Протојереј Љубо Милошевић
ЗАШТО СЕ ПАЛЕ СВЕЋЕ
У ХРАМУ БОЖИЈЕМ?
Пре него што почнемо да говоримо о употреби свећа у Цркви ваља прво напоменути да приношење жртве у разним облицима храму Божијем потиче још од Старозаветне Цркве. Свеће се поетично-сакраментално помињу на многим местима Старог Завета од којих посебно издвајамо књ. Дневника, праведног Јова, пророка Исаију, Јеремију, Захарију[1], и знамо да оне већ тада улазе у богослужбену употребу при храму Господњем. У молитви за освећење свећа Црква се сећа библијског тренутка када се Господ обратио Мојсеју и рекао да принесе сто и постави хлебове на њему, и да унесе свећњак на коме ће да постави светиљке[2].
У Новозаветној Цркви то светотајинско искуство није се прекинуло, а посебно код јудеохришћана, који су од давнина навикли на жртвоприношења у храму Господњем. У првом веку Хришћанства ми налазимо да су на основу апостолских установа, што сведочи и посланица Коринћанима[3], верујући приносили разна јела и пића. Ова прикупљена храна већином се одвајала на страну и касније давала на издржавање свештенства, али се и даље рачунало да је то жртва Богу[4]. Ови прилози храму били су добровољни, али ипак као израз добродетељи и милостиње према клиру, који се само од тога и издржавао, што сведоче Јевсевије и Тертулијан. Касније, све више вођени благолепним утиском Старозаветне Цркве народ је почео да приноси на дар храму плодове земаљске као и „израду сопствених руку“, где је све то почело да измиче једној одређеној норми жртвоприношења, па је то питање дошло на разматрање у Апостолским правилима. Због тога 3. и 4. апостолско правило строго опредељују шта може да се приносе на жртвеник, и то: пшеницу (хлеб), вино, уље за кандила и тамјан – све што има таинствену (сакраменталну) богослужбену сврху, у Литургији – Благодарењу, или жртвоприношењу (бескрвном). И овде се негде историјски раздвајају жртве на храм и „епитрахиљске жртве“ (познатије као „требе“), где је у IV веку Црква заједно са државом ову последњу установила као обавезан приход за свештенство. Кршење горепоменутог правила за собом је повлачило и неумитне казне, што и сведочи само правило, које безусловно тражи одлучење од чина (рашчињење).
О употреби воска и јелеја у богослужењу сведоче нам и сами апостоли када су у свом заједничарењу остајали до касно у ноћ[5], то исто сведоче и апостолске установе, које помиње и Тертулијан. У Атинској синтагми, Зонара објашњава да су верујући од срца приносили восак и јелеј као дар цркви, који су се већ рачунали црквеним предметима зато што су одавно припадали црквеној употреби[6]. Паљење свећа јесте дар Богу, и та твар (супстанца) која гори треба да буде нешто најбоље, будући да је сам Господ тражио да Му се приносе жртве од нечег најбољег[7] Ослањајући се на архиеп. Венијамина и његову Новују Скрижаљ, Никољски појашњава, „да восак који се скупља са миришљавог цвећа означава духовни мирис приношења, тј. означава веру и љубав оних који га приносе. А како се он сакупља од мноштва цвећа и мирише, то означава приношење као добродетељ свих хришћана.“[8] Ипак, нама је најлепше пренео значење употребе свећа у Цркви св. Симеон Солунски, који је надахнуто описао смисао приношења воска храму Господњем. Пишући „О храму“ архиепископ солунски нама даље објашњава таинствено (сакраментално) значење приношења воска: „Приношење и зажизање воска као најчистије твари представља нашу чистоћу и искреност дара; восак као вештаство (материја) на коме се могу утискивати жигови, означава печат или знамење крста, које се налаже на нас приликом крштења и миропомазања; восак као благородно мекана твар, означава наше послушање и спремност на покајање због нашег грешног живота…; восак као твар која гори, означава наше обожење (тј. нашу природу која се очишћава Божанским огњем), и напослетку, восак, на којем гори пламен, или та светлост, означава сједињење и јачину наше љубави и мира.“[9] Овај исти писац на другом месту каже да ми приносимо у храм „восак који је сабран са мноштва цвећа, што означава свесавршено приношење наше свеопште жртве“.[10]
Из наведеног ми можемо врло јасно да видимо да се од нас приноси Богу оно што је најбоље, најфиније и најблагородније. Жртва Господу може да буде само жртва, тј. наше давање нечега што је тешко стећи, и по светим Оцима, оно што је нама најближе срцу. Они кажу: „Када пружиш руку а срце ти заигра“ и тако почне да негодује – то је тај прави дар, јер се одузима од правог домаћина – нашег срца. Додуше, данас купити свећу о цркви није неки посебан подвиг, а посебно ону парафинску, али као што смо видели та куповина једне или мноштва свећа има свој дубоки литургички смисао. Отуда је необјашњиво разрешење црквених власти да се у цркви могу користити парафинске свеће (нафтне прерађевине), а посебно због јасних речи пророка Малахије, који нама пророчки преноси вољу Божију, библијским речима: „Ако доводите [на жртву] слепо… хромо или болесно, није ли то зло? Одведи то старешини своме – зар ће га прихватити? Зар ће примити лице твоје? – говори Господ Сведржитељ.“[11] Данашња употреба свећа у цркви већином је задржала само спољашњу форму приношења, тј. „размену вредности“ која се оставља на жртву, и том куповином парафинских свећа губи се сваки литургијски смисао њиховог коришћења, и остаје само тај спољашњи разлог, који купо-продајом свећа финансијски подржава цркву (мада изворни смисао продаје свећа има за циљ да издржава само клир). Из свега овога видимо да је жртва не толико свећа (форма, изглед) колико материјал, као „нешто посебно изабрано“ од благородне твари која се користи за приношење жртве Богу.
Зашто је восак благородна и најчистија материја? До појаве фармацеутских производа и организованог научног лекарства, мед и производи од њега су вековима били најприступачнији и најделотворнији лекови (прополис, восак, млеч, ларве, медовина). Здравље човека је много зависило од њих. У воску се налази благородни прах најплеменитијих трава и цвећа, чак и данас се од тог биља праве најскупоценије супстанце: лекови, благородни мириси, а за нежнији пол разна улепшавајућа мазива. Неупоредиво више поменутог пчелињи производи за собом носе неку благородност, зато што се врло тесно везују за врло важне библијске тренутке. У Исаијином пророштву о Еманнуилу: „Дјева ђе зачети у утроби и родиће Сина, и назваћеш Му име Емануил: масло и мед ће јести…“[12] А очигледно испуњење овог пророштва, као и потврду богоугодности овакве жртве Господу, налазимо код Луке, где Ученици дадоше васкрслом Христу „комад рибе печене, и меда у саћу“.[13] Тако нам мед служи као кључ за разумевање целог Исаијиног пророчанства! – какво ће то „добро или зло“ Дете изабрати и разумети, која ће се то „земља“ оставити, које је и чије то „Дете“, какав Му је принос угодан!
Без сваке сумње и недоумице требало би одмах забранити употребу свећа у цркви које су направљене од отровних хемијских супстанци (нафтних прерађевина), или које су израђене хемијским путем, чак и оне које се комбинују и тако заваравају људе да су од чистог воска. Црквено предање нам говори да је оваква пракса недопустива у цркви, и слободно можемо рећи да је праксом ни не можемо назвати него само немарношћу и трговинством.
У старозаветној Цркви приликом жртвоприношења узносиле су се и одређене молитве, а познато нам је да су постојале разне жртве за разне потребе. У новозаветној Цркви све је бескрвно, јер је „пречиста крв“ изливена једном за свагда. И свети Божији људи су светионици који горе „на гори“ и не могу се сакрити, уосталом како је и сам Господ рекао за Претечу: „Он беше светиљка која гораше и светљаше“.[14] Ми приносимо свеће у име славе Господње, чврсто знајући да „светъ Христовъ просвещаетъ всехъ“[15], и да је та светлост „просијала пред људима“[16], и неке од њих учинила да буду „светионицима еванђељске истине“[17], у чијем обожењу тражимо и наше приближење Богу, и молимо за њихове молитве пред Престолом Господа Славе.
Богочовек је светлост која „обасјава (просвећује) све“, и осећајући ту космичку истину у „срцима нашим“[18] ми такође уз молитву приносимо нашу жртву – свећу, за нашу престављену браћу и сестре, и тако молећи Господа да „не ходе у тами него да имају светлост живота“[19], и „удео у наследству светих у светлости“[20], јер смо „сви синови светлости и синови дана“, а „нисмо ноћи или таме“[21]. Ништа мање приносимо свећу и за нас живе, „да Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа“.[22] Свака принешена свећа јесте залог вере наше која, као што смо видели, треба да гори у „срцима нашим“, за наше спасење, за спасење наших ближњих, и уопште за спасење свих нас. Попут те наше свеће, која је у исто време и из љубави и наша жртва Господу, тако треба да гори и вера наша, са надом да ћемо се и ми једног дана обрести у „неприступној светлости“, у Њему који „једини има бесмртност“.[23]
Немају све свеће на сваком месту исто значење. Архиепископ Венијамин кроз св. Симеона Солунског овако објашњава мистично значење употребе свећа. Он каже да „црквени светњак“, који је уствари „панкандило“[24], и запаљене свеће на њему у куполи храма представљају звезде које стоје на „јасном небу“[25]. „А свеће које се постављају усправно изображавају древни стуб светлости који је ноћу водио Израиљ; а свеће на „седмосвећњаку“[26] постављају се по броју дарова Светог Духа…; трикирије (три свеће) користе се у име Свете Тројице а дикирије (две свеће) означавају две природе Спаситеља“ (њих користи само епископ).[27]
Можемо слободно закључити да куповином свећа народ и даље кроз Литургију узноси жртву храму Господњем, где новчано помаже онима који олтару служе да „од олтара и живе“.[28] Поред тога, свећа има и јак таинствени значај, јер литургички изображава Божанску светлост која треба да светли у средишту наше личности – „срцима нашим“, у нашој вери у живот вечни у Господу нашем Исусу Христу. Када узносимо зажежену свећу треба одмах помислити на нашу веру, тј. преиспитати њену вредност, и у сазнању наше ништавности замолити Господа да нас просветли „светлошћу разума“, исто онако како се и свешетник на Литургији моли: „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, бесмртну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Твоје еванђелске проповеди“.[29] Колико ли се пута овде само помиње „у срцима нашим“?! Ако мало боље прегледамо богослужбене молитве, ми ћемо их одмах повезати са најјаснијим својством (идентитетом) Православља – исихазмом, са сржју наше вере, која се кроз векове коначно искристалисала код св. Григорија Паламе, који је рекапитулирао сво подвижничко искуство Цркве и нама пренео једну велику истину, да се таворска светлост и те како може пројавити у срцима нашим, и да оно може да постане Христоносац и „храм Светога Духа“.
Принешена наша свећа јесте израз љубави и вере која попут њеног смиреног и треперавог пламичка треба да гори у срцима нашим, а такође и саборно учествовање у изражавању великог хришћанског дара добродетељи давањем милостиње онима којима је она потребна у Цркви Христовој.
Протојереј Љубо Милошевић
НАПОМЕНЕ:
- 2. Дневника 13, 11; Јов 29, 3; Исаија 62, 1; Језекиљ 1, 13; Захарија 1, 2.
- Требник, молитва за освећење свећа.
- 16, 2
- Никодим Милаш, Правила Православне Цркве, IV правило; видети и коментар трећег правила, том I, Петроград, 1911.
- Дап 29, 7-8.
- Атинска синтагма II, 143
- Упореди Лев 1, 3.10; Малахија 1, 4.8.
- Пособiе, ст. 44-45; Петроград, 1900.
- О храму, гл. 134
- О храму, гл. 25.
- 1, 8.
- 7: 14 – 15
- Лк 24: 42
- Јн 6, 35.
- „Светлост Христова просвећује све и сва“ (Литургија раније освећених дарова).
- Архијерејски чиновник и Мт 5, 16.
- Уп. 1.Сол. 5, 19; Исаија 60, 1.
- Служебник јутрењи, 9. молитва: „Засијај у срцима нашим, човекољубиви Владико, непропадљиву светлост Твојег богопознања“; или: „Засијај у срцима нашим истинито сунце Твоје правде“; исто, 12. молитва.
- Јн 8, 12.
- Кол 1, 12.
- 1.Сол. 5, 5.
- 2.Кор. 4, 6.
- 1.Тим. 6, 16.
- Црквеносл. „полијелеј“, од грчког „пас“ = сав, и „кандила“ = кандило; зове се још и „хорос“.
- Црквеносл. „твердъ“ а грчки „стереома“.
- Свећњак од седам свећа, стоји позади свете трапезе, а помиње се у Књизи пророка Захарије, 4, 2.
- Скрижаљ, I, 41 – 42, Петроград, 1908.
- 1.Кор 9, 13.
- Молитва на Литургији пред читање Еванђеља.