НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дијаспора » ВАСЕЉЕНСКА ЦРКВА И НАРОДНОСТИ

ВАСЕЉЕНСКА ЦРКВА И НАРОДНОСТИ

МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ ХРАПОВИЦКИ
ВАСЕЉЕНСКА ЦРКВА И НАРОДНОСТИ

(1900-1923)

(Мој некадањи сан и савремена стварност).[1]
 
На Бадњи Дан и Богојављење, а тако исто и у Недељу Православља, када протођакон говори многољетије „Најсветијим Патријарсима Православним: Цариградском, Александријском, Антиохијском и Јерусалимском, – увек се примећује оно хришћанско одушевљење синова Цркве, које их у тим тренуцима побуђује да високо подижу руку за крсни знак и прошире свој разнежени поглед, као да желе да њиме обухвате све те удаљене свештене градове и храмове, у којима прејемници Божанских Апостола „утврђују Православље“.
Било је време када је Св. Русија почешће указивала пуно поштовања гостопримство тим стубовима наше Апостолске вере и једнодушно, од цара до последњег сељака, преклањала главу и колена, примајући њихов благослов. Пада у очи да ни спољашње опадање патријаршијских престола, ни оснивање у Русији самосталног моћног патријархата, није умањило љубав према четири васељенска Патријарха. Напротив, њихова потлаченост од непријатеља хришћанства, и беспомовност, и сиромаштво још су увеличавали у очима наших предака њихову свештену власт.
Сада су се времена изменила. У Русији су многи не само хладни према Св. Патријарсима, већ и према Ономе, Коме Патријарси служе. Ипак побожност није усахла ни сада, и број верних синова Цркве у нас не оскудева ни у једном сталежу. Света Апостолска, Васељенска Црква, утврђена од седам Васељенских Сабора и ограђена са четири патријаршиска престола, јавља се и сада као најдрагоценија и несравњива ризница за мноштво мирјана и духовника. Многи од њих сматрају га највећу срећу свога живота: поклонити се великим светињама Истока и коленопреклоно примити благослов Источних Патријараха. Духовно једињење с њима, а кроз њих и са пређашњим великим Оцима Источне Цркве, сачињава за такве истинске слуге Христове у толико већу радост, што у том јединству они виде оправдање драгоцених и животворних речи Божанског Духа, откривених нам у изабраном сасуду: „Нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака ни Скита, роба ни слободњака, него све и у свему Христос“ (Кол. 3, 11).
Наше јединство са источним светитељима не слаби ни због разлике наших језика, ни због особености обреда. Напротив, драгоцене речи молитава и благослова на туђем нам, но свештеном, језику Грка и Сираца, још више разнежује и узбуђује срце наше, него познати звуци рођеног језика нашег. С поверењем покоравамо се ми и својим руским пастирима, знајући да они не прекидају заједницу молитве и вере са исконим тврђавама Православља, које су утврдиле истину на Свештеним Саборима христољубиве старине.
Но ево горка жалост и брига почиње да обузима наше срце, када га окренемо према тим драгоценим залозима св. вере; не спољашње страдање од Сарацена, у коме се прославља наш Искупитељ Господ, већ најљући унутрашњи отров раздора притискује вашу побожну љубав према апостолским престолима. Авај, наше срце дрхти од страха, да не би тамо, на тврђавама Васељенског Православља заборавили Васељенску истину ради сујетних националних тежњи; на тој клизавој и христомрској почви шовинизма већ су се спотакли и лишили спасоносне светлости Православља Копти и Јермени, а затим и руски раскољници, и поколебали се Бугари. Но ти се губитци Цркве нису додиривали најважније нити нешивеног хитона Христовог, јер се нису поколебала четири престола. Истина, био је још пети престо, који је заузимао прво место међу њима, и он се, како изгледа, за увек отргнуо од Тела Христова; но благодат Божја „всегда оскудевающее восполняющая“ подарила је Цркви трећи Рим – московску страну, и она се у својству најмлађе, пете сестре, придружила четворици чувара апостолске побожности.
Да ли ћемо и даље кушати Господњу дуготрпељивост и колебати основе Цркве? Авај, горко историско искуство не уразумљује нас, и ево, у место заједничке борбе Св. Престола против неверја и безбожности, распаљује се борба Грка са Арапима и Грка са Словенима. Многима није мило оно Православље, којим се једино освећује и Јелинство и Словенство и сиријска народност, и ради кога у потребном случају треба жртвовати и своју народност, и свој дом, и децу, и родитеље, и живот свој. – бацити све као ништавне отпадке, као зарђали грош, да би само нашли бисере спасења, који су сакривени у Вас. Цркви. Авај, то су већ престали разумевати многи од Грка, Словена и Арапа и као стари неверни Јевреји клањају се сујети својих народних фантазија, сујети, која је гора од идола Ваала и Астарте, и долазе до таквог жалосног безумља, да изјављују готовост, да се отргну од тела Христова, да би начинили од себе кип Навуходоносора у облику полумухамеданског панарабизма, шизматичког бугаризма или „велике идеје“ фанариота. То боли“. Ми овде поново чујемо безумне христоубилачке речи богомрског Кајафе и његових сатанских другова: „овај човек чини многа чудеса. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и завладати земљом нашом и народом“ (Јов. 11, 47-48.). Да ли су безумни Јевреји сада разумели, да су баш тим речима погубили своје племе и предали га Римљанима на мучење, да су не Исусу већ себи и своме народу изрекли смртну пресуду? Носиоца Живота они нису лишили Живота, већ је Он сам дао живот само на два дана, да би васкрснуо у слави и извршио над њима пресуду, коју је Бог дао преко Мојсеја: „расејаћу их и избрисати из сред људи сећања на њих“ (3. Мојс. 32, 26).
Тако је пропао стари Израиљ, а шта бива с новим Израиљем? Да његове првенце не постигне исти удес? Шта ће новом Израиљу на земљи заменити Христову благодат, којом су се наслађивали синови Његови усред мука? Шта ће новом Израиљу заменити небесну радост после смрти, које се за увек лишавају сви они, који су напустили спасоносну лађу Цркве? Да ли ће их заменити бедно државно постојање, које бива лишено сваког разумног смисла, када се оснива само на народном самољубљу, и када се туђи религиозне идеје? То већ није народ, већ трулећи леш, коЈи своје трулење сматра за живот, и то онда, када у њему нема живота, а живе на њему и у њему само кртице, црви и гадни инсекти, који се радују томе, што је тело умрло и трули, јер у живом телу не би могли утолити своју жеђ, не би било за њих живота. Речи наше разумеће онај, коме су познати хероји Панаме, аустријски сепаратисти. Но ако је духовна смрт удес народа, онда за народе Истока, по примеру народа Божјег Израиља, за издајство Христа бива брза отплата не само духовна већ и телесна, политичка смрт. Истина, та је отплата ништавна у сравнењу са вечним проклетством Божјим, коме се подвргавају сви они, који Васељенској Цркви претпостављају друге циљеве на земљи, но ми ћемо показати да се они, издајући славу нетљенога Бога ради призрака политичког благостања, не приближују своме циљу, већ још више удаљују од њега, и изгубиће не само залог вечног спасења, већ и све оно духовно достојање своје народности, које је сачињавало и његову земаљску моћ, да се оправдају речи Онога који је рекао: „од онога који нема и оно што мисли да има узеће се од њега“ (Мт. 25,29).
Почећемо са најстаријом браћом нашом по вери, са Грцима. Они се боје да ће, не одстрањујући друге народе од учешћа у црквеном образовању и црквеној управи, подвргнути опасности помесне цркве да се удаље од канона и чак од догмата, пошто, по њиховом мишљењу, на целом Истоку само грчки народ непоколебљиво чува Православље.
Ми не одричемо грчком народу хегемонију како у очувању, тако и у даљем тумачењу Божанских истина вере св. канона Цркве. Истина, понекад се у руској литератури појављују пашквиле на религиозни живот и религиозну мисао Грка, али те пашквиле долазе од људи, који су изгубили прави хришћански смисао и испунили ум свој заблудама раскалуђера Лутера и богохулног Штрауса; зато њихова грдња може служити само за похвалу онима, на које је уперена. Погледајте на, у истини, најбоље богослове и преподобне оце савремене Руске Цркве. Они се са великим благоговјењем односе према хришћанском народу грчком и сматрају Атон за престоницу хришћанског живота и мисли. Такав је био наш блажени Теофан, епископ, богослов и затвореник; такви су половином нашега века били преподобни настојатељи Опћинске, Саровске, Валаамске, Глинске обитељи, – ти у истини васкрситељи руског монаштва. Они су сви били ученици Паисија Величковског , ма да Словенина по крви, но Грка по склопу мисли; који је нашао изворе духа и живота у Филокалији грчких Отаца, тој великој књизи, која је, благодарећи Опћинцима и Теофану, постала хранитељка аскетског живота у Русији до данашњег дана.
Но руско монаштво, које је процветало као финик, ипак са смиреном љубављу предаје палму првенства грчком подвижништву и признаје да ми не можемо сустизати нашу старију браћу на путу духовног усавршавања кроз презирање плоти и созерцатељне подвиге, који би били равни њиховима. – Исто то ваља рећи и о богословској науци, а нарочито о тумачењу речи Божје. У тој области руска школа располаже одличном формалном припремом, зна старе језике, упоређује стародревне рукописе, али у тумачењу Божанских речи она је далеко да има тваралачког духа у оном степену, у ком га имају Грци, који се до данас, у лицу, напр. Патријарха Антима, мало чим разликују од великих древних отачких тумача. – Грчко богослужење, које нема наш сјај и наше великољепије храмова, ипак је далеко духовније и осмисленије од нашег. – У опште, у религиозном животу и дандањи Грци остају примери и руковође православних хришћана у опште и руских напосе.
Тога су свесне руковође руског монаштва на Атону, а такође и њихови следбеници у нашој земљи, јер се и једни и други старају да по могућности очувају грчки поредак службе; а руске академије и семинарије налазе нарочиту утеху у томе, што макар једанпут у години одслуже литургију на грчком језику. – Сада настаје питање: какав огранак грчког живота: стародревни црквени или поевропљени, политички, привлачи тако високо уважење моћног руског народа и најбољих пастира и мирјана словенских и арапских Цркава? – Разуме се, стародревни црквени. Јер су у своме поевропљеном политичком животу Грци могли само копирати најрђавија начела конституције. Ту ми нећемо наћи ништа осим утилитаристичких интрига разних партија, које узајамно подривају једна другу и заједнички руше отаџбину, у даном случају – јадну Еладу, – а међутим, ти покварени политички партизани, скривајући се под „велику идеју“, старају се да разврате цариградско и светогорско духовенство и уче их да изневеравају своје пастирско призвање ради националних сањарија, и да Христовом миомиру претпостављају смрад политичких интрига. Тим интригантима, наравно, није жао да у провалију уније сатерају и Арапе и Јужне Словене. За њих нема радости у томе што би се Копти и Абисинци присајединили Цркви; они желе само једно: да новчана места остану у грчким рукама. Али зар они не виде да издајући црквену васељенску културу ради своје усконационалне и уз то потпуно извраћене, они заједно са изневеравањем Православља, губе и јелинску народност? Народ не може живети усред непријатеља без идеје која га одушевљава. А каквом ће садржином испунити себе народ, ако изгуби оно, чиме је био велики, тј. васељенско Православље? Еда ли самохвалисањем? Или пређашњим паганским јелинизмом? Зар није очигледно да мимо Грка-монаха, Грка-богослова, Грка-патријархалног земљоделца и домаћина, нема доброг грчког типа? Зар није јасно да ће лукави западни пријатељи прогутати мали грчки народ, чим он узажели да се изједначи са безбожном западном културом, прогутаће га онако исто као што су прогутали десетину западнословенских народа, отровавши њихов живот најпре латинским папизмом, а затим западним нихилизмом. Тако су некада Јевреји, који нису желили примити у заједницу Нове Вере остале народе, и који су у окове бацили проповедника васељенске заједнице – Божанственог Павла, ускоро после тога изгубили свој Јерусалим, своју отаџбину, и били расејани по целоме свету, поставши ужас, и прича и подсмех, и предмет мржње свих народа (5 Мојс 28, 37).
Но шта ти хоћеш од нас? питаће ме они. – Хоћу да пре свега знате себе као православне, да пастири ваши за циљ своје делатности поставе – спасење сваке душе хришћанске, добро уређење свих светих Божјих цркава, а не гордост и богатство своје нације. И ако тако будете радили, бићете и богати, и сачуваћете особености нације своје, и раширићете утицај њен на све православне народе. Ако не будете спречавали Арапина и Словенина да се уче у вашим вишим школама, да примају монаштво и заузимају архијерејске престоле, – ако, подвизавајући се сами у изучавању богословске истине и у духовном усавршавању, будете пројавили у себи образац истинског пастирства и хришћанства: тада ће и сапастири ваши из других народа добровољно, или чак невољно, усвајати начела грчке културе заједно са образовањем и монашким усавршавањем; тада ће вас љубити као народ који просвећује васељену, као царство свештеника, као народ свети – као оне о којима је речено: „Не дирајте у помазанике Моје, и пророцима Мојим не чините зла“ (Пс. 104, 15). Но време је већ прошло, рећи ћете ви, сада се историја не може повратити; и ако смо били моћни у старини, сада ће нас заборавити и побити, ако ми, макар путем интрига и злочина, не будемо чували своју власт. – Не, драги моји. Моћ је ваша велика у православном свету. Православни свет живи својом прошлошћу, својим Св. Предањем, делима Св. Отаца и спомињањем Мученика и Светитеља, А то се све налази код вас, као што се код вас налази и највиша енергија религиозног духа, и способност презирања плоти и разумевања Божанског Писма. И ако не будете гасили тај дух, ако се будете држали културе васељенско-црквене, онда ће сви православни народи ићи за вама.
Рећи ћу најпре за Русе, да је наша приврженост светој и васељенској православној земљи велика, и ми у вама, Грцима, видимо продужење тог златног века хришћанства. И зато се ми бацамо у прах пред св. престолом цариградског Патријарха и продужујемо у њему гледати врховног пастира. Ми се клањамо пред Св. Атоном са свима својим богатим градовима, ученим академијама, великољепним храмовима, десетинама милиона људи, богатствима земаља, златом, дијамантима и славношћу племена. Све то ми смањујемо, обесцењујемо и сматрамо за трице према смиреним и поробљеним од неверника, али двогубо свештеним за нас градовима и селима, где се разлегала проповед Апостола, где су свештенодејствовали васељенски Оци, где су чудодејствовали преподобни подвижници. Са сузама умилења ми целивамо земљу, по којој су ступале њихове красне ноге и побожно савијамо колена пред њиховим прејемницима, када они носе дух њихов, као на пр. атонски пустињак, Св. Јоаким Трећи, тај ваистину велики Папа Православља, који оснива свој утицај не на лажном догмату, не на сујеверју, не на политичкој интризи, не војском или богатством, већ смиреном мудрошћу, висином свога љубављу изобилног духа и светошћу живота.
Недавно сам снио овакав сан. Обрео сам се усред атинског народног скупа. Грци у париским капутима, са цигаретама и штапићима, одражавајући на својој одећи и понашању сву бљутавост европског нихилизма, говорили су врло живо о министарским кризама. Приметивши да сам Рус, један ме од њих самодовољно упита: није ли истина да ми ничим нисмо гори од европљана, и да наши скупови не уступају париском парламенту? До тог тренутка ја сам ћутао, али се даље нисам могао уздржати, већ сам одговорио тако громко да су престали сви разговори и сви су присутни уперили у мене своје радознале и зачуђене погледе. Ја сам говорио: „Питате ме како Руси мисле о савременом грчком животу, – и ја вам одговарам. Ми мислимо да Грци, потомци првих Хришћана, проводе свој живот само у читању Св. Писма и дела духоносних Отаца. Ми мислимо да паства Златоустова и Григорија Паламе не жели да зна ни за какве ситничарске житејске интересе, и да као и пређе на пијацама својих градова, заборављајући на куповину и продају, расуђује само о томе да ли је Христос подобосуштан или једносуштан, или о томе, како треба разумети небеску светлост, која је сијала из Спаситеља на Тавору. Ми мислимо да они такве разговоре прекидају само на звук звона, да би, скупивши се, опевали спасоносно страдање Христа Бога, назидавали се слушањем Лествице Св. Јована, а затим, између Вечерња и Повечерја, решили своје грађанске и домаћинске проблеме, да би остатак дана посветили разговору о лечењу страсти, коме су нас научили Божанствени Оци древности. Ми мислимо, ми желимо да мислимо да, када је у Русији све свето и свештено дошло од Грка, онда и све што је грчко треба да буде свето и свештено. Ви ми говорите: та ми нисмо гори од европљана. Авај, видим да нисте бољи од тих жалосних изданака хиљадугодишње. јереси, тих оскврнитеља васељене. Но ја не верујем томе што видим. Ја плачем од саме помисли да је стварност можда блиска овом ружном виђењу; али се ипак надам да је ово виђење лажно, да сам ја придављен тешким сном“. – Рекавши то, ја се пробудих и осетих да су ми очи влажне од суза.
И заиста, ја верујем и сада да ће најбоља начела народног живота међ Грцима избити на површину, потиснути извраћени европеизам, и поставити велику идеју своје народности не на политичким интригама, већ на привођењу у заједницу Христову разнотелесне пастве, „не владајући над наслеђем Божјим, него дајући пример пастви“ (Петр. 5, 3). Ја верујем да ће та најбоља начела лебдити око свештених чланова тела Христовог, подражавати Божанског Пастира, Који у планини оставља 99 оваца и иде да тражи једну заблуделу овцу; ја верујем да ће се она сећати речи Господњих: „Пазите да не презрете једнога од ових малих“ (Мт. 18, 10), и: „Тако није воља Оца вашег небеског да погине један од ових малих“ (Мт. 18, 14).
Шта да речемо једнокрвној браћи – Словенима, Румунима, Србима и Бугарима“? – Не угледајте се на неверни Израиљ, који се похлепно баца на подражавање непријатељима Божјим и тиме самога Бога чини непријатељем својим. Укорењујући се у начелима непослушности и самовоље, одбацујући власт васељенског престола, ви сами убијате остатак Православља у вашој земљи, и ако би чак закаснио Патријарх са одлучењем, вас би ваша сама народна затвореност лишила животворне силе хришћанскога духа. Ваше недавно обновљене отаџбине за своју политичку и моралну пропаст не нуждавају се инвазије европских саблазнитеља (мада и то неће закаснити), већ унутра у самим земљама вашим множе се упропаститељи народа, политичке варалице, који као паразити стварају своју срећу на трулежу народног живота и користе се слободом државног уређења да би угушили главну тврђаву народну Св. Васељенско Православље, и сурвали у гроб своју отаџбину.
Они су од Европе усвојили само њене пороке, но ипак међу својим несрећним и необавештеним суграђанима налазе доста таквих, који су готови да верују њиховим причама о култури, слободи, прогресу и томе сличним речима, које ни они сами, ни њихови слушаоци не разумеју.
Но хвала Богу што нису сви Срби и Бугари такви. Има одличних преставника ових народа, који схватају да је спасење њихово у неповређеном Православљу. А чувати Православље могуће је само у општењу са Мајком-Црквом, претпостављајући васељенски значај Цркве уском национализму словенских покрајина.
Шта да кажемо православним Сиријцима – земљацима Господа нашега и Искупитеља? – Ви жудите за просвећеношћу и желите да народ свој изведете из његовог полусиромашног стања. Благо вама, ако је тако; али нека то просвећење буде просвећење православно, васељенско-црквено, а не проширење свог бедног и смешног самољубља и националног непријатељства, које је готово да синове ваше отргне од васељенског тела-Цркве. Св. Црква гледа на ваше патријалхалне општине са великим поштовањем; немојте ради подражавања западној борби партија губити неподражљиве ризнице хришћанског живота, завештане вам од ваших православних предака. Удаљени од државних центара, као заборављене међу горама и равницама колевке хришћанства, ви сте у безазленом уређењу парохијских општина сачували многе црте оног хришћанског начина живота, којим се славила Црква само у доба мученика и који се затим знатно изменио у епоху хришћанских императора. Са великим саосећањем и поштовањем труди се европска и историјска наука да позна основу тог начина живота и да га савременицима престави као највеће савршенство хришћанске културе. Не изневерујте отачаско богатство на коме вам завиде непријатељи, ради свињске хране суровог грађанина далеке земље, у којој влада глад.
Апостол је рекао: „Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другог“ (Рм. 13, 8): ето у чему треба да бива и да |се умножава благородно такмичење међу православним народима. Чашћу један другога већим чинимо, као што вели Св. Писмо (Рм. 12, 10); сматрајмо Васељенску Цркву за своју истинску отаџбину, а неповређено Православље за своје народно достојање. Нека нас томе науче смирени руски прости људи, ти у истини нелицемерни носиоци васељенског духа хришћанског, који подједнако воле своју отаџбину за то што је православна и своја, а инородну зато што је православна, мада туђа. То осећање је слично осећању које добри син има према мајци, с којом се никад растајао није, и према оцу, кога он срета после многогодишњег растанка. Та су осећања врло разноврсна, али подједнако јака. Добри син милоштама обасипа своју мајку, чије је непрекидно присуство неопходно души његовој као ваздух; али не мање пламену љубав он показује према оцу своме, који се са далеког пута на кратко време враћа породици својој. Таква су осећања правог хришћанина према своме народу и отачаственој Цркви с једне стране, и према инородним православним Црквама с друге стране. – И као што поменути добри син осећа пуноћу радости само онда, када се отац његов и мајка састану у рођеном дому свом ради срдачног разговора с њим, тако и син Васељенске Цркве осећа пуноћу духовног живота само тада, када се пастири различних православних народа састају без зависти и супарништва у један скуп ради побожне молитве и једномисленог уређења Цркве.
И ако би ради тог блаженог јединства свију у Богу било потребно да за увек жртвујемо своју народност и чак да је за увек изгубимо у историји, онда би ми, без сваке сумње, „сматрали све за трице само да Христа добијемо“ (Фбл. 3, 8). Но таква се жртва и не тражи: „Иштите најпре Царство Божје, и све ће вам се ово додати“ (Мт. 6, 33).
Као што се оделита личност човечја зауставља у своме развићу и постаје празна и ништавна, када човек себе самог чини предметом своје делатности, тако и збирна личност народа само у том случају достиже пуно развиће својих дарова, када се јавља не као циљ за себе, већ као средство за неутилитаристичко испуњење Божјег плана. – На том је попришту процветала велика руска народност крајем 17. века. На тој истој основи неутилитарног просвећивања суседних варвара процветао је византијски хришћански геније у најстарија времена. На том истом начелу неподељене преданости Православљу и узајамне хришћанске дружбе сачувала су и саму веру и свој народни дух сва православна племена, носећи у току многих векова јарам фантастичних Сарацена.
Само у садашње безверничко и развратно време почиње у све без изузетка православне народности да прониче дух националне врућице и равнодушности према васељенском јединству у Цркви Христовој. – Разуме се, Цркви Св. неће одолети адова врата, но да не дође на вас реч Господња, речена Јеврејима: „Заиста, заиста вам кажем; узеће се од вас царство Божје и даће се народу, који његове родове доноси“ (Мт. 21. 43). Нека не буде тако.
„Во первыхъ помяни, Господи, Святую Соборную и Апостолскую Церковъ, юже отъ конецъ даже до конецъ вселенныя, и умири ю, юже наздалъ еси честною Кровию Христа Своего.“
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Догађаји последњих месеца побудили су ме да још једном штампам свој чланак, који сам написао крајем 1900. год. после једног кобног сна н штампао. Последњи пут био је објављен у трећем издању мојих дела. Тада је Русија била моћна и богата, но наша осећања према Православном Истоку била су иста као и сада.

 


МИТРОПОЛИТ АНТОНИЈЕ ХРАПОВИЦКИ
ВАСЕЉЕНСКА ЦРКВА И НАРОДНОСТИ

 ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Часопис: Хришћански живот
   месечни часопис за хришћанску
   културу и црквени живот
 Издато: 1923.
 Година: друга
 Број: 12
 Стране: 537-546
 Власник: др Војислав Јанић
 Уредник: Иринеј Ђорђевић
 Штампа: Српска Манастирска Штампарија
   у Сремским Карловцима
 Место: Сремски Карловци

 ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено: 15. новембар 2007.
 Издаје: © Svetosavlje.org
 Уредник: прот. Љубо Милошевић
 Основни формат: Владимир Благојевић
 Дигитализација: Станоје Станковић и Иван Ташић
 Коректура: Станоје Станковић
 Дизајн странице: Иван Ташић

 

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *