Свештеник ДАНИЛ Сисојев
Одломак се објавље уз претходно одобрење
Мисионарског центра Данил Сисојев
ОСНОВИ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ
ДВА ПУТА
На нашој планети, изгубљеној у пространству Васељене, живе милијарде чудних разумних бића. Будући да су створени од прашине и подложни законима материје, они не могу наћи мира на овој трулежној земљи. Њихов живот је јединствен, али без обзира на ову јединственост поседује одређену стабилност, иде добро утабаним стазама. Своје свакодневне радње изводе као по инстинкту, аутоматски. Сви њихови безбројни трагови уливају се у два основна пута, две стазе. И управо је за та бића, која се зову људи, написана ова књига, како би научили прави пут, пошли њиме и пронашли своју вечну Отаџбину мира.
Који су то путеви?
Први од њих је зао и испуњен проклетством. Њиме иду они који чине грех, који крше вољу Бога, Господара васељене. Ово су чиниоци сваког зла: неверници, безбожници, јеретици, идолопоклоници, врачари, убице, прељубници, блудници, хомосексуалци, лопови, преступници, клеветници, извршиоци абортуса, лажови, кукавице, пијанице, наркомани, лицемери и сви који чине сваку врсту неправде. Овај пут ће пропасти заједно са свима који њиме иду. Тако обећава Свемогући Судија (Пс. 1, 6), и тако ће сигурно бити!
Али, постоји и други пут. Док се први велича у новинама, велича у телевизијским емисијама, намеће у рекламама, други често лежи заборављен. Али, то не значи да не постоји. Он постоји, и када бар на минут нико не би ишао њиме, цела маса света би за трен ока пропала у пламену глобалног пожара. Овај други пут зове се пут праведника, а вођа на овом путу је Сам Бог. Њиме иду верни, милостиви, кротки, целомудрени, уздржани, они који воле, чисти срцем, храбри, богољубиви, смерни и сви који испуњавају вољу Беспочетног Оца. Они ће добити Вечни живот и радост у Царству Господњем, и тако ће сигурно бити!
У суштини овај пут је божанствен, јер је Сам Христос рекао да је Он – Пут ка Оцу: Ја сам пут и истина и живот: нико не долази Оцу осим кроз Мене ( Јн. 14, 6). Али, док зора вечног сунца не почне да свиће, они који иду овим путем морају имати Закон Божији да им осветљава пут. Реч Божија, Библија, каже да је за праведника у закону Господњем воља његова, и у закону Његовом поучава се дан и ноћ (Пс. 1, 2). И то није изненађујуће, јер је речено: Светилник је ногама мојим реч Твоја, и светлост стазама мојим (Пс. 118, 105).
Ова књига је кратак водич за други пут и намењена је онима који, ступајући на овај пут, желе да науче основе Православне вере и живота, као и Свету историју. Јер без познавања прошлих Божијих дела, како препознати Његова садашња дела?
О ВЕРИ
Прво дело Божије које морамо да урадимо јесте да стекнемо веру, без које не можемо не само да приђемо Богу, већ и да сазнамо Ко је Он. Уосталом, речено је да без вере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже (Јевр. 11, 6).
Шта је, на крају крајева, вера? Библија каже: Вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1). По речима Светог Јована Дамаскина, то је „непоколебиво и одлучно надање у остварење онога што нам је од стране Бога обећано и онога што смо ми од Њега искали“.[1]
У свом деловању „вера је око које озарује сваку савест; она човеку омогућава виђење и познање. Пророк каже: Ако не верујете, нећете се одржати (Ис. 7, 9)… Има ли ишта страшније од ђавола? А против њега немамо никакво поуздано оружје осим вере – нематеријални штит против невидљивог непријатеља“.[2]
Дакле, права вера не само да не противречи разуму, већ му, напротив, отвара невиђене хоризонте. Шта знање засновано на искуству може разумети? Само танак филм на површини материје, или једну страну феномена у ограниченом временском периоду, а вера води човека ван граница простора и времена и открива му тајне Божије. Знање расте из ума, иако делује и на срце, а вера се полаже у срце, иако мења и мисли. Дакле, тврдња да вера и разум противрече једно другом је заблуда. Противречност настаје само када је или вера лажна, или разум болестан од гордости и незнања.
Често људи кажу да је вера слепило ума, одбацивање мисли и знак примитивног размишљања. Апсурдност ове тврдње је очигледна. Имајте на уму да су највећи умови човечанства били дубоко верујући људи – Достојевски, Њутн, Мендељејев, Платон, Аристотел, Паскал, Свети Лука (Војно-Јасењецки), Максвел и многи други. Зар су сви они заиста били неспособни да схвате своју „очигледну грешку“? Наравно да не; ради се о нечем другом. Човек чији је животни пут одступио од заповести Творца почиње да тражи „праведан разлог“ да одбаци Реч Божију. Као што је Христос рекао, сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла (Јн. 3, 20).
Постоје две врсте вере. Прву ћемо назвати вером у Бога, а другу – веровањем Богу. Прва је ограничена на препознавање постојања Творца, али не мења нечији живот. Према Библији, и демони имају такву веру: и ђаволи верују, и дрхте (Јак. 2, 19). Ова вера није савршена и човек не може само таквом вером угодити Богу. Други тип вере подразумева поверење у Створитељеве речи, и одбацивање ослањања на себе, и активан раст у љубави. Управо је таква вера она која спасава.
Онај ко, желећи да живи праведно, чува Православну веру, може све. Као што је Господ рекао: Ако имате вере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће (Мт. 17, 20). Битно је само да жеља не противречи вољи Божијој. И ово није бајка!
Једном је авва Серапион дошао код преподобног Марка Подвижника, и преподобни Марко га је, распитујући се о стању Цркве, упитао: „Има ли међу хришћанима оних који имају такву веру да чак и гори могу да кажу: „Пређи одавде тамо“?“ На ове речи планина на којој су седели померила се за два и по километра ка мору. Видевши ово, преподобни Марко рече гори: „Нисам рекао теби, него разговарам са братом. Врати се на место!” И одмах се вратила назад.[3]
Дакле, вера може чинити чуда, али не сама од себе, како мисле неки заблудели, већ привлачећи к верујућем силу Свемогућег Бога, под условом да је та вера Православна. А вера је Православна када се строго придржава Божијег Откровења, ништа му не додајући и ништа не одузимајући.
О БОГУ
Сада је потребно рећи неколико речи о томе ко је Бог у Којег хришћани верују. За сада ћемо увести само опште концепте, који ће се касније проширити.
Дакле, Бог је Дух који је један, вечни, бестелесни, невидљиви, несхватљиви, непроменљиви, сведобри, свети, свеправедни, свеприсутни, свемогући, свезнајући, Онај Који воли, премудри, сведовољни, Којем ништа није потребно. Он је извор доброте и истине, светлост неприступна, моћ која се не може измерити ниједном мером, осим Његовом сопственом вољом – Он може све што пожели. Он је Творац свих створења видљивих и невидљивих, свеобухватан, Који се ничим не може обухватити, а Који све чува и о свему промишља. Он је Сведржитељ Који влада над свиме и царује бескрајним и бесмртним царством, без премца. Његова сила прониче кроз све суштине, остајући сама чиста, пребива изван граница свих ствари и уклања се из реда свих бића као надсуштина и она које је изнад свега постојећег, која успоставља све чинове и редове, али је сама изнад сваког чина и реда , изнад суштине, живота, речи и разумевања. Бог је Сама Светлост, Сама Доброта, Сам Живот, Сама Љубав, Сама Суштина, јер Он нема ни постојање нити било шта друго од другог, већ је Он сам извор постојања свега постојећег, живот – свега што живи, разум – свега разумног, узрок сваког добра за сва створења. Он је знао све пре него што је и постало. Он је Спаситељ пропадајућих, Исцелитељ страдајућих и праведни Судија свега створеног.
Бог је Тројичан – Отац, Син и Свети Дух. Међутим, Он није Три Бога, већ Један. Три Лица (Ипостаси), али једна Суштина, једна Слава, једна сила и Царство, једна Воља. Отац вечно рађа Сина и из Своје суштине изводи Духа Светога.
Да би нам тајна била јаснија, упоредимо Бога са сунцем. Оно је једно, али се у њему могу разликовати кугла, зраци и топлота. Све три појаве су једна целина, иако нису идентичне једна другој. Тако и Отац вечно рађа Сина, као сунчев зрак, и изводи Духа Светога, као топлоту. Ово поређење је недовољно јер зрак и топлота нису једнаки сунчевој кугли, док су Син и Дух једнаки Оцу.
Ми сами личимо на Бога на други начин. Наша разумна душа поседује способност вербалног изражавања и моћ да оживи тело. Али, овде опет немамо савршену аналогију, већ само слабу сличност. Јер ум, реч и живот нису одвојене личности, већ својства једне свести, а у Богу су Ум, Реч и Дух – Три Лица, три „Ја“. Зато је најмудрије смирено се поклонити пред овом Тајном тајни, скривеном чак и од пламтећих небеских Серафима. Тројица се може спознати само кроз љубав према Богу из чистог срца. Како каже апостол Јован Богослов, који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему (1. Јн. 4, 16).
Једном је блажени Августин шетао обалом мора, размишљајући о тајни Свете Тројице. И одједном је наишао на дечака који је ископао малу рупу у песку и у њу кашиком сипао воду из мора.
„Шта то радиш?“, упита га Августин изненађено.
„Хоћу да сипам море у ову рупу“, одговорио је дечак.
„Али то је немогуће, јер је рупа премала. Како може море да стане у њу?“
„А како ти покушаваш својим малим умом да разумеш тајну бесконачног Тројства?“, одговорио је дечак и постао невидљив.
Тако је Анђео и Светитељу и нама показао несхватљивост Божанства, пред Којим се наш слаб ум мора поклонити.
НАПОМЕНЕ:
[1] Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, IV, 10 (83).
[2] Свети Кирило Јерусалимски, „Поуке огласитељне и тајноводствене“, V, 4.
[3] Свети Димитрије Ростовски, Житија Светих, 5. април
Превод са руског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
ЗАКОН БОЖИЙ (ВВЕДЕНИЕ В ПРАВОСЛАВНОЕ ХРИСТИАНСТВО), Священник Даниил Сысоев
