НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Православни брак и породица » ЗАГАРАНТОВАНА СЛОБОДА СУПРУЖНИКА КОЈУ ЦРКВА ЧВРСТО ЧУВА

ЗАГАРАНТОВАНА СЛОБОДА СУПРУЖНИКА КОЈУ ЦРКВА ЧВРСТО ЧУВА

Протојереј-ставрофор ЉУБО Милошевић
 
ЗАГАРАНТОВАНА СЛОБОДА СУПРУЖНИКА КОЈУ ЦРКВА ЧВРСТО ЧУВА
 
„Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали посту и молитви, па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. Али ово говорим као мишљење, а не као заповест… Јер хоћу да сви људи буду као и ја, али сваки има сопствени дар од Бога, овај овако, онај онако… Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају; јер је боље женити се и удавати неголи упаљивати се.“ 1. Коринћанима, 7:5-7, 9.
На Родитељској листи, која је при сајту светосавље.орг, повела се дискусија о брачној интими према горе наведеним речима светог апостола Павла. Дискусија се некако непланирано задржала на посту и супружничким односима током поста. Моје раније мишљење, које је додатно учвршћено оним што нам је Црква предала, било је да нико нема право да се петља у одлуке брачника и да се свако подаље држи њихове постеље. Ослањам се на то што им је Црква загарантовала слободу да се договарају и решавају, наравно све док су односи природни. Једино што Црква јуридички уређује јесте обавеза супружника на канонску припрему за свето причешће, мада то овде није тема.
У овом времену сваког неповерења, све већих раздора, непослушања учењу Цркве, превирања, почев од либералног до извитопереног традиционалног, морам да нагласим следеће: ја сам убеђени и непромењени традиционалиста (појам који је дефинисан кроз црквено наслеђе), до смрти сам конзервативац; рођен у таквој породици, васпитаван тако, изграђен као личност тако, и што је најважније, изабрао животни пут да служим у Цркви којој је сав идентитет у традиционализму, најједноставније речено зато што је као таква позната свој овој Васељени. То кажем због тога што данас треба рећи да није све ни традиционализам, јер и њега треба правилно препознати. У модерном или савременом духовном животу је индикативно то бежање у прошлост, коју изгледа довољно не познајемо, па је просто називамо традиционализмом. Све се чини да се избегне ова наша садашњост, ово реално сагледавање наше људске муке. А кад се то чини без водиље у овом времену помодарског либерализма, што се дешава на основама спонтане и приватне реакције на исти, заиста је мало оних који са послушањем и смирењем траже упуте на тај здрав традиционализам.
Из неког разлога се сагледавање проблематике савременог брака погрешно представља кроз традиционализам где се он граничи са неким типом пуританизма када год се поведе разговор о духовној интимности брачног живота у оба његова изражаја, како духовног тако и физичког.
И поред тога што се Црква увек слабо бавила овом тематиком, а знајући чињеницу да у свакој помесној Цркви постоји брачно право, она је јасно регулисала само тај спољашњи изражај заједнице мушког и женског, јуридички, бавећи се питањем етике и морала док је богословски „званично“ избегавала да се упушта у питање „кревета“ брачника. И када истражујемо ове ствари увек ћемо да наиђемо на некакво „избегавање“ Цркве да брачну приватност разложи на просте чиниоце. Заиста ме радује колико је наше Православље истински мудро и смисаоно у свакој пори нашег живота па и када је оваква тема у питању.
Ја бих прво да ме сви правилно разумеју, јер се бојим да многи не прате оно што кажем. Како већ поменусмо, ова тема нимало није лака и као да је и званична Црква избегава. Због тога ни сам не очекујем од свакога разумевање. Зато желим да будем јасан барем у овом: За време постова треба упражњавати уздржање у односу на конкретне ствари, а управо у том делатном созерцању наше изгубљене природе. Како то и Зигабен каже: „Да Адам није сагрешио он не би имао потребу за телесно сједињење са Евом.“ (Тумачење Псалама) Пост је одбацивање, неслагање са овом нашом „новом“ природом, у складу са оним колико нам је сваком понаособ дато, а да се срцем гори љубављу за Бога и наше спасење.
Наша жеља је враћање наше изгубљене природе, тј. одбацивање ове смртне у којој се сада сви налазимо, што је немогуће без Богочовека. Сами да је сасвим одбацимо и упразнимо, дакле до нашег васкрсења, је нешто неоствариво без Богочовека, јер једино Он оваплоћени је бестрасан. Потребна је жеља, сарадништво са Христом у свему, показатељи наших унутрашњих покрета душе према Христу. И само питање поста у општем смислу није уређено уравниловком него су присутне варијације у односу на ситуације у којима се људи налазе и о томе сам раније писао бавећи се питањем поста. Свети Оци брује о томе. Сама ова наша „не-природа“, што је смрт, описује се као наша тренутна природа, и у самој њој ствари називамо природним или пак неприродним. Једино одбацивањем ове смртне природе можемо правилно да разумемо девичанство монаха, па и хришћанина лаика, а да оно не буде супротан став Божијој жељи о којој се говори у Библији.
Ми не знамо како је текло размножавање у времену до пада осим да је оно било бестрасно, кроз испуњавање послушања Богу, али када је остварен грех као смрт (богоборство), са њоме се појављују и страсти као природан нагон (наравно наше нове природе). Да ли би овако острашћени човек уопште рађао зарад послушања Богу да га његова природа на то не подстиче? То је озбиљно питање.
Код св. Иполита Римског читамо да ће грех у последњим данима царовати у крајњем лицемерју и самољубљу, да људи неће желети ни секс да имају. Свакако је овде појам блуда дубљи и комплекснији и да није реч само о том акту ако то он овако каже: „Нестаће лепота на лицима; у самој ствари црте лица код људи ће бити као код мртваца; биће уништена женска лепота и нестаће та похотљивост код људи.“ (О Христу и Антихристу, гл. 34) Дакле, када говоримо о страстима и блуду, о чистоти телесној, ми се увек фокусирамо на људску сексуалност, која је, нажалост, наша нова природа, неоригинална, а од које као желимо да се избавимо. Да, наравно, ми се боримо или предајемо њој, али да ли би та борба била уопште могућа без благодати, тј. помоћи „са стране“?
Ми никако не бисмо могли правилно богословски да разумемо монаштво у том општем негативном односу према људској сексуалности. У Јудаизму Мојсијевог закона безбрачност се сматрала проклетством, неким типом богоборства, при чему је и сама Пресвета по Закону морала да се уда. Наравно, она је имала све-космички позив да је по вољи Божијој чисто и натприродно зачела, са тим врло јасно промишљеним циљем, а да се то није десило њено питање св. Гаврилу „а како ће то да буде када ја не знам за мужа“ нама даје одговор да је она ове ствари врло добро разумела.
Канони су наша путеводиља, како већ рекох, који су морално-правни изражај учења Цркве. Током историје и жељом Божијом неки од њих су престали да буду важећи у односу на ток живота Цркве (нашег), јер она их објави да су важећи или пак нису. Узмимо пример ђакониса, ожењеног епископата и сл. Правила која регулишу питање поста у браку важећа су и данас, јер их Црква није мењала. Поред њих постоје пастирски савети, свакако корисни у односу на природу брака и проблеме који се у њему сусрећу али они никада нису „правило“ да управо тако мора да буде. Како ап. Павле не уређује ово као „морање“, него каже: „али ово вам говорим као мишљење а не као заповест“(1. Кор. 7, 6) видећемо ниже да то не чини ни Црква у свом канонском путеводитељском изражају. У пастирском богословљу постоје варијације у мишљењима које су чак супротстављене. Мислим да људи најчешће бркају канонски изражај Цркве са не тако ретким антиномијским пастирским богословљем када људи од духовног ауторитета једну исту ствар контрадикторно објашњавају.
Желим да подвучем да постоји Црква и њена правила као изражај њене „званичне“ воље и постоје свети Божији људи који су се трудили да на свој начин реше ово питање.
Дакле, бавећи се овим што нас овде мучи свети старац Пајсије Светогорац одговара: „Питаш ме о супружничким односима ожењених свештеника као и лаика. Зашто Свети Оци не дају врло јасна мишљења? Зато што је понешто неодређено, јер не могу сви људи да живе по једном шаблону.“ (О Супрузима, гл. 19)
Да поновимо: Зашто Свети Оци не дају врло јасна мишљења? Зато што је понешто неодређено.
Ово је заиста суштинско у односу на све врсте постова у свим њиховим облицима и изражајима, када су решавајући друге ствари у свом богословљу о посту одбацивали тај шаблон, стереотип. „Најстрожи“ оци аскетизма као св. Василије и св. Јефрем јасно су учили да не може пост свима да се намеће на исти начин, и да је он у одређеним ситуацијама контрапродуктиван.
Изневши суштину да брачни кревет супружника по својој интимној природи не подлеже неком законском тумачењу, да се сам св. Пајсије извињава за „залазак у туђу башту“ продужавамо да читамо како овај строги монах речима ап. Павла поучава супружнике: „Требало би да имаш у виду да проблем брачних односа није само твој проблем и да ти немаш право сам да регулишеш ово питање, него како пише апостол Павле: „уз сагласност“. Дакле и ово тражи ту пажњу. Јак супружник мора да се постави на место болесног. […] Опростите ми за ово што сам ја зашао у туђу башту, јер посао монаха је да узме бројанице, а не ове сличне теме.[1]
Иста ова мисао се развија код св. Тихона Задонског са којом се лепо уклапа кохезивност већ реченог. Он пише: „Постоји обичај неких мужева својих жена, а и жена својих мужева, да се под видом уздржања бране један другом. Али ова појава је веома опасна, јер уместо уздржања може да се упадне у тежак грех прељубе како једног тако и другог лица. Када муж игнорише жену и она са другим сагреши онда је и он за њен грех крив, тако исто и жена… а због горе поменутих разлога. Сходно томе, када се реше на раздвајање ради уздржања, оно, пре свега, мора да буде у сагласности оба лица, да за то време провере да ли могу да понесу то бреме. Ако могу добро је и нека тако продуже. Ако не могу нека се опет састану у једно; јер није свима исто дато“.[2]
Исту мисао налазимо и у ранијем светоотачком искуству, конкретно код блаженог Августина Ипонијског који представља везу ранијих отаца са поменутим новијим који су се због уздржаности доста штуро бавили овим комплексним питањем. Он пише: „Сходно овим апостолским речима, ако би он (супруг) желео да вежба уздржање, а ти би то одбила онда је он дужан да ти изађе у сусрет, а Бог би примио његову жељу за уздржањем и при сачуваној брачној интимности, имајући у обзир твоју слабост, како би те заштитио од заслужене осуде за блуд. Колико год би било боље за тебе којој је својствена покорност да пођеш у сусрет његовој жељи, да вратиш (испуниш) свој дуг, Бог би примио твоју жељу за уздржањем, од којег се одричеш а ради спасења твог мужа од падања у грех.“[3]
Без одређених (неизбежних) научних прилаза тешко је и саму Библију разумети и тако је здраво-реално прихватити у животу. Како су њу нападали агностици и псеудо-хришћански философи, на њу је са „ревидирањем“ утицала и аскетика. Речи апостола Павла у 1. Кор. 7, 5 преживљавају утицај аскетике, што и није тако страшно, али сигурно је да не одговарају оригиналу. Ово додавање „и поста“ налазимо само у неким рукописима.[4] Латински као и древни арамејски за овај термин не зна, јер га у тим рукописима нећемо наћи. Искрени пастири са правом избегавају да се овако јавно баве овим библиолошким проблемима, наравно, све док не постоји велика потреба за то због бојазни да се нико не саблазни.
У цитату „Муж нека указује жени љубав (Превод СА Синода СПЦ), тако и жена мужу“, постоји тенденција да се прикрије та друга порука, јер супружанско сједињење тела хришћани не називају баш љубављу, јер тај термин је изразито секуларан и неодређен. На латинском буквално овако читамо: uxori (жени) vir (муж) debitum (да да дуг – дужним) reddat (да награди).
Свети Јован Златоусти се задржава на овом „дугу“. Он каже: „Ако избегаваш овај дуг као служење ти љутиш Бога; ако желиш да га избегнеш онда само уз дозволу мужа, чак и ако је за кратко време. Због тога се ово назива да је дуг, да се покаже да ни једно (од супружника) нема власт над собом, него да су слуге једно другом.“ (На Прву посланицу Коринћанима, Беседа 19) Овде је очигледно упадљиво да се све дешава између њих и Оци и јуридичка Црква виде ствари као њихову ствар, ван неког опредељеног закона и форме. Чак њен језик у јуридичкој форми је врло јасан: „само су они судије једни другом“.
Поменувши ово, дакле, што се тиче канонског изражаја Цркве у вези са овом темом, у трећем правилу свештено-мученика Дионисија Александријског (Правила Цркве, званична правила), који је живео почетком трећег века, док цитира новозаветни текст он уопште не помиње реч „пост“ него само молитву. Обратимо пажњу на то.
Дословно га овако читамо: „Они који су ступили у брак довољно је да сами себи да буду судије. Јер су чули речи Павла који пише: не забрањујте се једно другом, сем по договору привремено, да би се предали молитви (опет да поменем да овде нема поста), па опет да се састанете.“
Коментари овог правила код Валсамона и Зонаре не садрже покушаје да се ово право одузме од супружника, или устрожи, напротив, тумаче га у истом духу и садржини. Управо од овога да су супружници довољни самима себи као судије, извео сам коментар да брачни кревет није ничија брига осим брачника. Да је то тачно потврђују два света оца, Златоусти и Дионисије. Њима треба додати и мудре речи блаженог Теодорита Кирског којима се обраћа супружницима: „Живите под влашћу једно другог, и не можеш да радиш шта ти је угодно без сагласности оног који са тобом носи тај исти јарам.“[5]
У наставку излагања ове теме наводимо и 13. правило Тимотеја Александријског, које је такође ушло Правила Цркве, а које је састављено у облику питања и одговора:
„Питање 13: Они који се састају у заједништву брака у које дане седмице треба да се уздржавају од полног сједињења, а у које дане они имају право на њега?
Одговор: раније сам рекао и сада опет понављам, апостол каже: Не забрањујте се једно другоме, сем по договору привремено, да би се предали молитви (и овде цитирани текст посланице не садржи термин пост уосталом као и у његовом 5. правилу), па опет да се састанете, да вас сатана не искушава вашим неуздржањем. Сходно томе, неопходно је да се уздржава по суботама и васкрсне дане (недеље), зато што се у ове дане приноси жртва Господу.“ Конкретно мисли као припрему за свето Причешће што је већ јасно објаснио у 5. правилу.
Да је Црква желела да питање телесног брачног односа за време поста формулише у формално правило зар она то не би учинила? И то управо овде, када се тако конкретно дотиче и дана уздржања? Да је тако хтела, Црква би поред св. Дионисија и Тимотеја користила и друга мишљења, и на овај начин их јасно озаконила. Али није. Ми морамо да схватимо да Црква бира богословље од Отаца и озакоњује га, или пак прећуткује или чак одбацује. Свети Оци не праве учење него Црква бира шта је њено (Свети Дух, то што је Његово и чисто, и нама корисно). Зато катастрофално погрешно размишља данашња теологија да она треба „стваралачки“ да мења курс Цркве, да њој говори шта треба а шта не треба. Црква гледа, посматра и узима то шта она жели, наравно све дотле док има слободу за то.
Дакле, на основу поменутог канона питање телесног уздржања супружника није било везано за пост per se него увек и једино за Свету Евхаристију, причешће. Појам поста се, на жалост, у нашем биту једино разуме као физичко уздржање док духовно скоро да и не постоји, о чему сведоче неке полемике и јавне мисли. Са историјско-научне стране јасно је да Црква ако је желела званично да уреди лични однос брачника, чак и „начин“ (у шта су се безобразно упуштали Латини) она би ту своју жељу формирала у неко правило. И објавила би га као таквог – канонски би појаснила ове речи св. апостола Павла.
Постоји једно историјско сведочанство из 12. века које налазимо код С. Смирнова, који у свом „Древном руском духовнику“ описује питање монаха Кирика које је упутио новгородском еп. Неофиту: „Питао сам, може ли да се да причешће томе ко се није уздржавао од жене за време Великог поста? Наљути се (еп. Неофит). Шта, ви учите да се уздржавају од жена за време поста. Грех вам је то.“[6] Из истог извора износимо „Написаније митрополита Георгија руског и Теодоса“[7] у којем читамо: „Било би добро да се за време поста чува своје жене, а ако не може онда да то ради само у прву недељу и последњу.“ (Исто, стр. 40)
Како је време протицало, од организованог црквеног живота се дошло до бруталног растрзавања православних народа, њихове државности и школства, и из тамног века шеријата приближавало се времену митрополита Петра Могиле, а преко њега искуству западно-европског школског уређења које је познато као латинско-сколастичко. У његовом Требнику[8] налазимо неодобравање брачних дужности за време Великог поста. У том периоду обновљеног црквеног живота постоје слична мишљења неких отаца стараца за које се каже да су били под утицајем западног пуританизма, или латинизације богословоља средином 17. века („теологија оправдања“), која је долазила из чувене Кијевске школе, свакако проунијатске позадине.
Најмање што желим да будем је бранилац секса у посту, и непријатно ми је то. Сигурно је боље уздржање као договорени али у слободи лични подвиг, а не формално наметнути (од Цркве) или чак уцењујући (једног од супруга). Али овим што наводим показујемо да су и у далекој прошлости људи били „људи“ и да су била заступљена разна мишљења, и да није у реду да ове ствари решавамо каснијим оцима Цркве, а неким скоро нашим савременицима. Важно је да се разуме да Црква није сматрала за потребно да се упушта у ове ствари до таквих интимних појединости, нечег, што је у „неприродном“ врло природно.
Св. Јован Златоусти каже: „Брак је дат ради рађања деце, а још више од тога за гашење природног пламена.“ (Књига о девствености) Када каже „природног“ наравно да мисли на ову нову нашу природу. Одбацивање ове природе није сваком на исти начин дато и то је проста азбука богословља.
Дакле, брак, и однос у њему, је природан иако је он есхатолошки неприродан; он је личном слободом и избором загарантован и благословен у тренутној природи која је смрћу промењена, наравно, општим (првородним) а не личним грехом. Сходно реченом, брак је Света тајна свих ствари у њему, и то што неки покушавају да неке издвајају у било којем контексту чине грех више по незнању, а многи и по јавном лицемерју. Једино што конкретно можемо да нађемо у вези са интимном заједницом супружника коју уређује јуридичка Црква јесте та директна веза поста као сексуалног уздржања у односу на Св. Евхаристију. Како и видесмо то јасно уређују правила Цркве.
Свети синод Руске православне цркве у својој одлуци од 28. децембра 1998. декретом поучава своје свештенство да је у њиховом пастирском раду „недопустива принуда или навођење пастве, супротно њиховој вољи од одбијања супружанског живота у браку“, тражећи од њих да се „целомудрено“ (интелигентно) и са пастирском опрезношћу упуштају у решавање питања одређених аспеката њиховог породичног живота („Основы социальной концепции РПЦ)).
У завршници овог чланка желео бих да се ослоним на дужи пасус св. Јована Златоустог, патријарха Константинопољског, човека који је проповедао Свето Еванђеље „у свету“, у престоници Васељене, у центру ондашње цивилизације и сваког просперитета. Он и поред тога што је имао велику борбу са императорицом Евдоксијом и њеним пријатељицама Марсом, Кастрицијом, Евграфијом, богатим и утицајним женама развратног живота у граду, упркос историјској чињеници да му је све ово на неки начин дошло главе овај дивни и духоносан муж Светим Духом знао је да дубоко оцени светињу брачног општења. Цела ова ситуација моралне распуштености, у изразу прељубе и блуда, са чиме је, како већ рекох, водио велику борбу и то са женама које су имале велику власт и градски политички утицај, није уопште утицало да се овај светитељ, не дај Боже, гнуша људске законске сексуалности. Проблематику моралног живота у браку није видео у телесном сједињењу као нечем нечистом, него у свађи и немиру око тога, прељуби и издаји, и последицама које су из такве ситуације исходиле. Он овде целомудријем не назива ни полно уздржање него брачни мир који га остварује као такво – да буде целомудрије.
Треба пажљиво да прочитамо следеће речи овог дивног оца Цркве:
„Пусти га да спава боље са тобом него са неком проститутком. Живот са тобом није забрањен, а састајање са проститутком је забрањено. Ако са тобом он спава не постоји никаква кривица; а ако са блудницом онда си и ти уништила сопствено тело… Због тога ти имаш мужа и зато он има жену да бисте сачували целомудрије.“[9] Он овде допушта себи и врсту драматизације када говори о св. ап. Павлу и његовој бризи о супружницима, коју изгледа, да данас свако на свој начин произвољно тумачи и извитоперује. Овако сликовито говори за св. ап Павла: „Дакле, он скоро седа на брачни кревет и вапије: ‘Не лишавајте се једно другом осим уз обострану сагласност.’ Ради тога ти (жено) имаш мужа, ради тога ти (мужу) имаш жену, да чувате целомудрије. Желиш да се уздржаваш? Убеди у то и твог мужа да би било два венца – целомудрије и сагласност. Али пази да не буде целомудрије и свађа, да не буде мира и рата. Видиш, ако се ти уздржаваш а муж гори од страсти, а да међутим апостол забрањује прељубу, то значи да он мора да трпи буру и узбуђење. Дакле, ‘не лишавајте једно другог осим уз обострану сагласност.’ И, наравно, где је мир све је добро; где је мир ту и целомудрије блиста; где је сагласност тамо се и уздржање овенчава; а где је борба тамо се и целомудрије подрива.[10]
Нажалост многи све ово бркају, јер целомудрије у свету није уздржање од законског секса, него је трезвеност очувања светиње брака. Чак и сам брачни однос назива се целомудријем, јер код Сократа Схоластика налазимо да је св. Пафнутије ни мање ни више говорио да је „целомудрије однос са законитом женом“, када је он, чисти инок и девственик, устао у заштиту против предлога да ожењени епископи престану да спавају са својим женама са којима су ушли у брак до својих хиротонија. Ово завршавам његовим истинитим и нелицемерним речима:
„Не могу сви да понесу подвиг бестрашћа.“[11]
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Блаженной памяти cтарец Паисий Святогорец. Слова. Т. 4. стр. 69-72. Святая Гора, 2005.
  2. Творенија св. Тихона, Том 5., ст. 174. Москва 1899.
  3. Блажени Августин Ипонијски, Посланице 262.2.
  4. Упореди Толковаја Библија Т. 11, Спб., 1913, с. 48.
  5. Творения, О браке, ст. 73. Москва 2003.
  6. Исследование из истроии церковного быта, ст. 113 – 114. Москва 1914.
  7. Написание митрополита Георгия русского и Феодоса.
  8. Евхологион альбо молитвослов, 1646.
  9. Св. Иоанн Златоуст. Собеседование на надписание псалма 50.
  10. Исто.
  11. Церковная история, књ. 1, гл. 11.

 


Припремио:
Иван Ташић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *