NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pokajanje i ispovest » ZNAČAJ I ZNAČENJE POKAJANJA

ZNAČAJ I ZNAČENJE POKAJANJA

Protojerej Mateja Matejić

ZNAČAJ I ZNAČENJE POKAJANJA
U mnogotematskoj sadržini Svetoga pisma, tema pokajanja se ističe doslednošću i neprekidnošću. Ona protiče kroz ceo Stari i Novi zavet i vidno je prisutna u učenju Svetih otaca i u našim liturgijskim molitvama i pesmama.
Ovo nije slučajnost. Kako nam istorija pokazuje, greh je, nažalost, bio oduvek sadrug ljudi u svim geografskim oblastima i u svim istorijskim dobima. U nacionalnim, društvenim i ličnim nevoljama, greh je bio makar faktor koji ih je izazivao, ako im nije bio i jedini uzrok. U želji da pomogne čovečanstvu, Sveto pismo, Crkva i Sveti oci su ukazivali i ukazuju na pokajanje kao lek za nacionalne, društvene i lične nevolje.
Neobično veliki broj biblijskih mesta u kojima se pominje pokajanje ukazuje na značaj pokajanja. Uporan priziv na pokajanje, prisutan u Svetom pismu, upućivan je narodima i pojedincima koji su živeli u dalekoj prošlosti. Međutim, on je upućen i narodima i pojedincima koji sada žive i koji će živeti u budućnosti. Greh je bio srozavanje čovečanstva kroz celokupnu ljudsku istoriju, a pokajanje je bilo sredstvo za preporod i uzdizanje ljudskih bića i za poboljšanje životnih uslova u ovom, i spasenje u zagrobnom životu. Kada čitamo ili slušamo biblijske navode o pokajanju, važno je da ih smatramo ne samo kao poziv na pokajanje narodima i pojedincima u prošlosti već kao poziv upućen nama. Šta je u prošlosti bilo govoreno Izrailjcima, odnosi se i na sve nas sada. Ne samo hrišćani već svi narodi sveta treba da primene na sebe biblijski i liturgijski poziv na pokajanje.
U vreme kada su Izrailjci bili udaljeni od svoje zemlje i rasejani po raznim narodima, njima je bio dat ovaj savet:
Kad dođe na tebe sve ovo, blagoslov i kletva koju iznesoh preda te, ako ih se opomeneš u srcu svom, gdje bi god bio među narodima, u koje te zagna Gospod Bog tvoj, i obratiš se ka Gospodu Bogu svojemu i poslušaš glas njegov u svemu što ti ja zapovjedam danas, ti i sinovi tvoji, iz svega srca svojega i iz sve duše svoje, tada će Gospod Bog tvoj povratiti roblje tvoje i smilovaće se na tebe, i opet će te sabrati između svijeh naroda, po kojima te bude rasejao Gospod Bog Tvoj. (Knjiga ponovljenih zakona 30:1-3)
Kao što su Izrailjci bili rasejani u prošlosti, tako su sada rasejani milioni ljudskih bića raznih narodnosti. Setimo se samo koliko su stotina hiljada Srba rasejani u toku Drugog svetskog rata i posle najnovijih ratnih događaja u Jugoslaviji. Gorenavedena poruka Izrailjcima se odnosi isto toliko i na njih koliko se odnosila na Izrailjce. Treba da misle na to da stotine hiljada drugih Srba nisu imali sreću da prežive rat, građanski rat i pokolje. Oni koji su imali sreću da prežive i, mada rasejani širom celoga sveta, našli su utočište u raznim zemljama daleko od svoje rodne grude, ne treba da zaborave opomenu svetoga apostola Pavla: Jer žalost koja je po Bogu donosi za spasenije pokajanje, za koje se nigda ne kaje, a žalost ovoga svijeta smrt donosi. (2 Kor 7:10)
Važnost pokajanja se takođe potvrđuje kontinuitetom poziva na pokajanje prisutno u Svetom pismu. Izrailjci su grešili protivu Boga:
I Gospod opominjaše Izrailja i Judu preko svijeh proroka i svijeh vidjelaca govoreći: „Vratite se sa zlijeh puteva svojih i držite zapovijesti moje i uredbe moje po svemu zakonu koji sam zapovjedio ocima vašim i koji sam vam poslao po slugama svojim prorocima. (Jer 17:13)
Prorok Jeremija im prenosi sledeću poruku od Boga:
I slah k vama sve sluge svoje proroke za rana jednako govoreći: vratite se svaki sa puta svoga zloga, i popravite djela svoja i ne idite za drugim bogovima služeći im, pak ćete stati u zemlji koju sam dao vama i ocima vašim, ali ne prignuste uha svojega niti me poslušaste. (Jer 35:15)
Ako pomislimo na to koliko mnogo raznih „bogova“ služe savremeni ljudi, onda će se čovek složiti da se ova poruka proroka Jeremije odnosi i na nas.
Proroci su za pokajanje upotrebljavali izraze povratak Bogu, odvratiti se, i ispravljati puteve. Tako je prorok Jeremija objavljivao: Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadosti svoje ispred mene, nećeš se skitati. I klećeš se istinito, vjerno i pravo: „Tako da je živ Gospod.“ I narodi će se blagosiljati Njim, i Njim će se hvaliti.“ (Jer 4:1-2)
U sličnom tonu i sličnim rečima i drugi proroci su prizivali Izrailjce da se pokaju. To se može videti čitajući proroštva proroka Jezekilja 14:6; 18:21-22 i 18:30-31, i proroka Isaije 55:7.
Prorok Jeremija navodi konkretno dela pokajanja:
Nego doista popravite svoje putove i dela svoja, i sudite pravo između čovjeka i bližnjega njegova. Inostrancu, siroti i udovici ne činite krivo, i krvi prave ne proljevajte na ovom mjestu, i ne idite za drugim bogovima na svoje zlo. Tada ću učiniti da stanujete od vijeka do vijeka na ovom mjestu, u zemlji koju sam dao ocima vašim. (Jer 7:5-7)
Poslednji starozavetni prorok, sveti Jovan Krstitelj, taj „anđeo u ljudskom telu,“ i most između Starog i Novog zaveta, završava doba Starog zaveta pozivom na pokajanje: U ono doba dođe Jovan Krstitelj i učaše u pustinji Judejskoj. I govoraše: „pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko.“ (Mt 3:1-2)
Sveti Marko i sveti Luka u svojim jevanđeljima navode da je sveti Jovan propovedao krštenje pokajanja za oproštenje grijeha. (Mk 4:1;Lk 3:3). Apostol Petar (Dap 13:24) i apostol Pavle (Deap 19:4) su takođe navodili ovaj važni deo misionarske aktivnosti svetoga Jovana Krstitelja.
Stari zavet se završio pozivom svetoga Jovana na pokajanje. Novi zavet je počeo istim tim pozivom Gospoda našega Isusa Hrista: Od tada poče Isus učiti i govoriti: „Pokajte se, jer se približi Carstvo nebesko.“ (Mt 4:17)
Apostoli Gospoda Isusa Hrista su bili takođe poslani da propovedaju pokajanje radi oproštaja grehova:
Tada im otvori um da razumiju pisma. I reče im: tako je pisano, i tako trebalo da Hristos postrada i da ustane iz mrtvijeh treći dan; i da se propovijeda pokajanje u ime njegovo i oproštenje grijeha po svijem narodima počevši od Jerusalima. (Lk 24:45-47)
Zadatak koji je Gospod Isus Hristos postavio svojim apostolima, oni su vršili: I otišavši propovijedahu da se treba kajati.“ (Mk 6:12) Izvanredno važni poziv na kajanje, koji je vekovima upućivan samo Izrailjcima, sada je, u Novom zavetu, upućen svim ljudima u celom svetu.
Apostoli su prizivali na pokajanje kako grupe ljudi, tako i pojedince, kako su to činili i proroci. Sveti Petar se obratio grupi ljudi pozivajući ih da se pokaju, kako je zabeleženo u Delima apostolskim 3:19: Pokajte se dakle, i obratite se da se očistite od grijeha svojijeh. Da dođu vremena odmaranja od lica Gospodnjega.
Kao primer prizivanja pojedinaca na pokajanja, navodimo obraćanje svetoga apostola Petra Simonu mađioničaru:
Pokaj se dakle od ove svoje pakosti, i moli se Bogu da bi ti se oprostila pomisao srca tvoga. Jer te vidim da si u gorkoj žuči i u svezi nepravde. (Dap 8:22-23)
Apostol Pavle nije bio sa ostalim apostolima kada im je Gospod Isus Hristos otvorio um da razumeju pisma. (Lk 24:45) i poslao ih da propovedaju pokajanje i da krštavaju. U to vreme on je još uvek bio Savle, nemilosrdni gonilac hrišćana. Na putu za Damask, gde je pošao da hapsi i goni hrišćane, javio mu se Gospod Isus Hristos i tada mu je „otvorio um“ i obratio ga, rekavši mu:
Nego ustani i stani na noge svoje; jer ti se za to javih da te učinim slugom i svjedokom ovome što si vidio i što ću ti pokazati, izbavljajući te od naroda Jevrejskoga, i od neznabožaca, kojima ću te poslati da im otvoriš oči i da se obrate od tame k vidjelu i od oblasti sotonine k Bogu, da prime oproštenje grijeha i dostojanje među osvećenima verom mojom. (Dap 26:16-18)
Posle svoga obraćanja u hrišćanstvo, sveti apostol Pavle je postao neumorni misionar i Hristov „sosud izabrani“. Njegovo misionarenje je izazvalo gnjev i mržnju njegovih savremenika nehrišćana. Optužili su ga da krši zakon, te je bio izveden pred kralja Agripu da mu se sudi. Braneći se, sveti apostol Pavle je izjavio da je bio poslušan „nebeskoj viziji“, to jest Hristu:
Za to, care Agripa, ne bih nepokoran nebeskoj utvari; nego najprije onima koji su u Damasku i u Jerusalimu, pa potom i po svoj zemlji Jevrejskoj i neznabošcima propovijedah da se pokaju, i da se obrate k Bogu čineći djela dostojna pokajanja. (Dap 26:19-20)
Kao što su apostol Petar i ostali apostoli prizivali grupe ljudi i pojedince da se pokaju, tako je činio i apostol Pavle. On svoje misionarenje nije ograničio samo na Izrailjce, već ga je proširio i na građane drugih naroda, u saglasnosti sa svojim ubeđenjem: Ne gledajući dakle Bog na vremena neznanja, sad zapovijeda svima ljudima svuda da se pokaju.“ (Dap 17:30)
Pokajanje kao akt i kao proces
Pokajanje je i akt i proces. Najbolje je prikazano i kao akt i kao proces u Hristovoj alegoriji o bludnom sinu (Lk 15:11-32). Alegorija je narativna struktura u kojoj se opisuje događaj koji se ne ograničava na vreme, mesto niti na lica ili lice koje se u njoj javlja. Radi toga je i metaforična i univerzalna: bludni sin iz alegorije Isusa Hrista može biti, „svaki čovek“.
Pretpostavljam da smo svi upoznati sa sadržinom alegorije o Bludnom sinu. Zbog toga je neću navesti u celini, ali moram da navedem nekoliko stihova da bih ilustrovao primedbe koje imam nameru da učinim.
a) Od dva brata, mlađi je tražio od oca da mu da deo imanja koji mu pripada (15:12);
b) Pokupi mlađi sin sve svoje i otide u daljnu zemlju (15:13);
v) Prosu imanje svoje živeći besputno (15:13);
g) „A kad potroši sve, postade velika glad u ovoj zemlji. I on se nađe u nevolji; (15:14);
d) Postade sluga jednog građanina te zemlje (15:15);
đ) „I on ga posla u polje da čuva svinje,“ (15:15);
e) „I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše,“ (15:16);
ž) „A kada dođe k sebi,“ (15:17) uvdeo je da i sluge njegovog oca bolje žive nego on;
z) Odlučio je da se vrati svome ocu (15:18), da prizna da je pogrešio (15:18) i da ga moli za oproštaj (15:19);
i) Učinio je sve što je rekao da će učiniti: vratio se svome ocu priznao da je pogrešio i molio ga za oproštaj (15:20-21);
j) Otac ga je primio sa radošću (15:22-24).
Simvolični, metaforični nivo ove alegorije je zapravo naša ljudska stvarnost. Ne samo svaki pojedinac već i svaki narod može biti „bludni sin“. Otac bludnog sina u alegoriji je naš Nebeski Otac koga ponekad napuštamo i odlazimo u „deleku zemlju“. Tu „daleku zemlju“ je vrlo dobro prepoznao i ovako opisao Xorx Barois:
Daleka zemlja u koju je bludni sin odlutao je slika sveta u kome su ljudske delatnosti, pa čak i njihove dužnosti, u suprotnosti jedna sa drugom i nisu usmerene ka jednom cilju, svet nebuloznih traganja, iluzornih nastojanja, žudnje za hranom koja ne čini sitim i pićem koje ne utoljava žeđ, svet u kome sve u svemu ništa nema smisla, koji je preplavljen neistinama, prevarom i grehom; savršeno suprotan svetu koji je Bog stvorio a Sin i Duh potencijalno obnovili. (Biblijska čitanja u pravoslavnom bogosluženju, str. 25)
Nije teško uvideti da je „daleka zemlja“ kako ju je opisao Barois, zapravo naš svet.
Ako i kada narodi i pojedinci napuste Nebeskog Oca, i oni se nađu u „dalekoj zemlji,“ duhovnoj pustinji gde trpe duhovnu glad i žeđ. U nedostatku duhovne hrane, hrane se svakojakim otpadom, čiji je jedan primer pornografija.
Prvi korak pokajanja je „dolazak sebi“, uviđanje svoje pogreške i nedela. Međutim, bojim se, u našoj sredini, kao i u drugim savremenim društvima, veoma je teško „doći sebi,“ jer granična linija između dobra i zla, pravde i krivde, ili je potpuno izbrisana ili je veoma zamračena. Kada se misli i deluje prema principu „cilj opravdava sredstvo“, zlo se često smatra dobrim, a pogrešno se smatra ispravnim. Kao ilustracija te perverznosti je bombardovanje gradova i sela, razaranje bolnica, škola, mostova i kuća, ubijanje nedužnih građana radi „humanitarnih razloga“.
Mnogi se ponašaju prema prvom delu rečenice koju je napisao apostol Pavle: „Sve mi je slobodno“ (1 Kor 6:12) ali zaboravljaju drugi deo te rečenice u kojoj stoji: „…ali nije sve na korist.“ (6:12). Ne shvataju da je neodgovorna sloboda u stvari ropstvo. Na to je ukazao apostol Pavle u tom istom stihu: „…sve mi je slobodno ali neću da što ovlada mnome.“ (6:12) Nije onda čudo što su ogovaranje, laganje, obmanjivanje, krađa, vršenje preljube i drugih nemoralnih dela toliko rašireni u našem društvu od vrha do dna.
Drugi korak u pokajanju je donošenje odluke da se vratimo Ocu. I proroci i apostoli su upotrebljavali reč vratiti se, da označe pokajanje. Prorok Jeremija je prorokovao:
Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadosti svoje ispred mene, nećeš se skitati, i klećeš se istinito, vjerno i pravo: tako da je živ Gospod. I narodi će se blagosiljati njim, i njim će se hvaliti. (Jer 4:1-2)
Isti prorok priziva: „… vratite se dakle svaki sa svojega puta zloga, i popravite putove svoje i djela svoja.“ (Jer 18:11)
Proroci su takođe nazivali pokajanje odvratiti se, i ispravljati puteve svoje. Prorok Jezekilj, objavljujući Gospodnji zahtev Izrailjcima, govorio im je: „… odvratite se i odstupite od gadnijeh bogova svojih, odvratite lice svoje od svijeh gadosti svojih.“ (Jez 14:6)
Prorok Isaija za pokajanje koristi reč ostaviti put svoj. „Neka bezbožnik ostavi svoj put i nepravednik misli svoje; i neka se vrati ka Gospodu, i smilovaću se na nj, i k Bogu našemu, jer prašta mnogo.“ (Is 55:7)
Treći korak u procesu pokajanja je izvršavanje namere vraćanja Ocu, priznavanje grešaka i nedela, i molba za oproštaj. Za pravoslavne hrišćane ovaj se korak ostvaruje kroz Svetu tajnu ispovesti.
Nažalost, protestanti su ukinuli ovu Svetu tajnu i lišili svoje vernike ove mogućnosti. Zato nije čudo da je Sveta tajna ispovesti zamenjena savetovanjem psihijatara, grupnim terapijama i sličnim surogatima. Možda je to od neke koristi za one koji osećaju potrebu da rasterete svoju savest, ali to niukom slučaju nije povratak Ocu.
Čak i neki pravoslavni hrišćani sumnjaju u potrebu ispovesti i izbegavaju je. Neki od njih opravdavaju svoje odbacivanje ispovesti govoreći da Gospod zna njihove grehove i pogreške čak i ako ih oni ne ispovede i pre nego što ih ispovede. To je tačno. Međutim, pripremajući se za ispovest, I dok se ispovedamo, mi ponekad sazanajemo veoma mnogo o samima sebi, a to je veoma važno ako želimo da ispravimo puteve svoje.
Ne mogu nikada da zaboravim razgovor sa jednom dragom prijateljicom nekoliko dana pre njene smrti. Kada sam je posetio u bolnici, ona je već znala da će uskoro umreti i to mi je rekla, dodajući: „Ali ja se ne bojim, jer sam se pomirila sa Bogom i sa samom sobom.“ Pre nego što sam imao prilike da nešto kažem u vezi sa tim, ona je nastavila:
Oče, ja sam prestala da se molim Bogu… „Šta?“,ja sam je prekinuo uplašeno. Da, oče, ja mu se ne molim, ali ja mu govorim celoga dana i skoro cele noći. Znaš, ne mogu da spavam, Prisećam se svih svojih srditih i nepriličnih misli i reči, svih mojih loših dela, i ja mu sve to kažem. Znam da je On znao sve to i pre nego što sam mu, a i da mu nisam kazala. Ali, slušajući samu sebe dok Njemu govorim, uvidela sam po prvi put u životu kakva sam osoba bila. I, oče, žao mi je, toliko mi je žao što nisam bila bolja.
Bog da blagoslovi njenu dušu! Verujem da je Gospod oprostio njene grehove i njenu dušu primio kao što je otac primio bludnoga sina iz Hristove alegorije. Njenu žalost što nije bila bolja osoba je, rekao bih, osećao i prorok Jeremija koji kaže: „Jer pošto se obratih, pokajah se; … jer se posramih i stidim se što nosim sramotu mladosti moje.“ (Jer 31:19)
Pravo, istinsko pokajanje prati i molitva. U Drugoj knjizi dnevnika zabeležena je Gospodnja poruka narodu:
Ako zatvorim nebo da ne bude dažda, ili ako zapovedim skakavacima da popasu zemlju, ili ako pustim pomor na narod svoj, I ponizi se narod moj, na koji je prizvano ime moje, i pomoli se, i potraži lice moje i povrati se od zlijeh putova svojih, i ja ću tada uslišati s neba i oprostiću im grijeh njihov, i iscjeliću zemlju njihovu. (2 Dn 7:13-14)
Naša molitva je razgovor sa Ocem Nebeskim. Nije važno da li izgovaramo tradicionalne molitve koje su sastavili Sveti oci ili svoje lične. Molitve koje su sastavili Sveti oci su kao železničke šine koje nas vode u pravcu Oca Nebeskog. Oni su bili sposobniji od nas da formulišu razgovore sa Bogom, a molitve koje su oni sastavili obično izražavaju ono što bismo i mi želeli da izrazimo.
Prorok Joilj pominje još dva pratioca pokajanja: „Za to, još govori Gospod: obratite se k meni svijem srcem svojim i posteći i plačući i tužeći. I razderite srca svoja a ne haljine svoje, i obratite se ka Gospodu Bogu svojemu, jer je milostiv i sažaljiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i kaje se oda zla. (Jl 2:12-13)
Reči plačući i tužeći koje prorok upotrebljava, sinonimi su za kajati se i žaliti. Onaj ko se ne kaje i ne oseća žalost zbog svojih nedela neće nalaziti nikakvu potrebu da se kaje.
Da bi se shvatio odnos između posta i pokajanja, treba imati na umu da je post upražnjavanje samokontrole i samodiscipline ne samo što se tiče ograničenja u ishrani već i u odnosu na misli, reči i dela. Post koji se svede samo na ograničenja koja se odnose na ishranu je samo „privremeni vegetarijanizam“. On može biti koristan za naše telo i zdravlje, ali to nije „povratak Ocu“.
Istinski post nije samo uzdržavanje od mrsne hrane, već i uzdržavanje od činjenja zla i povećani napor u činjenju onoga što je pravo i dobro. Samo takav post jeste zaista sastavni deo pokajanja.
Ne mogu da odolim a da ne navedem poduži tekst iz propovedi proroka Isaije zabeležen u pedeset i osmoj glavi. Tamo je data veoma jasna definicija istinskog posta. Svoju poruku je prorok uputio njegovim savremenicima koji su pitali Boga: „Za što da postimo, vele, a ti ne pogleda, mučismo duše svoje, a ti ne htje znati?“ (Is 58:3), ali Božiji odgovor, koji prorok prenosi, jeste istovremeno i odgovor našim savremenicima koji misle i govore da je post nepotreban. Ovo je odgovor, koji prorok pruža kao odgovor Gospodnji:
Gle, kad postite činite svoju volju i izgonite sve što vam je ko dužan. Eto postite da se prepirete isvađate i da bijete i da bijte pesnicom bezbožno. Nemojte postiti tako kao danas, da bi se čuo gore glas vaš. Taki li je post koji izabrah da čovjek muči dušu svoju jedan dan; da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostrijet i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu? A nije li ovo post što izabrah: da razvežeš sveze bezbžnosti, da razdriješiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene, i da izlomite svaki jaram? Nije li da prelamaš hljeb svoj gladnome, i siromahe prognane da uvedeš u kuću; kad vidiš gola da ga odjeneš, i da se ne kriješ od svojega roda? Tada će sinuti vidjelo tvoje kao zora, i zdravlje će tvoje brzo procvasti, i pred tobom će ići pravda tvoja, slava Gospodnja biće ti zadnja straža. Tada ćeš prizvati, i Gospod će te čuti; vikaćeš, i reći će: evo me. Ako izbaciš između sebe jaram i prestaneš pružati prst i govoriti zlo; I ako otvoriš dušu svoju gladnome, i nasitiš dušu nevoljnu; tada će zasjati u mraku vidjelo tvoje i tama će tvoja biti kao podne. (Is 58:3-10)
Da zaključim: pokajanje je neophodna potreba. Pokajanje ne samo što će nam pomoći da mi budemo bolji, nego će i svet u kome živimo biti bolji takođe. Jer, kako je Xorx Barois naglasio: „Nema leka za zla našega vremena ako se ne vratimo Bogu, jer svet u kome živimo nije normalan svet, nego pustinja.“ (Biblijska čitanja u pravoslavnom bogosluženju, 25)
 
protojerej-stavrofor
Mateja Matejić
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *