УСПОМЕНЕ САВРЕМЕНИКА

 

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН
 

III

УСПОМЕНЕ ДУХОВНИХ ЧЕДА
 
ПРВИ СУСРЕТ СА ДУХОВНИКОМ
 
Лизо, како си се ти упознала са Баћушком?
“Послали су ме некаквом “професору”; послао ме је Матвеј Андрејевич, старчић светог начина живота. Изгледа да је тада дошло време. А десило се све овако; једног дана стигла сам код њега са малим поклонима – било је ту малина, јагода…Причали смо тако, причали, кад он мени каже: “Јелисавета, ја тебе одавно очекујем. Ти треба да идеш код “професора”; донећеш од њега разне лекове, лекове који су свима потребни. Разумећеш када се будеш видела са њим. Изврши послушање које ти дајем.”
У реду, помислих; поћи ћу и донећу те лекове.
“Иза Рузајевке је село Спаскоје, тамо живи “професор.”
“А како ћу да га пронађем?”
“Тамо ће ти рећи.”
“У реду, ако треба да се иде – идем.”
До Рузајевке сам стигла, затим до Пајгарма и, онда, питала дежурног на станици, како да стигнем до Спаског, какви путеви воде онамо.
“Нема никаквих путева, има само путељак. По том путељку идеш право и тачно стижеш где треба. А кога тражите? Оног чудака коме долазе са свих страна?!”
Кренула сам тако, по стазици. Стигла сам до речице и видим: један штап с ове стране, један са оне и пребачена мотка. Није ваљда да овуда иде професор? Збунила сам се; зар је могуће да овде живи? Спустила сам се до речице, узела један штап под ноге, а за други се ухватила. Прешла сам реку и пошла даље. Тако сам стигла у село Спаскоје. И, почела да питам около: “Где овде, живи професор? Како да дођем до њега?”
“Ми овде, немамо никаквог професора. Имамо свештеника – Сам Бог га је послао – он више вреди него било који професор!”
У реду, мислим се ја; обмануо ме је Матвеј Андрејевич, нек’ му и буде! Али ме је моментално нешто стресло у срцу; откуд сад свештеник овде? Ја сам раније мислила да су сви свештеници – исти. Ето, каква сам незналица била.
У цркву сам стигла већ после свеноћне и Наташа ме је позвала код себе, на ноћење. Питам ја њу: “Ко се то код вас доселио? Какав је то професор? Зашто живи овде? Можда има рођаке у овој недођији?”
“Нема овде никаквог професора! Ево, свештеника нам је Бог послао, Баћушку. То је такав велики чудотворац!”
Па, добро, помислих. Господ је дао да дочекамо јутро, и пођосмо у цркву. Почела је исповест, а ја се прибила уза зид, тамо где је свети Никола (икона му је била доста високо), прибила се баш испод ње. Служба се завршила. А на месту где сам стајала (изгледа да је тако и требало да буде), ноге као да су ми прирасле за под! Још је на мене, одмах, деловало кад је он рекао на исповести: “Исповедајте се, ко хоће да се причешћује!”
Ја сам, такође, хтела на исповест, али ноге не могу да померим с места! Пробам и овако и онако, али – ноге никуда!
“Господе, Господе! Свети Николо, чудотворче! Зашто ноге неће да се мрдају – не могу да их померим са места?!” Тако сам и остала, као прирасла.
Завршила се служба; сви су пошли ка крсту, а моје ноге се и даље не померају. У тим тренуцима, са стране бочних врата је изашао Баћушка и махнуо руком, као да ме зове. Климнула сам му главом и осетила, да сада, не могу ни да говорим. У рукама је имао прозрачну чашу. Осмехнуо се и опет ушао у олтар. Затим је изнео Свето Јеванђеље и крст и ставио их на аналој.
“Изволите, дођите код мене!”
“Не могу!”
“Да?”
“Не могу. Хтела бих, али ипак не могу.”
“Па, добро. Онда ћу сам да вас поведем.”
Пришао ми је, лупио по глави епитрахиљем, а онда, њим обмотао моје руке, привезао их и повукао ме са тог места. Ноге су ми задрхтале – неће да иду и готово! Привео ме је до аналоја, где су лежали икона Умиљење, крст и Свето Јеванђеље.
“Па, одакле да почнемо? Можда, од твоје дечје игре под Плаштаницом, када су Свету Плаштаницу носили око цркве? Биле су тамо и песме, и хармоника се чула! Одатле да кренемо? А чиме ћемо сад да платимо дуг?”
Ја му кажем: “Ви – нисте професор. Матвеј Андрејевич ме је послао код професора”. Знала сам да је он – Божји човек и да морам да га слушам.
Насмешио се и погледао ме. Онда је, ипак, изнео чашу: “Ево, подкрепи се,” рече и даде ми да попијем мало свете водице. Попила сам је и одмах је све престало.
 
Био је празник Феодоровске иконе Божје Мајке. Даље и не знам шта да кажем…У цркву сам ишла, као и сви.
А, Баћушка пита: “Па, хоћеш ли, од сада, да долазиш код мене?”
Не сећам се; вероватно сам кивнула главом, као одговор. Шта је он рекао, више не памтим, једино су ми у сећању остале речи: “Од сада си са мном!”
А, мени су пролазиле кроз главу ове мисли: “Не, Баћушка! Од сада ме ни Матвеј Андрејевич неће послати више овамо!”
Положио ми је руку на главу и покрио епитрахиљем.
“Од сада смо за сва времена заједно!”
А, ја се мислим: “Ти мене не знаш, овамо се не враћам ни мртва!”
 
Много си се уплашила?
“Врло!”
Ниси му се исповедала?
“Ма, каква исповест; глава ми уопште није радила. Дао ми је да понесем просфору, свету воду и икону Умиљење.
“Ово је твој Анђео чувар. Твој Анђео чувар! Никад се не одвајај од ње!”
Таква је била моја прва исповест!

Јелизавета, када си се обраћала Баћушки, шта је посебно оставило утисак на тебе из његових беседа или одговора?”
“Многог се сећам, да не може бити боље! Али ћу вам, на почетку, открити једну тајну о којој нисам ником говорила, јер сам се бојала да неко не помисли да сам све измислила.
Кажи слободно, па, то се тиче личности Баћушке. Апостоли су, такође, чинили чуда и писали о њима. Иначе, како би се за њих сазнало?
“Добро, добро. А да ли су се вама дешавала чуда? На пример, да ли би могло да се деси да вам се јави светитељ за кога сте посебно везани?
Може. Један човек је, у затвору, молио светог Николу да га изведе на слободу. Јавио му се свети Никола и рекао му: “Ти се за то помоли светом Симеону Богопримцу – он има више смелости од мене!
“То је јављање светитеља. Али, мене интересује, да ли може човек, будући у телу, да се јави другима на великом растојању?”
Него шта! Отац Сампсон се многима јављао док је био жив. На пример, тешко болесној Акулини се јавио управо у болници, дуго разговарао са њом и помогао јој да оздрави. Или, једном се Баћушка јавио једној девојци на железничкој станици. Отац Сампсон није желео да она путује у време његове литургије и јавио јој се када се нашла на платформи. У исто време, у том моменту, он је служио литургију!
“Онда ћу вам открити своју тајну. Некако, добијем ја телеграм да се Баћушка налази у болници, тешко болестан. Ја сам, наравно, одмах узела Геру под руке (тад је мом сину било четири године) и – на станицу.
Стигли смо ноћу, али сам знала да у Јелоховском храму и даље иде служба. Свим срцем сам се устремила Царици Небеској, нашој Заступници. Идем, а сама са собом разговарам: “Ма, како су могли да пристану да Баћушки одсеку ногу?! Ако му је нога ампутирана, тражићу да ме пусте код њега у болницу!” Само, мислим се, ко ће мене да уведе у Кремљовску болницу? И помолих се: “Мајко Божја, Царице Небеска, како си допустила да Баћушки ампутирају ногу?! Спроведи ме код њега у болницу, дај ми неког, дај ми помоћника!”
Служба се завршила, целивала сам икону Божје Мајке, а куда да идем са сином, не знам. Већ је ноћ, шта да радимо? Опет сам почела да се молим: “Царице Небеска, Ти ме води! Пошаљи ми помоћника, да дођем до Баћушке!”
Изашли смо тако из цркве, кад, одједном, мој Гера виче: “Мама, мама! Онај дедица нам маше! Види!”
“Какав сад дедица? Како нам маше?”
Одједном, видим пред собом оца Сампсона. Кажем ја њему, у недоумици: “Зашто сте ви сами? Зашто сте ме опет обманули? А ја допутовала у Москву, јер сам чула да треба ногу да вам одсеку?”
“Ти видиш моју ногу?”
“Видим.!”
“Дошла си овамо и одмах си са Божјом Мајком, као са неком познаницом, почела да разговараш – те дај ми, те подај ми! Разумеш ли ти, уопште, са Ким си ти разговарала? Шта ћеш сад? Тражи Њен опроштај! И, како ли те је само истрпела?!”
“А шта да радим? Када сам примила телеграм, нисам ни знала какву молитву да читам! Молила сам само то, да ми нађе човека који би ме спровео у болницу. Истина, можда сам закаснила?
“Па, да ли ти видиш моју ногу?”
“Па, видим. Али, не разумем онда, зашто је био такав телеграм? Добро, ја вас видим и слушам, мада ништа не разумем. А, с киме сте ви овде? Дошли сте колима?”
“Зашто ти од мене тражиш извештај? Мене видиш?”
“Видим!”
“То ти је и довољно!”
И, одмах је нестао – окренуо се, нестао и готово! Ја остадох на месту. Осим Казанске железничке станице, нисмо имали куда да идемо. Лавра се налази далеко одатле. У том тренутку, стигао је тролејбус, а у њему, ни једног човека. Узимам Геру на руке и прстом му претим: “Пази се да не заплачеш!” Он, такође ставља прстић на уста. Седосмо ја, он и Баћушка са нама, и тролејбус се покрену. Стигли смо на Казанску станицу.
Баћушка је сишао први, затим ја и Гера. И опет, никако да отрпим, рекох му: “Ех, Баћушка, Баћушка!”
Гледам га, и одједном га опет не видим. Мислим се у себи: “Сигурно је још са неким договорио сусрет.”
Остали смо да преспавамо на станици, и ујутро одмах кренули кући. И, све до сада, бојала сам се да неком испричам овај догађај. Вама, по први пут, то причам!”
 
СВЕДОЧАНСТВА
 
Сестра ми је поклонила неколико малих томова старца јеросхимонаха Сампсона. После читања књига, почела сам да поштујем тог старца. Још ми је сестра поклонила и његову фотографију. Ставила сам је у рам и закачила изнад узглавља, заједно са фотографијама преминулих родитеља.
Пре три – четири године укочио ми се зглоб прста десне руке, тако, да када бих га савила, не бих могла да га вратим у првобитан положај без помоћи друге руке.
Ноћ пре Баћушкине годишњице, уснила сам следећи сан; ја сам на пријему код старца Сампсона. И, ево, он дотиче својим прстима болесни зглоб мог прста, у том тренутку ја се будим, и још нисам свесна да је мој зглоб здрав! Убедивши се, после извесног времена, да се болест не враћа, врло сам се обрадовала.
А ове године, Баћушка ми је напоменуо да пуни 100 година; будим се, а у ушима чујем његов глас;”Имам деведесет и девет година.” И заиста, недуго затим, била је прослава његове стогодишњице. (У почетку, нисам знала чији је то био глас, али, прелиставши књигу о њему, уверила сам се да он пуни сто година).
Захваљујем оцу Сампсону за његову помоћ!
 
Татјана К., 47 година, Москва, 1998.г.
 

Галина Лукјанова
 

Марија
 

Монахиња Јулијана, 1999.г.
 

Коми. Валентина, 1999.г.
 

Вера. Зеленоград, новембар, 1998.г.
 

Елена. Твер.
 

Супрузи Александар и Љубов.
Москва, 1999.г.
 

Нина. Москва.
 

Нина. Москва.
 

Нина.Москва.
 

Тања. Москва.
 

В. Г. Бојко. Москва.
 

Е. Н. Бистров.
 

Александар, Москва.
 

Јуриј Михајлович, Малаховка, ул. Герцена 28.
 

Евгеније, 14.11.’99.
 

Мати Валентина, Сергијев Посад.
 

Мати Вера.
 

 

Comments are closed.