NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » „Verujem“ – kako ove reči shvata hrišćanin? – ili tri zablude o hrišćanskom životu

„Verujem“ – kako ove reči shvata hrišćanin? – ili tri zablude o hrišćanskom životu

SERGEJ Hudiev

Božićni post predstavlja posebne dane za hrišćanina u kojima svoj pogled obraća izvorima svoje vere. To je vreme kada ponovo, sa posebnom dubinom promišljamo ono što se dogodilo pre dve hiljade godina. Tada pokušavamo da još jednom sebi odgovorimo na pitanja koja na prvi pogled izgledaju jednostavno: šta znači reč „vera“? Šta imamo u vidu kada govorimo „verujem“?
U običnom jeziku koristimo reč „vera“ u dva značenja. Prvo od njih se odnosi na podatke koje smatramo pouzdanim, podacima koji odgovaraju stvarnosti. Na primer, verujemo da je alkohol štetan za jetru, da je tragediju „Hamlet“ napisao Šekspir, i da je drevni Rim zaista postojao. Možda će čitalac reći da je to sve ono što znamo. Međutim, neki ljudi odbijaju da to smatraju znanjem. Neki (na primer, ljudi koji stradaju od poznate pristrasnosti) poriču štetnost alkohola, drugi ozbiljno smatraju da su sva Šekspirova dela napisali drugi ljudi, a neki su uvereni da su svi podaci o drevnom Rimu rezultat grandioznog falsifikovanja. Često ljudi obijaju da priznaju ono što im se ne dopada – za ovo može biti mnogo razloga.
U slaganju da se neko znanje prihvati kao pouzdano uvek postoji trenutak našeg izbora, odluke. Mi možemo i da odbijemo. Dečiji stih Sergeja Mihalkova o tvrdoglavom Tomi (vi shvatate da naša novina nosi ime u čast sasvim drugog Tome[1]) odlično ilustruje tu mogućnost:

Kupati se ne sme,
Aligatora je mnogo,
„Nije tačno“,
Odgovara Toma.
Gaće i košulje,
Leže na pesku,
Tvrdoglavac pliva,
Po opasnoj reci.

Neverje se po Tomu loše završava.

Gaće i košulje,
Leže na pesku,
A niko više ne pliva,
Po opasnoj reci…

Često neverje izgleda toliko glupo, da prosto ne razmatramo takvu mogućnost ozbiljno. Tim više što u svakom prihvatanju tuđih reči postoji elemenat vere. U veri postoji i druga nijansa – „poverenje“, odnos ne samo prema informaciji, već i prema ličnosti – jer verujemo bliskim prijateljima ili rođacima. Verujemo da nam žele dobro i da nam neće naneti zlo. Bez bojazni možemo da im poverimo svoje imanje, zdravlje i život. Italijanski filosof Luiđi Džuzani navodi potpuno shvatljiv primer:
„Ako bi mi danas nakon povratka kući majka pripremila jelo i ja, ogladnevši, umesto da se bacim na jelo, iznenada se zaustavim i počnem da gledam na jelo, ona bi me zabrinuto upitala: „Pa… šta je sa tobom? Jel si dobro?“ A kada bih odgovorio: „Ne. Hoću da ispitam to jelo da bih se uverio da nema cijanida“. Moja majka bi rekla: „Kakav si ti šaljivdžija!“. Međutim, ako bi videla da se ne šalim, ne bi zvala hemičara, već psihijatra. Uverenost da moja majka nema nameru da me otruje, postoji nezavisno od mogućnosti da se sprovede hemijska analiza pripremljenog jela“.
Takva vera, kako vera nekim vestima, tako i ljudima – može biti osnovana ili ne, ali svi shvatamo o čemu govorimo. Svi imamo određeno iskustvo poverenja.

Bog otkriva Sebe ljudima

Vera u Boga dotiče oba značenja – mi verujemo Bogu kao ličnosti i verujemo tim istinama koje je On otkrio u Svojoj Crkvi. Međutim, svako poverenje se javlja kao odgovor na nečije reči ili dela. Ne možete da odlučite da li verujete rečima jednog ili drugog čoveka, dok ne počne razgovor. Mladi čovek iz Džuzanijevog primera ne može sa poverenjem da uzme hranu dok mu se ne iznese jelo. Vera u Boga je odgovor na Otkrovenje, odgovor Bogu Koji je progovorio, otkrio se ljudima.
Bogoslovi govore o opštem i posebnom Otkrovenju. Opšte otkrovenje se može kratko opisati rečima velikog nemačkog mislioca, Imanuila Kanta -„zvezdano nebo nad nama i moralni zakon unutar nas“. Kada podižemo oči prema zvezdanom nebu – posebno kada izlazimo iz grada zagađenog vazduha i noćnih svetila – vidimo to o čemu je govorio veliki pesnik i naučnik:

„Otkrio se bezdan zvezda pun,
Zvezdama broja nema, bezdanu dna“.

Zajedno sa njim možemo da uskliknemo

„Tvari, gde ti je kraj?
Kaži koliko je veliki Tvorac?“

Možemo spustiti oči dole, u mikrosvet, prema atomu ugljenika i zadiviti se njegovom predivnom poretku, zahvaljujući kome je moguć život na zemlji. Čitava tvorevina govori o Umetniku i Tvorcu svega, Bogu. Naravno možemo da odbacimo to svedočanstvo, zatvoriti oči i uši. Međutim, to nikako ne menja činjenicu da „nebesa kazuju slavu Božiju, delo ruku Njegovih javlja svod nebeski„. (Ps. 18:2)
Bog govori u ljudskom srcu glasom savesti, po rečima apostola Pavla: „Jer kad neznabošci nemajući zakona čine od prirode što je po zakonu, oni nemajući zakon sami su sebi zakon; Oni dokazuju da je u srcima njihovim napisano ono što je po zakonu, pošto svjedoči savjest njihova, i pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju„. (Rim. 2:14-15) Sve dobro i predivno, sve dobro i pravedno u svetu ima za svoj izvor blagog Boga, Koji se brine za svoje stvorenje – posebno za ljude.
Greh je duboko podrio (iako nije uništio do kraja) sposobnost ljudi da primaju prirodno Otkrovenje, tako da nam je potrebno posebno, ili specijalno, Otkrovenje. U početku je Bog otkrio Sebe kroz proroke Starog Zaveta, čija se misija sastojala u pripremi dolaska Gospoda i Spasitelja našega Isusa Hrista.
U Hristu se Bog otkrio ljudskom rodu potpuno i svestrano. Štaviše, u Gospodu Isusu susrećemo ne samo izuzetnog poslanika lica Božijeg, već Samog Boga. Otkud to znamo? On Sam je tako rekao.

Koji vidi Mene video je Oca

Evanđelju susrećemo čoveka od krvi i mesa, koji živi u konkretnom vremenu i mestu, koji potiče iz sredine siromašnih zanatlija. Međutim, za Njega su čak i neprijatelji rekli: „Nikada čovjek nije tako govorio kao ovaj čovjek.“ (Jn. 7:46) Što se više udubljujemo u tekst Evanđelja, što više pokušavamo da ga shvatimo u biblijskom, istorijskom i kulturnom kontekstu, tim više je poražavajuće ono što je Isus govorio o Sebi. On je govorio da je prebivao sa Ocem pre postojanja sveta. On je govorio da ima vlast da prašta grehe. On je govorio da će upravo On, Isus, doći da sudi svim narodima u poslednji dan. Govorio je da će oni koji Mu poveruju i sleduju za Njim dobiti večni život.
Njegove reči nam ne daju mogućnost da se prema Njemu odnosimo kao prema uvaženom drevnom učitelju, koji se može u zgodnoj prilici citirati, na koga se možeš pozvati i – vratiti knjigu na policu. Ako je Isus govorio istinu o Sebi, onda On nije drevni učitelj zatrpan peskom vremena, već živi Gospod i Spasitelj. Pitanje „Vjeruješ li ti u Sina Božijega?“ (Jn. 9:35) upućeno Njegovim savremenicima, isto tako je upućeno i nama. Otvarajući Evanđelje susrećemo Ga isto tako realno kao isceljeni sleporođeni čovek, carinik Zakhej ili Samarjanka kod bunara.
Mitropolit Antonije Suroški govori o iskustvu obraćanja koje je doživeo u ranoj mladosti: „Sedeo sam, čitao i između početka prve i početka treće glave Evanđelja od Marka, koja sam polako čitao, jer nisam navikao na taj jezik, iznenada osetio da sa iste strane stola, tu pored mene, stoji Hristos. I to osećanje je bilo toliko poražavajuće da sam se zaustavio, prestao da čitam i počeo da gledam oko sebe. Gledao sam dugo. Ništa nisam video, ništa nisam čuo, ništa nisam osetio. Ali čak i kada sam gledao tačno ispred sebe na to mesto gde nije bilo nikoga. Imao sam snažnu svest da tu nesumnjivo stoji Hristos. Sećam se da sam tada pomislio: ako živi Hristos stoji tu znači da je on vaskrsli Hristos. Znači da pouzdano znam u granicama mog ličnog, sopstvenog iskustva da je Hristos vaskrsao. Znači da je sve što se o Njemu govori – istina“.
Hrišćani su ljudi koji primaju Svedočanstvo Isusa o Sebi. Mi verujemo da je ono što On govori – istina. Mi „verujemo Njemu, kao Caru i Bogu“, kako se govori u činu Krštenja. Šta to znači u praksi?

Vera kao uzdanje

A ja se u Tebe, Gospode, uzdah; rekoh: Ti si Bog moj.“ (Ps. 30:15) Za nas reč „uzdati“ ima unekoliko arhaično značenje, ali bi savremeni prevod „nadam se“ mogao da izmeni smisao. Za nas je „nada“, avaj, prilično slaba reč, nešto tipa „nadam se na sreću“. Međutim, Psalmopojac se upravo uzda – polaže na Boga svim srcem, poverava Mu svoj život. Hrišćani poveravaju svoj život Isusu Hristu – kao što govorimo na svakoj Liturgiji: „sami sebe, jedan drugog, i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“. Mi više ne pripadamo sebi, mi pripadamo Gospodu Isusu. Mi poveravamo naš privremeni i večni udeo u Njegove ruke i na Njega – samo na Njega – polažemo nadu našeg večnog spasenja.
To je vera Crkve. Međutim, to je i lična vera svakog hrišćanina. Sveti apostol Pavle govori: „živim vjerom Sina Božijega, koji me zavoli i predade sebe za mene.“ (Gal. 2:20) Hristos nije samo Spasitelj sveta i Spasitelj Crkve – on je i lično Spasitelj svakog vernog. U Evanđelju od Jovana Gospod podvlači taj lični odnos sa svakim od spasenih: „Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu.“ (Jn. 10:27) Hrišćanin se uzda da je Hristos došao da spase ne neko apstraktno čovečanstvo, već konkretne ljude, između ostalog i njega lično. Kako o tome govori apostol Pavle: „Istinita je riječ i svakoga primanja dostojna da Hristos Isus dođe u svijet da spase grješnike od kojih sam prvi ja.“ (1 Tim. 1:15) Ove reči apostola svaki pravoslavni hrišćanin ponavlja, prilazeći Pričešću: „Verujem Gospode i ispovedam si ti vaistinu Hristos, Sin Boga Živoga, Koji si došao u svet da grešnike spaseš, od kojih sam prvi ja“. Sin Božiji je postao Čovek i radi mog spasenja je bio raspet i zbog mojih grehova i opravdanja je vaskrsao. Sva moja nada se sastoji u tome što je za mene učinio nešto tako veliko. On me ne odbacuje, već će me uvesti u Carstvo Svoje.
U „Tumačenju na poslanicu Rimljanima“ ovako piše sveti Teofan Zatvornik: „Verovati znači utvrđivati se na Hristu verom, sa nepokolebljivom uverenošću se oslanjati na Hrista, silom vere u Hrista se ispunjavati osećanjem bezbednosti koje ima čovek koji stoji na granitnoj steni usred kipećih talasa oko njega. Zato će verujući biti onaj koji čini sve što je potrebno, ali uverenost u spasenje i opravdanje zasniva ne na delima, već na veri u Boga. Veruje da Onaj, Kome služi svom dušom i svim srcem, po blagosti Svojoj neće dopustiti da pogine. Da će ga spasiti i opravdati.“
Istina o tome da je Hristos umro za svakoga od nas, ako je prihvatamo ozbiljno, menja celokupan naš život. Kako je rekla jedna jednostavna žena: „ako poverujem da je Hristos umro za mene lično, ja nikada više u životu ne mogu da slažem“.

Vera kao poslušnost

Vera – kada postoji – pokazuje se u poslušnosti. Ako verujemo lekaru, uzećemo recept koji nam je dao. Ako verujemo vodiču ići ćemo za njim. Ako verujemo instruktoru za bezbednost, nećemo raditi ono što je zabranio. „Ja se u Tebe, Gospode uzdam“, moguće je samo uz „šta mi zapovediš da činim, Gospode„. U ovom poslušanju se mogu izdvojiti dve strane – poslušanje razuma i poslušanje volje. Priznajemo da je Hristos istina, a mi – ne. Spremni smo da promenimo svoj pogled na svet, na Boga i na sebe same saglasno Njegovoj istini. Često se događa da ljudi u svojim duhovnim potragama prebivaju u najrazličitijim zajednicama i sektama i pokupe odlomke najrazličitijih učenja. Samo po sebi je to prilično uobičajeno: blaženi Avgustin, pre nego što je prišao Crkvi, bio je u sekti manihejaca. Međutim, obraćanje Hristu zahteva ponovnu proveru prethodnih stavova. Zato u Crkvi postoji poseban čin odricanja, odbacivanja pogleda koji su nespojivi sa pravom verom u Hrista. Mi više ne verujemo u reinkarnaciju, već verujemo u Vaskrsenje Mrtvih. Ne verujemo više u karmu, već u Oproštenje Grehova.
Neke stavove, prihvaćene u svetu, takođe je neophodno ostaviti da bismo, na primer, primili istinu o svetosti braka ili o neprikosnovenosti ljudskog života od trenutka začeća pa do prirodne smrti. Po tim moralnim pitanjima savremeni svet se često razilazi sa Hristom – i mi stajemo na Hristovu stranu, ne na stranu sveta.
Ovo ponovno razmatranje stavova privodi poslušnosti volje – menjamo naše ponašanje saglasno Hristovoj istini, saglasno zapovestima Božijim. Apostol navodi najjednostavniji primer: „Kradljivac neka više ne krade, nego bolje neka se trudi da radi svojim rukama ono što je dobro da bi imao davati onome kome je potrebno.“ (Ef. 4:28) Čovek koji je uvredio bližnjeg krađom, sada treba da se trudi kako bi mu dao. Isto je i u vezi sa drugim gresima: poverovati u Hrista znači ne raditi više tako, već naprotiv, stremiti ispunjenju zapovesti.
Ispravljanje naših stavova i našeg života neće biti trenutno – to je dug i težak proces, u toku kojeg će nam veoma biti potrebna pomoć Crkve. Doživećemo uspone i padove, a ponekada i teško spoticanje, i tu treba da pamtimo da je naša uzdanica – Hristos, da je ljubav Njegova neizmenjena. Da upavši u blato treba da se podignemo, primimo Njegov oproštaj i idemo dalje. Kako obećava Apostol: „ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe, i očisti nas od svake nepravde.“ (1 Jn. 1:9)

Vera Crkve

Evanđeljska vest o Hristu došla je do nas preko mnogih pokoljenja onih koji su verovali u Njega. Koji su od apostolskih vremena do naših dana čuvali i objavljivali reč Njegovu, živeli tom rečju i stradali za nju. Hristos se obraća svakome od nas lično. Međutim, On to čini kroz Crkvu i mi nemamo drugo Evanđelje osim onoga koje je došlo do nas kroz Crkvu. Nemamo drugog Hrista, osim Onoga, Koga ona javlja.
Hristos govori: „sazidaću Crkvu svoju, i vrata pakla neće je nadvladati.“ (Mt. 16:18) Da bi postao Njegov, treba se prisajediniti Crkvi Njegovoj. Za mnoge ljude tu počinju problemi i to nije iznenađujuće. Jer upravo je sa Crkvom povezan prelaz od teoretske saglasnosti do istinske vere. Ako smo poverovali u Hrista, to mora da se pokaže u sledovanju Njegovim zapovestima, pre svega, primamo Krštenje, učestvujemo u molitvenom životu Crkve i pristupamo Svetim Tajnama.

Pronaći veru

Ponekad se ljudima čini da je vera, kao i ljubav, nešto poput visoke temperature, nešto se čoveku „događa“ mimo njegove volje. A zatim isto tako, „samo po sebi“ može i da prođe. To se može odnositi na mističko iskustvo, osećanje, doživljaj – ali ne i na samu veru. Bog se veoma pažljivo odnosi prema ljudskoj slobodi. On nam daje mogućnost da poverujemo, ali nas ne prinuđuje na to.
Pokajte se i vjerujte u Evanđelje„, govori Gospod. (Mk.1:15) To je obraćanje našoj volji. To nije nešto što nam se prosto dešava. Mi treba da se pokajemo i poverujemo. To je odluka koju donosimo pred licem Božijeg priziva – odlučujemo da se molimo, priđemo Crkvi i zauvek izmenimo svoj život. Sve to nije moguće bez pomoći Božije. Međutim, mi treba da zamolimo za tu pomoć u molitvi, a ne neko drugi. Naša usta treba da izgovore: „Verujem Gospode i ispovedam“, naše noge treba da nas dovedu u Hram.
Onoga koji dolazi meni neću istjerati napolje„, govori Gospod. (Jn. 6:37) Međutim, moramo sami doći.


NAPOMENE:

  1. Hudiev želi da kaže da se radi o apostolu Tomi, koji u početku je posumnjao u Vaskrsenje. Foma.ru je sajt za „one koji sumnjaju“. – prim. prev.

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković

Izvor:
FOMA.RU

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *