NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Dela savremenih teologa » UNUTRAŠNJA MISIJA NAŠE CRKVE

UNUTRAŠNJA MISIJA NAŠE CRKVE

Sv. Avva Justin Ćelijski

UNUTRAŠNJA MISIJA NAŠE CRKVE
(Realizacija Pravoslavlja)
 
Teško je preteško u usku dušu ljudsku, i u još uže telo ljudsko, utisnuti beskrajni, večni život. Obzidani žitelji ove zemlje podozrivo se odnose prema svemu što je onostrano. Obzidani vremenom i prostorom oni ne trpe, valjda po atavizmu i inerciji, da nešto nadvremeno i nadprostorno, nešto onostrano i večno prodre meću njih. Oni to smatraju kao prepad, na koji odgovaraju ratom. Razjeden moljcem vremena čovek ne vodi intervenciju večnosti u ovom životu, i teško se navikava na nju. Često puta on to smatra za nasilje i neoprostivu neučtivost. Po katkad on surovo buntuje proitv večnosti zato što izgleda suviše mali i sićušan prema njoj. Mnogo puta on ide protiv nje do divlje mržnje, zato što je shvata suviše ljudski, zemaljski, ovostranački. Urastao telom u materiju, prikovan težom za vreme i prostor, otkinut duhom od večnosti, ovostrani žitelj ne voli tegobne ekskurzije ka onostranom i večnom. Provalija koja zjapi između vremena i večnosti za njega je nepremostiva; nedostaje mu snage i moći. Opsednut smrću sa svih strana, čovek se podsmehom odnosi prema onima koji govore: čovek je besmrtan i večan. – Čime je bsmrtan: smrtnim telom li? Čime je večan: nemoćnim duhom li?
 
Da bi bio besmrtan, čovek mora u centru svoga samoosećanja osećati sebe besmrtnim; da bi bio večan, mora u centru svoga samosaznanja saznavati sebe večnim. Bez toga, i besmrtnost i večnost su nametnute pretpostavke. Ako je čovek nekada i imao to osećanje besmrtnosti i to saznanje večnosti, to je bilo tako davno da se atrofiralo pod talogom smrti. I nesumnjivo se atrofiralo: to govori sva tajanstvena struktura čovečjeg bića. Sva je muka naša u pitanju: kako oživeti to atrofirano osećanje; kako vaskrsnuti to atrofirano saznanje? Ljudi to ne mogu učiniti; ne mogu ni transcendentni bogovi. To može učiniti samo Bog, Koji Sebe besmrtnog ovaploti u čovečije samoosećanje, i Sebe večnog u čovečije samosaznanje. To je učinio Hristos, ovaplotivši se u čoveka i postavši Bogočovek. Tek u Njemu, i jedino u Njemu čovek je stvarno osetio sebe besmrtnim, saznao sebe večnim. Bogočovek je ličnošću Svojom premostio provaliju između vremena i večnosti i vaspostavio vezu među njima. Otuda samo onaj čovek stvarno oseća sebe besmrtnim i stvarno saznaje sebe večnim, koji se organski sjedini sa ličnošću Bogočoveka Hrista, sa Telom Njegovim, sa Crkvom. Otuda je za čoveka i čovečanstvo Ličnost Hristova postala jedini prelaz i prolaz iz vremena u večnost. Zato je u Crkvi, u Pravoslavnoj Crkvi, ličnost Bogočoveka Hrista postala i ostala jedini put i putovođa iz vremena u večnost, iz samoosećanja smrtnosti u samoosećanje besmrtnosti, iz samosaznanja vremenosti i prolaznosti u samosaznanje večnosti i neprolaznosti.
 
Večno živa ličnost Bogočoveka Hrista i jeste u samoj stvari Crkva. Crkva je uvek ličnost, i to bogočovečanska ličnost, bogočovečanski duh i telo. Definicija Crkve, život Crkve, cilj, duh, program, metodi Crkve – dati su u čudesnoj ličnosti Bogočoveka Hrista. Otuda je misija Crkve da sve svoje verne organski i lično sjedini sa ličnošću Hristovom, da njihovo samoosećanje u čini – hristoosećanjem i njihovo samosaznanje – hristosaznanjem, da njihov život bude život – Hristom, da njihova duša bude duša – Hristom, da njihova ličnost bude ličnost – Hristom, da u njima žive ne oni, već Hristos (Gal. 2, 20). Misija je Crkve da svojim članovima osigura besmrtnost i večnost, čineći ih učesnicima u Božjoj prirodi (2 Petr. 1, 4). Još je misija Crkve da u svakom članu svom izradi ubeđenje da je besmrtnost i večnost normalno stanje čovečije ličnosti, a ne vremenost i smrtnost, da je čovek putnik koji kroz smrtnost i vremenost putuje u besmrtnost i večnost.
 
Crkva je Bogočovečanska večnost ovaploćena u granicama vremena i prostora. Ona je u ovom svetu, ali nije od ovoga sveta (Jn. 18, 36). U ovom je svetu da bi svet digla do onog sveta, odakle je i sama. Ona je vaseljenska, saborna, bogočovečanska, večna, zato je hula, neoprostiva hula na Hrista i Duha Svetoga, činiti od nje nacionalnu instituciju, sužavati je do sitnih, prolaznih, vremenih nacionalnih ciljeva i metoda. Cilj je njen nadnacionalni, vaseljenski, svečovečanski; sjediniti sve ljude u Hristu, sve bez obzira na nacionalnost, na rasu, na klasu. Nema tu Jevrejina ni Grka, nema roba ni gospodara, nema muškog roda ni ženskoga, jer su svi jedno u Hristu Isusu (Gad. 3, 28), jer je sve i u svemu Hristos (Kol. 3, 11).
 
Metodi tog svečovečansko-bogočovečanskog sjedinjenja svih ljudi u Hristu dati su Crkvi u svetim Tajnama i bogočovečanskim podvizima. U samoj stvari: sveta Tajna Evharistije, Pričešća sintezira, definiše, prestavlja Hristov metod i sredstvo za sjedinjenje svih ljudi: kroz nju se čovek organski sjedinjuje sa Hristom i sa svima vernima. A kroz lično podvizavanje bogočovečanskim podvizima: verom, molitvom, postom, ljubavlju, krotošću, svemilošću, čovek utvrđuje sebe u tom jedinstvu, očuvava sebe u toj svetinji, sam lično preživljava Hrista kao jedinstvo svoje ličnosti i kao suštinu svoga jedinstva sa ostalim članovima Svetog Tela Hristovog – Crkve.
 
Crkva je ličnost Bogočoveka Hrista, bogočovečanski organizam, ne čovečanska organizacija. Crkva je nedeljiva kao i ličnost Bogočoveka, kao i telo Hristovo. Zato je u osnovi pogrešno, nedeljivi bogočovečanoki organizam Crkve deliti na sitne nacionalne organizacije. Na svome putu kroz istoriju mnoge su pomesne Crkve sužavane do nacionalizma, do ciljeva i metoda nacionalnih. Mnoge Crkve, i naša među njima. Crkva se normirala prema narodu; dok je obratno normalno: da se narod normira prema Crkvi. I u našoj se Crkve često puta činila ta pogreška. No mi znamo da je to kukolj našeg crkvenog života, kukol koji Gospod ne čupa, već ostavlja da do žetve zajedno raste sa pšenicom (Mt. 13, 29-30). Tako isto znamo (Gospod nas je naučio) da je taj kukolj od iskonskog neprijatelja našeg i Hristovog -od đavola (Mt. 13, 25-28). No to naše znanje uzaludno je, ako ne pređe u molitvu da nas Gospod Isus u buduće sačuva, da ne budemo sejači i odnegivači kukolja.
 
Vreme je, dvanaesti je čas da pojedini naši crkveni prestavnici prestanu biti isključivo sluge nacionalizma i politike, svejedno koje i čije, i postanu prvosveštenici i sveštenici Jedine, Svete, Saborne i Apostolske Crkve. Hristodana i Svetim Ocima ostvarivana, misija je Crkve: usađivati i izrađivati u duši narodnoj osećanje i saznanje da je svaki čdan Pravoslavne Crkve – ličnost saborna i vaseljenska, ličnost večna i bogočovečna, da je Hristov, i zato brat sviju ljudi, i sluga sviju ljudi i tvari. To je hristodani cilj Crkve; a svaki drugi cilj nije od Hrista, već od nehrista. Da bi bila Hristova, saborna i vaseljenska, naša pomesna Crkva mora neprestano ostvarivati taj cilj u našem narodu. No kakvim sredstvima može ona ostvarivati taj bogočovečanski cilj? – Ne drugim do bogočovečanskim, jer se bogočovečanoki cilj može ostvarivati isključivo bogočovečanskim sredstvima, nikada čovečanskim, nikada nikakvim drugim. U tome se Crkva bitno razlikuje od svega ljudskog, zemaljskog.
 
Bogočovečanska sredstva nisu drugo do bogočovečanski podvizi. Njih s uspehom mogu primenjivati samo bogočovečanski, hristonosni podvižnici. Bogočovečanski podvizi su među oobom u organskoj vezi. Jedan iz drugog niče; jedan drugog dopunjuje. Prvi među podvizima je – podvig vere. Kroz njega treba pronositi narodnu dušu; predati je Hristu bez rezerve i kompromisa, udubiti je do bogočovečanskih dubina, proširiti je do bogočovečanskih širina, uzvisiti je do bogočovečanskih visina. Treba izraditi u narodu osećanje da je Hristova vera – podvig nadnacionalni, vaseljenski, trojični, i da verovati u Hrista znači: služiti Hristu i samo Hristu kroz sve događaje života svog.
 
Drugi je: bogočovečanski podvig molitve i posta. Taj podvig treba učiniti metodom života našeg pravoslavnog naroda, treba ga učiniti dušom duše narodne, jer su molitva i post svemoćna sredstva, hristodana sredstva za očišćenje od svake nečistote ne samo ličnosti, već i društva, i naroda, i čovečanstva, za očišćenje naše narodne duše od naših nečistota i grehova (Mt. 17,19-21; Lk. 9, 17-29). Treba omolitviti dušu narodnu pravoslavnom molitvenošću. Molitva i post treba da bivaju ne samo za jednog, ne samo za narod, već za vsjeh i vsja: za prijatelje i neprijatelje, za one koji nam čine dobro i za one koji nas gone i ubijaju, jer se time hrišćanin odlikuje od neznabošca (Mt. 5, 44-45).
 
Treći je: bogočovečanski podvig ljubavi. Ta ljubav nema granica; ne pita: ko je dostojan, a ko nedostojan? već ljubi vsjeh i vsja: ljubi prijatelje i neprijatelje, ljubi grešnike i zločince, ali ne ljubi njihove grehe i zločine; blagosilja one koji je kunu; kao što sunce obasjava i zle i dobre (Mt. 5, 45-46). Tu bogočovečansku ljubav treba negovati u narodu, jer se tom sabornošću i vaseljenskošću hrišćanska ljubav odlikuje od drugih samozvanih i uslovnih ljubavi: farisejski, humanističke, altruističke, nacioialne, životinjske. Ljubav Hristova je uvek – sveljubav. Ta se ljubav stiče molitvom, jer je ona dar Hristov. I pravo slavno srce se s ushićenjem moli: Gospode sveljubavi, daj mi ljubav Tvoju za vsjeh i vsja.
 
Četvrti je: bogočovečanski podvig krotosti i smirenosti. Samo krotak srcem ukroćuje burna i divlja srca; samo smiren srcem – smirava ohole i gorde duše. Pokazivati krotost prema svima ljudima, dužnost je svakog pravog hrišćanina (Tit. 3, 2). No čovek postaje istinski krotak i smiren, kad srcem srca svog učini krotkog i smirenog Gospoda Isusa, Koji je jedini u istini krotak i smiren srcem (Mt. 11, 29). Treba dušu narodnu ukroćavati krotošću Hristovom; treba svakog učiti molitvi: Krotki Gospode, ukroti divlju dušu moju. – Gospod je smirio sebe najvećom smirenošću: ovaplotio se, postao čovek. Jesi li Hristov, smiri se do crva: ovaploti sebe u bol svakog bolnog, u tugu svakog tužnog, u stradanje svakog stradalnika, u patnje svake životinje i ptice. Smiri sebe niže svih: budi svima sve, ali Hristom, i po Hristu. Kad si sam, moli se: Smireni Gospode, smiri me Tvojom smirenošću.
 
Peti je: bogočovečanski podvig trpljenja i smirenosti. Trpeti zlo, ne vraćati zlo za zlo; svemilostivo opraštati uvrede, klevete, rane. Hristovo je: osećati se stalno kao raspet u svetu; biti gonjen od sveta, pljuvan i porugan. Svet ne trpi Hristonosce, kao što ni Hrista trpeo nije. Stradanje je atmosfera u kojoj hrišćanin najbolje uspeva, – tome treba narod učiti. Za pravoslavne: stradanje je čistilište. Hrišćanski je: ne samo radosno podnositi stradanje, već i svemilostivo opraštati onima koji nam pričinjavaju stradanje, svemilostivo se za njih Bogu moliti, kao Gospod Isus i anđoliki Arhićakon Stefan. Zato se i ti moli: Dugotrpeljivi Gospode, daj mi dolgoterpjenije, velikodušije i krotost.
 
Misija je naše Crkve: bogočovečanske podvige učiniti metodom narodnog života; dušu narodnu izatkati od hristolikih vrlina. U tome je spasenje duše od sveta, i od svih dušegubnih, ljudožderskih, bezbožnih pokreta i organizacija u ovom svetu. Kulturnom ateizmu i politiranom Ljudožderstvu savremene civilizacije treba protivstaviti hristonosne ličnosti, koje će ovčijom krotošću pobeđivati razjarene kurjačke strasti i golubijom bezazlenošću spasavati dušu narodnu od kulturnog i političkog zlosmradija. Podvižništvo u ime Hrista treba protivstaviti kulturnom podvižništvu u ime čoveka, u ime istrulelog i onakaženog evropskog čoveka, u ime ateizma, u ime civilizacije, u ime antihrista. Zato je najglavnija dužnost naše Crkve: stvarati hristonosne podvižnike. Lozinka njene sadašnjice treba da bude: ići ka hristonosnim podvižnicima – ka Svetim Ocima! Podvizavati se podvizima Svetih Otaca! Ići za podvizima Svetog Save, Svetog Prohora Pčinjskog, Svetog Gavrila Lesnov-skog, Vasilija Ostroškog, Đakona Avakuma! Jer su samo ti bogočovečanski podvizi od Save stvorili Svetog Savu, od Prohora Svetog Prohora, od Gavrila Svetog Gavrila, i tako redom. I danas samo ti pravoslavni podvizi svaku dušu mogu učiniti svetom, samo oni mogu i dušu našeg naroda učiniti svetom. Jer je bogočovečanski cilj večan i nepromenljiv, i sredstva su mu večna i nepromenljiva, jer je Hristos i juče i danas onaj isti i vavek (Jevr. 13, 8). U tome je razlika između svega ljudskog i Hristovog: ljudsko je promenljivo i vremeno, Hristovo je nepromenljivo i večno. Pravoslavlje kao jedini nosilac i hranitelj savršenog i presvetlog lika Bogočoveka Hrista ostvaruje se isključivo bogočovečansko-pravoslavnim sredstvima – podvizima, ne sredstvima pozajmljenim od Rimokatolicizma i Protestantizma, jer su to hrišćanstva u izdanju gordog evropskog čoveka, ne smirenog Bogočoveka.
 
Ova misija naše Crkve olakšana je samim Bogom, jer u narodu postoji čitav podvižnički pokret. To je bogomoljački pokret. Kroz taj pokret naša narodna duša kazuje sebe, svoje čežnje i svoje nade: otima se ka Svetim Ocima, ka pravoslavnim Podvižnicima, ka podvizima Svetoga Save. Taj pokret predstavlja podvižništvo u masi. To ga i čini izuzetnim u istoriji naše Crkve. Kod pravih bogomoljaca se sve svodi na lično podvižništvo, naročito na molitvu i post. I u tome, baš u tome, oni su specifično Hristovi i specifično pravoslavni, jer, kao što reče Gospod Hristos, oni Evanđelje sinteziraju u ta dva podviga: u molitvu i post, i ubeđeni su da se svaka nečistota, svaka nečista misao, svaka nečista želja, svaki nečisti duh može isterati iz čoveka samo molitvom i postom (Mt. 17, 21). Bogomoljački pokret pokazuje da naš narod srcem zna Hrista i Pravoslavlje, srcem zna šta pravoslavnog čoveka čini pravoslavnim. To je podvižnički renesans, i zato pravoslavni, jer Pravoslavlje ne priznaje nikakve druge renesanse sem podvižničkog. Zvanični prestavnici naše Crkve treba da s podvižničkim oduševljenjem poduhvate ovaj podvižnički pokret, da ga saberu u korito vetootačkog podvižništva, da se ne bi rasuo u delte jeresi i otpadništva.
 
Podvižnici su jedini misionari Pravoslav-lja; podvižništvo je jedina misionarska škola Pravoslavlja. Pravoslavlje je podvig i život, zato se samo podvigom i životom propoveda i misionira. Razviti podvižništvo lično i saborno, – to treba da bude unutrašnja misija naše Crkve u našem narodu. Od parohija treba načiniti podvižničke centre. No to može uraditi samo paroh – podvižnik. Treba pojačati molitvu i post; razviti blagoljepije crkveno, jer je ono gdavno sredstvo Pravoslavlja kojim ono preporođajno utiče na čoveka, naročito na slovenskog čoveka. U tom cilju treba osnivati pravoslavna brastva pri svakoj parohiji, koja bi imala za cilj: kroz Hristoljublje i bratoljublje smireno sdužiti Hristu i svima ljudima, služiti krotko, smireno, požrtvovano do samozaborava. I službu proniknuti molitvom. To je glavno; to je neophodno. No sve to kao predusdov traži: da naši sveštenici i monasi sami postanu podvižnici, – a za to: Gospodu Bogu pomolimsja
 
Pripremljeno za internet listu „Svetosavlje“
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *