НАСЛОВНА » Не дамо светиње » У сусрет Васкрсу лета Господњег 2020. поздрављам вас радосним поздравом: Црна Гора васкрсе!!!

Литија Подгорица

У сусрет Васкрсу лета Господњег 2020. поздрављам вас радосним поздравом: Црна Гора васкрсе!!!

Редовном линијом Београд – Подгорица сам кренула пут Подгорице.

Пре поласка сам била клонула духом и дигла руке од одласка на подгоричку литију пошто је био отказан организовани полазак са којим је требало да кренем. Наводно су аутобусе враћали са границе. Желећи силно да одем, смишљала сам начин како. Паде ми на памет „Редовна линија!” Зивкала сам информације, разматрала сам сатницу полазака, уклапајући их са радним обавезама. Поласци који су касније увече кретали, а који су ми због радног времена одговарали, били су распродати… На ове раније нисам могла да стигнем, мислила сам. „Немогуће је!”

Аутобус којим сам на крају кренула нисам ни разматрала, јер сам била уверена да не могу на њега да стигнем: у 20.30 завршавам посао, треба оставити ствари у кући, узети ствари за пут и стићи на аутобуску станицу… Нема шансе! Клонула сам духом, а ипак се још потајно грчевито држећи за наду да ће се нешто променити.

Не бих ја ни стигла да Бог није хтео и уредио другачије – тај аутобус је стајао у мом насељу, готово мени пред кућом. Остали нису J

У преписци ме пријатељица охрабрила да могу да стигнем ако то желим а да ће ми она помоћи у томе, што и јесте, резервишући ми „тајним каналима” карту у поменутом аутобусу. То се није могло редовним протоколом 😉

Ако бих хтела (а хоћу) да будем у духу ових дешавања, рекла бих да ме она осоколила. Те је тако соколИца пољећЕла. 😀 Одиграла је за мене кључну улогу, дала ми ветар у леђа, повратила наду, а ја реко’ ‘ајд да и ја дам све од себе, па како Бог да.

Заврших посао, пролетех кроз кућу, узех икону Богородице Казанске са зида (поклон од моје Светосавске породице), целивах и замолих од Ње благослов и излетех напоље да стигнем аутобус. Полећемо! И у даљину и у висину! 😉

Границу смо прошли без икаквих проблема. Пошто је линија редовна, што и не бисмо? Обичан редовни полазак. Ко је рекао „са убаченим елементима“?  😉

Дођосмо у 6:30 у Подгорицу. Отиђох на шалтер да се распитам за оверу повратне карте, време повратка и слично кад, ето брачног пара из мог аутобуса! Док сам ја оверену карту стављала у торбу они су се постављали иста питања као и ја.

„О!“, рекох, смешећи им се, „па, ми смо сапутници и у доласку и у повратку!“.

Жена ме погледала зачуђеним, испитивачким, али устрепталим и радосним погледом којим хоће да каже „Разумем, али не усуђујем се наглас да ти признам да смо на истом задатку”; као да је то што ми радимо нешто много важно, а тајно и да за то нико не сме да зна сем нас J И значајно додаде: „Е, па нек нам све прође лепо!”. Одговорих: „Даће Бог!” као лозинку да се разумемо, а она на то спонтано развуче осмех преко лица J Срца пуног помислих „Видимо се у литији!” што би рекли творци насмејаног подгоричког отпора.

Претходна ноћ је била хладна, али је јутро, иако свеже, обећавало леп дан. Био је много више од тога – да смо могли, бољи од овога не бисмо могли да пожелимо: ведро небо, сунчан дан, топао и свеж ваздух и ми, окупљени око светиња.

Са станице ми је ваљало стићи у храм. Како је то био мој први пут у Подгорици, најбољи начин је био такси. Уђох у један и рекох како бих хтела доћи до храма Христовог Васкрсења. Одмах му је било јасно ко сам и шта сам и што сам ту. Ћутња као реакција. Мени јасно све. Вести на радију. Кад, ето Прећједника! Опростите ми што немам оно новоустановљено шћ 😉  „Србија уз страни фактор хоће да дестабилише Црну Гору…”

Видим, таксиста ме тестира. Мислим се „Неће моћи!”

Надовезујући се, ваљда, на изјаву свога прећједника, каже ми: „Слушао сам Вашег прећједника како каже…“ Ту сам се, чини ми се, ментално искључила не слушајући га више. Кад је завршио, одговорих: „Политичари су сви исти. То како ми живимо је најбољи показатељ какви су они” Није се томе надао. Сложио се невесело, невољно и искрено, уз тежак уздах. Поћутасмо до краја вожње. Културно и љубазно се поздрависмо.

 

Литија Подгорица

Изађох. Плато испред храма је нешто пре 8 сати већ имао неколико десетина људи који су носили велике натписе и презимена племена: Кучи, Пековићи, Андријевићи су ме дочекали.

Народ је био у свечаном расположењу. То се осећало у ваздуху толико изражено да ми се чинило да руком могу да опипам. Момци и девојке обучени у народну црногорску ношњу су ужурбано улазили у храм. Били су ту присутни и редари да помогну придошлима, упуте, објасне.

Стадох у ред за целивајућу икону. Јутро је свеже, дрхтим мало од непроспаване ноћи, мало од хладноће, а највише од радости. Окрећем се око себе, посматрам, упијам слике, звуке, утиске. Стојимо тихо, неки тихо причају, ми остали треперимо J. И у храму је већ било неколико десетина људи и доста монаштва.

Приреме теку, црне дуге монашке ризе се вијоре свуда около. Сви су ужурбани, али не нервозно као што смо ми у Београду већ на због тога што ваља обавити заједничко, узвишено дело.

Замислите на трен да се у вашем дому окупе у миру, слози и љубави сви људи које много волите и да са њима у таквом духу, таквог расположења и осећања припремате неки леп догађај, прославу на пример. Треперите срцем, радосни сте, па и остали постају заражени истим осећањем. То је тај и такав осећај.

Монахињице су се у малим групама кретале од улаза и по левој страни храма, озарених лица, веселих очију и дечјег изгледа. Приносиле су славске колаче и свеће иконостасу. Осмехивале су се и поздрављале са познатим лицима жена, грлећи их и радујући им се. Деловале су ми као да клизе или лебде над површином земље, а не да имају ножице и стопала. Милина и топлина су ми се због тога разливале по срцу…

Стојим ја, тако и посматрам. Кад, ето владике кога ћу назвати Марко (нека се за ову прилику тако зове. Не ваља хвалити јавно, кажу) 😉 Владика? Па, добро, шта је ту необично?! Било је петнаест српских владика и пет украјинских владика и два митрополита, зар не? Да, али необично је било његово држање и понашање! Направићу због овога следећу дигресију.

Из сваке посете владика београдским храмовима, виђала сам један, опростите ми на слободи, однос претеране, мени неприродне наклоности према црквеним великодостојницима. Назвала бих то претеривање у поштовању. Лично ми лоше иде да се клањам пред људима које не познајем довољно добро (тј. њихова дела) да би их волела. Љубав је та због које савијам кичму лако и радосно.. Верници које сам виђала приликом доласка великодостојника само што не падну у транс… Може бити да имам потпуно искривљен доживљај и тумачење, али титула сама по себи у мени не изазива поштовање… Дела, с друге стране, да. Да наставим.

Литија Подгорица

Елем, у Црној Гори је ситуација другачија од оне на коју сам навикла да виђам. Народ је тамо другачији. И за мене је то светла тачка. Природност и са једне и са друге стране. Дошао владика, ушао у храм, без посебног дочека, направљених пролаза или помоћника који праве пролазе међу народом. Владика је прошао, а људи су му прилазили и молили благослов који је он пажљиво и стрпљиво давао. Једном, другом, трећем, десетом. Стрпљиво и пажљиво.

Сви и све природно, без икаквих претеривања, без нервозе и ужурбаности. Некако, баш онакво како би требало да буде. Са љубављу, са поштовањем, искрено. Обе стране су ме баш пријатно изненадиле.

Осећала се тиха радост, смем ли рећи благодат? Да. Благодат.

Хор је дивно појао. Опет лепо изненађење! Не ради се, знате, о техничкој тачности или гласовној изврсности. Радило се о томе што се и кроз појање (не) осећа продуховљеност. Рекао ми то један брат. А, он је хориста, морам да му верујем 😉
Издвајао се један женски глас који би „повео“ када би се хор ућутао или збунио. Тај глас је нешто посебно. Није духовне финоће и прецизности Дивне Љубојевић, ни традиционалне лепоте Данице Црногорчевић. Овај глас је био нешто изузетно на својствен начин.

Савршен, певао је из срца, топло, а не „ по задатку“. Овај глас је појао Богу и славио Бога. Из нежног, захвалног и топлог односа према Богу, односа љубави. Ово сам тек други пут у животу доживела, а нисам кратко у Цркви. Због тога сам се сетила и на нов начин разумела речи псалама „Појте Богу, појте” И тада, док је она појала, било је човеку тешко да дише, све би задржавао дах…чинило се, ако само удахне, престаће.

Све је одисало савршеном хармонијом: топли ликови Светитеља на фрескама, побожно појање хора, мирис тамјана, међусобна љубав… Црква – то је предукус Раја на Земљи. Тог дана је био.

Два и по сата архијерејске литургије се окончало, а ја помислих кад пре готово!? Почело је Свето Причешће. Народ попунио сваки центиметар храма. Нема гурања, нервозе. Ја ни не видим солеју од народа. У једном тренутку чује се преко разгласа плач бебе или малог детета које је мајка принела Светој Чаши. Нисам то свесно опазила, јер је већ умор од непроспаване ноћи почео да ми омета пажњу. Оно што ме пренуло био је Митрополитов глас: „Навикавај га.” Савет дат тој мајци. Није он то рекао грубо: „Каква си то мајка, навикавај га“ већ брижно, као да је то дете његово лично унуче, а та жена његова кћерка: „Навикавај га (шћери)” додала бих. Гласом ауторитета да, али оног из љубави и топле бриге као основом тог ауторитета. Не знам никога на свету ко не би послушао савет који је дат на тај начин.

Митрополита не знам добро. Свакако га поштујем због небројених добрих дела које је учинио, али га никад нисам видела у опхођењу са људима до суботе. Поготово не са верницима из његове Митрополије. Оно што је врло присутно и јасно непогрешиво јесте колико тај народ, верујући и онај традиционално обичајни поштује и воли тог човека. Митриполита народ воли као свог рођеног. Не воли га  из локал-патриотизма „Наш је, рођен је овде, зато га волимо”. Не. Воле га к’о род рођени, не због порекла, не због титуле, не зато што „ред је”. Већ зато што он искрено и брижно воли њих. Ко год да је човек, орган којим осећамо љубав или њен недостатак непогрешиво ради. Митрополитову љубав тај народ осећа.

Он се опходи с њима као брижни пастир. Без високе филозофије. А, они му просто узвраћају на исти начин. То је врло јак утисак оставило на мене. Ово сам слушала од људи из кафића у којима сам „ловила” интернет, у литији од нецрквених људи, на аутобуској станици, у продавници и у пролазу. Различити људи, места, прилике, време. Исти однос.

Време да се излази из храма и креће у литију. Кад сам изашла из храма, остала сам без речи. Народа је било толико да се крај није видео и то на коју год страну да се погледа. Барјаци су се вијорили на топлом поветарцу. Топлина сунца, ведрина неба, непрегладан број људи, тихи жамор људи и звук ветра у барјацима. Тренутак кад не знам где сам. Људи моји, једно је то гледати преко екрана, али бити са тим људима, међу тим људима је нешто потпуно другачије, тешко описиво.То се треба доживети!

Топло, сунчано, касно јутро и благи и пријатни поветарац. Много волим тај звук застава и барјака на ветру. Свако племе је понело своје. Да се зна да су ту и ко је све ту и где је. Као џи-пи-ес локација!

– Ђе си? – КодКуча (не, нисам заборавила да раздвојим, тако се изговараJ ), лијево двајес’ метара.

Да не буде да је све било по мојој мери, ево нечег што бих волела да је другачије и што ми се много свидело у београдској литији и молебану за народ у Црној Гори. У току литије није било „организованог” појања. Можда бих превише тражила да су се певале црквене песме од народа који није навикао на то и још му је непознато, али да је направљен избор песама који би се понављао, то би још више (ако је то уопште могуће) подигло дух народа. Пуштало се са разгласа химна „Молитва светима за спас светиња” и „Не дамо светиње”. То је народ певао. Ту и тамо жене су започињале косовске песме и остали би им се придруживали.

 

Пролазили смо главним булеваром у Подгорици, Булеваром Светог Петра Цетињског. Са околних зграда су људи углавном поздрављали литију или са скупљена три прста, малим тробојкама. Ипак, најупечатљивија ми је била сцена једног брачног пара који је изашао на терасу држећи на грудима своју славску икону. Литија их је радосно отпоздрављала.

На страни булевара до храма је ново насеље и на три-четири прозора висиле су црногорске заставе. Која је била реакција литије? Замишљате ли „Уааа!“? Или  „Издајицеее!“? И ја бих то очекивала. Не, то није била реакција већ аплауз и скандирање „Не дамо светиње!“ Један од становника тих станова је упорно исправљао заставу која се пресавијала па је деловало као да њоме маше. Као реакција је уследио аплауз. Да ли му је досадило или се посрамио, не знам, али је на крају ипак ушао у стан. Шта би друго и могао?! 😉

С обзиром на то да је то булевар, постоје две траке у два смера, пешачке стазе са обе стране. Једна и друга страна су се прозивале и „проверавале” бројност једна вичући: „Косово!“, а друга страна би одговарала „Србија!” И „Црна Гора и Србија то је једна фамилија!“ Да срце може да пукне од радости, моје би препукло.

Мој народ се напокон више не дели и мени је због тога срце пуно и на месту. „Слога биће пораз врагу!”

Црна Гора васкрсе – ваистину васкрсе!

О Васкрсу 2020. лета  Господњег

А.Р.

 

Коментарисање није више омогућено.