Зло од наших ближњих

Питање:
Помаже Бог часни оци! Хвала Вам на великом труду који улажете да нам свима помогнете, читајући туђа писма и сагледавајући туђе муке, учимо једни од других… Имам велики проблем са самом собом и бојим се да нешто погрешно не кажем, читајући књигу оца Тадеја о томе да не треба о родитељима ништа лоше рећи, судити, али ја не знам како више да се носим са проблемом у својој породици. У питању је мој отац…Ја сам удата и не живим са њима, али се често виђамо, иако оца заиста избегавам јер нас двоје једноставно не можемо да се састанемо, а да не избије свађа. Молим се Господу за њега, имао је тешко детињство, два убиства и два самоубиства у најближој породици, смрт моје сестре, девојке, смрт младог братанца, буквално од њих шесторо деце нема никог да није имао трагедију у породици. Знам да је тешко носити се са тиме, посебно без Бога, он је атеиста, али то му не даје за право да се понаша како се понаша…Понижава моју мајку речима, економски, она је домаћица, скромна жена, вредна, штедљива, шта све не каже, јуче ми је рекла да ће се убити, плашим се, она је једном када сам мала била то и покушала попивши пуно неких таблета…Крије од ње све, она не зна ни коме даје новац ни колико има, ако му се нешто деси, нема динара у кући за сахрану, дотле је дошло…Имао је удес пре једно две недеље, добро је остао жив, Господ га опомиње, али он још гори постао…Сваки динар што нам је дао од рођења, он је писао у свеску, сваки комад одеће купљен, ја то не могу да схватим, да неко има децу и гледа их као нешто што му троши паре, иако је моја мајка и плела и шила и јако смо скроме све три увек биле, никад ни на летовање ни зимовање, ништа, није мени жао, али не могу више да гледам да мајци броји сваки комад хлеба и понижава је и назива свакаквим именима. Ја знам да је то њен крст, али она је очајна…Мисли о самоубиству ме брину…Они се не исповедају, не причешћују, не иду у цркву, смрт сестре је сада предмет међусобног оптуживања (наркоманка је била) . Тати је одувек душевна храна била да нас, своје најближе блати пред другима. Све сам ја то преболела, некада ме јело као киселина. Сада осећам само сажаљење према тој заробљеној души, сам себе заробио, паре су ми једини идол, само да има, да други мисле да има, а у кући се броје залогаји хране, пред светом, да зајми другима, да се покаже, а мами крије све то. Не могу да схватим да неко свог скормног брачног друга сматра за неког коме се не може веровати, а верује сваком другом. Ја све мислим да су то комплекси из тешког детињства, па га правдам, али опет, ако тако гледам, како бих онда ја требало према својој деци, да будем као он према нама? Не…Покушала сам с њим да попричам, да му кажем да је мама његов пријатељ, да је брак ствар поверења, он ми је свашта рекао, одбројао колико је пара дао мени за венчање, мојој деци, све пише, хтела сам да му вратим све (2000 евра укупно откад сам се удала, на венчање није хтео ни да ми дође, свадбе није било, није се ту потрошио) , мама прети самоубиством ако му вратим новац…Кажем му да треба да буде срећан што су му деца била здрава, што није лекове плаћао, што није стан за време студирања плаћао (стипендију сам имала) , ништа, што никад приватни час није тражен и плаћен, он набраја кад ми је купио јакну зимску, кад ципеле…Ја не знам да ли као дете треба родитељима да враћам кредит што сам се родила и што су ми основне ствари купљене, заиста основне, по 4-5 година сам носила један комад гардеробе, тако је било, иако мени то не пада тешко, али ја више не знам шта да радим…Зар паре толико човекову душу могу да затрују да му је зао што је рођену децу морао да храни и одева. Покојна сестра је једном приликом поцепала његову свеску у коју је писао све од 1980. и неке шта нам је купио, одећу, обућу, све…Ја не знам да ли је у питању неки ментални поремећај…Лекару нема шансе да оде, кад му се каже, због триглицерида, он мисли да га мрзимо, а камоли да му кажем да иде лекару за живце…А у породици је било душевних болесника, мајка му је у болници за живце умрла, брат и сестра се убили, патили су од неких душевних болести, али ја не знам тачно од цега, он то неће да прича, а знам да су лежали у болници…Бојим се, не знам која је болест у питању, очито да у генима нечег има…Зна он маму и да бије, не често, али зна и то…Она нема где, никад није радила, економски је роб…Ја знам да је та њихова веза на почетку због смрти његовог оца потрешена абортусом, јер није хтео да се жени док оцу не прође година, а мама била трудна. Онда је она после 4 године отишла њему и рекла да као је не узме, да ће се убити…Ја не знам да ли ту уопште љубави и има, да ли је икада и било…Нису они нас ни крстили, саме смо се крстиле, ни на крштењу нам нису били, ни венчани нису…Мени је тешко да гледам све то, родитељи су ми, јасно ми је што је све то тако, јасно ми је да обоје имају свој крст, иако споља гледано може да звучи да је мама жртва, ја знам да смо сви ми грешници и кривци и да морамо да страдамо и знам где је излаз, у посту и молитви, али како се молити за неког ко Христа одбацује, коме су паре кумир, битнији од жене, деце, свега…Пре сам га скоро мрзела, али уз молитву, ја сам то избацила из себе, не мрзим га, жалим га из дна душе, што је себе оковао тако…А и бојим се за маму…Понижава је где стигне, пред непознатим људима у аутобусу, на улици, отворено лаже о неким стварима (нпр, каже да она не да да се купи то или то, да она не да да се иде ту или ту, а у ствари он то брани) …Ја сам мами предлагала да се лепо разведе, ионако у црквеном браку нису, али она каже да неће јер је пола имовине и њено, а зна да јој он ништа неће дати и тако трпи јер са 60 година нема где… Да је узмем себи, ја немам где, ми смо подстанари са малом децом, сељакали се…Мој отац нема ту осећај да помогне, ја то и не очекујем, нити бих узела јер знам да није од срца…Виче на мене што нисам дала паре за сестрин споменик јер је и моје име ставио, а ја сам хтела да платим део, мама није дала и опет каже да ће се убити ако платим за то…Одувек моју мајку назива грдним именима, псује тако страшно, ја не знам да ли сам у животу чула такве псовке, препородила сам се откад сам се удала што то не слушам сваког дана, псује мртву мајку мојој мајци, а ја то мужу свом и он мени никад не бисмо могли да кажемо, не разумем откуд то, како то… Молим вас, посаветујте ме шта да радим, како према њему да се односим, да му не судим, да нешто погрешно не помислим, да не кажем, да не наљутим…Како да се молим за неког ко је толико огрезао…Ја тражим у њему лепе особине, али он као да не жели да буде вољен, нико у кућу не улази, највише воли да је сам, сам, то му је једина жеља, ником у кући и не иде, одбацује људе од себе, једноставно их тера од себе, као да не жели ни са ким ништа да има (у родбини и најближој околини) …Жалим га из дубине душе, али како године иду, он постаје све тежи и тежи човек, никада нешто са људима и није хтео, али сада скоро никако, нико му не ваља, понижава све на свакој основи, расној, верској, образовној, од малих ногу сам то слушала, да сам од тог отрова када сам стасала, годинама морала да се чистим, да гледам људе као једнаке… Опростите на преопсирном писму…Залим оца из дна душе, не мрзим га, али ја не знам како с њим…
Н.Н


Одговор:
Драга сестро, Разумем твоје душевне муке и недоумице. Тешко је гледати зло које долази од наших ближњих. Али, по свему судећи, твој отац је још од својих млађих дана био изложен лошим утицајима у породици, околини и у атеистичком друштву уопште, у коме су многи од нас одрасли. Небројено мноштво људи је страдало од утицаја атеизма и духовне пустоши у којој су живели. Не имајући чврстог ослонца у вери, твој отац је постепено дошао до овога о чему пишеш. Свакако да је ово врста духовне болести, према којој се постављамо исто као и према свакој другој болести: не вреди нам да се љутимо на болесника већ, свесни онога што код њега изазива реакцију, трудимо се, колико је год могуће, да избегавамо све што погоршава то стање. При том, треба такође, да будемо свесни да и ми имамо својих слабости и болести. Због тога је веома важно да се побринеш о свом духовном здрављу, да живиш колико год више можеш молитвено и хришћански, јер ћеш једино тако моћи да помогнеш себи, својој деци и породици, као и својим ближњима. Осим молитава које имаш у Молитвенику, добро би било да редовно читаш Псалме и друге поучне књиге из Светог Писма. Из почетка читај по једну или две главе, остављајући себи времена за размишљање о прочитаном. У свему је главно да се најпре ти учврстиш у вери и на добром путу, па ћеш онда моћи да разумеш и да помогнеш и друге. А, где је много муке, Господ даје и доста утехе.
Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *