NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Ekumenizam » VASKRS BEZ KRSTA ILI JOŠ JEDNOM O EKUMENIZMU

VASKRS BEZ KRSTA ILI JOŠ JEDNOM O EKUMENIZMU

<p claARHIMANDRIT LAZAR ABAŠIDZE
VASKRS BEZ KRSTA ILI JOŠ JEDNOM O EKUMENIZMU
 
„Kada bismo ostajući verni svojim dogmatskim pozicijama
mogli da dođemo do međusobnog razumevanja,
naročito u pogledu onoga po čemu se razlikujemo,
to bi bio, naravno, sigurniji put ka jedinstvu
od onoga koji bi ove razlike zaobilazio.“
 

Vladimir Loski[1]
 
Danas svaki pravoslavni hrišćanin mora sebi nedvosmisleno da odgovori na pitanje: da li je na strani ekumenizma ili je na strani Pravoslavlja. Razvodnjena i apstraktna rasuđivanja o ovom akutnom problemu sve više i više poprimaju karakter otvorene laži. Duh ekumenizma, ekumenističkog pokreta ispoljio se sa potpunom očiglednošću, date su sasvim konkretne izjave i za pravoslavnog hrišćanina je nedopustivo da se pravi kako se navodno „još uvek ništa strašno ne dešava“. Iako mnogi mirjani, pastiri, pa čak i arhipastiri naše Crkve daju izjave o tome da ekumenizam može da odigra pozitivnu ulogu ukoliko mu se priđe na odgovarajući način, takav stav je potpuno lažan. Ekumenizam će ostati razorna sila u odnosu na istinitu veru bilo kako da mu se priđe. To je očigledno zlo, i to podmuklo-pokvareno, lukavo, obmanjujuće, zlo koje ubija spasonosnu veru, zlo koje na dušu deluje neprimetno, ali parališe glavne centre duhovnog života hrišćanina.
Mi tvrdimo, pozivajući se na učenje Svete Pravoslavne Crkve, oslanjajući se na bezbrojno mnoštvo svedočanstava Svetog Pisma i svetootačkog Predanja, na pravila Svetih Apostola, na Nomokanon Crkve, na primere iz života svetih Otaca Pravoslavlja, na preovlađujući stav savremenih monaha, jereja, mirjana Crkve, a takođe navodeći kao neosporno svedočanstvo svetu krv velikog mnoštva pravoslavnih mučenika, – tvrdimo da je svako religiozno opštenje s jereticima, da su svi pokušaji sjedinjenja s njima uz prećutkivanje, skrivanje razlika, dogmatske nepomirljivosti učenja Pravoslavlja s učenjem bilo kojih jeretika i inoveraca i tome slično neodređeno, licemerno ponašanje, koje navikava pravoslavne ljude da kriju glavnu osnovu svoje vere, suštinu svog celokupnog duhovnog života – da je Istina samo u Pravoslavlju i nigde više – da je sve to, izdaja Hrista, odstupanje od Istinitog Boga!
Mi, pravoslavni hrišćani, čvrsto verujemo i ne sumnjamo u to da je Istina samo u Pravoslavlju, verujemo da samo pravoslavni hrišćanin čiji život je u svemu saglasan s učenjem Pravoslavne Crkve, koji učestvuje u Tajnama koje čuva naša Crkva, ko je nahranjen njihovom blagodaću, ko usvaja duh pokajanja, podvizava se u duhu krotosti i smirenja Hristovog, a ne u duhu prelesti i gordosti, onaj ko sledi učenje svetih Otaca i može da se spasi, da nasledi Carstvo Nebesko i dostigne glavni cilj ljudskog života – oboženje.
Ma kako dobri, vaspitani, prijatni, milosrdni da nam izgledaju inoverci, čak i ako s njima održavamo prijateljske spoljašnje odnose, ne smemo da se kolebamo u pitanju nepravilnosti i jeretičnosti njihovog učenja o Bogu. Ne sme da nas obmane njihova prividna dobrota: nije svaka dobrota ista. Mi često zbog svog duhovnog slepila nismo u stanju da vidimo koren čovekovih spoljašnjih dela – iz kakvih dubina ona potiču, koja je njihova osnova i pobuda. Ovom razlikovanju može da nas nauči samo pažljivo izučavanje samog života i duhovnog nasleđa naših nastavnika – svetih Otaca. Samo oni, njihova bogonadahnuta dela nas danas uče da razlikujemo jevanđeljsko dobro od varljivog ljudskog dobra. Sam po sebi naš razum je slep u tom pogledu.
Ekumenizam najčešće pokušava da pronađe nešto što uopštava, što objedinjuje različite religije, kultove, učenja i raznorazne tokove kulturne delatnosti čovečanstva, koristeći lukave kitnjaste fraze, dvosmislene izjave, artističke replike. Čuju se reči: „ljubav“, „mir u celom svetu“, „uzajamno razumevanje“, „humanost“; čuju se parole: „podela je rana na telu Crkve“, „tražite Bogom zapovedano jedinstvo“, „poziv na sjedinjenje svih vernika je danas naročito aktuelan“, „preti nam nuklearna katastrofa“, „molite se da nestanu podele i da nam se približi uzajamna ljubav koja sve razume“ itd. i t.sl. Često se navode odlomci, lažno tumačeni citati iz Svetog Pisma, naročito reči Gospoda: „Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni u Nama jedno budu da svijet vjeruje da si Me Ti poslao“ (Jn. 17, 21) i drugi.
Ako ekumenisti otkriju bilo šta „što nas spaja“ oni to s oduševljenjem i likovanjem uzdižu iznad ljudskih glava kao novo znamenje, kao još jednu prevladanu stepenicu podele, kao još jedan dokaz jedinstva svih verskih učenja. A sve razlike, podele, koje je tako teško sakriti, na svaki način se blate, proglašavaju za porod zla, fanatizma, duhovnog slepila, savetuje nam se da ih ne primećujemo, da na sve načine prevladavamo ove neprijatne nesuglasice. Najumešniji zaštitnici ekumenizma čak tvrde da „zidovi podela između crkava ne dosežu do samog neba, do Hrista-Glave i da se ne spuštaju do samog srca Crkve, do Svetog Duha.“
Da, zaista: ovi zidovi ne dosežu do Neba, kao što ne dosežu ni do „srca“ Crkve. Oni prosto dele kao nesavladiva pregrada istinsku Crkvu od lažnih crkava, Nebo od pakla, Istinu od laži, ljude verne Hristu od odstupničkog sveta! Ovi „zidovi-međaši“ jesu dogmatske istine Pravoslavne Vere, čiji je cilj da jasno razgraniče put spasenja od puteva pogibelji (jasno je kome može da pripada ideja da ih izbriše i uništi – ocu laži, čovekoubici od iskona, koji sam nije opstao u istini (Jn. 8, 44) i koji na svaki način pokušava da pokoleba i druge!). Niko ko izvrće verske dogme ne može da prekorači prag Crkve, ne može čak ni da počne da ide ka spasenju. Ovaj „zid“ za njega postaje pregrada na putu ka Nebu. On se može odstraniti samo ako čovek u potpunosti prihvati učenje Pravoslavne Crkve i ako potpuno sledi duh njenog blagodatnog života.
Često se pristalice ekumenizma protive primedbama koje im se stavljaju: „Ekumenizam uopšte nije to što vi mislite, vi ne shvatate šta znači „ekumenizam“. Nemamo nameru da bilo šta ustupamo jereticima u pogledu verskih pitanja, naprotiv, želimo da ih privučemo Pravoslavlju. Nemamo prava da se zatvaramo u sebe, da se samo mi spasavamo dok ceo svet propada!“ Međutim, da li je tako? Razmotrimo to!
Šta nas deli od jeretika? Kako je nastala ova podela? U čemu je pogibeljnost njihovog učenja? Da li smo se podelili ili su oni sami otišli od Istine, ne poverovavši glasu Crkve, koji ih je saborno pozivao da ne čine takvo bezumlje, koji im je objašnjavao njihove zablude detaljno razmatrajući svaku tačku njihovih pogubnih novotarija? Zar nisu oni prezreli glasni zov naše Crkve? Nismo se mi podelili, već su oni sami otišli od Istine! O čemu pre svega treba da razgovaramo s njima ako želimo da ih vratimo u okrilje Pravoslavlja? Zar ne o onome što predstavlja uzrok podele? Zar ne treba da razgovaramo o onim nesuglasicama i razlikama u pitanjima vere, o kojima se već tada detaljno razgovaralo? Ali, kako je to moguće, kad sam „statut“ ekumenističkih skupova zabranjuje spor o verskim dogmama? Pa i nikada se nigde nije čulo da su ekumenisti razgovarali o dogmama.Ukoliko i analiziraju dogmatska pitanja to je samo s jednim ciljem – da pronađu način da nekako zaobiđu razlike u shvatanjima. Tako je bilo nedavno prilikom pokušaja ponovnog sjedinjenja s monofizitima kada su principijelno različito tumačenje dogme o Božanskoj i Ljudskoj prirodi Gospoda Isusa Hrista ekumenisti pokušali da prikažu kao nesporazum, do kojeg je došlo usled „pomalo različite bogoslovske terminologije“. Drugi, zaista ozbiljan, neophodan razgovor o dogmama ne čuje se ni na ekumenističkim skupovima ni na pojedinačnim susretima, ni za vreme zajedničkog putovanja na konferencije, ni na večerama i banketima za vreme susreta i posle skupova.
Zašto?! Jer, mi znamo, verujemo da njihovo jeretičko veroispovedanje ima pogubne nedostatke, da njihova vera izvrće učenje o spasenju, da su izgubili izvor života i da je put spasenja iskliznuo od njihovih pogleda, da idu lažnim putem, a ćutimo? Veselo pijemo kafu, šampanjac, s ljubaznim izrazima lica vodimo prijatan razgovor na raznorazne teme, nudimo jedni druge čokoladom i ćutimo o onom glavnom, o pitanju života i smrti? Ili prosto ovo pitanje više ne smatramo pitanjem života i smrti?
Najverovatnije će nam odgovoriti da je to svojevrsna „diplomatija“, da druženje može da privuče jeretike i da će im se otkriti dubina Pravoslavlja. Navešće nam primer Apostola Pavla, koji je rekao: „Postadoh Judjecima kao Judejac, da Judejce pridobijem; onima koji su pod zakonom kao pod zakonom, da pridobijem one koji su pod zakonom; onima koji su bez zakona postadoh kao bez zakona, premda nisam Bogu bez zakona, nego sam u zakonu Hristovu, da pridobijem one koji su bez zakona. Slabima postadoh kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kako god neke spasem“ (1 Kor. 9, 20-22). Podsetiće na primer prepodobnog Makarija Egipatskog koji je ljubaznim ophođenjem obratio paganskog žreca istinskoj veri. Navešće i reči Samog Gospoda: „Ko nije protiv vas s vama je“ (Mk. 9, 40). Podsetiće i na pouku sv. Jovana Zlatousta o „blagom“ ophođenju prema jereticima u cilju njihovog spasenja, i mnogo, mnogo toga drugog će reći u svoje opravdanje. Međutim, isti ovaj Apostol Pavle kaže: „Čovjeka jeretika po prvome i drugome savjetovanju kloni se, znajući da se takav izopačio, i griješi; samoga sebe je osudio“ (Tit. 3, 10-11). Apostolska Pravila kategorički zabranjuju molitvu s jereticima, uzimanje blagoslova od njih, slavljenje praznika s njima, primanje od njih poklona za praznike, dopuštanje da uđu u dom Božji (Apostolska Pravila – 10, 11, 45, 46; Laodikijski sabor – pravila 32, 33, 37, 6). Može se navesti bezbrojno mnoštvo otačkih upozorenja, koja nas uče da se krajnje oprezno odnosimo prema inovercima, da se na sve načine čuvamo otrova njihovih jeresi.
Međutim, ovde se glavni nesporazum sastoji u sledećem: sve gore navedene „metode“ Apostola Pavla, ljubaznost prepodobnog Makarija, pouka Gospoda da ne odbacujemo onoga ko je protiv nas – sve je to kao neka udica koja privlači čoveka koji još uvek ne poznaje istinu, koja ga čini poverljivijim i otvorenim. Međutim, pritom se bezuslovno podrazumeva da će mu zatim biti detaljno predato istinsko učenje – ne samo o prijatnim i radosnim stranama naše vere, već i učenje o Krstu, samoodricanju, o razapinjanju svojih strasti i pohoti, o odricanju od svoje volje, o strogom poštovanju sveg učenja Crkve. Ipak, ekumenisti dovode inoverce koje su „ulovili“ i s kojima su se naizgled potpuno sprijateljili, dovode ih na kraju do vrata Crkve, uvode ih unutra, dovode do oltara, uvode i u oltar, i tamo se onda mole i ljube s njima, ali ne započinju razgovor o istinitosti naše vere, te dakle ni o jeretičnosti i pogubnosti njihovog veroučenja!
Može se uočiti jedna karakteristična crta ekumenista: kad se u nekom od katolika, protestanata, monofizita, ili u nekoj drugoj zabludeloj duši, pogođenoj iznenada Božijim prizvanjem, posle dugotrajnog traganja i stradanja, rasplamsa želja da pređe u Pravoslavlje, naši ekumenisti „prepuni ljubavi“ pokazuju, uprkos svim očekivanjima, krajnju ravnodušnost prema ovim ovcama koje su dugo lutale po planini i koje im se sada obraćaju za pomoć i vraćaju u rodni dom! Tada se zbog nečega na licima ovih pastira ne vidi ni radost, ni oduševljenje, ni nekadašnji entuzijazam, već pre će biti nešto suprotno – neka dosada, ravnodušnost, pa čak i nezadovoljstvo! Naizgled, još malo pa će ljudi koji su se obratili iz jeresi začuti: „Ma čemu takva žrtva?! To uopšte nije toliko neophodno! Vratite se, vratite se svojima, ne ljutite ih!..“ I zaista – kako da se čovek raduje, kad se papama, kardinalima, knezovima, pastirima i doktorima neće svideti ovakav prelazak njihovih ovaca u pravoslavni tor! Još će se možda i naljutiti na naše pastire i stvar „sjedinjenja hrišćana radi mira u celom svetu“ će se iskomplikovati i početi da se oteže. Ima li smisla svađati se zbog jedne-dve nesrećne ovčice kad je glavni cilj – mnogo veličanstveniji!
I evo još jednog momenta koji je u najmanju ruku čudno ignorisati. Mi pravoslavni hrišćani se veoma i veoma sablažnjavamo kada za vreme bogosluženja vidimo u svojim hramovima inoverce kako se mole zajedno s našim arhijerejima, kad vidimo jeretike kako ulaze u oltar, kad saznamo da je neko od pravoslavnih sveštenika pričestio inoverca. I još više se sablažnjavamo kad vidimo kako na ovim ekumenističkim skupštinama naši pastiri i arhipastiri dele „životno iskustvo“, „mirotvoračko iskustvo“, a još malo pa i „duhovno“ – s predstavnicima svih religija sveta, čak i sa šamanima i vračarima. Krajnje se sablažnjavamo, tugujemo i negodujemo videći mnoga i mnoga svetogrđa ekumenizma. Zašto ekumenisti koji su tako ljubazno raspoloženi prema jereticima ignorišu ovo u duhovnom smislu veoma opasno stanje svoje crkvene dece, za koju će kao pastiri pre svega morati da odgovaraju pred Bogom? A koliko je mnogo zaista pravoslavnih ljudi koji ne nalazeći izlaz u kompromisu u tako apsurdnom stanju u Crkvi odlaze od nas i prestaju da žive crkveno! Danas u Pravoslavlje dolazi veliki broj odlučnih ljudi koji teže čistoti veroispovesti, koji ne trpe falš. Oni su se već dovoljno nagledali glume u svetu i sada traže poštenje, iskrenost – među pravoslavnima. Oni nikako ne mogu da spoje strogo učenje Crkve o dogmama, pravila Apostola i Otaca i savremeno, tako kolebljivo, tako licemerno ponašanje mnogih naših pastira i mirjana. Znamo veliki broj slučajeva kad su vernici sablaznivši se upravo ekumenizmom izašli iz Crkve. Da, oni se mogu optužiti za gordost, za „neelastičnost“, ali zašto su ekumenisti spremni da tako brižljivo i s toliko puno ljubavi trpe, podnose i pokrivaju svaku neelastičnost jeretika, da pokazuju u odnosu na njih svaku „elastičnost“, svako beskičmenjaštvo – uključujući čak i sve osnovne pojmove svoje vere, a za one koji žele da se strogo pridržavaju pravoslavnog učenja nalaze samo prezrive podsmehe, optužbe za tupost, za neshvatanje „elementarnih stvari“, za fanatizam, zaostalost u odnosu na duh vremena i tako dalje? Ali, neka nam ekumenisti pokažu spisak onih koje su svojom „elastičnom diplomatijom“ doveli u Pravoslavlje, a mi ćemo im pokazati spisak onih koji su sablaznivši se njihovom licemernom delatnošću otišli iz Crkve! Koji cilj opravdava ova sredstva?
Možda je taj cilj – obraćanje svih jeretika u Pravoslavlje? Ali kako? Ako nema razgovora o verskim dogmama kako će oni poverovati da je Istina kod nas? Ako pak poželimo da ponovo polemišemo o ovim pitanjima moraćemo da se vratimo na polemiku koja se već odvijala – na Saborima! Sveti Oci su odavno razobličili svako izopačenje vere od strane jeretika i mi to nećemo moći da učinimo bolje od njih. Ali evo nesreće! Ekumenisti se tresu na samo pominjanje ovih Sabora. Oni bi pre želeli da sazovu novi sabor – svoj, da se ponovo razmotre sve odluke Sabora koji su nekada održani. Pa čak i da se desi da veliki broj inoveraca zahvaljujući samopregornom trudu naših ekumenista odluči da pređe u Praslavnu Crkvu da li će ovi poslednji biti obradovani? Teško! Jer će obraćanje ogromnog broja inoveraca u Pravoslavlje, kao što smo veći istakli, izazvati skandal, izazvaće protest onog njihovog dela, koji će ostati veran svom učenju. I to znači: ponovo neprijateljstvo, ponovo deobe, raspre! A šta je onda s „mirom u celom svetu“?
Ekumenisti se razlikuju po stepenu svoje privrženosti idejama ekumenizma: neki od njih ne poriču da je „punoća“ Istine samo u Pravoslavlju, ali dopuštaju da je ima delimično i u drugim konfesijama, a drugi smatraju da je Pravoslavlje uzvišenije u moralno-asketskom smislu, ali nipošto ne u smislu davanja prednosti Pravoslavnoj Crkvi kao čuvarki Blagodati Božije; neki uopšte ne priznaju razlike između veroispovesti i ubeđeni su da je istina prisutna u svim učenjima i da zbog toga sjedinjenje religija može da dovede samo do uzajamnog obogaćivanja.
Što se tiče „pravoslavnih“ ekumenista oni bezuslovno daju prednost Pravoslavlju (iako se sreću, ma kako to čudno bilo, izuzeci), ali opet u različitoj meri. Jedni bi želeli da nađu u ekumenizmu način za rešavanje svetskih problema povezanih sa stalnim neprijateljstvom među narodima. Oni smatraju da u krajnjoj liniji treba da se dogovorimo da narodi ne ratuju zbog različitih religioznih ubeđenja, već nasuprot tome – da se udružuju i zbližavaju. Jer sve religije ipak uče nekom, dobru, ali ipak „dobru“ i zato čovek treba da pokuša da izbegne ove „bodljikave“ tananosti dogmatskih nesuglasica i da prećutavši sve ono što nas deli izabere sve ono „najbolje“, „pomirujuće“, „objedinjujuće“ i na tom temelju gradi mir i ljubav. Ovi ljudi smatraju da ekumenizam nije pojava religioznog karaktera, da su njegovi ciljevi u odnosu na religiju spoljašnji. Međutim, postoje i ekumenisti koji pokušavaju da reše upravo religiozna pitanja. Oni u ekumenizmu vide začetak „nove religije“, savršenije, univerzalne, pristupačne i sveprožimajuće, koja će jedina moći da reši svetske probleme – ne spoljašnje, ne samo kroz dogovor na rečima između ljudi različitih veroispovesti, već kroz njihovo unutrašnje ponovno sjedinjenje, kada će biti pronađen jedan glavni vezivni centar, blizak, shvatljiv i poželjan svakoj duši, i kada će sve „naneto“, sve što nas deli biti mudro odbačeno. Tada će, vele, ljudi oceniti značaj ovog „glavnog“ u svom životu, naći će ključ svoje sreće. Tada će uvideti naivnost i manjkavost svog fanatičnog stremljenja ka zadržavanju nekih pojedinačnih, uskih, mrtvih religioznih pojmova, obreda, zakona, zabrana, dogmi koje su kao sasušena larva, koje više ne žive nego samo pokrivaju život predivnog bića. Došlo je, navodno, vreme da na slobodu poleti ovaj radosni, jarki leptir koji žudi za životom! Treba živeti, živeti široko, sve i svakoga primiti u radost našeg života! Nova era! Vreme je da čovek skine sa sebe ljusku starih dosadnih pojmova o Bogu i čoveku! Treba živeti i voleti, voleti i živeti! Religija mora da daje ljudima mir, ljubav, sreću, opštenje i uzajamno razumevanje, bratstvo, radost, smeh i život – i to ovde, već danas! Smeh, a ne suze, ne tugu i strah, ne rasprave, ratove, prokletstva, zabrane, pretnje, anateme, šizme i t.sl.
Ima i takvih „pravoslavnih“ koji su veoma skromni u svojim uzdanjima u ekumenizam. Za njih je ekumenizam samo način da izađu na svetsku scenu, da stanu pred lice sveg obrazovanog čovečanstva i kažu nešto svoje. Kako, pa svi pokazuju sa ove svetske tribine svoje „JA“, zašto mi da se krijemo ostajući po strani tako važnih događaja, po strani religioznih ljudi koji zajedno traže rešenje svetskih problema? Mi možemo tiho da donesemo na ovaj skup nešto svoje, u korist i na dobrobit stradalnog čovečanstva, možemo da unesemo zdravu struju u mirotvorački pokret…
Uopšte, motivi pojave „pravoslavnih“ hrišćana na ekumenističkim konferencijama i skupštinama mogu biti najrazličitiji, od želje da svojim odsustvom ne uvrede važne i ugledne pokrovitelje i organizatore ovih skupština do prihvatanja na sebe „s bolom srca“ samopožrtvovanog podviga – da svojim „blagodatnim“ prisustvom „osvete“ ovaj skup zabludelih duša tajno uznoseći za njih vatrenu molitvu. Vrlo je verovatno da neki „pravoslavni“ ekumenisti misle da samo njihovo unutrašnje gorenje hrišćanske ljubavi, blagodat koju oni skriveno nose, samo njihovo pristojno, „duhovno“ ponašanje i pobožnost lica mogu da učine čudo i da će se ljudi vučeni nekim tajanstvenim prizivom obratiti u Pravoslavlje. Postoje danas (i oni nisu retki) i takvi „vatreno revnosni“ hrišćani koji zamišljaju da „blagodat“ samo lije iz njih kao miomiris tamjana, osvećujući sve unaokolo, da njihov molitveni, podvižnički život preobražava u ockrvljuje svet koji ih okružuje. Ovakvim ljudima se čini da je dobro i korisno da sve i svakoga privlače, da samo njihovo prisustvo na nekom mestu već predstavlja ukazivanje milosti Božije onima koji se tamo nalaze, i da će sigurno biti spasonosna po njih. Oni su spremni da idu preko svih prepreka, ništa ih ne plaši, s krstom i agiasmom, s pojanjem psalama spremni su da idu kroz gradove i sela, planine i polja; oni krope svetom vodicom zatvore i bolnice, stadione i pozorišta, ulice, kuće, prodavnice i statue. Kao što su drevni mučenici pod obličjem poklonjenja idolima ulazili u idolišta i rušili ih molitvom, tako i oni žele da molitvom preobraze, da spasu ceo današnji odstupnički, paganski svet.
Kakvi su koreni tako maštalačkog, tako naivno-uzbuđenog pristupa hrišćanskom životu? Razlog najpre treba tražiti u sledećem: savremeni ljudi su previše zavoleli zemlju, svet, zavoleli su svoju dušu u ovom svetu, zavoleli su svoju delatnost na zemlji, svoje palo stanje, svoje bogatstvo, svu svoju „duhovnu“ kulturu, svoje umetnosti i svoj „progres“ upili su se u zemlju, uživeli su se u ovaj svet. Drugo: ljudski um je postao racionalistički, čovek je navikao da razmišlja samo u kategorijama prostora i vremena. Sve što se nalazi van granica vidljivog sveta, ne uklapa se u pojmove savremenog čoveka. Da bi se shvatile, odnosno primile na veru zaista duhovne stvari, mora se načiniti korak van svog uobičajenog razmišljanja, treba se prepustiti veri, promeniti, uzneti umom, kao da čovek izlazi iz razuma. Međutim, to je za racionalistu bezumlje. A upravo su prekomerna logičnost, bojazan da se istupi iz svoje razumnosti najčešće bili uzrok da jeretici ne prihvate dogmatske istine i budu osuđeni, i da ih Crkva preda anatemi. I treće: duhovno slepilo, nedostatak, realnog, pouzdanog duhovnog iskustva u razlikovanju pomisli, osećanja, dejstava, nepoznavanje svog istinskog duhovnog stanja. A koren sva ova tri zla jeste u zaglibljenosti čoveka u sopstvenoj gordosti, u sebičnosti, u samopouzdanju. Otuda potiče amaterizam savremenih „propovednika Pravoslavlja“.
Čovek koji vidi svoje grehove, koji je spoznao sopstvenu nemoć i čovek koji ne vidi svoj greh mogu podjednako da izgledaju kao vernici i pravoslavci, mogu znati osnovne istina naše vere i govoriti podjednako tačne stvari, ali je duhovna razlika meću njima ogromna. Sav život čoveka koji u dubini svog srca vidi začetke strasti, spremnih da ga ubiju usmeren je ka unutra. Sav njegov način razmišljanja je pokajnički, delatnost je uzdržana, skromna. Molitva – za oproštaj sopstvenih grehova, za isceljenje svoje ogubavljene duše. Kada ga zamole da se pomoli za druge njemu je to krajnje teško, kad se moli za drugog znoj samo lije s njegovog lica, više bi voleo da napusti sve i svakoga i da što pre spašava svoju dušu. Ovakvom čoveku ne treba pričati da postoji unutrašnji život i kakvo unutrašnje delanje je neophodno: pred njim je njegova duša ubijena grehom. Plač – kakvo još delanje može biti korisno? Mogu ga optužiti za egoizam, za zatvorenost u sebe. Međutim, njegov put je u stvari istinit put. Prinoseći pokajanje, plačući zbog svojih grehova, moleći Boga da ga očisti od njih, on zaista postaje novi čovek, „nova tvar“ (2 Kor. 5, 17). I blagodat Božija, koja počiva u krotkom i smirenom srcu već i nehotice usmerava ljudske poglede prema njemu i oni u njemu vide obrazac istinski duhovnog hrišćanskog života što i njih vodi ka sopstvenom ispravljanju.
A čovek koji ne vidi svoj greh nalazi se u čudnom, neprirodnom oduševljenju, on kao da je pijan! Čime da se bavi? On ne vidi da ima neke naročito teške grehove, u sebi takođe ne vidi ništa naročito, a ako i vidi, „pa šta da se radi, Bog je milostiv, oprostiće! Svi smo mi strasni.“ Čovek ne vidi da nešto treba da radi u sebi i želi da izađe napolje. Sva njegova delatnost je usmerena ka napolje, on sam stalno izliva svetlost i dobro: milostinja, molitva za druge mu pričinjavaju takvu „radost“! On izgleda kao svetac, osim toga, kakvu prevagu odnosi u poređenju s onim – pokajnikom, hrišćaninom koji se bavi sobom! Ali, kakva je to strašna obmana u stvari! Ipak, kako je teško otkriti ovu obmanu! Tu je neophodno istinsko duhovno viđenje, ono bi pokazalo da se u srcu umesto Hrista nalazi idol gordosti, idol sebičnosti koji za izvor svakog dobra ne smatra Boga, već samog sebe. I važno je da se shvati: viđenje svog greha – ne razumsko znanje svojih grešaka, već pokajnička revnosna zahtevnost prema sebi, mržnja prema lukavstvu, licemerju, pretvornosti u sebi, mržnja prema čovekougađanju, pozi, svakoj laži, a ne samo prema očigledno grehovnim željama. Viđenje svog greha je dar Božji, prvi dar koji blagodat Svetog Duha daje onome ko iskreno traži Boga. Ono dušu čini skrušenom, smirava je, ne dozvoljava joj da visoko misli o sebi, otrežnjuje je, pažnju usmerava ka unutra. Onaj ko nije video svoj greh još uvek nije započeo duhovni život. Ako takav čovek i da neki savet taj savet nema snagu, on je uzet iz mašte, iz sna. Reči takvog čoveka su parole, dejstva – gluma. Njegova znanja o duhovnom životu su diletantska, njegova propoved – fraze. Njegova energičnost ne potiče iz revnosti prema istinskom bogougađanju, već iz žudnje za delatnošću u svetu ovom, „samopožrtvovanje“ nije težnja „da pogubi dušu svoju“ radi sopstvenog spasenja, već njeno oživljavanje radi izbegavanja smrti u Hristu koja se zahteva od hrišćanina. Ovakav čovek ne nosi Krst Hristov nego se zabavlja krstom varajući i samog sebe i druge. Setimo se priče prepodobnog Petra Damaskina: jednom prilikom je umirao neki starac kojeg su ljudi smatrali svetim, svojim duhovnim ocem i svi su neutešno plakali na njegovom odru. A drugom, zaista duhovnom starcu Bog je tada otkrio da ovaj čovek koji je umirao zapravo ni za trenutak u svom životu nije primio Gospoda u svoje srce. Sveti Petar Damaskin objašnjava da ono što je sprečavalo Gospoda da počiva u srcu podvižnika kojeg je narod toliko poštovao jesu gordost i nadmenost, od kojih u duhovnom životu zaista nema ništa strašnije.
I upravo od nepoznavanja svoje oštećenosti grehom, od neshvatanja samog procesa bolesti, od samouverenosti, hvaljenja sopstvenim dobrom i naporima rađa se hladan, nemaran odnos prema dogmama. To se često dešava s ljudima koji se bave samo moralno-asketskim pitanjima: oni ne vide vezu između dogmata i života. I zato često misle: „šta će nam dogme?“, „kakva je razlika između religija?“, „da li ona uopšte postoji?“ i t.sl. Međutim, ponekad u duhovnom životu nastupa stanje kada čovek potpuno gubi veru u sopstvene snage, i kada ne uzdajući se više u sebe mora da se obrati za natprirodnu pomoć – Bogu. Upravo ovde se otkriva sva velika i čak jedino važna vrednost „takozvanih dogmi“.
Krajnje, krajnje je opasna tendencija prema adogmatizmu koja se danas uočava. On najčešće negira ne samu istinitost Božanskih dogmi, već samo neophodnost njihovog jasnog spoznavanja za moralni, duhovni hrišćanski život. Ovakav pogled smatra da su dogme nešto apstraktno, što nema veze s realnim životom, obezvređuje ih, smatra ih praktično nepotrebnima, negira neraskidivu vezu između dogmi i zapovesti. Međutim, opet: kad čovek izgubi veru u sopstvene snage, odjednom se ispostavlja da „dogme“ ne samo da su „istinite“, odnosno da to nisu apstraktne ideje, da to nije znanje, samo predmet vere razuma, već naprotiv, da se upravo u njima sadrži istinski život, ili, bolje rečeno, da su one suština života duše i da samo na njima počiva, u njima se koreni, od njih dobija snagu i sam hrišćanski moralni život, naše lepo ponašanje. Jer život duše se i sastoji u učestvovanju u onom natprirodnom životu o kojem dogme apstraktno govore… Tada dogme stiču centralni značaj, a „moralna pitanja“ – sekundarni, potčinjeni, drugostepeni… Kada duša to shvati na osnovu iskustva ona od interesovanja za moralno-asketska pitanja prelazi na „življenje po dogmama“ i one za nju postaju najdragocenije. Počinje, začinje se srdačan odnos prema dogmama, a ne razumski; prvobitno znanje prelazi u opštenje, a ovo opštenje ili unutrašnje sjedinjenje daje istinsko poznanje. I sam Simvol Vere tada više ne izgleda kao hladno „priznavanje“, nego kao živo ispovedanje, vatreno svedočanstvo unutrašnjeg opštenja s Bogom, srdačne ljubavi prema Njemu. I dogmatske istine koje su nekada izgledale hladno bivaju zapaljene unutrašnjim ognjem i greju srce jače od svih drugih sredstava, jer se život od Boga izliva u srce onoga ko Ga ispoveda. Na veru sjedinjenu s ljubavlju Bog odgovara otkrivanjem Sebe ili opštenjem, na prizivanje Njegovog Imena – Životom u Njemu.
Treba shvatiti da Pravoslavlje nije prosto učenje o Bogu i čoveku, da nije filosofski sistem koji pokušava da objasni svet apstraktnim pojmovima i apstraktnim formulacijama misli, već pravi, istinski život u Bogu, stalno živo i delatno opštenje s Njim. Nijedna druga religija nema nikakvu predstavu o ovom istinskom mističkom iskustvu koje poseduje Pravoslavlje. Upravo zbog toga i verujemo u svetost naših dogmi, jer su sve one direktan odraz, odslikavanje na nivou razuma onoga što je ljudima otkriveno u mističkom iskustvu. Bogoslovlje Crkve i dogme naše vere jesu opšte izražavanje onoga što su opitno spoznali podvižnici-hrišćani, i to su one Bogom otkrivene istine koje opitno može da spozna svaki pravoslavni vernik. Samo „hrišćansko bogoslovlje“ jeste samo sredstvo, samo izvestan skup znanja, koji mora da služi cilju koji prevazilazi svako znanje. Ovaj konačni cilj jeste sjedinjenje s Bogom ili oboženje.„[2] I zato „hrišćanska teorija“ ima u najvećoj meri praktičan značaj i što je mističnija ova teorija, tim neposrednije teži ka svom najvišem cilju – sjedinjenju s Bogom, a tim je i „praktičnija“.[3] Učenje Crkve je najtesnije povezano s unutrašnjim iskustvom, koje se verniku otkriva u različitoj meri. „I sva složena borba za dogme koju je vekovima vodila Crkva izgleda nam, ako se posmatra s čisto duhovne tačke gledišta, pre svega kao neumorna briga Crkve u svakoj istorijskoj epohi da obezbedi hrišćanima mogućnost dostizanja punoće mističkog sjedinjenja s Bogom. I zaista, Crkva se bori protiv gnostika kako bi odbranila samu ideju oboženja kao vaseljenskog završetka: „Bog je postao čovek da bi čovek mogao da postane Bog.“ Ona utvrđuje dogmu Jednosušne Trojice protiv arijevaca, jer nam upravo Slovo, Logos, otkriva put ka sjedinjenju s Božanstvom i ako ovaploćeni Logos nema istu suštinu kao Otac, ako On nije istinski Bog naše oboženje je nemoguće. Crkva osuđuje učenje nestorijanaca da bi se srušila pregrada kojom su u Samom Hristu želeli da odvoje čoveka od Boga. Ona ustaje protiv učenja Apolinarija i monofizita kako bi pokazala da pošto je istinsku ljudsku prirodu u svoj njenoj punoći Logos uzeo na Sebe i naša priroda u svoj svojoj celovitosti treba da se sjedini s Bogom. Ona se bori protiv monofelita, jer van sjedinjenja dve volje u Hristu – Božanske i ljudske volje – ne možemo da dostignemo oboženje: „Bog je stvorio čoveka Svojom jedinstvenom voljom, ali ne može da ga spasi bez sadejstva ljudske volje.“ Crkva pobeđuje u borbi za poštovanje ikona, utvrđujući mogućnost da se Božanske realnosti izražavaju u materiji kao simbol i zalog našeg oboženja. U pitanjima koja su se postupno rađala dalje – o Svetom Duhu, o blagodati, o samoj Crkvi – dogmatsko pitanje koje postavlja naše vreme – glavna briga Crkve i zalog njene borbe uvek predstavlja utrđivanje i ukazivanje na mogućnosti, na modus i način sjedinjenja čoveka s Bogom. Sva istorija hrišćanskih dogmi razvija se oko istog mističkog jezgra, koje su u toku epoha koje su sledile jedna za drugom, i bile branjene različitim vrstama oružja protiv velikog mnoštva različitih protivnika. Bogoslovski sistemi, stvoreni u toku čitave ove borbe mogu se razmatrati u njihovom najnepposrednijem odnosu s životnim ciljem, čijem je ostvarenju trebalo da pomognu.“[4] Ovaj cilj je sjedinjenje čoveka s Bogom. U tom slučaju mi ih i doživljavamo onako kao što treba – kao samu osnovu hrišćanskog života.
A danas su za neke ljude reči „dogma“, „dogmatsko bogoslovlje“ postale gotovo pogrdne, kao da je dogma neprijatelj života. Međutim, odsustvo dogme predstavlja vrata otvorena za sve zablude. Adogmatizam odvikava hrišćane od navike da misle, da razlikuju istinsko učenje od lažnog. Dogma ili jeres jeste svetlost ili tama, dobro ili zlo, ljubav ili mržnja, život ili smrt. Prihvatanje dogmi je jedini uslov za spoznaju istine i oslobađanje čoveka od svake laži i od izvršenja dela „oca laži“. Revnost bez istinskog, blagodatnog znanja može da postane fanatizam, isto kao što i znanje bez revnosti može da ostane mrtvo, da ne vodi ka spasenju.
Crkveno hrišćanstvo se bori za dogme, ali ipak jednako pokazuje trpeljivost prema zabludelima. Po rečima svetitelja Teofana Zatvornika „istinska verska trpeljivost voli i sa sveštenim strahom poštuje samo svoju veru (odnosno pravoslavnu veru), revnuje za njenu čistotu i slavu, raduje se njenom uzvišenju, ali pritom ostavlja i drugim verama mesto pored sebe, ne zato što ih smatra jednakima i spasonosnima, već zbog snishođenja prema nemoćima zabludelih. Ona ne pritiska, ne progoni, ne proganja, ali ujedno ne propušta priliku da s ljubavlju ukaže na zabludu i ponudi slobodnom ubeđenju i savesti da izabere bolje.“[5]
Dogma strogo sudi onim hrišćanskim zajednicama koje ignorišu dugu istoriju Crkve i počinju da grade ponovo svoje sopstveno „hrišćanstvo“. U dogmatskom bogoslovlju izražena je suština hrišćanske vere, Bogom otkriveno znanje, propovedano u Jevanđelju, koje su objavili apostoli, objasnili i proneli kroz vekove Oci Crkve, potvrđeno iskustvom života i smrti najvećih Svetaca. I zato je dogma – mač heruvimski koji seče između Duha koji je istina (1 Jn. 5, 6) i duha zablude (1 Jn. 4, 6), odnosno između Hrista i antihrista, između hrišćanina i sveta. Dogme prave vere su opis uslova mogućnosti našeg spasenja! Može li da nastupi epoha u kojoj bi dogmatske nesuglasice između Bogom otkrivenog predanja i jeresi izgubile aktuelnost?
Ravnodušnost u pitanjima vere jeste čir ljudskog roda. Svetitelj Teofan kaže: „Ako samo jedna vera vodi ka spasenju, a sva inoverja ne spasavaju, već vuku za sobom pogibelj, zar onaj, ko zadržava u njima, ne vodi u propast sve koje zadržava? Kada hara pomor i vešt lekar pronalazi jedini lek svako ko druge ubeđuje: „Nije važno, i ovaj lekar je dobar,“ upropaštava sve koji ga poslušaju. Takva je indiferentnost, ona raslabljuje i ubija duh. Onaj ko je se pridržava gotovo je isto što i bezbožnik, jer je vera za njega očigledno sporedna stvar, on je se pridržava zbog običaja, da bi bio kao i drugi, ili što je još gore, pridržava je se kao nekog političkog sredstva. Svi ovi prekori padaju i na onoga ko kaže: „Svejedno, samo neka je hrišćanska vera, a ne neka druga.“ Otkuda ova misao? Apostoli su se s takvom revnošću starali za jednomislije, tako su se trudili da ga vaspostave kada je ono na bilo koji način bilo narušeno, tako su se strogo naoružavali protiv onih koji se ne slažu u mišljenjima da su za njih odredili izopštenje, a danas je postalo običaj da se kaže: „Svejedno samo neka je hrišćanska, pa makar bila i jeres?“ A kako je onda Gospod govorio: ašče Cerkov preslušajet, budi tebje, jako mitar i jazičnik (Mt. 18, 17)? I zatim, kako se Crkva u toku celog svog postojanja tako jako borila i naoružavala protiv svih onih koji različito misle? Otkud onda sve to?“[6]
Važno je obratiti pažnju na to kako ekumenizam rušeći „zidove podele“, odnosno, dogmatski sistem koristi zaista lopovske metode: na svaki način se razvodnjavaju, poturaju, mešaju, izvrću religiozni pojmovi, termini, značenje citata koji se navode. Iz naizgled istih svetih i našim srcu dragih reči stvara se neko apsolutno nečuveno učenje! Tako zapadni bogoslovi u prvi plan stavljaju „milosrdnog bližnjeg“, a ne „milosrdnog Boga“. Pomeranje akcenata u dogmi neizbežno se odražava na duhovni život: druga zapovest o ljubavi prema bližnjem počinje da zauzima mesto prve – o ljubavi prema Bogu. (A ako ljubav prema bližnjem prevlada ona, kako tvrdi prep. Nikodim Svetogorac, može da nas udalji od ljubavi prema Bogu, da nam pričini veliku štetu i baci nas u pogibelj). Reči se izvlače iz konteksta i usklađuju tako da se obavezno ugodi čoveku koji ima savremenu psihologiju. Više se ne govori o iskupljenju nego oslobođenju, sa svim onim dvosmislenostima koje ova reč sadrži. Rađaju se mišljenja da dogmatski sadržaj može da se izražava različitim slovesnim formulacijama, da ne postoji apsolutna istina, da nema vladajuće ideologije – ima mnogo ideologija, od kojih je svaka delimično istinita. Nema jedne Istine – ima mnogo relativnih delimičnih istina.
Međutim, to je strašna i pogubna zabluda. „Nauka i filosofija postavljaju pitanje: ŠTA je istina? A istinska hrišćanska religiozna svest uvek se istini obraća sa „KO“. Ne shvataju oni svu negativnost svog „ŠTA“, ne shvataju da Istina istinska, apsolutna, može biti samo „KO“, a nikako ne „ŠTA“ zato što ISTINA nije apstraktna formula ili apstraktna ideja, već SAM ŽIVOT. U religioznom životu čovek, koji kreće putem razumskih istraživanja obavezno upada u panteistički doživljaj sveta. Svaki put kad razum koji se bavi bogoslovijom pokušava svojim snagama da spozna istinu o Bogu, kobno pada u istu grešku u koju su uronjeni i nauka, i filosofija, i panteizam, a to je upravo – u traženje i sozercavanje istine „ŠTA“. Istinu „KO“ razum nikako ne spoznaje. Bog „KO“ se spoznaje samo kroz opštenje u biću, odnosno samo Duhom Svetim.[7] Sada ćemo upitati: da li Istina „KO“ može da se razbije na deliće gubeći punoću i celovitost?
Za gledište ekumenista, kao i za savremeno mišljenje, karakteristični su rascepkanost, mozaičnost, raspad u celovitom religioznom doživljaju veroučenja, kulta, uopšte svih pojava u životu, kako duhovnih, tako i materijalnih. Celovit dogmatski doživljaj označava monizam, pristup svemu što proističe iz jednog: „U kojoj meri je to korisno za spasenje moje duše?“ Ili nasuprot tome: „Koliko me to odvlači od hrišćanskog puta?“ Rascepkana svest se ne brine preterano o spasenju duše i zato i nije u stanju da nađe jedinstven istinski kriterijum ocenjivanja. Ona nema jedinstvo – celovit odnos prema životu, celovit doživljaj sveta, nema jedinstven – jevanđeljski – zakon, koji obavezno uslovljava sva dejstva, misli i duševne kretnje hrišćanina. I zato „pristalica hrišćanskog liberalizma“ može da ide na bogosluženja, „da zadovoljava“ svoje religiozne potrebe“ u hramu i da pritom nalazi estetsku nasladu u banalnosti holivudskih filmova, a u svojoj naučnoj delatnosti da propoveda panteizam, darvinizam ili druge nehrišćanske stavove. U oblasti razuma gubitak samodržavlja razuma u kombinaciji s intuitivnošću dovodi do spontanosti, do toga da se čovek odvikava od toga da razmišlja o svojim rečima, uobličavajući ih kao „usput“, što postaje uzrok jake sugestivnosti, spremnosti čoveka da se uveri u bilo kakvu glupost ako je ona zaodenuta u lepo pakovanje i ako se propoveda s velikom samouverenošću. Čovek dozvoljava sebi da izražava suđenja koja se logički ne zasnivaju ni na dogmama, ni na racionalnim argumentima, već ih rađaju samo emocije srca, sekularizovane vrednosti; u predstavu o Bogu unosi svoje antropomorfne predstave, prilagođava istinu svojim pogledima. Posvetovnjačenost svesti, potčinjenost uma emocijama dovodi do otvorene jeresi, do toga da ne sude dogme savesti i životu čoveka, već naprotiv – čovek prihvata i odbacuje dogme u zavisnosti od toga da li one odgovaraju njegovim sopstvenim predstavama o Bogu, ako ne ranjavaju njegovu savest. Ličnost samim tim vrši jeretički izbor, delujući po „ličnom ukusu“, a ponekad i po kapricu, bira iz sistema veroučenja one dogme i moralne zahteve koji joj se „sviđaju“ i odbacuje druge. Stvara se opšta atmosfera dvosmislenosti i subjektivnosti, u sivoj magli kojom se razvodnjavaju kriterijumi Istine i Dobra: odavde potiče neshvatanje zakona duhovnog života težnja da se preskoči kroz njene određene etape, žudnja za hrišćanskom ljubavlju bez Krsta, poturanje umesto nje maštalačke, obmanjujuće ljubavi, zamena uma uobraziljom, zdravog razuma – subjektivnim htenjem. Savremeni svet pokazuje zapanjujuću neosetljivost prema grehu, ne želi da vidi svoju grehovnost koja ga razobličava, usled čega nastaje bogoslovlje koje je u direktnoj suprotnosti sa hrišćanskim učenjem u mnogim važnim tačkama.[8]
Ekumenisti stalno ponavljaju reči „MIR“, „LJUBAV“, „JEDINSTVO“. Međutim ne pridaju im ni iz daleka hrišćanski smisao, i možda se na takve propovednike odnose reči Svetog Pisma: „…i prorok i sveštenik, svi su varalice. I liječe rane kćeri naroda Mojega ovlaš, govoreći: mir, mir; a mira nema. Eda li se postidješe što činiše gad? Niti se postidješe, niti znaju za stid; zato će popadati među onima koji padaju; kad ih pohodim, popadaće, veli Gospod“ (Jer. 6, 13-15)? I još govori Gospod: „Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi. Koji ljubi oca ili mater većma nego Mene, nije Mene dostojan…“ (Mt. 10, 34-37). „Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam; ne dajem vam ga kao što svijet daje“ (Jn. 14, 27). Ne sme se, nedopustivo je zaboravljati da se u ovom svetu stalno vodi borba između Boga i đavola, Istine i greha. Ova borba se vodi u samom svetu, na zemlji i na nebu, ne samo u čovekovom srcu, već i u samoj njegovoj prirodi, uključujući um i telo, borbu, koja obuhvata celu vaseljenu. Zato smo još veoma i to veoma daleko od „mira“ i „jedinstva“, zasad moramo da tražimo puteve pomirenja s Bogom – i to upravo kroz borbu s grehom i sa svim grehovnim, kroz deljenje od onih koji nepravilno uče o spasenju, koji greše i uče druge da greše, kroz stalnu žestoku borbu sa samima sobom, sa svim strasnim i poročnim u sebi. Zato se i od pastira zahteva pre svega reč razobličavanja, reč često oštra, koja seče, koja pogađa greh i laž, koja otrežnjuje, plaši. Bliži se Strašni Sud i nije vreme da se pričaju sladosne, zamamne, utešne, reči koje laskaju sluhu. Setimo se samo nedavno proslavljenog svetitelja Gruzije – episkopa Gavrila Kikodze, njegovih vatrenih, razobličavajućih propovedi rođenih bolom i ljubavlju i upućenih sopstvenom narodu: on nije laskao sluhu pastve, već je otkrivao pred njom sve rane odstupničkog sveta. Upravo danas su potrebne takve reči – više nego ikada ranije! „Surov je put spasenja,“ govorila je poznata podvižnica igumanija Arsenija, „ponekad je surova i reč koja se o njemu izrekne, – to je mač, sa dve oštrice i seče naše strasti, našu čulnost, a ujedno pričinjava bol i samom srcu iz kojeg se one isecaju. I hoće li nastupiti vreme kada za ovaj mač ne preostane više ništa u našem srcu?“[9] Hrišćanstvo „izbavljeno“ od ove boli srca, od ovog mača koji seče i deli, koje je zavolelo svet ovaj koji u zlu leži, koje želi da umiri i uteši čoveka u njegovom bolesnom, palom obliku, koje ga više ne diže iz pada, „razobličavajući, zabranjujući, savetujući sa svakom vlašću“ (2 Tim. 4, 2; Tit. 1, 13; 2, 15), ovakvo hrišćanstvo bez Krsta, bez soli – jeste samo privlačna zavesa iza koje mirno živi i deluje greh. Ljubav prema bližnjem je nemoguća bez pobede nad svojim strastima, bez boli, bez borbe, bez krvi, bez toga da čovek omrzne svoju dušu u svetu ovom, bez njenog pogubljenja radi Hrista. Da bi čovek mogao da kaže da voli bližnjeg „treba da ga stavi na mesto na kojem sam stoji, znači, prvo treba da siđe s mesta na kojem stoji. A gde je to mesto? To je ceo svet, vidljivi i nevidljivi. Svuda je sebičnost sve prigrabila za sebe, ništa ne želi da prepusti bližnjem i kako onda duša može da voli bližnjeg kad oseća da joj on sve oduzima, imajući na sve ista prava kao i ona. Treba sve sebi oduzeti da bi se sve ustupilo bližnjem i tada zajedno s bližnjim duša pronalazi i Gospoda.“[10]
Pristalice ekumenizma možda ni sami ne shvatajući obnavljaju jeres hilijazma: oni još pre Strašnog Suda, pre odvajanja pšenice od kukolja žele da ispeku sebi ukusan hleb od ove pšenice i da urede carstvo mira i sreće na zemlji, zaobišavši Krst i sva stradanja i podele koje su s Njim povezane. Odavde potiču stalna oduševljena očekivanja „zablistavanja“ duhovnosti, vere, religioznosti. Međutim, treba istaći da su sami pojmovi religije i Crkve danas krajnje zamršeni. Avaj, ali „u očima mnogih naših savremenika razlike među religijama gube svoj značaj i dovoljno je verovati u Boga pa da se pojam Crkve rastvori u opštem pojmu religije (pa čak ne samo hrišćanske) i nestane. Zato stojimo pred ili izvrnutim poimanjem Crkve ili razvodnjenim, koji se u magli sliva s pojmom hrišćanstva uopšte. „Eklesiologija više nije popularna. „Sekularne“ interpretacije i raznorsne forme harizmatizma su učinile eklesiologiju kao takvu, očigledno nepotrebnom. Crkva se gotovo smatra za idol, i u svakom slučaju kao smetnja da čovek spozna svoje prizvanje u istoriji i da neposredno primi duhovne darove.“ Haos ravnodušnosti vlada, kako u oblasti dogmi, tako i u oblasti kanona. Odjednom smo „shvatili“ ono što nisu razumeli Sveti Oci: da su kanoni „ljudski pronalasci“, a ne dogme Crkve pretvorene u život. „Sabori, kanoni – sve je to preživelo“, i sada prerogative Sabora („izvolisja Duhu Svjatomu i nam“) svako prenosi na sebe.“[11]
O ekumenizmu se može govoriti dugo, a na kraju krajeva moraće da se pokrene pitanje celog učenja svetih Otaca, ne samo o dogmama, već i o svim stranama duhovnog života, jer strašno izopačenje koje leži u osnovi ovog pokreta sastoji se pre svega u udaljavanju duhovnog centra pravoslavnog učenja, u odstupanju od glavne ose svecelog hrišćanskog života – od Krsta, od duha pokajanja, duha smirenja. Zato je celo zdanje ekumenizma, ma kako ukrašeno bilo, podignuto na jednom temelju – na pesku ljudskog egoizma. To je „Vaskrsenje“ pre smrti na Golgoti, „Pasha“ pre Strasne sedmice. Čitavo drvo ekumenizma raste na tlu odstupništva, ono je u potpunosti zlo seme, upravo onaj korov koji će Anđeli Božiji spaliti uognju neugasivom. Potpuno je pogrešno misliti da se uz „određenu diplomatiju“ s ovog drveta mogu ubrati i hranljivi plodovi koji su nam korisni. „Eda li se bere sa trnja grožđe, ili sa čička smokve?“ (Mt. 7, 16).
„Zato, braćo,“ kaže prepodobni Jovan Damaskin, „stojmo na Crkvenom Predanju kao na kamenu vere naše, ne pomerajući granice koje su postavili sveti Oci naši, ne dajući mesta onima koji žele novine i rušenje zdanja Svete, Božije, Vaseljenske i Apostolske Crkve, jer ako svako bude postupao po svojoj volji malo po malo srušiće se sve Telo Crkve!“
Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Esej o mističkom bogoslovlju Istočne Crkve. Moskva, 1991.s. 20.
  2. Esej o mističkom bogoslovlju Istočne Crkve. Moskva, 1991.s. 20.
  3. Esej o mističkom bogoslovlju Istočne Crkve. Moskva, 1991.s. 20.
  4. Esej o mističkom bogoslovlju Istočne Crkve. Moskva, 1991.s. 10-11.
  5. Svetitelj Teofan Zatvornik. Besede na Gospodwe i Bogorodične praznike
  6. Svetitelj Teofan Zatvornik. Nacrt hrišćanskog moralnog učenja. T. 2. Moskva, 1994. str. 360-361. V. takođe članak protojereja Aleksandra Šargunova „Mač Heruvimski“, „Trojickoje Slovo“, 1990.
  7. Shiarhimandrit Sofronije (Saharov). Starac Siluan. Moskva, 1996. str. 102.
  8. V. ranije pomenuti članak „Mač heruvimski“.
  9. Igumaniija Arsenija. Sveto-Uspenski Pskovo-Pečerski manastir. 1994. str. 135.
  10. Isto, str. 162.
  11. Leonid Uspenski. Bogoslovlje ikone Pravoslavne Crkve. Moskva. 1994. str. 447.

 


<span claARHIMANDRIT LAZAR ABAŠIDZE
<span claVASKRS BEZ KRSTA ILI JOŠ JEDNOM O EKUMENIZMU

ŠTAMPANO IZDANJE

 Knjiga: ARHIMANDRIT LAZAR ABAŠIDZE „VASKRS BEZ KRSTA ILI JOŠ JEDNOM O EKUMENIZMU“
 Izdato: 1998.
 Blagoslov: Po blagosloveniю Svяteйšego Patriarha Moskovskogo i vseя Rusi Aleksiя II
 Izvornik: Arhimandrit Lazarь (Abašidze) „Pasha bez kresta ili eщe raz ob эkumenizme“
 Mesto: Moskva
 Izdaje: Moskovskoe Podvorьe Svяto-Troickoй Sergievoй Lavrы
 Prevod: Marina Todić

 INTERNET IZDANJE

 Objavljeno: 02. jul 2008.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Dizajn stranice: Stanoje Stanković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *