Питање:
Помаже Бог! Реагујем на одговор који је о Љуба дао на питање у рубрици О ПОСТУ трудница, у којем је између осталог рекао и то да масна храна ван постова није никада била препрека за СВЕТО причешће (! ) и да СВЕТО причешће не условљава оно што смо вечерали! ? Овакав одговор не може да задовољи било кога ко има здрав разум, а камоли некога ко има елементарно верско знање, и сигуран сам да може само да штети онима који се интересују за свој духовни живот и вечно спасење! По учењу православне Цркве, човек је биће састављено од душе и тела. Када се причешћује, чини то као целокупно биће и отуда следи да и ПРИПРЕМА ЗА СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ мора бити двојака: ДУХОВНА И ТЕЛЕСНА! Поставио бих неколико питања о Љуби: Да ли се његова баба или неко од старијих причешћивао без поста? Од какве је користи некоме да се причести после “плећке печења”? Да ли је такав “благослов” који, на жалост, све чешће можемо чути од свештеника, владика и Зизјуласових “канониста”, довео више људи на Литургије него раније и испунио србске цркве онима који желе да се причесте? Да ли је, као православни свештеник, свестан одговорности због таквих речи и позива који смућује, збуњује и саблажњава?
Слободан Јоловић, Крагујевац
Одговор:
Бог вам помого Слободане! Драги сине – по том мом очинству којег горе поменусте, претешке су речи ове умишљене ревности упућене мени у прве дане духовног и телесног тиховања свете Чисте недеље. «По учењу Правосалвне Цркве» – којем? На које се то учење ви ослањате? Или ви мислите да је за мене новост да се човек у оба вида, и «духовно» и «телесно» спрема за свето причешће? Да ли се свештенослужитељ пред св. причешће поред духовне припреме и телесно спрема за то сједињење са Христом, или се она закључује само у том вашем избегавању те јадне «плећке печења»? Овим сте управо сведок једне болне чињенице да већина нашег народа нема појма шта је то пост, осим тог фокуса који се примитивно своди на гладовање. Често се питам ради кога? Сине мој и брате, и свештеник који се «најчешће» причешћује он ПОСТИ пред сваку службу, било да је она за време постова или не. Та спрема није уздржавање од «плећке» него од жене; од преједања; од увесељавања – свадби (рецимо суботом када је Типик забрањује) , или вашара и прејаке музике од које се олтарске иконе тресу у време када треба да се служи васкрсно бденије. Та спрема је читање комбинована три канона, са каноном пред причешће и осталих десет молитива које за њим следе; она је и уздржавање од телевизора, и од сваког празднословља, свађа и много чега другог да се сада са тим не оптерећујемо. Да ли је пост традиционална кувана ракија када се у најстрожији дан божићног поста конзумира као супстанца која уопште није «масна», а њу разрешава «српска традиција» (не осућујем ја традицију колико осућујем лицемерије и дупли стандард) . Питате ме за моју баку, и старије? У томе и јесте проблем, што ви овај ваш револт заснивате на «бабском» или народном типику а не правосалвно-црквеном. Шта ће нама богословске школе а посебно рукоположење ако свако може да учи? Све се нешто мудрује и јогуни, још и вређа, ван правила и послушања Цркви, и зашто да не – и овим вашим према мени. Ја сам увек говорио и писао против инвазионог «кабинетског богословља» поменутог тзв. «Зизјуласа» али још сам гласнији против недостатка најосновнијег духовног образовања и царујуће гордости са којом се оно прикрива, јер не знам зашто Митрополита у овом мом случају уопште помињете. Не знање у смирењу и послушању је народно благочешће, јер је увек спремно на наук, док «знање» овог карактера и духа није. Ево једног дивног примера ове Чисте недеље, у време када сте нашли да ме овако јавно осуђујете да ја саблажњавам, смућујем и збуњујем. Српска «пракса» је таква (док се у другим црквама помиње Типик) да се седам дана пости на води пред св. причешће. А шта то говори? То говори да већина њих немају представу да има три литургигје за то време, и да се пређеосвећеном литургијом чистог петка, и њеним завршним молебним каноном св. Теодору Тирском, ПРЕКИДА строги пост. Тада се освећује кољиво са орасима осталим и калоричним састојцима и одмах даје народу да га једе. Суботом се НЕ пости строго, и одговорно речено (по тематици коју ми намећете) пост овим даном је НЕПОСЛУШАЊЕ Црви! То значи да је он грех! Ово каже православни Типик а не «Зизјулас», или за оне мало побожније и смиреније (културније) људе митрополит пергамски Јован, ма какав он био. Пост суботом се забрањује, каже 55 правило VI Сабора, а и Властар то потврћује, било да се ради и о овој светој четрдесетници (осим Вел. суботе) . Где ви овде стојите са том вашом тврдњом? Правила светих Апостола (погледати 53, 64, 66) нас уче да не смемо да се «гнушамо» од вина, меса, а управо онај који то ради «будући сажежен у својој савести јавља се кривцем саблазни многима». Сине, пост је пост, и постоје исторјиске чињенице када су се постови уводили у Цркву, и знајући тај факт да је настарија света четрдесетница и да је било живота Цркве када других постова није било ми би требали да пазимо шта причамо. Данашњом логиком српском «причешћивања» требали би да закључимо да су се у оним вековима хришћанства годишње само један пут причешћивали, а код Светих Отаца налазимо одлучивање од причешћа на СЕДАМ дана? Шта вам то говори? . Пост никада није био услов за « причаститься», што значи постати «део» нечег Већег, него је оно (причешће) условљавало то здраво духовно присуство при Заједници (часть, частица = део, са оним «при» – «причастити» значи постати део нечег) . Примајући тело Христово ми постајемо део Заједнице («прич А шћујемо се») , т.ј. потврђујемо; или још боље речено учвршћујемо (оверавамо) то наше присуство у Њој, која је опет то истоТело Христово, и тако прожимајући једно у друго затвара се круг до нашег последњег даха у вечност. Тако је све ово просто да се разуме: Примамо Христово Тело да би тако постали део Његовог Тела – Цркве, а то можемо само да оверимо и «одостојимо» нашим здравим присутвом у том Телу. Како? Једноставно! Ево шта Литургија св. Василија учи: «Све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, да сједниниш једне са другима у Заједницу једног Духа». Богопознање је могуће једино кроз нашег брата или сестру јер другог пута нема до њега (погледај целу 4 гл. Јованове посл, а посебно 20 стих) . Зато «самогласен на стиховње, 3 гласа» на вечерњи чистог понедељка нас учи да је главни пост здрав однос према Заједници: »Истинити пост је: одвраћање од зла, уздржавање језика, одбацивање јарости, очишћење от похоти, и од оговарања, од лаже, од кривоклетства. Одбацивање поменутог јесте истинити пост, и благопријатан». Девета песма Триода чистог уторка каже да ми постимо «постом доброчинства», а подобен на «господи возвах» прве пређеосвећене литургије продужује ту мисао Цркве: «Добриочинством је Илија ушао у божанствене кочије, просветивши се постом, вазнесе се у висине небеске; њега имитирај смирено душо моја, и пости од сваке злобе, и зависти, и свађе, и наслађивања брзопролазећих». Прва стихира исте службе зове нас верујуће да молитвено подигнемо своја срца и да постимо: «Браћо, постећи телесно постимо и духовно; ослободимо се сваког савеза са неправдом…, сваку неправедну осуду (написану) поцепајмо: дајмо гладнима хлеба, сиромаашне и без крова уведимо у наше домове, да од Бога примимо велику милост». Сигурно је да уздржање од меса није услов св. причешћу али итекако јесте човек, који је ту поред нас – члан нашег општег тела Христовог и тај наш однос према њему, т.ј. према свима у Цркви. Посни Триод је пун ових дивних примера који јасно подвалче шта је суштина и смисао поста. У зависности од тога како се пост претставља он може да буде услов причешћу али само онако како су га Свети Оци обрађивали и нама предали. Реч је о телесном посту («телесна припрема» коју поменусте) , у вече пред св. Причешће када се тражи уздржавање од сексуалне активности свих врста, како жељених тако и оних нежељених. Из тог разлога Црква одлучно забрањује венчања суботом, која се нажалост код нас без најмањег страха Божијег врше. Да не идем у појединости желим да вам напоменем да св. Тимотеј Александријски учи да је потребно одлагање причешћа чак и онда ако се искуси сексуално узбуђујући сан, који је у самој суштини ван наше воље и хтења (греха нема без сагласности) . Исто тако тражи се одлагање од причешћа у случају ноћног истакања или острашћеног лучења код другог пола (погледај: Властар, К, гл. 28) . У Општежићима пост наступа после повечерија, а како га ми мирјани немамо он би требао да почне после прочитаног дневног правила, и правила пред св. Причешће, после чега наступа уздржавање од свега, па и воде. Да, о том уздржавању од хране пред св. причешће свети Оци јесу говорили. Како ви можете да регулиште причешће «строгим постом» у другим постовима, ако га Типик уређује само за среду и петак, а негде и понедељком (за време постова) . Ко кога овде смућује, збуњује и саблажњава? «Српска пракса» је управо заснована на ономе што поменусте – традицији наших старих, у временима не-црквеног живота, јер црквеност тражи слободу Цркве. Опет, како и којим ауторитетом ви намећете пост када Црква прописује да се не пости? Нема сумње да ви јесте жртва те тзв. «латинске теологије», или конкретније, теологије «сатисфакције Бога»; тим вашим постом; тим вашим гнушањем од хране зато што је оно Господу потребно? ! . Вама је потребан пост само онај којег регулише Црква, или онај ако због неке тешке неприлике епископ позове свој народ на пост ван прописаних постова, а сваки други «приватни» пост је оно фарисејско уљуљкавање својег ја, зато што му је за ту прелест потребна храна својемудровања и гордости. Брате, знам само једно, а то је да изграћена јака црквеност доводи народ у цркве, која је у својој суштини тај неповређени богослужбени круг и његово благољепије, са којим се апостолски вешто «лове» многе данашње уморне душе. Ако наши храмови не имитирају тај рај на небу (оно што су емисари св. Владимира преживели у Аја Софији) у наше цркве неће похрлити ни једни нити други – ни они који се нехатно често причешћују а ништа мање ни они који то раде у неком својем умишљеном посту «очишћеног» достојанства. Због тога Матеј Властар каже: «заиста нико није достојан божанственог причешћа, него се ми сви удостојавамо њега по благодати, онако како смо по благодати и спасени». Због пренаглашаване и штетне «недостојности» 101 правило VI вас. Сабора, осуђује оне који избегавају да директно узму причешће у своје руке где су ради тога, обично они богатији подметали разне златне посудице (тако се тада причешћивало) . 58 правило VI Сабора не дозвозава мирјанину да сам себи даје свето причешће, у присуству епископа или презвитера, или ђакона; а онај који се не управља овим правилом тај се од њега одлучује на ЈЕДНУ седмицу (Властар К, 31) . Дакле било је много, много, седмица ван постова а нигде не налазимо неки светоотачки документ који од мирјана тражи уздржавање од меса ван постова? Размислите шта вам говорим? Онда имате св. Литургију – шта ће да са њом радите? Хоћете ли и ви да је прекрајате као утук овим надри-реформаторима који стално говоре о њеној обнови? Шта ћете са: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите? А и најстарија Литургија Св. Јакова (која се још увек служи) истим речима вас позива да приђете њеној чаши сваког бескрвног жртвоприношења, било да се оно врши за време поста или ван њега. Ако су сабори регулисали неке мање ситнице у вези причешћа сигурно би Црква рекла: «ви који сте постили…, приступите». Или би она тражила да се ове литургијске речи изговарају само за време поста? Овај одговор не треба да се брка са питањем «сваколитургијског», у смисли нехатног или по навици причешћивања, о чему сам раније доста писао и конструктивно изражавао моје неслагање онолико колико је мој оправосалвљени ум био у могућности да то учини. Причешћивање тражи црквеност – што значи присуствовање целој служби дана светог (или празника) када смо решили да се причестимо. А служба дана није само та литургија коју некако насилнички служе, него је и вечерња и јутрења, или бденије, па часови (а да не говорим о службама за време овог Великог поста) . Наравно ту је и још света Тајна исповести. У помесним црквама где народ посећује све ове службе, оне вековима преко целе године дозвољавају приступ св. чаши. Једно је овде сигурно, а то је: да поједено парче «плећке» печења ван постова од стране једног црквеног човека никако не може да буде већи грех од греха нецрквености, т.ј. тих људи који седам дана гладују; и то у дане када Типик то не прописује, па се причесте и онда “јово на ново”, у храм поново кроз неколико месеци. Наравно, то у бољим случајевима а у оним већинским један пут годишње. Човеку који иде на службе, пости постове и среду и петак, и нема никакву другу препреку, њему не може да буде животињско месо СМЕТЊА у дане када га Црва разрешава. Напротив, као што смо већ видели, Црква осуђује гнушање од меса, исто онако као што је и Господ директно осудио Петрово гнушање проглашаваћи храну «поганом», на Господње речи: «закољи и једи» (Д.А. 10, 13; 11, 7) . Свестан моје пастирске одговорности са преко 20 година службе у једној од најконзервативнијих православних цркава (РЗПЦ) , научио сам да причешћујем по Типику, и онако како су то годинама свети јерарси радили до мене (св Јован, бл. Филарет) . Дакле, и ван постова, а ми овде нашој пастви не дописујемо или прекрајамо Типик, него га само преносимо онако како је он већ вековно давно написан. И на крају, ради вашег смирења, молим вас, питајте вашег свештеника «каква му је корист» од тога што се причешћује после вечере на којој је можда јео и «плећку печења»? Узгред да поменем, ово је примитивано класификовање хране, јер постоји и посна храна која је јача, престижнија, ексклузивнија, скупља и са много горим последицама за изазивање страсти свих врста. Питајте га, зашто се он само уздржава од жене, од претераног алкохола, од хуке и играња и слчног, а не и од те плећке (и сваки други лаик) ! ? Свако добро вам од Господа желим. оЉубо.
