УСПОМЕНЕ САВРЕМЕНИКА

 

СТАРАЦ ЈЕРОСХИМОНАХ САМПСОН
 

II

УСПОМЕНЕ СВЕШТЕНИКА
 
АРХИМАНДРИТ ДАВИД
 
Могу да се сматрам врло срећним човеком. Зашто? Зато што сам у свом животу имао прилике да се сретнем са светим људима, да разговарам са њима, да се налазим у њиховој близини. То се врло дубоко, за цео живот, урезало у моје памћење. Мислим, пре свега, на благочестиве старце и монахе. По милости Божијој, и ја сам недостојни монах и свештенослужитељ наше Православне Цркве.
Све што желим да испричам, дешавало се у Псково-Печорском манастиру. Први пут сам ступио у ту свету заједницу 1956. године, и од тада је сав мој живот, овде, на овом светом месту, под покровом Царице Небеске, Пресвете Богородице. Овде су ме Господ и Матер Божија удостојили да примим анђеоски лик – пострижење у монаштво. Монаштво сам примио 1959. године, на други дан Божића. У то време је овде било много стараца; како оних који су ту проживели по шездесет и више година, тако и стараца из оних манастира који су престајали да функционишу и који су овде нашли уточиште. Ту су били такви особити старци, као, на пример, архимандрит Атиноген (у схими Ахапит). Он је поживео скоро сто година. У то време је, овамо, из Печора, стигло седам валаамских стараца. Они су били старци и у буквалном смислу; најмлађи од њих је напунио шездесет и једну годину.То је био игуман Сергије, који се, узгред буди речено, упокојио пре свих осталих – на празник Пресвете Богородице.
Бивао сам код тих стараца и на исповести, и на разговору и често их виђао, а пред пострижење сам узимао од њих благослов. Сада се сећам, да ме је неколико сати до пострига, сада покојни намесник отац Алипије, слао код њих: “Иди код валаамских стараца да чујеш, барем, кратке поуке, а, исто тако, и код нашег старца Симеона!”
Сећам се, када сам ушао у келију оца Симеона, он је, баш, стајао у светом углу пред иконама. Иако је тада имао већ деведесет и једну годину, био је бодар. Рекао ми је: “Учи, учи, заврши богословску школу и академију, па ћеш дослужити до митре!”
И, пожелео ми је све најбоље. Такав је био старац, задивљујуће бодар! И, рекао је још: “Мајка Божија ће ти помоћи, заштитиће те због тога што си заволео наш свети манастир! Ти си га и раније посећивао, а сада си пожелео да у њему примиш анђеоски лик!”
А, када ме је знаменити валаамски старац – затворник, јеросхимонах Михаил, благословио, рекао је при том само неколико речи. Како се сада присећам, оне су биле врло језгровите и са дубоким смислом: “Ако будеш био добар монах и ако будеш испуњавао монашко келејно правило, бићеш и добар слуга Цркве Божје. Тада ће Господ увек пунити твоју келију благоуханијем благодати Светога Духа. А, ако будеш био лош монах, тада ће се твоја келија увек пунити зловонијем – лошим делима и поступцима.” После тога сам чекао пострижење, које је отслужио епископ Псковски и Порховски Јован, иначе, поштован као велики јерарх, који је у монаштву живео седамдесет година. Он је примио монашки постриг у седамнаестој години у Зосимовској пустињи Московске епархије. Тако се свршио мој постриг у монаштво.
После пострижења, преосвећени владика Јован ме је предао старцу схиархимандриту Пимену. Отац Пимен је био надарен старац, заменик намесника архимандрита Алипија. Отац Алипије није био доброг здравља и због тога није могао често да служи. Старац, схиархимандрит Пимен, га је замењивао, често предводећи празничне и друге манастирске службе. Отац Пимен је живео деведесет и шест година, од тога седамдесет – у монаштву. Педесетих година је живео на кавкаским планинама и многи православни су то знали. Али, и ту је стигао непријатељ, ни ту нису дали покоја монасима – подвижницима, и отац Пимен је морао да оде одатле.
У моменту мога пострижења он је већ био схиархимандрит, али је, из неког разлога, своју схиму чувао у дубокој тајности.
Када је отац Пимен стигао у Печоре, постао је овде врло потребан. Сваки дан је служио, а добро је и певао – имао је врло звонак, први тенор. А, у то време, нашој заједници су јако били потребни свештенослужитељи. У том смислу, отац Пимен је учинио велику услугу манастиру; замењивао је намесника, и постао духовник браћи. Сада се и он покоји у Богоствореним пећинама. Ето, такви су овде били старци!
Валаамски очеви су такође били велики старци. Од њих се посебно сећам јеросхимонаха Михаила, молчалника. Пред крај живота је имао сасвим лош слух и мало је разговарао. А умро је, може се рећи, на ногама. То, такође, сведочи о милости Божјој. Сећам се да је умро 2. јула. Тада смо сазнали да је јеросхимонах Михаил био на литургији, затим се вратио у келију, прилегао да одмори и умро. Таква је била кончина праведника!
Схимонах Николај је такође један од валаамскох монаха. Био је родом из трговачке породице. Када је напунио седам година, мати је рекла: “Када порастеш велики – хранићеш ме и бринућеш се о мени!” Али је дечак одговорио мајци: “Не, мама, ја нећу бринути о теби, јер ћу бити монах у Валааму!” Мајци се то није допало; она уопште није желела да јој син буде монах.
Отац јеросхимонах Симеон је такође познати старац. Мени се чини, да ће ускоро наступити дан када ће он бити прослављен. Цео његов живот у манастиру је за нас поучан. Сав живот је провео у пећинској келији са земљаним зидовима. О њему је сачувано много бележака, постоји чак цела књига у којој се описује прозорљивост тог старца који је многима откривао будућност. Свакодневно је у својој келији примао велики број људи, поучавао их како да живе и како да поступају у овој или оној ситуацији.
Како се не радовати и не благодарити Господа Бога и Његову Пречисту Матер, за то што сам ја, недостојан, имао прилике да општим са таквим старцима – правим светилима Православља! Може се рећи, да ја само тиме сада и живим. Успомене на те старце, на њихове поуке, свакодневна молитва за њих, снаже ме. Молим се за њих и на богослужењима, помињем их када служим литургију; за сваког од њих износим честицу на жртвеник. Слава нек’ је Богу!
Отприлике у то време, дошао је у нашу заједницу и велики син Свете Русије, потомак грофа Сиверса (то је стари племићки род). Био је већ у свештеничком чину, као јеромонах, и стигао је у манастир баш тада, када сам примио постриг. То је био јеромонах Симеон (Сиверс). Тада је имао шездесет година; старац високог раста, врло мршав, дуге косе, дуге браде, како и приличи монаху. Његов изглед је био врло аскетски.
О оцу Симеону (Сиверсу) је већ написано много књига. У једнима се наводи његова биографија, у другима – његове поуке, савети, одговори на питања духовних чеда. О њему је већ много написано, али ће његови радови бити још дуго изучавани. Хоћу да кажем, да њих треба да изучавају и монаси и духовне школе, јер је он био велики син наше Отаxбине. Он је велики син Русије, мада је бивао гоњен и много тога претрпео у току свог живота. У једној књизи о њему, на корицама је написано: “Старац схијеромонах Сампсон, гроф Сиверс. Родио се 1898. године, умро 24. августа 1979. године. Слат је на стрељање, у затворе и логоре, бивао мучен. Он је био духовник академика Павлова, Филатова, Карпинског. Судбина и подвиг грофа Сиверса, који је постао јеросхимонах Сампсон, су заиста нешто особито.”
Те речи говоре о многом. Такви људи, као што је отац Сампсон, прослављају нашу земљу и ми треба да се њима поносимо. Ми треба да се клонимо оних људи, који немају дух патриотизма и немају љубави према својој Домовини. А такве свуда можемо да видимо у данашње време и, што је јако тужно, међу младим и снажним људима.
Када је отац Симеон стигао у манастир, ја сам, после пострига, са њим живео у једној келији седамнаест дана. Да, он је био посебан човек, чак је и његова келија изгледала другачије – не тако као код наших печорских монаха. Сада се присећам по чему се унутрашњост његове келије разликовала од осталих; по зидовима су биле залепљене, може се рећи, пароле – листови папира дугачки око метар, а на њима су крупним словима биле написане монашке молитве. На пример: “Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”,”Исусе најслађи, спаси ме”,”Исусе, Сине Божји, помози, услиши ме”,”Сине Божји, помози ми да свој крст изнесем до краја”. Ето, то је све било залепљено по зидовима. Наравно, то је јако добро. Јер, није случајна препорука монаху да има у келији слику ковчега и следећи натпис: “Ово нико неће избећи.” Заиста, нико од нас неће избећи ковчег, нико! Тако да нам је потребно да се што чешће подсећамо на то; на ковчег, гроб, на крај нашег живота. И у Светом Писму постоје ове речи: “Сећај се краја свог, и никад нећеш сагрешити.”
Осим нас двојице, у келији је живео још један искушеник, али је он долазио у келију само на ноћење. Он је био возач манастирског аутомобила, па је зато дању бивао отсутан.
У то време нисам имао прилике да поразговарам са оцем Симеоном ни о духовном животу, ни о монаштву. То је било зато, што сам се, по манастирском правилу, после свог пострижења, неколико дана заредом налазио у храму и само у току дана долазио у келију на одмор. Из тог разлога није остало много тога чега бих се сетио из тих седамнаест дана, проведених заједно са оцем Симеоном. Међутим, ћутање је такође вредно пред Богом. Сећам се како се отац Симеон молио, како је стално, увек са радошћу, радио. То треба посебно нагласити – он је увек радио са радошћу, без обзира на то, што је дошао у наш манастир после прогонства, затвора, стрељања, патњи, после неколико парохија (у току свог живота он је служио у многим местима; у Мордовији, Украјини, Полтави, Волгограду и Борисогљебску) и већ је много тога претрпео. Али, он је увек био радостан; често, једва жив, сама кост и кожа, он је, свеједно, постио (увек је много постио) и био врло, врло радостан. То радосно расположење он је преносио и на друге монахе, чак и на оне, много млађе од њега.
Отац Симеон је имао послушање и на клиросу. Тада сам долазио у манастир на лето и зимски одмор и јасно се сећам да је певао на клиросу. Уопште узев, он је имао свакојака послушања. Једном му је намесник, отац Алипије, наложио да помаже неким необразованим монасима (таквих је било поприлично у манастиру, јер се раније људи нису много трудили да добију образовање). Скупили су неколико људи који су завршили пар разреда основне школе, да отац Симеон ради са њима и некако их припреми за дужност ђакона који су били неопходни манастиру. Али, не само да су сви они били скоро неписмени – већ и доста стари. Шта су они могли да знају о манастирским правилима или Типику? Ништа!
Отац Симеон је покушавао и покушавао, а затим одустао. Казао је оцу намеснику како је бескорисно радити са њима и да неће ништа испасти од тога, јер они апсолутно ништа не памте; чак ни “паки – паки”не могу да запамте.
Отац Симеон је имао послушање и у манастирском врту; лети је чувао јабуке. А, у дане када није имао послушања, учествовао је у манастирским службама, читао и певао на клиросу. Сећам се, увек је био радостан: “Имам добро послушање: седим по цео дан у врту, на чистом ваздуху, и читам Исусову молитву колико желим!” Он је увек био задовољан оним што је имао као послушање. А, служио је јако добро, акатисте је читао јасно и гласно, и народ у парохији га је заволео врло брзо. Да је дуже остао код нас, сигурно би прославио наш манастир.
Међутим, Господ је одредио другачије. Оца Симеона чак ни своји нису препознали – нема ту шта да се крије, јер су и данас живи они који се одлично сећају како су се многи негативно односили према оцу Симеону. Сећају се како се хулно с њим тада поступило. Чак су и живи ти који су учествовали у томе.Ти људи треба да се искрено покају, да би добили оправдање од Бога у време своје смрти.
После Псково – Печорског манастира, отац Симеон је 17 година живео у Москви, где се и упокојио. Наравно, у томе је била посебна промисао Божја, за коју треба захваљивати Господу и Пречистој Његовој Матери. Мислим да је отац Симеон тако и чинио.
Та је промисао довела старца Симеона у Патријаршијску Богојављенску цркву. Иако није био у саставу служитеља и није имао своју парохију и место служења, он је, међутим, служио народу својим подвизима, молитвом, поукама, својим проницљивим умом. Живећи у Москви, отац Симеон је привукао Христовој вери и цркви хиљаде људи! Посебно се у то можемо уверити после његовог блаженог упокојења, када се појавила могућност да се дође старцу на гроб, да се тамо целива икона, крст…И, могу да дођу не само двоје или троје, већ стотине људи, јер има довољно места за све!
Све је то, наравно, промислено; Сам Господ је призвао оца Сампсона у Москву. Првих година се он, тамо, много трудио; вршио проскомидије у Патријаршијској цркви и узимао честице из светих просфора. При том је помињао своја духовна чеда, све житеље Москве и уопште, све православне хришћане, посебно оне који су му се обраћали за помоћ.
Оца Сампсона је врло поштовао покојни Патријарх Алексије. Када је, пострадавши због клевете, старац, обучен у цивилну одећу, стигао у Москву, Свјатејши је чак заплакао! А, зашто се то десило? Зато што је зао дух, непријатељ људског рода, сатана, оцрнио оца Сампсона, оклеветао га због наводних нечистота и лоших дела, после чега је он морао да напусти манастир. За време сусрета, Свјатејши је заповедио да се старац, под хитно, обуче у свештеничку одећу – да му се донесу подрасник, појас, мантија и крст. Свјатејши Патријарх је примио великог старца код себе, умирио га, обезбедио му услове за живот и наложио, да узима просфоре у Патријаршијској Богојављенској цркви. А, просфора је било на хиљаде и отац Сампсон је успевао да их узима све! Имао је, такође, и друга послушања; Свјатејши га је водио са собом на службе и у друге храмове.
Оно због чега ми је још посебно драг отац Сампсон, је чињеница да смо имали заједничког старца, архимандрита Пимена, који је живео у Печорама и у то време имао око деведесет година. Још 1911. године, он је био становник древног, Јурјевског манастира у Новгороду, а затим је живео као отшелник у Кавкаским горама. Оцу Сампсону је све то било, како се каже, “слађе од меда”, а за мене је то био старац коме су ме предали на руководство у време пострига.
Сећам се, једном сам се налазио у Патријаршијској цркви, и отац Сампсон ми је предао фотографију за оца Пимена.
У Москви је отац Сампсон живео код својих духовних чеда, врло благочестивих људи. Треба рећи, да је руковођење духовним чедима код њега било особено. Ретко ко од духовника је могао тако да брине о својим духовним чедима – чак је физички то немогуће, а он је имао довољно снаге! Он је могао, у сваком тренутку, да поучи своја духовна чеда и да их води. Не задуго до упокојења, постало му је лоше, срце се већ заустављало. Келејници су му говорили: “Зашто се тако исцрпљујете? Треба мање да говорите и мање да примате. Свеједно не можете да примите све!” Али, старац је одоговарао на то, да ако прими и само два, три човека више – и то ће бити узето у обзир код Бога и записано у Књизи живота.”Нека ми је лоше, даћу себи инјекцију и свеједно ћу наставити да примам!”
Ето, какво је било његово подвижништво и колика неисцрпна енергија! Све нам то сведочи о светости његовог живота, јер такву снагу даје само Господ!
О својим духовним чедима отац Сампсон је бринуо онако, како мајка брине о свом малом детету, буквално, на сваком кораку. Само што дете почне да хода, мајка га узима за руку, придржава га, помаже му и иде за њим. На тај начин је и отац Сампсон руководио својим духовним чедима. Зар то није угодник Божји?! Зар то није светитељ?! Зар не би требала наша земља, Света Русија, да се поноси што смо имали таквог старца?! И, наравно, јадни су ти људи који то нису схватали! Зато што ће сви ти, који су вређали и клеветали старца – дати непристрасни одговор на Страшном Суду Христовом! Такво је било духовно руководство оца Сампсона. Сликовито говорећи, на сваку његову реч, на сваки његово одговор, макар се састојао из три реда, може се развити читав трактат; дубина мисли која се крије у тим редовима је огромна. Мени се чини, да је неопходно изучавати текстове и поуке старца чак и у духовним школама, периодично штампати његове чланке, духовничке белешке и објашњења.
По његовом животу и из његових писама, може се закључити да је са неким духовним чедима био посебно близак. Може се рећи да се старац односио према њима као према рођацима, руководећи их са особеном љубављу, називајући их драгим, чедима и другим нежним именима.
Ми, православни, треба да се трудимо да што више читамо дела старца Сампсона и да их предајемо другима, да се са њима упозна што више људи. То је, заиста, непроцењиво благо!
Отац Сампсон је живео у Печорама пре тридесет година. Сада су жива само три човека која га памте. Време пролази, људи одлазе у вечност, ни самог старца више нема са нама. Време брзо иде напред.
Ја у Печорама имам једну благодетељницу – Екатерину Николајевну Смирнову, стару око деведесет година. Благодетељницом је називам у пуном смислу те речи; тридесет и пет година је она проживела поред мене, помажући ми и у парохији, и у цркви, и у олтару, и на клиросу. Чак је и на звонима умела да звони врло лепо! И, та старица Екатерина је – духовна ћерка оца Сампсона. Испало је тако да је она дошла код њега пред свој одлазак из Печора. Одмах је затим, отпутовала, а када се вратила, после годину дана, отац Сампсон је већ одлазио из манастира у Москву. Наравно, о правом духовном вођству није могло бити ни речи. Али, старица све то надокнађује; данима и ноћима она чита књиге старца и врло га се живо сећа. Без обзира на своје године, при помињању оца Сампсона, она одмах оживи и као да га види ту, испред себе. Такав однос, пун љубави према оцу Сампсону, био је присутан код скоро свих печорјана док је живео у манастиру; сви су га волели и поштовали и првом би приликом испуњавали све што му је било потребно.
Једном је отац Алипије излазио са свештеницима из олтара да служи акатист. И у том моменту, одједном, пришла је оцу Сампсону једна раба Божја, његово духовно чедо. Старац је одмах, без крста и Јеванђеља, почео да је исповеда. Ја се добро сећам тог случаја. Остали свештеници и монаси су, одмах, обратили пажњу. Отац намесник је, такође, видео шта се дешава, али, у први мах, није ништа рекао. Вероватно је да му се то није допало. Може бити да га је чак и наљутило; служба иде, а он ту исповеда! Но, отац Алипије није одмах укорео оца Сампсона, већ га је касније упитао: “Зашто сте тако поступили?” – “Она је била у великој неприлици. Била је у великој муци и морала је хитно да отпутује. Та жена је – моје духовно чедо; нисам могао да одложим исповест гледајући на њене сузе! Никако нисам могао, па сам зато тако и поступио.” И сада се питам; ко из нас, свештенослужитеља, тако води своја духовна чеда?
Прошле године се отац Сампсон јавио схиархимандриту печорског манастира, Александру; јавио се недељу дана пре његове смрти, разрешио га од болести, избавио од телесних патњи и обрадовао га. Тим чином, он као да је показао оцу Александру пут у рајска места, без обзира на то, што је отац Сампсон, живећи у манастиру, врло много и неосновано пропатио због њега. Ипак, он се јавио оцу Александру пред смрт и све му опростио.Овде се ми, браћо и сестре, још једном уверавамо у то, да је отац Сампсон – истински старац, зато се и јавио на начин сличан древним старцима; Амвросију, Леониду, Макарију, као и оним валаамским: игумену Дамаскину, схимонаху Јефимију и схимонаху Алексију.
Схиархимандрита Александра је народ такође волео. Он је проживео у манастиру тридесет и пет година. Јако много је служио, проповедао и често замењивао намесника на службама. Растанак са њим је тешко пао братству, а ни њему још није било до умирања; желео је да још неко време буде користан манастиру, јер, имао је тек седамдесет и једну годину. Али, све је воља Божја. Као добар монах, стоички је трпео телесне патње (осам месеци до смрти је био тешко болестан), али је, како су ми испричали, недуго до смрти, почео да плаче. Баш у том моменту, јавио му се отац Сампсон и олакшао његову патњу. Духовна чеда која су била поред њега (на пример, његова дугогодишња духовна кћер Раиса, лекар по образовању) сведоче, да је, после виђења оца Сампсона, самртник постао миран и спокојан, и са лакоћом отишао Господу.
Старац Сампсон се јавио још једном монаху који се у своје време дрзнуо да негира његово старчество. Јавио му се у окружењу древних оптинских и валаамских стараца. Рекао је само две речи: “Ја сам – старац!” Ето, таква су небеска сведочанства о старцу Сампсону.
Ја нисам имао много прилике да општим са оцем Сампсоном, али, када сам прочитао књиге о њему, о његовом животу у Москви, о његовој смрти и погребу, добио сам јаку жељу да се молим за њега, да носим његове фотографије и читам његове поуке. И, не само да читам, већ да их учим на памет, што, у мери у којој је то могуће, и чиним.
Чини ми се да наш, руски народ још није указао дужно поштовање оцу Сампсону за његове муке, које, може се рећи, превазилазе природне границе, за прогоне и искушења које је трпео. Читањем његових радова, бележака и поука, ми, барем донекле, поштујемо успомену на тог великог старца. Царство Небеско теби, приснопамјатни, велики наш старче, оче Сампсоне!
 
ПРОТОЈЕРЕЈ ЛЕОНИД
 
У то време, када је отац Сампсон, уз благослов Свјатејшег Патријарха Алексија (Симанског), узимао честице у олтару Јелоховске цркве, и мене су пуштали у тај олтар. Не могу да кажем да сам његово духовно чедо, али су ме пуштали у олтар, где сам био сведок многих богослужења у цркви. Тамо сам се молио, често из близине посматрајући оца Сампсона.
Отац је био посебно поштован од стране покојног, Свјатејшег Патријарха Алексија, а исто тако и од будућег, Свјатејшег Патријарха Пимена, који је тада био митрополит Крутицки и Коломенски. Имао сам ту срећу да видим како је отац општио са митрополитом Пименом, будућим Патријархом.
Стојим једном тако на служби и видим; стигла у храм инострана делегација. Наши свештеници започеше разговор са њима (ови су одлично говорили руски), док је митрополит Пимен изашао да служи молебан. После неког времена, ушао је у олтар да кади. Владика Пимен је био врло леп, снажан и умео је лепо да кади: “један – два, затим крстом – три”…То је заиста било лепо! И тако, кадио је неколико пута, док је отац стајао у олтару и посматрао (он тада није носио схиму, био је у једноставној раси; уопште узев, он се облачио врло скромно).
Погледао је у очи митрополита Пимена, и само мало затресао брадицом. И гле; одједном је владика Пимен опустио кандило и почео да кади тако тихо и споро, као што и приличи монаху. У том моменту сам схватио шта значи послушање старцу! Митрополит је поседовао такву послушност!
Будући Први Јерарх, митрополит, а имао је послушање код старца. Он је и постао Патријарх зато што је био такав у послушању!
Тако и ми треба да поступамо браћо и сестре. Митрополит Пимен је касније постао Свјатејши Патријарх, али и наше душе могу да се освете пред Господом, ако само будемо пребивали у послушању – нашим старцима, духовницима и светој Мајци Цркви.
 
ПРОТОЈЕРЕЈ ВАЛЕРИЈЕ
 
Први утисци после разговора са оцем су били врло снажни. То су утисци за цео живот. Мислим, да би сваки човек који се са њим срео рекао то исто, јер је то заиста био јак утисак! Све је било упечатљиво на оцу; високи раст, огромне очи, поглед који је продирао у дубину…Одмах, невољно, осетиш да он све, у истом тренутку, зна о теби, и може да одговори на свако питање. То је заиста било тако; није било проблема или питања, на које човек не би одмах добио одговор. Сви су добијали одговоре на сва своја питања! А, када смо касније сазнали више о њему – да је провео много година у затвореништву, да је гроф, – можете замислити шта је то значило у то време! Па то је било седамдесет и осме године!
За нас је сусрет са таквим човеком био толико необичан и неочекиван, да смо желели само једно; да се ти сусрети дешавају што је могуће чешће и да можемо да долазимо код њега, да будемо у његовом присуству, да чак, само ћутимо заједно са њим. Ми смо, наравно, одмах осетили у њему човека који може да помогне, да одговори на било која, па и најтежа, животна питања, и, како се то каже, одмах се “прилепили”за њега. За то, доста кратко време (може се рећи око године и по), имао се утисак, као да је прошао цео живот! Често смо ишли код њега у стан. Затим, када је изнајмио дачу у Малаховки, живели смо, буквално, поред њега. Општили смо с њим врло често, посећивали га, а и он је посећивао нас.
Отац нам је толико тога дао, да је то немогуће речима описати! Све што се касније догађало самном, ја повезујем са утицајем и молитвама оца за мене. Ја осећам његово присуство, стално осећам да та веза и даље траје! И колико год будем живео на земљи, надам се да ће трајати и даље, а ако Господ дозволи, и у будућем животу и у вечности!
Те, 1979. године, мени ни на крај памети није било да примим чин, али, неочекивано за мене, отац ме је благословио да постанем свештеник. Требало је да прође много времена од тада; читавих дванаест година је прошло, док се благослов није испунио. Сада ми је потпуно јасно; да није било њега, не би било ни мог рукоположења. Очев благослов је био предуслов за моју одлуку!
Срећан сам што сам познавао оца. Срећан, што сам постао свештеник и пролазим тим сложеним, али врло интересантним путем. Сада је то – мој живот, и други живот ја не могу ни да замислим; обнављам храм, живим животом парохије…Сваки дан, на свакој служби, молим се за оца и све време га осећам у својој близини. Он је стално присутан у мом животу.

АРХИМАНДРИТ АХАФАНГЕЛ
 
Старац Сампсон је у Печорама, на неки начин, био одвојен од других; осећало се да је у некој врсти немилости. Његов спољашњи изглед је био особит; леп, висок, ерудита са енциклопедијским знањима. Када је давао савете простом свету, говорио је овако: “Борите се за чистоту срца, за душевни мир и тако ћете се спасти! Свима говорите као преподобни Серафим: “Христос воскресе, радости моја!”, и тада ће се око вас спасти хиљаде. Размишљајте о ближњем. Немојте мислити да ваш живот припада само вама, као кошуља телу. Господ је и друге саздао по своме лику. А ближњи – то је сваки човек са којим се сусрећемо”.
Сви су, наравно, уживали слушајући га и нису могли да се одвоје од њега. Нисте могли тачно да одредите моменат када је он, одједном, постајао ваш пастир, ваш отац духовни, јер вас је све време нешто вукло и вуче вас ка њему.
То душевно стање, стање тежње, говори о томе да је он био изврсни педагог, васпитач и наравно, духовник. Имао је посебан дар вођења људи.
Увек нам је говорио: “Ничим се не гордите! Ако чак и дође до неког пада, памтите да је Господ милостивији од човека; само се треба одмах исповедити, посебно када су мисли у питању. А када је срце чисто, са њим ћете добити и друге врлине. Тада ћете пожелети да се молите!”
Кад год сам долазио на распуст, увек сам контактирао са оцем. У Москви смо се такође сретали; знао сам да га је Свјатејши Патријарх Алексије благословио да носи епитрахиљ и наруквице, после оног згаришта када су га избацили (притом тако нечасно) из Псковско – Печорског манастира и, на брду код Кутафејске куле, приредили ломачу од његове спаљене манастирске одеће. Сретао сам га и у Јелоховском храму. А, када сам био протођакон митрополита Лењинградског и Новгородског, видео сам како су му прилазили сви архијереји, узимали благослов и питали га: “Како се спасаваш старче?” Ти су знаци пажње, мислим, били врло искрени.
Свјатејши Патријарх је помогао оцу на тај начин, што му је дозвољавао да учествује у проскомидији, а понекад и да служи. Али, већином се отац бавио просфорама; ето, такво је било његово литургијско општење са Мајком Црквом.
Помињем га на проскомидији, а понекад и наглас, заједно са ђаконом. Такође, отац је записан и у мом синодику. Зато смо ми духовно и сада блиски.
Старац Сампсон је за мене, пре свега, богоизабрани монах. Он је монах по призвању и мисионар, који је владао предивним даром речи и великим знањима. Одојчету је давао млеко, а онима са зубићима – чврсту храну.
Својим проповедима и исповестима, отац је рађао у човеку веру у загробни живот, у вечност. Ми слушамо на Ускрс, слова апостола: “Ако Христос није васкрсао, узалудна је и вера наша и проповед наша.”
Старац Сампсон је живео са надом, био оптимиста и радовао се животу – и све то у светлу вере у Ускрслог Христа.
Вечнаја памјат теби, блажени старче наш и аво Сампсоне приснопоминајеми!
 
ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР (АХРИКОВ)
 
Оца Сампсона познајем још од 1961 године, када сам, још као студент, посетио Псково – Печорски манастир. И раније сам чуо за њега, да је човек праведан и свет и, наравно, као будући свештенослужитељ, желео сам да га видим и добијем од њега благослов.
Треба рећи, да сам тада решавао важно животно питање; примити монаштво или ступити у брак? Због тога сам обишао многе духовнике тог времена; оца Јосифа, познатог почајевског старца, схиархимандрита Андроника и Серафима, глинских стараца…И тако, стигао сам у келију оца Сампсона. У мени су биле многе унутрашње противречности; нисам знао како да поступим – какав животни пут да изаберем?
Задивило ме је у њему то, што је својствено, вероватно, само светитељима; благодат и испуњеност благодаћу. Отац ме је посаветовао да примим монаштво. Изгледа, да је то био резултат мојих преживљавања, или можда, склоности ка том путу.
Сада се кајем; ипак сам ступио у брак и примио свештенство. Последњи пут када сам видео оца Сампсона, био је већ у немилости. У то време, ја сам постао свештеник и завршио Академију. То је било 1967.године. Оца Сампсона сам срео у Јелоховској цркви, где су нас позвали да примимо награде. И, тамо сам се, после дугог времена, последњи пут срео са њим, сада као свештеник. Покајао сам се пред њим и добио од њега, такорећи братски, или као његов син, нови благослов – на овај пут, који ми је предстојало прећи и којим идем, ево, већ тридесет година.
Свет, праведан човек. Много праведних људи (неке од њих сам већ поменуо), као цвеће у рајском врту, је живело и благоухало у једном времену и, скоро у исто време, отишло у вечност.
 
АРХИМАНДРИТ ХЕРМОГЕН
 
Тако се десило, да нисам учествовао у његовом погребењу, али је у памћењу и даље све живо; његова ћелија, како ме дочекује…Значи, отац је жив и, за мене, он као да и није умро; чак и телесно, он је за мене жив и у садашње време!
Отац је био врло образован човек који је познавао много страних језика, био лекар и богослов. Једном сам га упитао: “Чијим текстовима се управљате у свом животу?” Он је одговарио: “Углавном Теофана Затворника. Много сам изучавао његово духовно – морално искуство у животу.” И, још ми је говорио, да је Игњатије (Брјанчанинов) такође свет човек. И, док је свети Игњатије преносио основе, такорећи, прва слова азбуке, почетак и почетне стадијуме духовног живота, Теофан Затворник је, већ, сам радио у духу и знао, на који се правилан начин треба ослобађати од ове или оне страсти. Њихова руководства је отац Сампсон покушавао да оваплоти и у свом животу.
Одлично је познавао радове светог Јована Лествичника. Још у време док је био јеромонах у Александро – Невској лаври, сва келија му је била исписана мислима из књига тог светитеља. Он их је учио напамет и покушавао да их следи. Отуда и његова молитва и његово васпитање у светоотачком духу.
У последње време, отац је посебно волео да чита старца Јована Атонског. Када је, повремено, морао да решава нека важне дилеме, он је упоређивао своја решења са мислима старца по тим питањима.
Поводом исусове молитве, питао сам оца: “Како сте ви одржали Исусову молитву, то главно оружје монаха?” Овако ми је одговорио: “Једноставно сам се њом бавио, као и сви. Али ми је Господ дао и посебан дар. Бивао сам у прогонству и у карцеру (особито нехуман вид тамнице, прим. прев.), не дао Бог никоме да тамо стигне, тамо где скоро нема светла и не дају храну, већ само чашу воде и комадић шећера; где сте све време под надзором. Остављају вас тамо недељу или две, а пошто је човек врло слаб, добија вртоглавицу.
Мало ко је издржавао јер се тамо врло лако умирало. Када су мене тамо бацили, знао сам да имам само једну наду – Господа Бога и Мајку Божју; зато сам почео да се молим и плачем, дан и ноћ.
Док сам се налазио у стању молитве и плача, све време сам осећао близину одласка из овог живота. Знао сам да у карцеру људи углавном не остају међу живима, па сам се припремао за будући живот. И, ето, стални плач и покајање су се затим, када сам, уз Божју помоћ, издржао то искушење, тако сродили самном, да су створили ово благодатно стање.”
Отац је у потпуности поседовао дар љубави и молитве и, најважније, непрестано се трудио да васпита у људима покајање. Говорио је да покајање треба да буде на првом месту, да је за монаха то безгранични океан самопожртвовања и смирења. На сваки начин, он се трудио да васпита у људима стремљење ка Богу, и његова љубав према својим духовним чедима била је тако пожртвована, да је он узимао слабости већине тих људи на себе, на своја плећа. Због тога, ми (ја, у сваком случају) нисмо имали потребе ни за чим, иако смо, повремено, имали одређене тешкоће. Наш једини задатак је био, да од чистог срца, као деца, испричамо све што нам се догађа, све наше поступке и мисли, а сву осталу операцију, да тако кажем, он би урадио сам, знајући тачно шта је за нас и нашу душу најкорисније.
Отац нам је, зато, и драг, јер је био, на неки начин, оваплотитељ смирења и учитељ покајања, тј. учитељ Исусове молитве и трпљења.
Главно је и то, да је он сам био пример трпљења када би га задесиле различите болести и многобројне патње. Он никад није тражио од Господа да скине са њега тај терет, јер је знао да је то његов крст, и тада би говорио: “То је – моје. Другима ја могу да помогнем, на пример, молитвом; а себи ја нисам помагао, већ сам се предавао вољи Божјој. Зато, ја треба само да се смирујем и благодарим Бога, што на тај начин изражава своју љубав према мени.”
Портрет, који је сада пред нама, био је у последњем писму које је написао отац Сампсон. То је нешто, као путоказ, са молбом за свете молитве, дан пре сложене операције која му је предстојала. Пошто је имао рак, исход болести је већ био решен. Зато, никоме није забранио да се опрости са њим; ни својима, ни блискима, ни непознатима – сви су они долазили да се опросте. Ја сам у то време био у Москви и свратио сам до њега. Опроштај је био дирљив, са пуно љубави. Лежао је на дивану и тако ме је нежно загрлио, тако братски, да могу рећи да смо се опростили у сузама. Имао је само једну молбу – свете молитве. Још је рекао, да ће, ако га Господ удостоји такве смелости, и даље, као и раније, да помаже и учествује у мојој пастирској делатности. Мени је то било врло драго и вредно.
Заувек сам запамтио последње речи Баћушке које је изговорио на нашем опроштају!
 
ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР ВОРОБЈОВ
 
Отац Сампсон би стајао на служби, а онда, када се на крају литургије духовенство причешћује, одевао би мантију, епитрахиљ и наруквице и причешћивао се Светим Христовим Тајнама са њима. Увек са дубоком побожношћу и радошћу – то је био догађај! Долазак оца Сампсона код нас у храм је, такође, био догађај за нас. Ја сам у то време, по благослову оца Всеволода, могао да улазим у олтар. Ту смо се и упознали.
Сви смо прилазили оцу Сампсону, узимали благослов и постављали му разна питања. Његов изглед је остављао утисак аскете и подвижника. Био је изненађујуће мршав, са огњеним погледом. Одмах се видело да је много пропатио. Знали смо и то, да је врло поштован и вољен у народу.
Када сам постао свештеник (то је било 1979.године), Господ ми је, неочекивано, омогућио да будем од користи оцу Сампсону. Отац се смртно разболео и више није могао да устане из кревета. Та болест и смрт, су га затекли у стану његових духовних чеда, недалеко од станице метроа “Академическаја”. Болест му је изазивала велике патње. Да би смањио бол, требало је да узима лекове. Али, по некој, само њему разумљивој логици, очекујући смрт, он је желео сваки дан да се причешћује. Причешће је требало узимати на празан стомак, пре лекова. А до ујутру није могао да чека, јер су болови били врло јаки. Зато је молио да се причешћује сваки дан, одмах после поноћи. И тако, последње две недеље живота оца Сампсона, долазио сам сваке ноћи да га причешћујем.
Сваке ноћи, Баћушка се исповедао пред причешћем. Он се никада није усуђивао да узима Свето Причешће без исповести, иако је, као свештеник, имао право то да чини; и тим пре, што се већ много пута, пре тога, исповедао. У том периоду, он је био јако болестан и, наравно, о неким посебним гресима није могло бити ни речи. И, без обзира на то, он је желео да се исповеда сваки дан, или, боље рећи, сваку ноћ. Исповедао се врло подробно и пажљиво. Исповедао се, може се рећи, са таквим болом у срцу, тугом и патњом, да је то за мене била већа наука од речи које сам од њега слушао!
Та слика старца на самрти, који се у великом подвигу труди око свог духовног стања и своје душе и који се труди да очисти своју савест, спремајући се за последњи одговор Богу, остала ми је у сећању, наравно, за цео живот.
Када се отац Сампсон упокојио, опело је било, наравно, у нашем храму. Било је присутно много људи и опело је прошло врло свечано. Његово тело су носили око цркве, стазом осипаној цвећем, а са звоника су, све време, звонила звона.
 
ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДИМИР (ТИМАКОВ)
 
Верност Христу он је пронео у најтежим годинама злог вихора. И, нашао је у себи мудрости и мушкости да спозна, како све то он преживљава не тек тако, већ због Христа! То је оно што треба да научимо од њега. Ми не треба само да му служимо парастосе, већ да примимо од њега ту колосалну веру, тај невероватан подвиг, које је отац Сампсон очувао у свом мученичком исповедништву и молитвеном бдењу.
За све то ћемо му узвикивати “вечнују памјат”, коју му је даровао Господ, и не било где, у неким људским срцима, него у Духу Свом. Нека се у Његовом Духу покоји, приснопамјатни јеросхимонах Сампсон.
 
ИГУМАН ПОРФИРИЈЕ
 
“Душа се његова налази међу блаженима и сећање на њега из рода у род.” Данас, у овај дан, испуњава се сто година од рођења приснопамјатног јеросхимонаха Сампсона, који се родио у дан преподобног Сампсона Странопримца, чије је име добио у схими.
Старац Сампсон је и по свом житију постао сличан своме светитељу – преподобном Сампсону Странопримцу. Јер, он је био, као и његов светитељ, милостив према свим људима; немоћнима, болеснима, убогима, странцима, онима у патњама и према свакој души.
Отац Сампсон је био истински, добри пастир који је душу своју полагао за овце Христове. Узевши, још као младић, на рамена своја крст Христов, он је следио за Христом, не обазирући се ни на какве тешкоће тог страшног доба.
Како нам је то и сам старац говорио, било је то тако тешко време, да је страшно и сећати се тога; његово покољење преживело је најужасније године револуције, грађанског рата, затвора, прогона, логора, ислеђивања, тешкоћа, понижења и омаловажавања свештенства. И, све то, преживео је отац Сампсон, почевши од 1918.године, када су га, по први пут, извели на стрељање. И, све године после тога, ишао је он крсним путем.
Обичним језиком је немогуће описати све његове патње. Прошао је кроз све; и смрт, и стрељања, и карцер, и Соловке, и болести и различита мучења која су се вршила у затворима. Чак и тада, када је пуштен на слободу после прогонства, продужавала су се гоњења од непријатеља видљивих и невидљивих, као и праћења и свакакве клевете. И данас он трпи због наших грехова, пати због нас. Као што је патио за време живота, тако се и данас распиње, заједно са Христом, да улови и спасе барем једну душу људску.
Због једне овце Христове, старац је био спреман да иде и на крај света, одолевајући невероватним искушењима и тешкоћама, како би спасао ту душу. Говорио је: “За моју љубав нема препрека.” То је била његова главна мисија на земљи – спасење човека. То је било његово пастирско служење.
Своје служење почео је отац Сампсон још док је био јерођакон у Александро – Невској лаври, и наставио га у логорима и затворима, где је посећивао затворенике, исповедао и причешћивао умируће, а продужио га је и после свог прогона, у парохијама, где су људи добијали исцелење од душевних и телесних болести. Али, најпре – од душевних.
Отац Сампсон је, уистину, био лекар људске душе. Био је толико дубок, да је успевао да досегне до најскривенијих извора наше духовне болести, исцељивао их и лечио, тако да су људи добијали нови живот и прилазили Богу. Било је немогуће да остане неверујући онај, који би, бар једанпут, срео старца Сампсона! Он је у себи имао море љубави и непрестану молитву. Цео свој живот је тежио Христу, кога је заволео још од дечјег узраста. Имао је непрестану срчану молитву: “Као што поточић жубори, тако и молитва непрестано тече у срцу.” Ову молитву је старац Сампсон посебно усвојио и преносио је својој духовној деци: “Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног, не осуди ме по делима мојим.”
Такође, отац Сампсон је особито поштовао Пресвету Владичицу Богородицу, Коју је удостојен био да види још за живота, слично старим светитељима – преподобном Сергију Радоњежском и преподобном Серафиму Саровском. И, баш се, заједно са њима, јавила Царица Небеска оцу Сампсону, тешко болесном и на самрти. Она му је продужила дане земаљског живота, исцелила га и била му Покровитељица целог живота. Јер, он је био Њен роб и слуга.
Преподобни Серафим Саровски се јавио Баћушки 1928.године, дан пре његовог хапшења и слања у Соловецке логоре. У том јављању, дао му је преподобни (тада још јеромонаху Симеону), молитву “Свемилостива.” Од те се молитве отац никад није растајао и она га је спасавала у најтежим моментима његовог живота, када је бивао у логорима и трпео различита мучења.
Причао нам је како су једном, у Соловкама, затворенике одвели у подрум и пустили ноћу гладне пацове, које су гајили специјално за такве прилике. Затвореника је било тако много, да у подруму, пренатрпаном телима, није било могуће ни окренути се. И, ево, чопор гладних пацова је утрчао у подрум. Можете замислити какав је ужас завладао када су почели да их једу ти страшни, разјарени, гладни створови! Али, отац Сампсон се молио Мајци Божјој: “Свемилостива Владичице моја, Пресвета Госпођо, Свепречиста Дјево, Богородице Марија, Мајко Божја, несумњива и једина моја надо! Не гнушај се мене, не одбаци ме, не остави ме; заступи, умоли, услиши! Погледај на мене, Госпођо! Помози ми, опрости, опрости ми Пречиста!”
Та молитва му је спасла живот. Старац је касније причао, да је осећао само како му пацови трче по телу и да су му, на крају, само мало изгризли пете. Ујутру су дошли чувари и почели да износе изглодана тела и људске кости…
Ето, какве је муке и патње претрпео Баћушка! И, како је болно данас слушати, од неких свештенослужитеља, људи верујућих, православних, да се отац Сампсон, наводно, налазио у прелести! И то се често чује, о томе се често говори; како је отац Сампсон био у прелести, како, због тога, не треба да читамо његове књиге, да слушамо његове беседе!…То је, наравно, очигледна, вражја обмана. Сам Баћушка је говорио: “Демони ми се свете чак и кроз блиске ми људе! Јако сам им “стао на жуљ.” Старац је поседовао такву молитву и толику веру у Господа, да демони никад нису могли да му науде. Отац Сампсон је увек, и дању и ноћу, пребивао у непрестаној молитви;”Тело спава, а дух је бодар.” Никад није напуштао молитву.
Када би неко посећивао оца или се, једноставно, налазио поред њега, а посебно ако би му се исповедао; такав човек би почео да осећа необично олакшање, и добија разјашњења свих својих недоумица, било животних, било духовних, какве год да су оне биле.
Старац Сампсон, не само да је опраштао грехе, већ је он исцељивао срце човека, извлачио га из, по његовим речима, “средишта греха.” Он је дубоко разумео човека, васпитавао и васпитао више генерација верујућих, православних људи.
У тим страшним годинама атеизма и борбе са религијом, старац Сампсон је вршио своје служење као старац, никога и ничега се не бојећи. За њега нису постојали никакви страхови ни тешкоће, јер је са њим био Господ. Таквим је он остао и до данас. И сада, после свог упокојења, он несумњиво помаже људима који га зову у помоћ, и онима, којима треба помоћ. Свима пружа своје руке и моли се за нас. У деловање његових молитви ми се уверавамо све више и више, после његове кончине.
Са ким можемо да упоредимо оца Сампсона? По мом мишљењу, са оним древним светитељима који су живели у првим вековима хришћанства. Када се погледа на његов живот, може се рећи да је он испунио све Христове заповести. И најважнију заповест: “Блажени сте кад на вас људи омрзну и кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло сина ради човечјега.” Стална клеветања, ружења и гоњења, отац Сампсон је трпео до последњег дана свог живота, и трпи и даље! Томе се не треба чудити, јер постоји непријатељ рода људског, и тај не трпи светитеље који приводе људе спасењу и доносе корист људима. Наравно, он протествује и бори се против њих. Такве клевете и оговарања не треба да нас смућују.
Старац Сампсон није никада себе одвајао од своје Мајке – Руске Православне Цркве, чак и у најтежим годинама. У болници Тихвинског манастира (1918.-1919.г.), по први пут је срео епископа Алексија (Симанског), будућег патријарха. Када је постао члан братства Александро – Невске лавре, живео је поред светитеља Алексија (њихове ћелије су се налазиле једна поред друге). Светитељ Алексије га је увек узимао са собом да служи Божанску Литургију, још и тада док је био само јерођакон. Потом, много година касније, када је светитељ Алексије постао патријарх, они су се поново срели, овог пута овде, у Москви, у Богојављенском храму. То је било тешко време за старца; гоњења, клевете и свакаве прљавштине у дневним новинама о њему; али је Свјатејши Патријарх Алексије заштитио Баћушку, одбранио га од свих напада, вратио му чин и благословио га да буде духовник свештенства и духовенства храма. Затим је старац Сампсон, по благослову Свјатејшег Алексија, напустио своје дужности у храму и продужио своје пастирско служење, живећи у стану. У тај стан, који се налази у Подмосковљу, стално су ишли људи. Тек, када се тешко разболео, престао је да прима посетиоце. А иначе, код њега су свакодневно долазили, упркос чињеници да је старац стално био под надзором и пратњом. Све време је настављао да прима, духовно води и исповеда. Долазили су му и старији људи и духовенство, и предавачи московских духовних школа и монаси, чак и архијереји. Многи из њих су и сада свештенослужитељи, монаси и служе Руској Православној Цркви. То говори у прилог чињеници да отац Сампсон никада није био ни у каквом расколу – он је увек био верни син наше цркве.
Много може да се прича о Баћушки. Велика је милост Божја што су издате његове књиге и сабран велики материјал о њему. Те честице знања могу да нас хране цели живот, и ми смо дужни да се према њима односимо са пажњом, и извршавамо на делу те завете које нам је оставио отац Сампсон. А, они се никад нису разилазили са Јеванђелским учењем Господа нашег Исуса Христа и са учењима светих отаца.