НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Екуменизам » ВАША СВЕТОСТИ, КАКВА „СВЕПРАВОСЛАВНА“ ОДЛУКА?

ВАША СВЕТОСТИ, КАКВА „СВЕПРАВОСЛАВНА“ ОДЛУКА?

<p claОтац АТАНАСИЈЕ К. Гоцопулос
парохијски свештеник цркве св. Николе у Патри

ВАША СВЕТОСТИ, КАКВА „СВЕПРАВОСЛАВНА“ ОДЛУКА?

Патра, 6. октобар 2009.

 
патр. Вартоломеј I и папа Бенедикт XVI - целив
 
Објављено је писмо које је Васељенски патријарх послао Архиепископу атинском, у коме Патријарх енергично протестује против састављања и ширења „Исповедања вере против екуменизма„, писма које је потписало мноштво мирјана и свештенства, као и неколико архијереја.
Његова Светост није помињао суштину „Исповедања“, него је окривио састављаче и све оне који су га потписали јер:
1. У „Исповедању“ наводно пише, по Васељенском патријарху, да „сви они који комуницирају са неправославнима… аутоматски себе изопштавају из Цркве“.
2. Они који одбијају међухришћански дијалог супротстављају се „саборним одлукама свих Православних Цркава без изузетка, укључујући Свету Грчку Цркву, у складу са једногласном одлуком Треће предсаборске свеправославне конференције (1986).“
 
А. Осим што:
1. Нигде у самом тексту „Исповедања“ се не каже: „сви они који комуницирају са неправославнима“ су криви, већ се ово односи на оне који у пракси и речју проповедају „свејерес“ екуменизма (како ју је називао о. Јустин Поповић)! Цитирамо:
„Ову свејерес су прихватили многи православни патријарси, архиепископи, епископи, свештенство, монаштво и мирјани. Они је проповедају „откривене главе“; примењују и намећу је у пракси, општећи са јеретицима на сваки могући начин – кроз заједничке молитве, размене посета, пастирском сарадњом – тако у суштини изопштавајући саме себе из Цркве.“
Нигде у „Исповедању“ не пише да чак и екуменисти „аутоматски сами себе изопштавају из Цркве“, као што то Патријарх тврди у свом писму! Сасвим је очигледно да су састављачи „Исповедања“, будући учени богослови како јесу, потпуно свесни да не постоји тако нешто као „аутоматско“ изопштавање из Цркве!
У „Исповедању“ врло јасно пише: „… тако у суштини изопштавајући саме себе из Цркве.“ (8. пасус)
Постоји огромна разлика у значењу речи „аутоматски“ и „у суштини“!
2. Патријарх пише да су „све Православне Цркве одобриле комуницирање са неправославнима кроз саборне одлуке“ и због тога сви они који критикују оно што се дешава током дијалога противе се свеправославним одлукама!
Молимо да нам се дозволи – уз дужно поштовање према Патријарху наше нације – да јавно поставимо следећа питања (будући да релеватни представници престола не одговарају на приватно упућена писма):
а) Којом је то „свеправославном одлуком“ укинута посланица коју је донео Сабор Васељенске Патријаршије за време патријарха Атенагоре, у којој је заједничка молитва у потпуности осуђена као „супротстављање светим канонима и угрожавање православног исповедања?“ Да ли је данашњи став, по некима, у складу са овом посланицом Светог Патријаршијског Синода по питању заједничке молитве?
б) Која „свеправославна одлука“ је дозволила папи не само да присуствује, већ и активно учествује у патријарашкој Светој Литургији, обучен у своје службено одјејаније?
в) Која „свеправославна одлука“ је обавезала Васељенског патријарха да размени литургијски целив са папом у току Свете Евхаристије приликом прославе 2006. године?
г) Којом је то „свеправославном одлуком“ папи дата дозвола да се моли за православне у току Молитве Господње приликом (ако ми дозволите да кажем) најслужбеније Свете Литургије у патријаршијском храму?
д) Којом „свеправославном одлуком“ је било када трон патријарха у Патријаршијском храму препуштен да се са њега откривене главе проповеда папско првенство? Замислите да се заблудно учење проповеда са оног истог трона светих Александра, Григорија, Златоуста, Фотија, Филотеја! Није ли то скрнављење?
ђ) Којом је то „свеправославном одлуком“ одлучено да се папа, који истрајава у јереси, прославља као „поштовани пастир и председник“ – у самом патријаршијском храму и ни мање ни више него у Патријарховом присуству?
е) Којом је то „свеправославном одлуком“ дозвољено прослављање папске јереси као „поштоване Цркве, седишта св. Петра“, на првом престолу Константинопоља, унутар самог патријаршијског храма, и у присуству самог патријарха?
ж) Којом је то „свеправославном одлуком“ укинуто 16 светих канона (Светих Отаца, Месних и Васељенских сабора), и одлучено да заједничке молитве са јеретицима више неће представљати канонски прекршај?
з) Којом је то „свеправославном одлуком“ одобрено састављање нацрта правилa за „конфесионалну“ и „међуконфесионалну“ заједничку молитву у току скупова Светског савета цркава?
и) Којом је то „свеправославном одлуком“ одобрен провокативни текст Девете Генералне скупштине Светског савета цркава у Порто Алегреу (2006), према коме „Свака црква (од 340 протестантских група Светског савеза цркава) је саборна Црква, али не у потпуности. Свака црква испуњава своју саборност када је у општењу са другим црквама.„?! У том истом документу, црквена ипостас се признаје у свим протестантским јеретичким „црквама“ Светског савета цркава, и прихваћено је да је мноштво њихових „какодоксија“ и заблуда „легитимно различито формулисање вере Цркве“ и „различитих дарова, али истог Духа„! Да ли је икако могуће да постоји свеправославно одобрење за оваква богохуљења?
ј) Којом је то „свеправославном одлуком“ овлашћен Васељенски патријарх да поклони свети Путир унијатском архиепископу атинском? Зар није унија у потпуности осуђена, „саборним одлукама свих Православних Цркава, без изузетка […] као што је једногласна и одлука Треће предсаборске конференције (1986)“? Зашто су ове једногласно донете свеправославне одлуке тако очигледно занемарене када су нарочито осудиле унију? Зашто се „свеправославне одлуке“ користе селективно?
Штавише…
I. Да ли се наш Патријарх макар замислио, када је поклонио свети Путир унијатском архиепископу, колико је то горка чаша за Грчку Цркву, али и за друге Православне Цркве, које и данас стењу под систематским плановима уније? Како ће овај чин нашег Патријарха да одјекне међу нашом од уније многострадалном и даље страдалном браћом у Источној Европи као и на Блиском Истоку? Зар то не провоцира свеправославно јединство?[1]
II. Како би се Патријарх осећао да је архиепископ атински поклонио свети Путир „оцу Јефтимију“? (Извињавам се за окрутно поређење…)[2]
Нема краја питањима као што су ова… али нема ни одговора на њих…
Горе наведена питања су само мали подсетник за онемогућавање оправдавања наводним „свеправославним“ одлукама! Када би сви који у данашње време воде дијалог поштовали и држали се свих свеправославних одлука! Свих, а не само неких! И то зато што никада није било свеправославног сабора који је мењао православну еклисиологију, или укидао свете Каноне које су потврдила три Васељенска Сабора, или дозвољавао да се крши црквено Предање и ред – што се данас често дешава у екуменистичким оквирима. Када би се то икада десило, тада би ма који Сабор – чак и „свеправославни“ – негирао самог себе и претворио се у „скуп безаконика“ и у „синагогу порочних“. Поред тога, „васељенски“ или „разбојнички“ карактер сабора не одређује се бројем и заступљеношћу оних који му присуствују, већ пре свега донесеним одлукама!
 
Б. Због тога они који оптужују критичаре (везано за дијалог) – како су наводно против дијалога као таквог – осим уколико не клевећу намерно изврћући стварност, праве велику грешку!
НЕ! МИ НИСМО ПРОТИВ ДИЈАЛОГА! Не може бити Хришћанин онај ко одбија дијалог. Сам Христос је разговарао са грешницима. Међутим, морамо да будемо опрезни, зато што сам Христос такође није пристајао на дијалог: Он је одбио да говори, чак и када су га изазивали: Он је одбио дијалог са Пилатом, првосвештеницима Великог Синедриона и краљем Иродом!
Дакле, ми јесмо за дијалог на начин на који је то наш Господ чинио!
Али исто тако се противимо дијалогу на начин на који је то и наш Господ чини – када одређени предуслови, јасно дефинисани црквеним Предањем, нису испуњени. Дакле, противимо се дијалогу („бескорисној играрији“, по речима његовог двадесетогодишњег копредседавајућег, Архиепископа аустралијског Стилијаноса) како се он данас води. Навешћу три катактеристична показатеља:
1. Систематско непоштовање црквеног Предања уз све чешће и појачане заједничке молитве. Већ смо превазишли обичне заједничке молитве и убрзано се крећемо ка саслуживању (непотпуном, за сада…). А што је још горе, тежимо да наметнемо нашу неправду као Божији закон (погледај Фидасово мишљење о заједничкој молитви)!
2. Извесни „професионалци“ за дијалог (по речима професора Велциса) одлучују у одсуству Божијег народа (мирјана и свештенства), чак и у одсуству самих Сабора аутокефалних Цркава.
На пример: Шест аутокефалних Цркава – другим речима, скоро половина Православља! – Јерусалимска Патријаршија, Цркве Србије, Бугарске, Грузије, Грчке, Чешке Републике и Словачке – нису учествовале и саборно су осудиле Баламандски споразум (Седми састанак Заједничке комисије, 1993. г.), као потпуно неприхватљив са православног становишта, страног православном Предању и супротног одлукама свеправосваних конференција (погледај писмо Светог Сабора Грчке Цркве од 8.12.1994. послато Патријарху Вартоломеју)! И опет, никога од ових „професионалаца“ се не тичу ове чињенице и дијалог се наставља, при чему православни представници сматрају овај Споразум за валидан и основу за разговоре о даљем току дијалога!
Да ли овакав став личи на поштовање Сабора шест аутокефалних Цркава? Да овакво понашање можда не указује на поштовање свеправославног јединства?
3. У свеправославним одлукама унија се изнова осуђује. И опет, у дијалогу учествују унијати! Где је, дакле, поштовање свеправославних одлука у дијалогу који се данас води?
Ко, дакле, показује непоштовање свеправославних одлука? Они који критикују на богословској основи или можда они који су активно укључени у „бескорисну играрију“?
 
В. Неки су се побунили зато што ће их – како тврде – „Исповедање вере против екуменизма“ изопштити из Цркве!
Међутим, треба да обратимо пажњу на следеће:
1. Нико не треба да брине, или да је узнемирен, зато што нико не може да буде изопштен из Цркве због потписа! Небитно је колико је потписа мирјана, свештенства и архијереја прикупљено!
2. Али, такође, нико не треба да буде уверен да ће својим потписом моћи да изопшти из Цркве друге и на тај начин оконча њихов протест! Било какво гушење туђег мишљења не може бити прихватљиво – не у Цркви и не у нашем друштву!
3. Свако од нас треба да остане опрезан зато што постоји суштински ризик „самоизопштења“ из Цркве – не „аутоматски“ (!) већ „у суштини“, на основу личног става и онога што се говори. Званичан поступак „изопштења из Цркве“ може бити одложен или се можда неће ни догодити у овом животу… али шта је са другим животом?
Не треба заборавити случај светог Максима Исповедника: прост монах који се борио за веру и традицију наше Цркве, против практично целе Пентархије (Патријараха Рима, Константинопоља, Александрије и Антиохије) – „званичне Цркве“ – која се потчинила јереси! Он никога није „изопштио из Цркве“, управо супротно: њега су тада моћни патријарси „изопштили из Цркве“ и умро је у избеглиштву! Али онда је уследио (након његове смрти) Шести Васељенски Сабор, који је заснован на богословљу тог простог монаха, Максима, и у ствари ослободио га оптужбе, а затим рашчинио, осудио и анатемисао СЕДАМ ПАТРИЈАРАХА и других епископа, КАО ЈЕРЕТИКЕ!
Зарад историје, осуђени су:
– Римски папа, Хонорије!
– Четири Васељенска Патријарха: Сергије, Пир, Павле II и Петар!
– Александријски Патријарх, Кир!
– Антиохијски Патријарх, Макарије! и
– Епископи Стефан, Полихрон и Константин!
 
Г. При крају свог писма Васељенски патријарх тражи од Архиепископа атинског и његове часне јерархије да што пре заузму званични став супротан „Исповедању вере против екуменизма“ као и свештенству које га је потписало!“
Заиста је зачуђујуће зашто Васељенски патријарх и његов Сабор траже да Грчка Црква заузме став и зашто се сами не позабаве „свештенством које га је потписало“, као што су раније чинили са блажене успомене Христодулом… То би сигурно спречило одређене проблеме са јединством у нашој јерархији!
– Несумњиво је посебно жалосно када се отац супротставља патњи своје деце као да је у питању непријатељство, и сврстава се „супротно […] свештенству“ – другим речима, против своје деце!
– Посебно је жалосно када отац води дијалог ван сопствене куће, са свим суседима, блиским и далеким, али систематски одбија да разговара са својом децом о њиховим оправданим – или пак неоправданим – примедбама.
– Посебно је жалосно када води „богословски дијалог“ са неправославнима, али одбија да води богословски дијалог са својим са-верујућим саслужитељима у Телу Христовом!
– Посебно је жалосно када тражи мере „против“ његове деце – питам се, какве би то мере биле? Можда превентивна цензура и гушење других мишљења? Где ово води?
Међутим, јадан је онај отац који се не обазире на болни плач своје деце. Њему само успева да подрије свој очински ауторитет у њиховој свести… И не треба превидети чињеницу да се очински ауторитет не може наметати гушењем критике; може само да буде подстакнут, чак и код „непослушне“ деце. Ако ово важи код биолошког очинства, утолико више важи код духовног очинства!
У сваком случају, свакоме треба да буде јасно да ми са јерарсима, Светогорцима и другим игуманима са њиховим братствима, као и са свим свештенством, монаштвом и мирјанима из многих Православних Цркава који, пред Господом и нашом савешћу, подржавају „Исповедање вере против екуменизма“, само изражавамо нашу тугу и неслагање са систематским занемаривањем нашег црквеног Предања, као што се то чини у екуменизму. Ми јесмо и остаћемо чланови наше Цркве шта год да се деси! Чак и ако нас став наших отаца озлојеђује и пориче наш синовски статус, остаћемо чланови наше Православне Цркве!
 
Следи комплетан текст писма Васељенског патријарха Вартоломеја Архиепископу Атинском Јерониму.
 
Ваше Блаженство, Архиепископе атински и целе Грчке, омиљени и драги у Христу брате и саслужитељу нама недостојном, Господине Јерониме, председавајући Светом Сабору Грчке Цркве, поздрављамо Ваше цењено Блаженство као брата у Христу, обраћајући Вам се са великим задовољством.
Писмо насловљено „Исповедање вере“, предложено пажњи Васељенске Патријаршије, потписали су свештенство, монаси, као и одређени мирјани, међу којима су извесни Митрополити аутокефалне Грчке Цркве, који покушавају да поделе православне вернике на „исповеднике православне вере“ и на „отпаднике“ (издајнике) у случају да не прихватају становиште аутора писма.
У вези са овим, уз саборно мишљење, приморани смо да Вам изразимо озбиљну забринутост Васељенске Патријаршије и то из следећих разлога:
Добро је познато да већ дуго постоје и негују се – нарочито на територији Грчке Цркве – извесна зилотска кретања, која се изражавају понекад оштром и неуобичајеном полемиком – против богословских дијалога који су у току и контаката Православне Цркве и неправославних. Православна Црква наравно никада није ометала или цензурисала изражавање критике у вези са активностима и одлукама управљачке Цркве, и зато Ми никада нисмо негодовали против ових кретања, иако су се, као што смо поменули, изражавала на неуобичајен, фанатичан и чак неучтив начин. Дакле, не бисмо се обраћали Вама да је у питању само критика, ма како неприлична и неуобичајена.
Међутим, пример поменутог „Исповедања“ садржи одређене специфичности које нас забрињавају, имајући у виду следеће:
а) Овај текст је самонасловљен „Исповедање вере“ – као да је упоредив – или на неки начин паралелан – исповедањима Светих и Васељенских Сабора, или другим „Исповедањима“ која носе имена особа као што су Петар Могила, Доситеј Јерусалимски, итд. Док су ови друга исповедања саборно потврђена, овај пример „Исповедања“ није саборно потврђен и његов наслов доводи у заблуду део верујућих људи као да се ради о сличном „Исповедању „.
б) Ово „Исповедање“ истиче у једном пасусу да сви они који комуницирају са неправославнима и моле се заједно са њима аутоматски себе изопштавају из Цркве. Ово значи да су сви Патријарси и остали првопрестолниоци Православних Цркава, са њиховим Светим Саборима, као учесницима у таквим разговорима и дијалозима, аутоматски себе изопштили из Цркве!!! Они који су потписали „Исповедање“ су на овај начин обнародовали да смо сви ми ван Цркве, тј. да смо расколници, и чудно је што још нису прекинули светотајинско заједништво са нама, јер смо ми – по њима – „ван Цркве“. У сваком случају, семе расколништва налази се у горепоменутим изражавањима „Исповедања“, и ово треба да забрине многе пастире у Цркви.
в) Ова забринутост је појачана чињеницом да су поменуто „Исповедање“ потписали – између осталих – извесни Митрополити аутокефалне Грчке Цркве, као да им Исповедање вере, које су прочитали приликом хиротоније, није био довољан. Желимо да верујемо да су јерарси потписници ово учинили не схватајући у потпуности да овако воде у раскол унутар православне јерархије, имајући у виду да су све Православне Цркве одобриле комуникацију са неправославнима, кроз саборске одлуке.
Незамисливо је да ови епископи својим потписима на поменутом „Исповедању“ са једне стране тврде да су сви они који учествују у разговорима са неправославнима „аутоматски себе изопштили из Цркве“, а да у свом литургијском и другом животу сматрају да су у општењу са њима и у ствари помињу њихово име током Свете Литургије.
 
Ваше Блаженство,
Разговори са направославнима, укључујући богословске дијалоге са њима, нису активности извесних Цркава или појединаца, него, као што смо навели, то су саборне одлуке свих Православних Цркава, без изузетка, укључујући Вашу Свету Грчку Цркву, у складу са једногласном одлуком Треће предсаборске свеправославне конференције (1986) и овде приложеним фотокопијама посланих споразума који се тичу садржаја нашег дијалога са Римокатоличком Црквом.
Констатација да су потписници поменутог „Исповедања“ заборавили овај детаљ изазива велику тугу. Грчка Црква, не осудивши, већ тихо одобривши ширење текстова у облику „Исповедања вере“ – као што је овај поменути, којим се сви учесници у односима са неправославнима изопштавају из Цркве, а који су потписали њени епископи – изазива забринутост не само у њеном стаду, већ и у њеном општењу са осталим Православним Црквама.
Ми, дакле, тражимо од Вашег Блаженства и Ваше часне јерархије да што је пре могуће заузме званичан став супротан изнетом у тзв. „Исповедању вере“ и онима који су га потписали, имајући у виду опасност коју овакво испољавање толеранције представља за јединство Цркве или, како изгледа, охрабрује такве раздируће активности од стране њених извесних епископа.
Објавивши ова питања Вашем Блаженству, уједно Вас целивамо братским целивом и остајемо у посебној части и љубави у Господу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Васељенски Патријарх Вартоломеј I поклонио је Свети Путир новом гркокатоличком (унијатском) епископу атинском Салаху у јулу 2008 године. (прим. прев.)
  2. Историјска белешка о „оцу Јефтимију“: Турске власти су свим средствима подржавале оснивање тзв. Турске православне цркве коју је у септембру 1923. основао отац Јетимије Караисаридес Еренерол, свештеник из Кескина у Анадолији, који је био продужена рука Мустафе Кемала Ататурка, вође Младих Турака. „Отац Јефтимије“ је вођа ове турске, расколничке, националистичке православне цркве, чији је циљ био да узурпира власт Патријаршије у турским областима и да потчини православне у Турској националистичким државним плановима. Другим речима, ово је еквивалент узурпирању православља од стране папских унијата.

 


Извор:
O.O.D.E.

Прeвод са енглеског:
Иван Ташић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *