НАСЛОВНА » Апологетика, БИБЛИОТЕКА » ЗАШТО ЖИВЕТИ ПО ЗАПОВЕСТИМА? – ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

ЗАШТО ЖИВЕТИ ПО ЗАПОВЕСТИМА? – ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

<p claЂАКОН ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ
ЗАШТО ЖИВЕТИ ПО ЗАПОВЕСТИМА?
ИЛИ ТРИ ЗАБЛУДЕ О ХРИШЋАНСКОМ ЖИВОТУ

 
Нажалост, о хришћанском моралу међу људима далеким од Цркве кружи много лажних стереотипа. И често такви стереотипи, који потичу од незнања, спречавају човека да схвати шта представља живот хришћанина. Да се тај живот не исцрпљује одласком у храм и паљењем свећа.
Човек који пожели да живи хришћанским животом, не схватајући смисао и његове принципе, ризикује да погреши. На пример, догађа се да се човек који не познаје смисао хришћанског живота, покушавши да иде у храм и следи заповести, затим разочара и оде од Цркве.
Из наше историје се можемо сетити „кромпирне побуне“ – када су сељаци спаљивали кромпир који се тек појавио у Русији. Нису знали да је неопходно користити само језгро, већ су јели отровни омотач што је доводило до тровања. Тада су се гневили на кромпир и на државу која је увезла кромпир.
У тако глуп и опасан положај људе стављају незнање и погрешне претпоставке о ономе што не знају! Међутим, када је незнање уклоњено и када су они схватили како се треба односити према тој биљци, кромпир је постао скоро најомиљеније јело у руским породицама.
Да бисмо избегли сличне грешке, хајде да кратко размотримо три основне заблуде о хришћанском животу на које најчешће наилазимо.
 
Прва заблуда
 
Многи људи погрешно доживљавају хришћански морал само као некакав скуп правила. Посматрајући га тако воле да говоре да је то скуп правила, чак и леп, али потпуно неиспуњив.
Заиста, у наше време се чак старозаветне заповести „не убиј“, „не учини прељубу“, и „око за око“ за неке чине недостижним. Шта рећи о Христовим заповестима који по мишљењу свих захтевају много више: „Чули сте како је казано старима: Не убиј: јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме… Чули сте да је казано: Око за око, и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други.“ (Мт. 5: 21-22; 27-28; 38-39)
Ако нецрквени човек мери те заповести својим силама таква правила ће се многима учинити потпуно недостижним.
Заблуда се састоји у томе да ти људи не виде главно – то да чедима Цркве Бог не даје само заповести, већ и силу за њихово испуњавање.
Неки људи мисле да су тобож јеванђелске заповести у принципу неиспуњиве. Да их је Бог дао људима не да би их они испунили, већ као некакав идеал коме се може стремити, али који никада не можеш достићи. И да због свести о немогућности достизања тог идеала људи постану свесни свог ништавила и тако стекну смирење.
Међутим, слични поглед нема ништа заједничко са истином. Он изопачава сам смисао хришћанства.
Јеванђеље у преводу значи „Блага вест“, или ако ћемо сасвим по савременом језику, „сјајна новост“. Али шта може бити сјајно у вести да су људи ништавни и нису способни ни за шта сем за свест о свом ништавилу? И зар се може добрим назвати господар који издаје заповести, које се без сумње не могу испунити, а чије испуњење треба да буде услов за спасење?
Такви људи уподобљавају Бога нацистичком официру из филма „Лавиринт Тавна“, који пред испитивањем ухапшеног партизана који муца говори: ако можеш да избројиш до три а да не замуцаш пуштамо те. Ако не можеш, мучићемо те“. Партизан се труди, изговара „један“, „два“, и на „три“ замуца. Официр одмахује рукама, ето, видиш, сам си крив…
Не, истинити Бог који заповеда „својим сунцем обасјава и зле и добре“ (Мт. 5:45) и „свима даје једноставно и без карања“ (Јак. 1:5), Бог „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине“ (1 Тим. 2:4) – уопште није такав.
За осликавање реалног стања ствари умесније је друго поређење – отац који је видео да је син упао у дубоку јаму. Баца му грану и даје заповест: устани, ухвати се за доњи крај гране и ја ћу те извући. Као што видимо, спасава отац. Међутим, ако син не испуни заповест која му је дата неће се спасити.
У стварности, добра вест Јеванђеља састоји се у томе да се из јаме греха, проклетства и смрти заиста може избавити. Да нема више преграде између човека и Бога, да нам је у Христу Исусу постало могуће да „будемо беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна“ (Фил. 2:15), „јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса“ (Гал. 3:26). Да би верујући, крштени човек постао чедо Божије мора из себе да уклони једино личне грехе и страсти које их рађају. А то се и постиже чувањем заповести. А то је једнако устајању и хватању за грану. То је постало могуће за свакога. У томе се и састоји добра вест Јеванђеља.
Захваљујући ономе што је очовечени Бог урадио пре две хиљаде година на Крсту апсолутно сваки човек сада може да испуни све заповести и тиме се уподоби Ономе Који је позвао: „будите свети, јер сам ја Господ Бог ваш“ (3 Мојс. 20:7). Свако може да буде Светитељ. И заповести не представљају мираж коме се можеш дивити издалека, већ конкретне инструкције за достизање истинске светости.
Ако се односимо према њима као према практичним инструкцијама, лако је видети да Христове заповести нису дате ради отежавања, већ ради олакшавања борбе са грехом, јер објашњавају како достићи потпуно испуњење заповести, које су дате у древном закону.
Ако је Старозаветни закон одвраћао пре свега од спољашњих пројава зла, Исус Христос је научио да се увиде и одсеку сами корени греха. Својим заповестима Он је открио да се грех рађа у нашем срцу. Неопходно је зато почети борбу са грехом чишћењем срца од лоших жеља и мисли, јер „из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле“ (Мт. 15:19).
Да поновимо, Он није само објаснио како то урадити, већ даје и силу да се то учини. Чак су се и апостоли, чувши први Христове заповести, запрепастили њиховом тобожњом неиспуњивошћу. Међутим, они су чули: „људима је ово немогуће, а Богу је све могуће“ (Мт. 19:26). За човека који се сјединио са Богом већ нема ничег немогућег. „Све могу у Христу који ми даје моћ“ (Фил. 4:13), сведочи апостол Павле.
То је најважнија и суштинска разлика између хришћанског морала и било ког другог.
Сваки други нехришћански и нерелигиозни морал није ништа друго до списак правила која се у нечему разликују и у нечему подударају.
Нерелигиозно васпитање и морал сами по себи не дају снаге човеку да буде добар. Они га само информишу о томе шта се сматра добрим у одређеној заједници. И сваки човек који добије такву информацију бира: или да постане добар човек, или да изгледа као добар човек.
У сваком човеку постоји слобода воље тако да он искрено може да се труди да постане добар човек. Међутим, у стварности то не може успети без помоћи свише. Како је говорио Свети Макарије Египатски: „душа може да се противи греху, али да победи или искорени зло без Бога не може“.[1]
Тада једино преостаје да се изгледа као добар човек, пажљиво скривајући своје мане од других. Налик на душевног болесника који је свестан своје болести, који може да се труди да пред људима скрива њене знаке. Међутим, од тога он неће постати здрав.
Или пак да се скрати број моралних захтева до таквог минимума који је по вољи палом човеку, као скакач с мотком који безуспешно покушава да на тренингу обори светски рекорд. Он може снизити висину на свој ниво, након чега ће прескочити. Међутим, та жалосна самообмана га неће учинити шампионом.
Сваки други морал као скуп правила у суштини је оно о чему је говорио апостол Јаков: „Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудијевају у свакодневној храни. И рече им који од вас: Идите с миром, гријте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тијело, каква је корист?“ (Јак. 2:15-16)
Међутим, православни морал је другачији. У Цркви се човеку не даје само савет: „чини“, већ и, посредством Светих Тајни, сила да се чини. И то апсолутно сваком човеку који пожели да добије такву силу.
 
Заблуда друга
 
Ова заблуда је у вези са ставом неких људи који не схватају суштину хришћанског морала и смисао испуњења заповести. Они мисле да их треба испуњавати јер је то традиција нашег народа и наших предака или зато што ће испуњење заповести помоћи оздрављењу живота заједнице. Или просто говоре: „неопходно је то чинити јер нам је Бог тако рекао“, не покушавајући да схвате смисао онога што нам је заповеђено. И зашто нам је Бог то заповедио.
Такви одговори нису задовољавајући јер у суштини ништа не објашњавају. Не пружају јасну представу зашто је неопходно испуњавати заповести.
Смисао постоји и он је веома дубок.
Бог је даровао људима слободу воље. Сваки човек има два пута: бити са Богом или против Њега. Избор је управо овакав: „Који није са Мном, против Мене је“ (Мт. 12:30). Трећега нема. Бог љуби свако Своје створење и жели да сви људи буду са Њим. Међутим, Он никога не присиљава. Смисао овог земног живота је – одлучити и изабрати. Док је жив човек није касно изабрати. Међутим, након смрти се већ не може ништа учинити или исправити. Како је говорио Преподобни Варсонуфије Велики: „Што се тиче знања о будућем, немој се варати: што овде посејеш, тамо ћеш пожњети. По одласку одавде нико већ не може да напредује… овде је делање, а тамо награда, овде подвиг, тамо венци.“[2]
За оне који одговоре Богу „ДА“ испуњавање заповести добија најдубљи смисао – оно и јесте одговор и средство сједињења са Богом.
Јер ми у стварности скоро ништа не можемо да принесемо Богу. Скоро ничим не можемо да Му одговоримо „ДА“. Он нас је створио, добили смо од Њега таланте, имање, породицу, па чак и само наше постојање: „у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо“ (Дела Ап. 17:28).
Једино своје што можемо дати Богу је добровољно испуњавање Његових заповести. Испуњавање не из страха и не ради користи већ из љубави према Њему. Сам Господ сведочи о томе: „Ако ме љубите, заповијести моје држите“ (Јн. 14:15).
Так онда сваки пут када добровољно и свесно чувамо заповест Божију, нека и најмању – самим тим сведочимо о нашој љубави према Њему. Одговарамо Му „ДА“.
Испуњење заповести је увек само оно што происходи између човека и Бога. Ако човек не краде или не убија зато што се боји да не оде у затвор, не може рећи да испуњава Божије заповести „не убиј“ или „не укради“, јер оно „што се чини из страха људског није угодно Богу“.[3] Заповест је дата од Бога и испуњење заповести је оно што добровољно и без принуде човек чини ради Бога.
Испуњавање заповести није изнуђено задовољавање некакве спољашње побожности, већ проистиче из унутрашње, добровољне одлуке на дело љубави према Богу. „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн. 4:16), „Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој“ (Јн. 15:10).
Када се син труди да не прави буку да не би пробудио уморног оца који је дошао са посла, или када отац у време глади даје свој оброк сину, или када младић купује цвеће да га поклони вољеној девојци – чине то не зато што их на то принуђује друштвена обавеза, или дуг поштовања традиције предака, или неки скуп прихваћених правила, већ најједноставније – љубав.
Поступајући тако они су потпуно слободни, јер не делују из принуде. Сви такви поступци су добровољни знаци љубави.
Тако и човек који се сједињује са Богом у љубави, постаје истински слободан. Вршење заповести за њега је природно као и удисање ваздуха.
Управо несхватање тога у многоме објашњава стереотип неверујућих и нецрквених људи који гласи: „Живот по заповестима је неслободан живот, а живот у гресима је слобода“.
У стварности је потпуно обрнуто.
У то може да се убеди свако ко се загледа у себе. Како може зло да доноси слободу ако је након њега тешко у души? Како може лаж да доноси слободу, ако она не смирује срце, које је жедно истине?
Речено је: „познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8:32) и „Ја сам Истина„, сведочи Господ Исус Христос. (види Јн. 14:6) Познање Христа и сједињење са њим у љубави пружа истинску слободу, „слободу славе дјеце Божије“ (Рим. 8:21). Како говори апостол Павле: „Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме.“ (1 Кор. 6:12)
Човек којим нешто влада и који нема снаге да се одрекне онога што није корисно за њега – зар се може звати слободним? Колико људи су себи уништили живот јер нису могли да се одрекну нездраве хране, иако су знали да им није корисна. Покушавали су да је одбаце, али су изгубили битку са угађањем стомаку.
Зар је то слобода?
Не, то је право ропство! Управо тако, јер „сваки који чини гријех роб је гријеху“ (Јн. 8:34); „јер од кога је ко побијеђен томе и робује.“ (2 Петр. 2:19)
У једном познатом вицу говори се како је алкохоличар, прилазећи винском подруму мислио: „ето, жена говори да сам се скроз пропио. Не могу чак ни да прођем поред винског подрума а да не уђем у њега. То није тако!“ Иде поред, затим пролази неколико метара и говори: „па, ето, доказао сам да могу само да прођем поред. Значи нема никакве зависности. То треба прославити“. Затим се враћа у радњу да би купио флашу.
У томе је цела „слобода“ грешника.
Наравно, упропашћени алкохоличар такође има сопствену „слободу“ на пример да ли да купи један или други вињак. Међутим, нико од људи са здравим разумом неће поставити на исти ниво такву „слободу“ од праве слободе од алкохолне зависности.
Тако и „слобода“ избора између разних врста греха не може ни да се пореди са слободом од греха.
И свако у стварности осећа то и схвата да је истинска слобода боља. То се на пример види по томе што се често чак и нецрквени и неверујући људи са великим уважавањем односе према православним подвижницима и старцима за које знају. Њих одушевљава и привлачи светост, која се достиже животом са Христом и у Христу. Њихове душе осећају мирис слободе, љубави и благе вечности који се излива из душа оних који добровољним испуњавањем заповести одговарају Богу „ДА“.
 
Заблуда трећа
 
За многе људе, нажалост, представа о хришћанском моралу и средствима за њено достизање своди се искључиво на списак одрицања – не чини то и то, не сме се то и то.
Видевши такав списак, нецрквени човек га примењује на свој живот, чита из њега све што је набројано у списку и поставља питање: па шта остаје од мог живота и чиме испунити створену празнину?
Дакле, узгред, углавном проистиче следећи распрострањени стереотип да је тобож живот моралног човека неизоставно досадан и бљутав.
У реалности досадан и мучан је живот неморалног човека. Грех, попут наркотика, само привремено помаже у заборављању и удаљавању од те туге. Није изненађујуће да грешник, који мислено представи себи сопствени живот без тог наркотика, схвата да ће се сударити са зјапећом празнином и бесмислом који она заправо и јесте. Боји се тога и опет бежи ка греху, као „пас се враћа на своју бљувотину, и: „свиња се окупала па се у блату ваља“ (2 Петр. 2:22). Долазе на ум речи Преподобног Исаака Сирина – он је поредио грешника са псом који лиже тестеру и опијајући се укусом сопствене крви не може да се заустави.[4]
Међутим, Господ у Светом Писму предлаже неупоредиво више: „уклони се од зла и чини добро“ (1 Петр. 3:11). Понекад се у разговорима о моралу морални акценат ставља на први, „негативни“ део ове заповести, док други део, који открива позитивну перспективу нове пуноће живота, није мање важан.
Неки мисле да ова заповест има хронолошки след, то јест да је у почетку неопходно уклонити се од зла, а да већ затим треба приступити чињењу добра. У стварности те ствари су међусобно повезане – чињење добра помаже уклањању од зла и уклањање од зла оставља више могућности да се чини добро.
Заповест „чини добро“ показује да Бог за сваког човека има перспективу изобилног, насићеног, интересантног и благодатног живота. Добро вршено ради Бога чини живот осмишљеним.
Као што човек који је утонуо у грехе, нема скоро уопште времена да се бави добрим делима, тако и човеку који Бога ради и са Богом чини добро већ није до греха. Не зато што он непрестано седи и тресе се: „ох, како да не погрешим, како да не учиним то и то, како да не упаднем у то и то“. Не, већ што се више врлина и благодат Божија изливају у његово срце, тим мање места у њему остаје за грех.
Наравно и хришћанин који је озбиљно ступио на духовни пут, па чак и искусни подвижник може да упадне у грех. Међутим, како је приметио Свети Игњатије Брјанчанинов: „огромна је разлика грешити намерно уз расположеност ка греху, и погрешити због заноса и немоћи уз расположење да се угађа Богу.“[5]
Наравно и скитница која живи на ђубришту је прљава као и човек који је изашао из свог дома у новом оделу, али се спотакнуо и упао у бару. Међутим, свима је јасно да је разлика између једног и другог велика, пошто је за првог уобичајено стање и начин живота да буде прљав, а за другог непријатна несмотреност коју он хоће и може да исправи истог тренутка.
Ако је човек направио избор да буде са Богом и почео да сведочи о том избору својим делима и животом, њега већ ништа не може омести или поколебати, како је обећао Сам Господ: „Сваки, дакле, који слуша ове ријечи моје и извршује их, упоредићу га са човјеком мудрим који сазида кућу своју на камену; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови, и навалише на кућу ону, и не паде; јер бјеше утемељена на камену. А сваки који слуша ове ријечи моје и не извршује их, биће сличан човјеку лудом који сазида кућу своју на пијеску; И удари дажд, и дођоше воде, и дунуше вјетрови и ударише на кућу ону, и паде, а пад њезин бијаше страшан.“ (Мт. 7:24-27)
Тако је велики значај испуњавања заповести Божијих. Без тога само именовање себе хришћанином, па чак и признавање Христа Господом не спасавају, јер Сам Он је рекао: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима.“ (Мт. 7:21)
Воља Оца Небеског није скривена од нас. Она је изражена у заповестима које нам је дао. Ако их творимо, „ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.“ (Рим. 8: 38-39)
Неопходно је још нагласити и да саме заповести које нам је Бог дао нису случајне и не могу се мењати. Иако су заповести дате у одређено време, оне отварају пут ка врлинама, које су вечне. Управо зато њихово испуњавање омогућава човеку да постане свет, јер те заповести указују на вечне особине Божије.
На пример, ако човек држи заповест „не чини прељубу“ (2. Мојс. 20:14) чувајући верност супрузи, самим тим он постаје налик на Бога, јер „Бог је веран“ (Рим. 3:4). Ако чува заповест „не сведочи лажно на ближњег свог“ (2 Мојс. 20:16), самим тим се уподобљава Богу јер је „Бог истинит“ (Јн. 3:33). Тако свака заповест узводи ка једној или другој особини Светога Бога.
Из тог разлога што се човек више јача у њиховом добровољном испуњавању тим више постаје свет и сједињује се са Богом.
Зато на питање зашто је Бог људима дао управо такве заповести, постоји један једини одговор: зато што је Он Сам управо такав и те заповести су дате онима који желе да постану слични Њему и кроз то постану „богови по благодати“.
Дакле, хришћански морал и живот по заповестима јесу истина, љубав, слобода, чистота и светост. Ко може то да схвати, биће му лакше да учини главни избор у свом животу – бити са Богом или против Њега.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Цит. по: Добротолюбие. М., 1895. Т. I. С. 188.
  2. Преподобных отцов Варсануфия Великого и Иоанна Руководство к духовной жизни в ответах на вопрошения учеников. М., 2001. С. 513. – у српском издању одговор на питање 606. – прим. прев.
  3. Симфония по творениям святителя Тихона Задонского. Приложение к магистерской диссертации: „Святитель Тихон Задонский и его учение о спасении“ доцента архимандрита Иоанна Маслова. Загорск, 1981. С. 2003.
  4. Преподобного Исаака Сирина слова подвижнические [слово 85]. М., 2002. С. 627.
  5. Свт. Игнатий (Брянчанинов). Отношение христианина к страстям / Аскетические опыты, I.

 


Превод са руског:
Станоје Станковић

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ.РУ

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *