Владика Андреј Вујисић прешао у римокатолике!

У последњих десетак година, српски свештеници у Јужној и Сјеверној Америци, Канади и Јужноафричкој Републици, превели су из католичке у српску православну вјеру на десетине хиљада људи. Само у Гватемали у православље је прешло на хиљаде људи. Велики допринос томе дао је епископ Андреј Вујисић – стајало је прије три године у саопштења Саборa православне цркве Мексика, која покрива 22 земље са преко 330 храмова.

Но, владика Андреј је недавно одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам. Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. Парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током литургије коју је служио Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана.

Андреј Вујисић је својевремено био члан Митрополије црногорско-приморске. Потиче из Мораче, где је рођен 1957. године као Зоран у породици Војислава и Софије Вујисић. Из Југославије се одселио 1969. у Њемачку, одакле прелази у Аустралију и САД. Завршио је студије теологије у Украјинској богословији, дипломирао лингвистику на Универзитету у Финиксу и докторирао практичну теологију на Универзитету Јужна Африка.

Захваљујући његовом мисионарству у католичкој Средњој и Јужној Америци, православци су постали Гватемалци и Мексиканци, који воде поријекло од Астека и јужноамеричких Индијанаца, али и многи Црнци из ЈАР, Боцване и Замбије. Као ректор Православног института светог Ђорђа Назаренског, спровео је програм стипендирања младих у 17 земаља Јужне Америке, који су потом постали православци.

Један је од најобразованијих Срба у дијаспори. Аутор је многих научних студија из лингвистике, психологије и теологије. Као доктор наука истражује улогу екуменизма у хришћанском свијету, а као Србин из Црне Горе проучава личност владике Рада, Петра Петровића Његоша и његов српски идентитет.

Извор: Седмица

17 Comments

  1. slavko radovanovic

    Koliko vidim čovjek nije imao vjeru u srcu već samo u mozgu.To dokazju i te mnogobrojne titule učene.Pravoslavlju nije naškodio jer i nije bio tvrde vjere .Takav će biti i u katolicizmu.I odvajanje od pravoslavlja 1054.godine poteklo je zbog ovozemaljske taštine a ne zbog vjerskih razlika.Vjerkse su razlike nastale poslije toga da bi kroz to opravdale raskol.Raskol je nastao samo zbog toga čija valst u hrišćanskoj vjeri na zemlji će biti.Papa je htio da bude neprikosnoven u hrišćanskoj vjeri pa je samo to trebao da potkrijepi novim tumačenjima iako su svi vaseljenski sabori na kojima je utemeljno hrišćanstvo održani prije 1054.godine.Ta priča da su pravolsavci ortodoksne vjere što će reći nepromjenjljivi u stavovima koji su ustanovljeni na vaseljenskim saborima je politikanstvo u vjeri.Vjera i treba da počiva na čvrstim postulatima koje nijedan pojedinac ne može mijenjati.Priča da su pravoslavci šizmatici je takodje lažna.Jer pravoslavlje se nije mijenjalo nego kako je utvrdjeno na vaseljenskim saborima.Hrist je propovjedao da su apostoli svi jednaki i da nijedan nije iznad drugoga.Tako je i ustanovljena vaseljenska partijaršija.Da je papa prvi medju jednakima i da nema nikavo pravo opraštati grijehe jer to može samo Gospod nikakva raskol ne bi bio moguć.Uostalom danas katoličanstvo nije monolitno.Protestanti,anglosaksonci,evengelisti i slične podjele.Kod pravoslavlja toga nema.Sem kada je riječ o autokefalnosti.Ali i to je taština.I tu se upetljala ovozemljska valst koja dijeli narode.

  2. Није био владика, већ архимандрит. И није превео сву паству, наводно народ још и не зна, још се представља као православан. Ево текста мисионарског одељења при Светом Синоду наше цркве;
    http://www.svedokverni.org/kako-je-i-kada-bivsi-ep-andrej-presao-u-rimokatolicizam-komentar-na-vest-o-tome/

  3. Према православном мисионарском центру „о. Данил Сисојев“ чланак о преласку „владике“ Андреја у римокатолике није у потпуности тачна. Од тога, да он није никада хиротонисан у православног епископа, па до податка да је заједно са њим прешла и цела парохија!
    Требало би бити много опрезнији у одабиру вести које се преносе у рубрици „Трагови у времену“. Светосавље не би смело да подлегне утицају духа у нашим медијима, који се руководи скандалозним мерилима.
    Међутим, ако и занемаримо нетачне информације у овом чланку, питање је треба ли давати повод људима за саблажњивање ? Овакве осетљиве теме би морале бити пропраћене коментаром уредништва, који би читаоце заштитио од доношења погрешних закључака.
    Ова поука Св. Игњатија Брјанчанинова могла би бити корисна у оваквим и сличним случајевима:
    „Они који су лишени славе хришћанства, нису лишени друге славе, коју су добили при стварању: они су – иконе Божије. Ако икона Божија буде бачена у ватру страшног ада, ја и тамо морам да је поштујем. Шта се мене тиче ватра, ад! Ту ће икона Божија бити бачена по суду Божијем: мој посао је да сачувам поштовање према икони Божијој, и тиме да себе сачувам од ада. И слепоме, и губавцу, и ономе оштећеног ума, и одојчету, и крајњем преступнику, и незнабошцу, указаћу поштовање, као икони Божијој. Шта ти имаш са њиховом немоћи и недостацима! Старај се за себе, да ти не би имао недостатка у љубави.“
    Свако добро од Господа уредништву „Светосавља“ и читаоцима.

  4. Шта је разлог за то, ако не непознавање историје Цркве и историје Римокатоличке цркве. Уопштено, свуда па и на теолошким факултетима мислим има лоше образовање што се тиче те тематике. Свако треба да зна, да црква на Западу до раскола, а негде и раније, је уствари била Православна Црква. Нисмо ми били заједно 1000 година са Римокатличком црквом, него са једном Православном Црквом. То треба свима да буде јасно, а поготово владикама и патријарсима. … Лоше је што се свуда по историјским књигама наводи да је на Западу у почетку била Католичка црква у смислу Римокатоличке. Ако би људи довољно разумели историју Цркве како на истоку тако и на западу, а касније и историју Римокаточке цркве, не би онда прелазили у римокатичку веру. Нормално, одређене разлике су постајале на западу, али је била иста догматика, исто веровање, иконографија, духовност и остало. Тако шта нема после. То су две различите вере од раскола, а после се Римокатличка црква све више удаљује од Православља. Филиокве је у центру свега, те варваризирање и феудализирање њихове вере. Центар постаје форма, спољашњост наспрам суштине, тако се њихови умови само забављају спољашњим стварима, тако папа постаје видљиви заменик Сина Божијег тј. бог на земљи, он се сматра врховним господарем света још од Гргура VII, монаштво се постепено разблажује нема више подвижништва монаси једу месу, духовност се своди на прелест још од Франциска Асишког који први у читавој историји добија стигме – ране по узору на Христове, с друге стране врши се Аристотелизација теологије, теологија постаје рационална делатност, брак не постоји, црквеним се браком сматра обични договор мушкарца и жене и не мора се склопити у цркви (о томе има у разним књигама) тек од Тридентског концила брак се мора склопити у цркви, уводе се неки глупави празници типа име Исусово, име Маријино, срце Исусово и остало, настаје инквизиција и с њом различита зла невиђена ствар раније, бискупи иду у ратове и убијају, папа позива на крсташке ратове иако тога раније није било, настају монашки војни редови – монаси који прљају руке крвљу а онда после служе мису, развија се свакојаки неморал типа педофилије, због безбрачности свештенства падају у разне блудне грехове, немају Исусову молитву, једини начин борбе против страсти се своди на самобичовање и то буде и до крви, нема поста, нема честе личне молитве, мења се иконографија, мења се Христов лик, Бог Отац се приказује као неки старац, у потпуности се мења иконографија, приказ свих празника се мења, приказ Богородице се у потпуности мења, она отпушта своју косу, Христос се приказује као голо дете, од 16. века анђели се приказују као гола, дебела деца, што даља то се све више мења њихово црквено сликарство, голотиња постаје закон у сликарству и скулптури, моле се киповима што подсећа на молитве идолима, по црквама и катедралама стављају крстове на под, а крст бива ван пода доста редак по црквама, мења се архитектура и на цркве стављају скулптуре свакојаких чудовишта, по сликама рукописа молитвеника видљиво је потицање молитвеника на распљивање ума, духовност се своди на прелест, људи у прелести се сматрају свецима као Франциско Асишки, Хилдегард вон Бинген, Бригита и остали, папа анатемише због политичких разлога, баца интердикте, прави политичар на земљи, папа се сматра човеком без кога нема спасења постаје цар -свештеник pontifex maximus, папа тражи да му поклоници љубе обућу чак и краљеви и цареви, сматра се да је Богородица без првородног греха, уздижу Богородицу до разине божанства, паганизирају цркве путем паганских скулптура, сликарства и остало, папа се сматра непогрешивим, те сада и мисле да све вере воде Богу, и бројне друге ствари уводе. Тако да је та вера сасвим нешто туђе Православној Цркви, дух, изглед, све све је другачије.

  5. Удобније му је у католичкој цркви.Сигуран да га неће нико нападати,јер католици нису на мети светских владара већ Православље.Један је Павле(Савле),који из табора гониоца прелази у табор прогоњених.Поменути владика је одабрао супротно.

  6. Како има лоших примера има и добрих. Рецимо случај оца Радивоја Панића,бившег старешине храма Светог Саве.
    Човек који је изгубио у трену целу породицу, остала му ћерка, која није кренула на пут. А он је место очаја, ведар, пун духовне снаге, није роптао и питао се што му се то десило нити посумњао у вољу Божју.Колико вере тај дивни слуга Божји има у себи?
    Вером правом,искреном сваки јад се порази, вера је наш ваздух, наша храна и наш живот браћо и сестре!

  7. Мирислав

    У последња времена доћиће пастири обучени у крзно овчије а унутра су вуци грабљиви

  8. Бранислав

    Пара врти где бургија неће…

  9. Sto je covek vise obrazovan,”razumski” mu pravoslavlje izgleda smesnije.Na kraju se zapita da li se vasksenje uopste desilo ili je to samo metafora.

  10. Опрости му Господе, јер не зна шта ради…

  11. Pitanje,da li je on samo prešao ili otpao.Ništa novoga pod nebom.Kakvi su motivi,okolnosti,životna sredina,a sve po datoj mu slobodi utjecali na ovakvu odluku.Ušao je,dakako,u nove i drugačije okvire,dogmate,historiju,mistku,ikonografiju,život,s novim identitetom.Gotovo pa se može reći prihvatio je Stepinca,a odbacio vladiku Velimirovića.Prije par godina jedan ugledni benediktinac,monah,vrsni teolog rimokatolicizma prešao je na pravoslavlje,obrazlagajući svoju odluku time što je u pravoslavlju vidio,spoznao i osjetio svu punoću istine.U gornjem tekstu ističu se vrline bivšega vladike,visoko akademsko obrazovanje,maltene da je teologiju imao “u malom prstu”.Gdje je vjera njegovih predaka,praotaca,svetitelja,podvižnika,mučenika,krvlju ispisanih stranica života,koju je on popljuvao i poput gadarinske svinje skočio u ponor,odvukavši u ambis svoje sljedbenike.Putešestvije po bijelom svijetu i velika naukovanja,očigledno,nisu mu pomogla.Sada će imati više vremena da se posveti brigama i silama ovoga svijeta….Vrata su mu otvorena,ako se predomisli,sve do njegovog zadnjeg daha!

  12. Da,kako sada objasniti ovu odluku?Da li je sredina,način života i razmišljanja,jakost vjere,a sve po datoj mu slobodi utjecala na ovakvu radikalnu odluku.E,pa da,svi smo slobodni….i sve što proizilazi iz te “čarobne” riječi.U gornjem tekstu mogu se očitati hvalospjevi i visoko obrazovanje dotičnoga,akademska titula,razna istraživanja i td.itd.Pitanje se nameće da li je on otpao ili napustio(prešao) u nešto slično,isto,novo,potpuno različito.Jedan je rimokatolički benediktinac,monah prije par godina,uz to ugledni teolog,prešao u pravoslavlje,objasnivši da što je bio stariji shvatio,zapravo,da je pravoslavlje sva i punina istine.Što će reći taj bivši vladika….Kako objasniti da je sada preuzeo drugu historiju,iskrivljene dogmate,pogazio vjeru predaka i praotaca,da uskoro preuzima i Stepinca kao svojega,a ne više Vladiku Nikolaja Velimirovića…Da on ima visoko obrazovanje,maltene teologiju “u malom prstu”.Zanima me kako je on prešao,kojom magičnom formulom,da li pokajanjem,uz naravno priznanjem primata ovakovog pape rimskog.On kao pastir,cjelokupno svoje stado povukao u ambis,kao one svinje iz biblijske priče….Tako mi Bog pomogao,ako griješim!

    • Željko Pantić

      ne daj Boze da se i nama desi nesto slicno.Jer na taj nacin otpadamo od blagodati Duha Svetog i od Jedne ,Svete,Apostolske Crkve.Gospode pomiluj,Gospode pomiluj,Gospode pomiluj.