Велики Вавилон.

Питање:
Помаже Бог! Молим вас да ми одговорите да ли се под великим Вавилоном и њеним падом у Откровењу Јовановом, подразумева римокатиоличка црква или било где у Откровењу у негативном контексту, као што сам чула да неки протестанти говоре? Хвала најлепша, унапред! С поштовањем
М.К.


Одговор:
Драги МК то што протестанти кажу за римокатолике још горе ће рећи за нас православне – за нас који смо изразито богатији свештено-сиболиком у богослужењима, светоотачком традицијом и уопште црквеним животом. Оргинални појам Вавилона јесте град, центар овосветске моћи и економије, људске гордости па и богоборства које је било изражено у оном насилном и физичком „познавању“ Бога. Књига Откровења не може да буде контрадикторна књигама Старог Завета, тако да не би требали да овај „вавилон“ усмеравамо на неку опредељену црквену организацију осим отпадништва уопште оних који се налазе ван лађе Христове. Једно је јасно: „да врата“ ада неће прождрети Цркву, то „мало стадо“, и да ће све остало бити једно велико богооступништво и заблуда. Зато је Вавилон по светом Иполиту Римском, „сав овај свет“ (κοσμος) , и у том Вавилону (свету) постоји мисао која открива карактер „два народа“, која се откривају у она два старца књиге пророка Данила (13 гл.) , који су оптерећени „блудом“ оклеветали Сузану непорочну и чисту (Творенија, књ. I, виђење прво) , коју св. Иполит аналогијски упоређује са Црквом, на коју данас све више и више бацају клевете и отровне речи. Један је народ од обрезања, дакле јеврејски, а други је од незнабожаца; из поменутог видимо да се овде прожимају вере, а идејно све вере које нису Тело Христово (одмах долази на мисао Светски савет цркава и његова делатност) . У продужетку овог тумачења св. Андреј Кесаријаски у самој речи Вавилон види „измешаност и симбиозу овог света и животних недаћа“ (Тумачење Апокалипсиса, глава 41) . „Жестоко вино блуда својег јесте помрачење ума од идолопоклонства или опијања грехом, због којег ће Бог по речима Псалмопевца, да погуби сваког прељубника (отступника) “ (ПС, 72, 27) . Истребљење Вавилона замењује хришћанска идеја „Горњег Јерусалима“ (исто, 14, 8) , што је правда Божија која је супротност идеји Вавилона т.ј. герху. Прељубништво изабраног народа као и новозаветних народа у крилу Цркве свети Оци увек су тумачили тако што је оно било одвраћање од праве вере, а библијски још тачније: религиозна асимилација са окружујућим многобожцима као и незнабожцима. Оберлен каже „да сама реч прељубница означава у Вавилону палу Цркву, а не Рим, као престоницу света“. Овде није реч о политичком и економског Риму, јер добро знамо да је то он одавно престао да буде, и да се на другом месту котира идејни, политички и економски центар светске моћи. Пад Цркве – Вавилона, треба разумети у потпуном поистовећивању Цркве са светом, где се она уопште не разликује од „престоног мирског града“, у којем је пао морал свих врста. „Како је пророчким језиком жена увек синоним истините Цркве ми прељубницу морамо да разумемо као синоним неверне и пале Цркве“ (Зборник тумачења Апокалипсиса, ст. 244, Москва 1902) . Дакле то „блудничење Цркве“ јесте поистовећивање свог живота са „животом Вавилона“, што је пре свега опредељење за царство земаљско а не Небеско. Имају ли право протестантске цркве да осуде римокатоличку када су чак више пале у материјалзам, егоизам и гордост, и које се чак јављају господствујућом црквом тренутне најјаче модерне империје овосветске моћи којој се приписују симптоми болести библијског Вавилона? Те групације су највише пале у „кнежевство овог века“, оног којег се Господ за нас све одрекао на гори искушења, и осуђивањем било каквог католичког традиционализма које се код њих донекле задржао реципрочно се осуђује и Православна Црква, а управо то Њено Свето предање против којег су давно подигли глас. Идејни израз Вавилона нису смирења, страдања, немаштине и угњетеност свих врста, него све оно супротно; управо оно са чиме се наслађују већина протестантскеих групација у „земаљама меда и млека“ које увек са уздгнутим мачем силе и славе стоје над подрабљеним народима и сиротињом, и то само због тога што традиционално живе и мисле (еванђелски патријахално) , т.ј. другачије заговарају поимање и упражњавање живота у овом нашем кратком веку и не служе идејама „кнежевини“ овог века. Цркве су пале, падају и даље ће падати, и тај пад видимо у том библијском блудничењу јеврејског народа, што је идолопоклонствo, ништа мање ни новозаветне цркве не служе том блудничењу или прељубништву (идолопоклонству) у свом богооступништву мешања „светлости са тамом“ или служењем „Богу и мамони“ где једног господара мора да изабере да мрзи. У овом свету изразитог материјализма знамо да је и мамона – Вавилон, тај једини господар срца и творац идеала данашњег модерног човека. Дакле, Откровење јасно говори о цркви „блудници“, и то блудничење немамо права да усмеримо само на Римокатоличку цркву која се заиста „поистоветила“ са светом, него је оно у недостаку религиозног и физичког морала живи процес отпадања од Цркве. Нас не спасава опредељеност и име којем припадамо него оваплоћени идеали Христови, и зато се неискључује то вавилонско блудничење и многих чланова саме Цркве који ће се асимилирати са библијским филистимцима, аморејцима, моавцима и сличним, и наравно са вавилонцима. Ваш Љубо

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *