. Глави каже: Јер звијезде небеске и прилике небеске неће пустити свјетлости своје, сунце ће помрчати о рођају свом, и мјесец неће пустити свјетлости своје (Ис 13, 10).
Па онда Језекиљ у 32. глави: Застријећу небо, и звијезде на њему помрачити, сунце ћу заклонити облаком, и мјесец неће свијетлити свјетлошћу својом. Сва ћу свијетла видјела на небу помрачити за тобом (Јез 32, 7-8). Затим: Сунце поста црно као врећа од костријети, и мјесец сав поста као крв; и звијезде небеске падоше на земљу (Откр 6, 12-13).
Ово је и Христос предсказао говорећи: И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и звијезде с неба пасти (Мт 24, 29).
И као што је истина да је знак велике старости сљепило, тако ће и престарјелост свијета имати за посљедицу помрачење сунца и мјесеца, који су прекрасне очи свијета. И као што, кад домаћин умре, настане сметеност у његовом дому, сви укућани плачу, скидају свијетлу одјећу, а црну облаче, тако и у људском роду, због кога је све створено, кад дође крај, цијели свијет ће бити у сметености, те ће небеска свјетила одбацити своје лучезарно сијање, и појавиће се у мраку, као у црној одјећи.
Други знак
Падање звијезда с неба
Под овим свети Златоусти разумије да ће бити право падање звијезда. Неки тумаче да ће бити помрчина, а само падање звијезда неће бити са свога мјеста него ће изгубити свјетлост, јер астролози кажу да је свака звијезда, коју ми видимо, већа од земље. Други тумаче да ће ово бити падање комета, бљескови муња, громови и разне друге комете, који су у ваздуху недалеко од земље.
Трећи знак
Покретање небеских сила:
Kао што Христос вели да ће се силе небеске покренути.
Свети Златоусти и Теофилакт под Небеским силама разумију седам анђелских чинова, због тога што имају већу снагу од других сила. Покренуће се због великог страха и ужаса, који ће бити толики, пред којим ће и сами анђели, који су јачи од других сила, онемоћати, те ће их ухватити онакав трепет, којим стрепе синови кад виде свога оца како се расрдио на неваљале слуге своје.
Четврти знак
Обновљење твари и очишћењем огњем од људских прљавштина. Јер као што је најприје било свесвјетско очишћење водом од гнусоба гријеховних, тако ће на крају свијета бити огњем. Ово се јасно види из божанског писма: Огањ пред њим иде, и пали наоколо непријатеље његове (Пс 96, 3). Пред њим је огањ који прождире, око њега је бура велика. Дозива небо озго и земљу, да суди народу својему (Пс 49, 3-4). Као што огањ сажиже шуму. И као пламен што запаљује горе, тако их погнај буром својом и вихором својим смети их (Пс 82, 14-15). Пустиће на безбожнике дажд од живога угљевља, огња и сумпора; и огњени вјетар биће им дио из чаше (Пс 10, 6). Ријека огњена излажаше и тецијаше испред њега (Дан 7, 10).
2. Петрова посланица, глава 3: А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу, у који ће небеса с хуком проћи, а стихије ће се ужарене распасти и земља и дјела што су на њој изгорјеће. Па кад ће се све ово распасти, какви треба да будете ви у светом владању и побожности, очекујући и желећи да скорије буде долазак Божијега Дана, од кога ће се небеса огњем запаљена распасти и стихије ужарене растопити. Нова пак небеса и нову земљу по обећању његовом очекујемо, гдје правда обитава (2. Пет 3, 10-13). Код Матеја у 24. глави: Небо и земља ће проћи (Мт 24, 35). Видјех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше и мора нема више (Откр 21, 1). Небеса су дјело руку твојих. Та ће проћи, а ти ћеш остати (Пс 101, 25-26). Ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и што је прије било неће се помињати (Ис 65, 17).
Овдје треба знати да ће нестати само обличје твари, а суштина ће остати, по ријечима светог апостола Павла: Пролази обличје овога свијета (1. Кор 7, 31). Рече обличје а не суштина. И Псалмопјевац такође вели: Обновићеш лице земље.
Пети знак
Васкрсење мртвих
Овај члан Символа вјере један је од оних који се схвата само вјером, а не људским разумом. Стога не истражујем га у дубину, нити ову дубину блатним скудоумљем дрзнем се да измјерим. Само с источном црквом, говорим: Чекам васкрсење мртвих. Вјерујем, Господе, помози моме невјерју.
Међутим, пошто вјера долази са извора воде живе, тј. произилази из божанског писма, захватимо и ми покоју кап из те ријеке која извире од Божијег престола, те освјежимо душу своју као безводну земљу. У божанском писму се несумњиво вјерује у васкрсење мртвих.
Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе у духу, и постави ме усред поља, које бијаше пуно кости. И проведе ме покрај њих унаоколо, и, гле, бијаху врло сухе. И рече ми: сине човјечији, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе, Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу. Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете. И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ. Тада стадох пророковати, како ми се заповиједи; а кад пророковах наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. И погледах, и гле, по њима изидоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не бјеше у њима. Тада ми рече: пророкуј духу, пророкуј, сине човјечји, и реци духу: овако вели Господ Господ: од четири вјетра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе. И пророковах, како ми се заповиједи и уђе у њих дух, и оживјеше, и стадоше на ноге, бјеше војска врло велика. И даље: овако вели Господ Господ: ево ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших итд (Јез 37, 1-12).
Оживјеће мртви твоји, и моје ће мртво тијело устати, и пјевајте који станујете у праху (Ис 26, 19).
Долази час, и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда (Јн 5, 25 и 29).
Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће (Јн 11, 25).
А ако се Христос проповиједа да је устао из мртвих, како неки међу вама говоре да нема васкрсења мртвих? А ако нема васкрсења мртвих то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша. А показујемо се и лажни свједоци Божији што свједочимо против Бога да васкрсе Христа, којега не васкрсе, ако, дакле, мртви не устају. Јер ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вјера ваша; још сте у гријесима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овом животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли. Јер пошто је кроз човјека смрт, кроз човјека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети. Но сваки у свом реду: првенац Христос, потом, о његову доласку, они који су Христови (1. Кор, 15, 12-23). Даље: Али рећи ће неко: како ће устати мртви? И у каквом ће тијелу доћи? Безумниче, оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре. И шта сијеш, не сијеш тијело, које ће нестати, него голо зрно, било пшенично или неко друго. А Бог му даје тијело како хоће, и свакоме сјемену своје тијело (1. Кор 15, 35-38). Даље: И као што носисмо слику земљанога (човјека), тако ћемо носити и слику небескога (1. Кор 15, 49). Даље: Затрубиће, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити. Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1. Кор 15, 52-53).
Најприје ћеш запитати:
Зар ће сви васкрснути на суд?
Одговарам: Сви, почевши од Адама па све до краја вијека. Тако говори Писмо: Сви ће који су у гробовима чути глас Сина Божијега (Јн 5, 28).
Тада ће сјести на пријесто славе своје. И сабраће се пред њим сви народи (Мт 25, 31-32).
Рећи ћеш: А шта онда говори Псалмопјевац, у 1. Псалму, да неће безбожници васкрснути на суд, и Исаија, у 26. Глави, да мртви неће оживјети, будући неће устати? Па Псалмопјевац у 86. псалму каже зар ће на мртвима чинити чудеса, или ће мртви устати и Бога славити, или ће их љекари васкрснути?
Одговарам на прво:
Ријеч васкрсење има двојако значење, једно је васкрсење за живот, а друго за смрт вјечну. Безбожници дакле неће васкрснути на суд васкрсењем за живот, него ће васкрснути васкрсењем за вјечну смрт, лишени вјечнога живота. Ово и Христос говори да ће мртви чути глас Сина Божјег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда.
О овоме извјештава и Псалмопјевац у псалму 1. да безбожници неће васкрснути на суд. И одмах додаје: нити грјешници на скуп праведних.
Одговарам на друго:
Мртви (тј. душом и тијелом) неће видјети живота. То значи вјечнога живота. Нити ће љекари са свим својим вјештинама моћи да их васкрсну.
Слично овоме одговарам и на треће: Еда ли ћеш на мртвима (душом и тијелом) чинити чудеса (Пс 86, 10)? Над онима који су умрли на вјечну смрт чуда се не дешавају. Нити ће их љекари васкрснути, и од смрти ослободити својом љекарском вјештином.
Запитаћеш друго:
Да ли сви треба да умру пред страшни суд?
Одговарају Златоуст, Теодорит, Теофилакт и други да неће све, него неке живе затећи страшни суд. Овако вели Апостол: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити (1. Кор 15, 51).
Ово тумачећи, свети Златоуст каже: „Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити, и неумрли, пошто су и они смртни. Јер пошто не умреш, не бој се да због тога нећеш устати, пошто ће неки смрт избјећи. Ово им неће сметати за васкрсење, јер треба да и она тијела која не умру да се измијене и да пређу у непропадљивост.
Ово утврђује и Символ вјере, гдје говоримо: И који ће опет доћи да суди живима и мртвим.
Затим у 1. посланици Солуњанима, глава 4: Прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити (1. Сол 4, 16-17).
Свети Златоусти, тумачећи ово, каже: „Прво ће они који су скончали устајати, и тако ће сретање бити заједничко. Авељ, који је скончао прије свих, срешће Господа заједно са живима“.
Рећи ћеш: Зашто онда говори Апостол јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживјети?
Одговарам: Сви умиру, и сви ће васкрснути, али не једнако, дакле они који су остали до доласка Господњег има да умру и васкрсну самом измјеном, а не падом и устајањем, као што и Апостол вели: Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити. И даље: Треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.
Свети Златоуст, тумачећи ово, каже: „Трулежно тијело је и смртно. Зато тијела остају, тј. облачи се. Смртност и распадљивост нестаје кад на њих дође бесмртност и нераспадљивост“. Ово говори Златоусти заједно са осталим.
Иако има много учитеља, који супротно говоре, да ће прије суда сви помријети, јер су у Адаму сви једнако сагријешили, пошто их је непромијењена ријеч Божија осудила на смрт. И сами природни закони нас уче да не може бити обновљења ако претходно не буде пропадљивости. О овоме нас и Апостол учи сјемењем, које не може израсти у клас ако прије тога не иструне. Ово и у Символу вјере свакодневно говоримо: Чекам васкрсење мртвих.
Али како треба да буде васкрсење или устајање, ако прије тога не буде пада? Јер устајање је, по ријечима Дамаскина, друго стање палога.
Од ова два става, мислим да је истинитије прво, тј. светога Златоуста, великог свјетилника свете источне цркве.
Запитаћеш треће:
Хоће ли устати та иста тијела или друга?
Одговарам: Та иста, говори пророчко Писмо. Чува Господ све кости његове, ниједна се од њих неће сломити (Пс 33, 20). Јер треба да ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1. Кор 15, 53).
Достојно је и праведно, да тијела која су била учесници страдања или сладострашћа, да буду и учесници славе или муке.
Рећи ћеш: А шта Апостол каже? И што сијеш, не сијеш тијело које ће нестати, него голо зрно, било пшенично или неко друго. А Бог му даје тијело како хоће, и свакоме сјемену своје тијело (1. Кор 15, 17-18).
Као што, дакле, Бог зрну дај друго тијело, тако ће друга тијела бити васкрслима.
Одговарам: Апостол говори о врсти зрна, а не о суштини. Јер суштина зрна иста је и иструлелог и израслог. Зато пшенично зрно имаће пшенични клас, а не јечмени клас. Иста је врста и облик у голом зрну и у израслом зрну. Тако ће и људска тијела устати у истој суштини, као и врсти, а друго обличје ће узети. Оно, дакле, што се сије у пропадљивост устаће у непропадљивост. Погледај Христово тијело: Зар није устало из мртвих? Погледај Лазара: Зар га није Христос васкрсао? Тако ће се преобразити и тијело нашег понижења, да би постало саобразно тијелу славе његове, по ријечи Апостола.
Рећи ћеш: Како ће прах људског тијела који је вјетром развијан, или од стране људи раскопан и расут, или у цигли испечен, или у селитру, а затим у порах, онда у огањ и дим претворен, опет се сакупити у људско тијело? Или ако се деси да људско тијело поједу звијери или птице, или рибе, а ове да поједу људи, како ће се вратити у првобитно стање?
Одговарам: Зар ти не рекох да овдје треба вјера, а не љубопитство: Људима је ово немогуће, а Богу је све могуће (Мт 19, 26).
Чуј шта вели Псалмопјевац: Поучавах се у свим пословима твојим, размишљам о дјелима руку твојих (Пс 142, 5).
Али како се поучаваше? Поучаваше се размишљањем и дивљењем свемогућству Божијем, како је из небића у биће извео небо и земљу, ваздух, и море, и све што је у њима једном заповијешћу.
Ако је, дакле, могао из небића у биће извести толико красну творевину, колико ће лакше моћи од распаднутог обновити биће људског тијела. Са дивљењем свети Дамаскин кличе: „Рече ли ко: како мртви устају? О безвјерства! О безумља! Онај који је једини вољом претворио прах у тијело, који је заповиједио да мала кап сјемена у утроби расте, и створи многовидно и разнообразно тијело, оруђе које није прије постојало, а које се расијало да поново успостави, само зато што је зажелио каква тијела долазе. Безумниче, ако Божијим ријечима не вјерујеш наступа сљепоћа, зато вјеруј дјелима. Јер што сијеш не ствара живот ако не умре“ итд.
О овоме читај златну седму поуку светог Златоуста на прву Павлову посланицу Солуњанима, глава четврта, о васкрсењу, и како не треба испитивати тајне Божије. И даље: Прву поуку на другу посланицу Коринћанима, глава прва. Даље: Пету поуку на Павлову посланицу Колошанима, глава друга. Затим: Десету бесједу на Павлову другу посланицу Коринћанима, глава пета. Потом 17. поуку на прву Павлову посланицу Коринћанима, глава шеста. Па онда 11. Бесједу на Павлову посланицу Римљанима, глава шеста. Затим поуку 25, на Павлову посланицу Римљанима, глава четрнаеста. И, на крају, десету бесједу на другу Павлову посланицу коринћанима, те на многим другим мјестима.
Запитаћеш четврто:
Како разумјети умирање дјеце?
Одговарам: Нити ће устати стари као стари, нити дјеца као дјеца, јер је старост и младост несавршена природа. Устаће, наиме, сви у вијеку младости од тридесет година. Јер као што је Бог створио човјека, ни стара ни млада, него савршена, таквога ће и обновити. Овако говори Апостол у посланици Ефесцима, глава четврта: Док не достигнемо сви у јединство вјере и познање Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове (Еф 4, 13).
Из овога се јасно може да разумије да неће устати хроми као хроми, нити слијепац као слијеп, нити грбав као грбав, пошто је све ово природа људске несавршености и прије свега пропадљивости, која није прилична да се обнови.
Рећи ћеш: Дакле, неће иста тијела устати.
Одговарам: Иста суштином, а имаће другу каквоћу и величину.
Рећи ћеш: Ако ће устати савршен човјек, како ће се одстранити старост, због које се човјек назива савршен и частан; Јер старост је часна, каже Писмо.
Одговарам: Старост јест часна у садашњем вијеку, не због старости, него због мудрости и савјета, за које се мисли да су код старијих, или због првенства или других околности.
Рећи ћеш: Зашто каже апостол сваки у свом достојанству?
Одговарам: Овдје се не подразумијева достојанство младости или старости, него достојанство изабраности или осуде. Достојанство добрих или злих дјела. Чуј како ово тумачи свети Златоуст: „Не мисли, пошто си чуо за васкрсење, да ће сви једнако добити: Ако је у питању мука, неће сви једнако пострадати, већ различито. Биће разлика онолика колика је између грешника и праведника.
Рећи ћеш: Зашто, дакле, говори Откривење у глави 20: И видјех мртве, велике и мале, гдје стоје пред пријестолом?
Из ових ријечи се закључује да ће устати млади као млади, а дјеца као дјеца.
Одговарам: Овдје Откривење показује неравноправност достојанства, владаре и велможе назива великима, а слуге и незнатне малима.
Свети Андреј великима назива праведнике, а малима грешнике. Други пак великима називају горде, а малима смирене.
Запитаћеш пето:
Да ли ће сви устати у мушком полу;
Одговарам: Никако, већ мушки ће устати у мушком полу, а женске у женском, јер као што је Бог у почетку створио мушки и женски пол, тако ће на крају бити. Свједок ове истине је сам Христос: О васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу (Мт 22, 30).
Овдје Христос говори да је прилично да се мушкарци жене а жене удају.
Рећи ћеш: Зашто Апостол говори: Док не достигнемо сви… у човјека савршена (Еф 4, 13)?
Овдје разуми савршеног човјека, не као да ће бити сви мушког пола, него да ће сви имати човјечију силу и снагу. Свети Златоусти ово тумачи о садашњем вијеку, у коме треба да будемо, не дјечачким умом него савршеним људима, који савршено размишљају.
Рећи ћеш: Ако ће на небу сви бити као анђели, не ће се ни женити ни удавати, значи да тамо неће бити женског пола, јер анђели немају пол.
Одговарам: Биће као анђели, не губитком пола, нити измјеном природе, него престанком брака и тјелесног општења, бесмртношћу и равноанђелским духовним животом.
Запитаћеш шесто:
Да ли ће васкрсла тијела имати потребу за јелом и пићем?
Одговарам: Никако. Јело и пиће је сада потребно ради поткрепљења ослабљених људских сила. Тада пак више неће бити ослабљења тијела васкрслих, по Павловој ријечи: Сије се у бешчашћу(немоћи), устаје у слави (1. Кор 15, 43).
Рећи ћеш: Христос је по васкрсењу јео пред својим ученицима.
Одговарам: Христово једење било је, не из потребе људске природе која није ослабила по васкрсењу, него ради увјерења ученика који су мислили да виде духа; да им покаже своју праву човјечију природу, која је устала из мртвих, иста она која је прије с њима јела и пила.
Запитаћеш седмо:
Какав квалитет ће имати устала тијела светих?
Одговарам прво.
Тјела светих биће бестрасна. Јер све што је страсно подложно је распадљивости, а тјелима светих распадљивост је страна, по Павловој ријеч, 1. Кор 15: Сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости (1. Кор 15, 42).
Ако би тијела светих била подложна распадљивости, била би немоћна да се одупру распадљивости. Свети Павле каже: Сије се у немоћи, устаје у сили (1. Кор 15, 43).
Одговарам друго:
Тијела светих лака, слична духу, не да се претворе у духа, него ће имати нека својства слична духу, као што каже Павле: Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно (1. Кор 15, 44).
Значи да ће бити слична духу по снази, брзини, нераспадљивости, лакоћи, проходности, као што је тијело Христово по васкрсењу прошло кроз камен којим је гроб био запечаћен и кроз врата којима су били закључани ученици. Али по опипљивости неће бити као духови, јер се тијело Христово по васкрсењу могло опипати, као што и сам каже: Опипајте ме и видите; јер дух нема тијела и костију као што видите да ја имам (Лк 24, 39).
Одговарам треће:
Тијела светих биће свијетла, јер сам Христос вели: Праведници ће засјати као сунце у Царству Оца свога (Мт 13, 43). То исто и Апостол говори: Сије се у бешчашћу, устаје у слави (1. Кор 15, 43). Затим у посланици Филипљанима, глава 3. говори: Преобразиће наше понижено тијело, тако да буде саобразно тијелу славе његове (Филип 3, 21).
Питање осмо:
Каква ће бити тијела осуђених?
Одговарам прво:
Непропадљива, бесмртна. Јер Христос каже да ће ићи у огањ вјечни (Мт 25, 41). У те дане тражиће људи смрт, и неће је наћи; и пожељеће да умру, и смрт ће од њих бјежати (Откр 9, 6). Треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост (1. Кор 15, 53).
Одговарам друго:
Тијела осуђених биће страдајућа, љуто ће страдати у неугасимом пламену у вијекове.
Рећи ћеш: Апостол каже да ћемо се сви измијенити. Ако осуђени буду страдали, како ћемо се онда измијенити? Страдање имају и сада, а и тада ће га имати.
Одговарам: Измијениће се и они у бесмртност, те страдање које је сада привремено и пролазно, тада ће постати вјечно.
Рећи ћеш: Бесмртност бива од природе, или од благодати, или од славе. Но ништа од овога се не може рећи за тијела осуђених, дакле неће имати бесмртност.
Одговарам: Осуђени неће постати бесмртни ни од природе, ни од благодати, ни од славе, већ по праведном суду и одмаздом. Јер ако Бог не присуствује благодаћу, присуствује гњевом и одмаздом.
Ово су знаци који сљедовати доласку антихриста, а претходити Страшном суду. Јер кад ови знаци буду, одмах слиједи Страшни суд.
 
О СТРАШНОМ СУДУ
Кратка подсјећања (напомене)
 
Прво: Страшни суд ће бити у долини Јосафатовој, која се налази код Маслинске горе, близу Јерусалима. Овако Бог говори преко пророка Јоила, глава 3: Сабраћу све народе, и свешћу их у долину Јосафатову, и ондје ћу се судити с њима (Јоил 3, 2).
Ово су наговијестили и анђели при Вазнесењу. Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видјесте да одлази на небо (Дап 1, 11). А знамо да се Христос вазнио са Маслинске горе, код које је Јосафатова долина са пространим пољима.
Мисли се да су узроци овоме сљедећи:
Први: Да тамо гдје Христос милост учинио, да ће тамо учинити и суд. Милост и суд заједно опијева Псалмопјевац (Пс 100, 1).
Други: Да тамо гдје је Христос био презрен, да се тамо и прослави.
Треће: Да суди тамо гдје му се судило.
Четврто: Да сама она мјеста, као што су Витлејем, Витанија, Јерусалим, Голгота и друга, буду прекор за Јудејску неблагодарност.
Пето: Да се покаже онај исти који је сишао и који је узишао.
Рећи ћеш: Како ће толико мноштво рода људског, почевши од Адама па све до краја вијека, да се смјести у једној долини?
Одговарам: Апостол говори: Бићемо заједно с њим узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху (1. Сол 4, 17). Свети , дакле, као што ни у животу нису тежили земљи, тако ће и тада бити далеко од земље, неки више од других, по достојанству, али сви с десне стране Христа на облацима. Грешници ће се пак, као и у овом животу што су се прилијепили за земљу, и тада стајати на земљи, и то сви с лијеве стране страшнога судије.
Друго: На суду ће се појавити знак Сина човјечијег, тј. свети Крст. Ово из три разлога:
Први: На утјеху онима који се клањају распетоме Христу, и који се с њим распињу у садашњем вијеку, и који свој крст у многом трпљењу за Христом носе.
Други: На посрамљење безбожника који сада све супротно раде, нарочито на изобличење Јудеја који су на крсту распели Господа славе.
Трећи: Да свима буде јасно да је Христос крстом стекао власт судије.
Треће: Књиге ће се отворити, тј. показаће се свачија дјела и савјести, које су сада као затворене књиге. Тада ће се отворити и изићи у јавност, по тумачењу светог Андреја. Други кажу да ће књига бити Божије сјећање незаборавних људских дјела.
Четврто: Сам Христос биће опуномоћени судија. Јер Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину. И даде му власт да суди, јер је Син човјечији (Јн 5, 22 и 27).
Рећи ћеш: Зар ће се Син одјелити од Оца и Духа Светога?
Одговарам: Никако. Вјерујемо да постоји Света Тројица. Стога вјерујемо и исповједамо да ће и на суду бити сва три лица Свете Тројице због нераздјељења и једносуштности. У ово нас увјерава и Писмо. Данило у глави 7, 9 и 10: Старац сједе на престо. Дух Свети покараће свијет за гријех (Јн 16, 8).
Рећи ћеш: Као што сам Христос каже, Отац никоме не суди.
Одговарам: Сам за себе не суди никоме, него Сином коме је дао сав суд.
Рећи ћеш: Пошто се, дакле, суд приписује једино Сину, зар онда неће сва три лица бити на суду?
Одговарам: Једино се Сину приписује суд због његовог очовјечења, и добровољног страдања, да том истом човјеку праведно суди, од кога је неправедно осуђен. Сину се приписује суд због од свих видљивог човјештва и пророчког гласа Ходите благословени и Идите проклети.
Рећи ћеш: Зашто говори Писмо да ће, осим Христа, постојати многе судије? Јер Христос говори апостолима: Заиста вам кажем да ћете ви… сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих (Мт 19, 28). Не знате ли да ће свети судити свијету. И даље: Не знате ли да ћемо анђелима судити (1. Кор 6, 2-3). Премудрости Соломонове у глави 3. кажу: Праведници ће судити народима. Царица јужна и Ниневљани ће устати на Суд са родом својим и осудиће га (Мт 12, 41-42).
Одговарам: Апостоли и неки од светих судиће не самовласним и пуномоћним судом, него учешћем и одобравањем хвалећи праведни Христов суд. Оваквим судом ће праведници судити, не само људима већ и анђелима, тј. демонима учествујући, одобравајући и похваљујући праведну Христову одлуку: Идите проклети у огањ вјечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим.
Овако тумаче Златоуст, Теодорит, Теофилакт напријед написано: Царица јужна и Ниневљани ће устати на Суд са родом својим (Јудејским) и осудиће га.
Овдје се не мисли на стварни суд, јер ће Ниневљани осудити Јудеје дјелом, а не ријечју или истрагом. Јер они су се проповијеђу Јонином покајали, а ови су проповијеђу Христовом отврдоглавили.
Пето: Суд Христов нема сличности са људским судовима. Много је разлика, од којих је и ова да на Христовом суду неће се изобличавати и истраживати само ријечи него и мисли. Уосталом посљедња правосудна ријеч Христа судије биће упућена свима:
Ходите благословени итд.
Идите проклети итд
И ови ће у муку вјечну, а праведници у живот вјечни.
И то је крај свијета, по божанском Писму, објављено онолико колико је могуће. Свему овоме је основ вјера, знатижеља, и ту нема спора. Чуј шта говори Златоуст у првој бесједи: „Јеси ли видио како Апостол осуђује испитивања, јер гдје има вјере, нису потребна испитивања; испитивање на вјеру дјелује разарачки, јер онај који испитује ништа не налази, и онај који испитује не може никога да увјери. Због овога говори: не испитујмо, јер кад испитујемо, немамо вјере, а вјера умирује помисли. И ДАЉЕ: Вјера савршава и назидава, она спречава расправе. И ДАЉЕ: По томе се познајемо да смо вјерници што не расправљамо, што несумњиво вјерујемо, што ни у шта не сумњамо: Ако се нешто од људи говори, то треба испитивати. Ако ли је нешто од Бога, то треба једноставно прихватити, и у то вјеровати. Ако ли пак не вјерујемо, нећемо повјеровати ни да Бог постоји. Јер како да знаш да Бог постоји, ако узроке томе истражујеш? Први знак да познајеш Бога јест да вјерујеш у све што Он говори, осим знакова и указања. И ДАЉЕ: За вјеру сви стари бјеху похваљени, а без ње се све уништи.
 
ГЛАВА ЧЕТРНАЕСТА
Завршетак књиге
 
Пишући ово о крају свијета, и ми завршавамо ову књижицу ријечима првоврховног апостола светога Петра: Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама (2. Пет 1, 16). И даље: Имамо најпоузданију пророчку ријеч, и добро чините што пазите на њу као на свјетилник који свијетли у тамном мјесту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим (1. Пет 1, 19).
Сљедујући овом свјетилу, које сија у тами људског незнања, тј. писању пророчком, и ми по сили малога нам ума драговољно пазећи да не сљедујемо измишљеним бајкама, те одбацујући вешта плетења реторских ријечи хвалисање, само и једино из божанског Писма казасмо вам силу и долазак Господа нашега Исуса Христа, и крај свијета, кад ће доћи највећи противник Христа, човјек гријеха, и син погибли, који узноси себе изнад свакога бога или светиње, по Павловој ријечи.
Кад ће тачно доћи, уопште не знамо. Једино знамо да ће доћи при крају свијета.
Рећи ће неко: Сад је крај свијета, сад су посљедња времена. Сви тако навјештавају, сви говоре да ће посљедње бити ове године, у којима гледамо зло. Ово темеље и на Писму, јер свети апостол Јован (1. посланица, 2. глава): Дјецо, посљедњи је час (1. Јов 2, 18). Такође и свети апостол Павле (Галатима 4, 4) каже: А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега. Затим (1. Кор 10, 11): А све ово њима се догађаше за примјер, а написа се за поуку нама, на које дође свршетак вијекова.
Пошто су сада посљедња времена и крај свијета, јасно је да да је већ у свијет дошао прави антихрист, који треба да дође при крају свијета.
 
Одговор први
По окрутности садашњег времена не може се уистину препознати долазак правог антихриста. Јер све ове невоље и тјескобе, које сада видимо, као што су глад, огањ, ратови, крвопролића, поплаве, суше, неродност земље, мржња међу лажном браћом, гоњења, међусобни ратови; све ово и слично овоме бивало је и прије. Још су окрутнија времена била она када је прва црква излила много крви за вријеме Нерона, Максимијана, Диоклецијана, Домицијана, Трајана, Јулијана и других гонитеља и мучитеља. Да не помињем иконоборачку јерес и колико зла је претрпила црква православна за свете иконе. Ништа од овога није био знак доласка правога антихриста, него само претеча антихристових.
Стога ни садашње вријеме, у којем су невоље и тјескобе, не може да буде прави и нелажни знак антихристова доласка. Јер оно што је заједничко свим временима не може бити одлика одређеног времена.
О овоме јасно и сам Христос Спаситељ говори: Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај (Мт 24, 6).
 
Одговор други
Напријед наведено апостолско писање: Дјецо, посљедњи је час. Затим: А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега.
Ова и њима слична свједочанства из божанског Писма, ако будемо расуђивали по Писму и просторјечију, јасно ћемо видјети да је крај настао одмах при првом доласку у овај свијет нашег Спаситеља, јер је тада, по ријечима апостола Бог послао Сина свога рођеног од жене, а када је дошла пуноћа времена. Тада је и свети апостол Јован, живећи на земљи, писао, учио и говорио: Дјецо, посљедњи је час.
И сами апостолски дани називају се посљедњим у Дјелима апостолским, у глави 2, гдје свети Петар говори: То је оно што је рекао пророк Јоил: И биће у посљедње дане, говори Господ, излићу од Духа мојега на свако тијело (Дап 2, 16-17).
Зар не видиш гдје је почетак посљедњих дана.
Тако, дакле, кад чујеш или нађеш у Писму о посљедњим данима садашњег времена, или свједочанство о посљедњем часу, не мисли да је то неко одређено вријеме кад долази крај свијета, него ово писање схвати као неодређено вријеме.
Треба знати, да се вријеме може двојако разумјети. Једно је одређено вријеме, чија је граница позната свима. Отуда су свака година, мјесец, дан одређено вријеме, јер свима знамо одређени крај. А друго је неодређено вријеме, чији крај уопште не знамо. Тако, кад видимо остарјелог човјека, кажемо да му је посљедње вријеме, али неодређено, јер не знамо тачно кад ће старцу бити крај. Слично овоме и ово треба разумјети. Од Христова рођења и од апостолских времена, одмах је настао крај времену, и посљедњи час, како кажу апостоли. Али тај крај и посљедње вријеме је крајње неодређено, јер његова граница није никоме позната, осим јединоме Богу, по истинитој ријечи Господњој: А о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески, ни до Ота мој сам (Мт 24, 36).
Зато изабрани сасуд свети Павле, видећи да се Солуњани узнемирују, мислећи да је дан Господњи близу, чврсто их увјерава говорећи: Молимо вас, браћо… не дајте се лако поколебати умом, нити уплашити, ни духом ни ријечју, ни посланицом – тобоже нашом – као да је већ настао дан Христов. Да вас нико не превари ни на који начин (2. Сол 2, 1-3).
О посљедњем часу и крају времена, о којима апостоли говоре, неки од благоразумних овако умују: Цијели вијек овога свијета, од Адама до данас, изображава се вијеком људског живљења. И као што човјек, мали свијет, грчки МИКРОКОСМОС, има три стадија: младост, зрелост и старост, тако и велики свијет, грчки МАКРОКОСМОС, има своја три стадија, који су три закона: Први закон природни, од Адама до Мојсија, и то је младост свијета. Други закон је Мојсијевски, од Мојсија до Христа, и то је вријеме зрелости. Трећи закон еванђелски, или нова благодат, и то је старост свијета, и посљедњи час, о коме говори свети Јован: Дјецо, посљедњи је час.
Неки и другачије дијеле сличност малог и великог свијета:
Прво, младенство и безглагољство (вријеме неговорења)
Друго, дјетињство
Треће, узраст
Четврто, младићство
Пето, вијек зрелости
Шесто, постарјелост
Седмо, старост
Са ових седам степени слаже се вијек овога свијета.
Прво, од Адама до Потопа било је младенство и безглагољство свијета.
Друго, од Потопа до грађења вавилонске куле и раздјељења језика, било је дјетињство свијета.
Треће, од раздјељења језика и од рођења Аврамова до Мојсија био је узраст свијета.
Четврто, од Мојсија преко судија израиљевих, па до царева израиљевих и Самуила, било је младићство свијета.
Пето, од Самуила и цијелог времена царева Израиљских и Јудејских, па све до пресељења у Вавилон, био је вијек зрелости свијета.
Шесто, од пресељења у Вавилон и свог времена кнезова и свештеника Јудејских, била је постарјелост свијета.
Седмо, од Христа па до Страшног суда настала а је старост свијета, и посљедњи час и крај времена, како каже Писмо.
Међутим, већ сам рекао, да овај крај времена и посљедњи час, уопште није одређен. И као што људској старости вријеме није одређено, јер нико не зна кад ће остарјели умријети, тако је и старост овога свијета веома неодређена. Ко може тачно да зна гдје јој је граница? Коме се открила ова тајна од вјечности сакривена? Зато Христос право говори: А о дану томе и часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам. Јер како је било у дан Ноја, тако ће бити и долазак Син човјечијега. Јер као што у дане пред потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човјечијега… . Стражите, дакле, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш. Али ово знајте. Кад би знао домаћин у које ће вријеме доћи лопов, стражио би и не би дао да му провале кућу. Зато и ви будите спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син Човјечији (Мт 24, 36- 44).
Видиш ли како нам Христос заповиједа да будемо спремни, и да стражимо, на његов долазак, не испитујући знатижељно скривену тајну. Гадан је пред Богом онај који испитује неиспитиве судбе Божије. Јер и тајне царева земаљских пажљиво се чувају, да их не сазна обичан народ и да не дођу у јавност. Као што каже Анђео Товији у глави 11: Добро је чувати тајну цареву.
А колико тек тајна Цара над царевима и Господара над господарима воли да се чува, а испитивање мрзи. Несташе они који испитују, вели Псалмопјевац. Због тога нас увјерава Дух Свети и књизи Исуса сина Сирахова, у глави 3: Не тражи више од себе, и јаче од себе не испитуј. То ти је заповјеђено да ово разумијеш: није ти потребна тајна. Не распитуј сувише о дјелима својим, јер она која су изнад људског разума нису ти позната. Јер многе превари њихово уображење, и зло уображење погуби им савјест.
Ово и велики Павле говори Римљанима, у глави11: Не поноси се, него се бој. И даље: Да не мудрујете сами (Римљ 11, 20 и 25).
А о знатижељним испитивачима који се надимају гордошћу разума каже (Римљанима у глави 1. ): Залудјеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово (Римљ 1, 21).
Њихово незнање хотећи посрамити, каже: Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати (1. Кор 8, 2).
Пази шта и Христос каже знатижељним незналицама, који божанско Писмо не тумаче по правом смислу: Варате се, не знајући Писма ни силе Божије (Мт 22, 29).
Како је добро и како је красно имати разум и стицати мудрост, која је вриједнија од злата и сребра и драгог камења, као што вели Свето писмо. Али ако се разум не покорава светој цркви, учењу и догматима православним, то није разум, него лудост и највећа будалаштина. О овоме јасно говори свети апостол Јаков у глави 3: Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине. Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска. Јер гдје је завист и свађа, ондје је неслога и свака зла ствар. А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемјерна (Јак 2, 14-17).
Зато свети Златоусти гордост разума пореди са коњском снагом. Јер као што коњ бјесан, тврдоглав и неукротив, ако се жвалама и уздом јаче не притегне, те остане коњанику непокорив, наноси велику штету. Тако и разум, који се не покорава истинском светоотачком учењу и догматима свете православне цркве, рађа велике невоље, свађе, раздоре, буне и најгоре несреће.
Оваквом гордошћу разума некада су боловали, и сада тешко болују, безбожни Јудеји, непокоравајући се пророчким ријечима, које жестоко изобличава свети апостол Стефан у Дјелима апостолским, у седмој глави, говорећи: Тврдоврати и необрезана срцем и ушима, ви се свагда противите Духу Светоме; како оци ваши, тако и ви (Дап 7, 51).
Овакви су били, и сада су, јеретици и одступници од свете цркве, који гордошћу разума, као незауставивим коњским налетом, растргоше ланце закона Божијег, и јарам црквених и саборских одредби одбацивши, најгорим дјелима испуњавају ријечи Псалмопјевца: Раскинимо свезе њихове, и збацимо са себе јарам њихов (Пс 2. 3). Али, шта слиједи? Онај, што живи на небесима, смије се, Господ им се подсмијава. Па им говори у гњеву својем и јарошћу својом збуњује их (Пс 2. 4-5).
Пошто је, дакле, то тако, ако неко жели вјечно спасење, ако намјерава да буде прави син цркве православне, и у њој као у Нојевом ковчегу жели да избјегне потоп, ако некога хвата страх страшног грома анатеме од богоносних облака, сабора светих који грми и побијеђује душу и тијело непокоривих. Оваквоме предстоји да своју болест и тврдоглаву гордост разума лијечи утврђеним црквеним догматима, као најслађим јармом Христовим обремењен. Звјерско пак непокорство, уздама православних кротити и у свему се повиновати светој православној цркви као вољено чедо матери својој, по заповијести Господњој: Поштуј оца и матер своју.
И као што говори свети Павле, 2. Коринћанима, глава 10: Треба покоравати сваку помисао на послушност Христу (2. Кор 10, 5).
Ако се неко не покорава светој цркви источној, и презревши њену власт коју води Дух Свети својом премудрошћу, и слиједи своје испразно мудровање и нестабилном као паучина мишљењу, овакав пренебрегавши тврди камен, полаже „на пијеску своје здање, на које навали ријека, и задуваше вјетрови, и одмах се сруши. И његов пад бјеше велики“.
Оваквог Христос, који је сам истина, назива ђаволом, који је мећу добро сјеме правог учења посијао кукољ. А свети оци таквога називају вуком грабљивим, који хаљину невјесте свете цркве Христове исткану од узвишеног богословља страшно кида. И шта више има да кажем’. Мач који излази из уста Христових оваквога као иструли и усмрђени, одсијеца од тијела свете цркве: Ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт 1817).
Зато, људи браћо, чеда рода Аврамова по обећању, одбацивши знатижељно испразно мудровање, које долази од ђаволске покварености, паштимо се да са сваким сагласјем и једнодушношћу прослављамо Божанство, знајући да Бог насељава једнодушне у свој небески дом. За ово узносимо свакодневне молбе, вапијући: И дај нам једним устима и једним срцем славимо и пјевамо пречасно и величанствено име твоје…
Која пријатнија пјесма може бити Богу, од оне која, као од десетоструних гусала, једнодушно од верних одјекује, коју као своју љубљену музику треба од нас Дух Свети, код Псалмопјевца у псалму 150: Хвалите га уз псалтир и гусле, хвалите га уз жице и орган (Пс 150, 3-4).
Овако је кад су сагласна срца истомишљеника.
За ово нас моли и свети Павле. Погледај с коликом ревношћу, у Филипљанима , глава 2: Ако, дакле, имате неку утјеху у Христу, ако ли топлину љубави, ако ли заједницу Духа, ако ли саосјећање и самилост. Употпуните моју радост, да исто мислите, да исту љубав имате, једнодушни, једномислени: ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смирењем сматрајте један другога већим од себе (Филипљ 2, 1-3).
Исто то говори и у првој посланици Коринћанима, у првој глави: Молим вас пак, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли (1. Кор 1, 10).
О овом једномислију својих вјерних и Христос Спаситељ моли свога предвјечнога Оца, говорећи: Оче свети, сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно као ми (Јн 17, 11).
Ово је слика и прилика троипостасног и једносуштног Божанства, када вјерни у љубави и у једној мисли пребивају. Јер као што се Бог у три лица, прославља, иако је један Бог због једне суштине и хтјења, тако и вјерни Божији, иако су различити лицима, ако се сједињују вољом, једном мисли и хтјењем у свему су једно ка спасењу. О, колики особити лик и подобије триипостасног божанства на себи носе. Њему нека је слава, част и поклоњење, од сваког рода небеског, земаљског и подземаљског, у вијекове несједињених. Амин.
 
Од многе жалости и с болом срца написах вам са многим сузама, не да се ожалостите него да познате преобилну љубав коју имам према вама.
(2. Кор 2, 4)
 
Ово предајем на расуђивање сваком богомудром припаднику свете православне и католичанске Цркве, спреман да исправим ако сам у нечему погријешио.
 
Превео са црквенословенског језика у граду Дубровнику, љета Господњег 2014. мјесеца октобра, протојереј-ставрофор СЛАВКО ЗОРИЦА, парох дубровачки и Инспектор богословија СПЦ.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У овом тексту, у његовом црквенословенском изворнику, истакнута су велика слова црвене боје, а која, кад се по реду прочитају, одају име аутора које гласи: СТЕФАН МИТРОПОЛИТ РЈАЗАНСКИ МУРОМСКИЈ.
  2. У Дјаченковом рјечнику о Гогу и Магогу се овако говори: “ Код Језекиља у глави 38 и 39 описују се они који су се населили у земљу Магога. У Сирији је постојао град Магог, који су Грци прозвали Јерапољ, тј. сирски свештени град, по свједочанству Плинија књ. 5, гл. 25. И тако се под именом Гога и Магога разумију цареви асирски и околних земаља. У Откривењу 20, 7, те ријечи се употребљавају као израз за невјерујуће људе посљедњег времена – антихриста и његове људе“ (Григориј Дјаченко, Полниј церковно-славјанскиј словар, Москв 1993, стр. 126) Напомена С. З.

 


Припремио:
Иван Ташић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *