ПОСЉЕДЊИ ДАНИ ЖИВОТА
I
ИЗ ПИСМА ЈЕДНОГ ЛИЦА
Недавно сам добио вијест о смрти Оптинског духовника јеромонаха Никона. Са њим сам се упознао на путу за Соловјецки логор. У Бутирском затвору објединили су нас у исту групу. Он је отприлике по годинама био ту негдје, мало млађи од мене, прилично очуван човјек. Са њим је тада био други монах, такође из Оптине пустиње, како сам касније дознао, неки Михаил Таубе, релативно млад човјек, интелектуалац, са високим свјетовним образовањем. Оба су били веома монашки настројени. То су били људи, да тако кажем, Оптинске духовне културе, и ја сам био веома рад таквом сусрету на том тешком путу. Они, ова два православна инока, били су прва духовна лица која сам видио у својој групи ухапшеника упућених у Соловјецки логор. Од Бутирског затвора ми смо били заједно сав пут до Кемија и у Кемпункту ја сам био два мјесеца са њима, чак у истој бараци.
И ево сада, када је до мене дошла вијест о кончини оца Никона, живо се сјећам свега: и живота нашег тадашњег, и свијетле личности почившег… И желим да са Вама подијелим, како своје успомене, тако и свједочења која сам добио о посљедњим данима живота починулог о. Никона.
Отац Никон… Михаил… – као сад их видим. Михаил је био високи, млади интелектуалац, смеђокос, у монашкој одежди. А о. Никон мало старији, по изгледу здрав човјек, не мршав, коса и брада смеђе-риђи, средњег раста, лица отвореног, пријатног; и он је био у монашкој одежди. Увијек разумни, уздржани, увијек свијетли духом, они су били истинити иноци православни, и за мене је била права свечаност да их видим, слушам.
Заједно смо били, како рекох, почевши од Бутирке па надаље. Ухапшенички вагони-кавези, Лењинградски затвор, опет стотине километара пута у вагону-кавезу и, напокон, Кемперпункт. Бараке, тјескоба, мучења, надругивање, тешки радови и све што је ушло у тадашњи наш живот – све смо проживљавали заједно, док се нисмо растали.
А растали смо се овако: једном су прво позвали Михаила и упутили га са сакупљеном партијом у једну од експедиција, негдје у шуму, на обалу Бијелог мора. Затим су након мјесец-два мене позвали да идем на Соловјецко острво. Када сам са својом партијом затвореника одлазио на пароброд, о. Никон је остао у Кемперпункту, по старом да стражари око неких складишта и некаквих буради. Увијек са књигом у рукама, увијек спокојан и тих, ћутљив, уравнотежен. Одатле гдје је он дежурао видјело се море.
То море сам добро запамтио. Нарочито сам га волио у бијелим ноћима без мјесечине, када су само морске птице испуштале крике према мору, већ готово слободном од леда, а њежна свјетлост бијелих ноћи нешто је говорила души… Вјероватно је и о. Никон све то видио, преживљавао и примјећивао, и однио затим са собом у својој свијетлој души…
Ја тако и немадох прилике да поразговарам са њим онако како је то хтјела моја душа, и само дјелимично смо размјењивали своје мисли по овом или оном питању. А његова разборитост, уравнотеженост, и нека посебна духовна култура, Оптинска, вјероватно, испољавали су се и у његовом животу, и у понашању његовом, у ријечима, а и у самом ћутању. Ја сам га изузетно цијенио, као и његовог друга Михаила, и драго ми је било што сам био са њима. И сада благодарим Бога за овај животни сусрет.
Недавно сам добио писмо са описом земаљске кончине живота о. Никона. Ево тог писма, скроз преписаног:
“Уважени Ив. Јак.
Ја Вас не познајем лично и пишем Вам по препоруци о. Н. У писму њему Ви сте изразили жељу да сазнате нешто више о посљедњим данима живота, смрти и погребења Оптине пустиње јеромонаха о. Никона. Са љубављу излазим у сусрет вашој жељи и саопштавам о почившем о. Никону оно што ја знам.
О. Никон и Мих. Мих. Таубе (у монаштву о. Агапит) на концу конаца су се опет саставили и били заједно упућени из Коме у Архангелск. Прије слања били су медицински прегледани, и доктор је здравље о. Никона нашао озбиљно поколебаним. Савјетовао му је да се озбиљно позабави собом и да након доласка у Архангелск упути молбу медицинској комисији. “Вас, – рекао је доктор о. Никону, – због Вашег здравственог стања могу да упуте не на сјевер, него на неко друго мјесто, које би Вам више климатски одговарало”. О. Никон, који је навикао да “од младости своје” (Пс. 87:16) одсијеца своју вољу, тражио је савјет поводом тога од о. Агапита, који му није савјетовао да ишта предузима у том правцу. И о. Никон је послушао тај савјет, казавши: “Воља Божија нека се изврши”.
Након доласка у Архангелск у јуну-јулу 1931. године о. Никон и о. Агапит неко вријеме су живјели заједно, и о. Агапит је у томе налазио велику утјеху. Али није им се дало да дуго живе заједно. Ускоро су о. Никона послали у Пинегу и о. Агапит је остао сам недалеко од Архангелска. Након доласка у Пинегу о. Никону су одредили да живи у селу недалеко од града, а затим је убрзо поново пребачен у село Воспола, гдје је становао код неке старе жене која се иживљавала над њим, као сурови господар са својим слугом-невољником.
25. децембра 1931. године ишао је у градску цркву (хладну) и тамо се прехладио. Уз то је имао и болесне ноге (проширење вена). Био му је потребан одмор и покој, али сурова газдарица му то није давала и није хтјела да вјерује да је њен узвишени подстанар уопште болестан.
О. Никон је радио до изнемоглости: вукао воду, сјекао, цијепао и носио дрва, кувао, све то уз сталну болест ногу и константно високу температуру. Напокон, газдарица је извољела убиједити се да је о. Никон заиста болестан, и умјесто да му укаже човјекољубље, почела је да га тјера је из куће, говорећи му: “Иди гдје хоћеш, ниси ми потребан. У мој стан желе да уђу здрави људи, који би радили за мене, а ти си болестан, још ћеш ми и умријети, шта ћу онда да радим са тобом?”. Ситуација је била безизлазна, и о. Никон, по савјету Оптинског монаха који је живио у тим крајевима, прешао је, већ сасвим болестан, у друго село, шест врста удаљено од Пенеге, и смјестио се у стан јерођакона Оптинског Скита о. Петра. То је било у Врбну суботу, 22. марта ове године.
Још у селу Воспола, чини ми се, љекар је прегледао болесника и нашао код њега туберкулозу плућа, дубоко развијену, што је и рекао болеснику. Вријеме је пролазило, лијекова и медицинског надзора није било, апетит је одсуствовао, болесник је само по осјетној слабости и повишеној температури судио да болест напредује.
3. јуна по старом календару код о. Никона је дошла једна од његових духовних кћери и затекла га у постељи. У сриједу 11. јуна њему је било тако лоше, да су мислили да неће доживјети до јутра, па су похитали да га причесте, послије чега му је било боље. Болесника су веома мучиле отворене ране од лежања, а још је патио и од тога што су му се скратила плућа и није имао на шта дише. У тешким моментима он се бацакао тамо-амо, немајући мира, час легне, час устане. “Немам на шта да дишем, – говори, – дајте ми ваздуха, дајте бар мало”. Када би му бивало лакше, он се тихо молио: “Господи помилуј! Господи помилуј!” Када је имао високу температуру знао је и да бунца, при чему је често спомињао Оптинског старца о. Макарија: “Гледајте, – говорио је, – ево дошао ми је старац о. Макарије и сјео, а ви не видите”.
У суботу 14. јуна позван је доктор који му је, након што је послушао пажљиво пацијента, да би га утјешио, рекао:
– Никакве прогресирајуће туберкулозе нема, само слабост – пролазна појава, све ће проћи.
А осталим је отворено рекао:
– Баћушки се расцвјетала туберкулоза (то јест, у великом замаху, на врхунцу), и све је завршено. Он живи само захваљујући томе што му је срце здраво.
Докторове ријечи, речене о. Никону, очигледно су га умириле и утјешиле, јер је послије тога чак почео да размишља о подношењу молбе за пресељење у друго мјесто, са повољнијим климатским условима. Без обзира на слабост, о. Никон, чим би се осјетио мало лакше, писао је кратке забиљешке – писамца својој духовној дјеци: некима је писао у неколико ријечи на њиховим писмима, за неке је диктирао писма и сам их потписивао.
20. или 21. јуна баћушки је пошла крв кроз желудац. Послије тога потпуно је ослабио, али 21. јуна још је издиктирао неколико писама и дрхтавом руком их потписао. 25. јуна у подне о. Никона је причестио један архимандрит, рођени брат једне од његових духовних кћери, и одмах послије тога прочитао отходнују[1]. У два сата поподне о. Никон је пио чај и у седам навече такође је попио мало. У девет навече поменута духовна кћер о. Никона, која је била дошла да га обиђе, питала је:
– Желите ли, баћушка, да попијете мало чаја?
Као одговор он је одрично махнуо главом и као да је почео да пада у сан. Очи су му биле затворене, дисање тешко, чуло се тихо стењање. Послије тога поменута духовна кћер је прилегла да одмори, а о. Петар је сједио за столом и писао. Кад је она устала, о. Никон је лежао на лијевом боку, ријетко дисао и тихо-тихо стењао, глава му је била нагнута према рамену.
Приближили су се самртнику. Он је и даље ријетко дисао, затим је неколико пута тихо уздахнуо, и душа му се разлучила од тијела. Није било никаквих грчева, како је лежао на лијевом боку са главом на рамену, тако је и остао. Очи су му биле затворене, уста мало отворена, лице бијело, пријатно, са осмијехом. Било је 10 сати и 40 минута навече.
Одјели су му бијелу кошуљу, нову доњу мантију, полумантију, епитрахиљ, свештеничке наруквице, скуфју[2] умјесто камилавке, јер пошиљка са клобуком и дугачком мантијом још није била стигла. На други дан, 26. јуна, положили су новопрестављеног у ковчег, одслужили панихиду и отпјевали у кући по чину монашком. Отпијевали су архимандрит, протојереј, игуман и четири јеромонаха. Сахранили су га у петак, 27. јуна, у два сата поподне. Ковчег су кроз село возили на санкама по дубоком пијеску, иза села су га опет носили кроз шумарак до гробља, на гробу су поставили велики храстов крст. Послије сахране направљена је помен-трпеза, само свештенослужитеља за столом је било дванаест људи. Вриједи забиљежити да су се лица која су отпијевала о. Никона налазила на послу шездесет врста од својих пребивалишта и одједном, недјељу дана прије смрти о. Никона, били су пуштени кућама. Тачно као да их је баћушка чекао и није умирао док не дођу!
О. Никон је мени и другима мало прије смрти писао да он више практично није међу живим и да се не надамо на сусрет са њим у овом животу. Међутим, како прича његова духовна кћер која је присуствовала смрти о. Никона, није било примјетно да је показивао страх смртни, често је говорио да не осјећа прбилижавање смрти, и све се надао да ће оздравити. Он, изгледа, није хтио да умре, хтио је да се види са себи блискима по духу.
До саме смрти је сачувао весео дух, који је и иначе био карактеристичан за њега. Када се осјећао релативно добро, смијешио се и са љубављу се распитивао за своју духовну дјецу и познанике, причао о својим страдањима и преживљавањима за посљедње четири године живота. Страдања његова су била велика, али је и трпљење њихово било тачно исто такво. Његово добродјетељно трпљење изазива дубоко уважавање. Достојно је опонашања то што је почивши у свим тешким околностима све трпио ћутке, никоме се ни на шта није жалио, за све је благодарио Бога, предавајући себе вољи Божијој, и у томе налазио успокојење и радост за душу.
Монаси и монахиње који живе у оближњим мјестима веома жале због смрти о. Никона и према њему се односе као према најдостонијем могућем пастиру, који је свих привлачио к себи.
Али вријеме је да завршим своје излагање о моме срцу блиском о. Никону. Завршићу га ријечима свога духовног оца, Оптинског старца:
– И тако, вољом Божијом нема више човјека, још младог, примјерног, религиозног, и одатле са наравственим погледом, довољно даровитог да би утицао на друге и био користан дјелатник на њиви Христовој. Господ све гради на корист људи и њиховог вјечног блага. Тако су и о. Никону била попуштена немала испитања, да би у младим годинама земаљског живота он сазрео за добру вјечност. “Блажен је пут којим данас идеш, јер се припремило за тебе мјесто упокојења”. Ове ријечи тако одговарају покојнику! Он се потрудио за своја чеда, а сада одмара од трудова својих, покривен милосрђем Оца Небеског, чија неизрецива благодат и нас да не мимоиђе!..
Са о. Агапитом се не дописујем и скоро ништа о њему не знам. По његовој молби преко других писао сам му детаљно о смрти о. Никона, – не знам да ли је до њега дошло писмо из архангелских крајева. Почетком ове године он је пребачен негдје на сјевер на одређено вријеме и ради у логору при болници у својству помоћника медицинског техничара. Он није припадао братији Оптинске пустиње, али је живио унутар ограде манастира послије 1920. године, чини се, у музеју, као библиотекар, не знам тачно, само знам да је служио у музеју. Затим је живио у стану у манастиру до јуна 1927. године, одакле је са нама отишао.
О. Агапита ја лично веома уважавам, он је прави монах, жели да живи под руководством старца, али за сада живи без њега, обучавајући се смирењу и трпељу у другој школи. Ваш одазив о почившем о. Никону ја сам прочитао са задовољством. У њему је изражена истина!
Нисам мислио да више никад нећу видјети о. Никона. Посљедњи пут видјели смо се 30-31. децембра 1927. године у Калужском затвору. У јануару сам изашао из затворске болнице и отишао за свој рачун у Туркестан, а о. Никона су 27. јануара 1928. године послали са осталом групом на Вама познато мјесто. Ја од туберкулозе плућа болујем десет година, и мислио сам да ћу умријети прије о. Никона, али Господ је ево пресудио другачије. О. Никон је отишао у вјечност, а ја још дишем и крећем се, мада тешко, слабост и умор су ужасни. Због о. Никона ја страшно жалим! Хтио сам да га видим и о много чему да поразговарам са њим, али сада је све завршено. Упознали смо се 1907. године у скиту Оптине пустиње, гдје смо живјели међу братијом, оба смо се учили монашком животу код старца Божијег о. Варсонофија, оба помагали старцу у његовој опширној преписци са духовном дјецом, а затим, када је о. Никон био назначен за манастирког секретара, ја сам му, заједно са осталим сарадницима, помагао. Послије ликвидације манастира живјели смо у граду у једном стану и на концу сви заједно били ухапшени у прољеће 1927. године и одведени туда “куда не хтједосмо”. Искрено сам уважавао о. Никона због његове простоте и љубави према монашком унутрашњем животу, због љубави према ближњима. Добро је било са њим, и увијек се могло одахнути и огријати душу у његовој близини. Вјечнаја памјат њему!
Опростите и покријте љубављу недостатке овога писма. Пребацивања са станице на станицу ће успорити путовање писма, па хоћу да Вам га што скорије пошаљем. Молим Вас да ме кратком дописницом обавијестите када добијете ово писмо. Опет вас молим да ми опростите због испрекрижених речи у овом писму. Читав дан сам писао, глава се уморила и ништа више не уочавам. Желим Вам сваку милост Божију. Са уважењем према Вама остајем…”
II
УСПОМЕНЕ ДУХОВНЕ КЋЕРИ
Добила сам писмо од баћушке, написано у марту ове године, у којем ми он, између осталог, саопштава да се разболио и да му је доктор нашао туберкулозу, дубоко развијену. Када сам прочитала те редове, код мене се појавила мисао да се баћушка више неће поправити, и почела сам да размишљам о посјети болеснику, о чему сам му и написала, замоливши га да ми каже истину о свом здравственом стању. Када сам добила телеграм у којем је писало да му је здравље у истом стању, одлучила сам да без оклијевања кренем код баћушке, да га затекнем живог. 2. јуна по старом календару сам кренула и послије нимало лаког путовања стигла код баћушке у понедјељак навече 9. јуна.
Баћушку сам затекла како лежи на тврдој постељи. Дочекао ме је са очинском љубављу и благодарио за то што сам дошла. Тужно је било видјети непажњу према баћушки оних који су му болесном служили и који се нису побринули да му макар олакшају његов болеснички одар. Кревет су замјењивале даске, сламени мадрац је био сав шупаљ и згрудван, умјесто јастука била је прекалупљена одјећа. Када су даске замијењене креветом, промијењен мадрац и направљен јастук од сламе, баћушка је изразио задовољство и, захваливши ми, рекао:
– Е сад је добро.
Тужно је било видјети како баћушка лежи у футрованој јакни и зимским чизмама. И то – уз температуру од 40 степени, у јунске вреле дане! Јакну смо скинули, и баћушку покрили деком, и чизме смо скинули. Биле су препуне вашки… Нећу даље да описујем непажљиви однос према баћушки од стране оних који су га служили, рећи ћу само то – да је баћушка сво вријеме трпио и никоме се ни на шта није жалио нити је и на какав начин изражавао своје незадовољство.
У сриједу, 11. јуна по дану, баћушки је било толико лоше, да смо мислили да неће доживјети до јутра, због тога смо пожурили да га причестимо. Послије причешћа било му је лакше.
Баћушку су веома мучиле отворене ране од лежања, и много је патио од тога што су му се плућа скратила и није имао чиме да дише. У тешким тренуцима се бацакао тамо-амо по постељи без престанка, час легне – час устане. “Немам, – говорио је, – на шта да дишем. Дајте ми ваздуха, дајте бар мало”. Молио је да га положимо на под. Када му је бивало лакше, он се тихо молио: “Господи, помози! Господи, помилуј!”. На високој температури некада је бунцао, помињући своју духовну дјецу, доводио их је до покајања, читао каноне, крстио ваздух и веома често спомињао своју духовну дјецу и Оптинског старца о. Макарија. “Гледајте, – говорио је, – ево дошао ми је старац о. Макарије и сјео, а ви не видите”.
Апетита баћушка није имао уопште. Пио је два сирова јаја на дан, два чаја са вином и двије чаше млијека, каткад би појео два-три куповна кекса.
У суботу 14. јуна позван је доктор који му је, послушавши пажљиво пацијента, да би га утјешио, рекао:
– Никакве прогресирајуће туберкулозе нема, само слабост – пролазна појава, све ће проћи.
А мени је доктор отворено рекао:
– Баћушки се расцвјетала туберкулоза (то јест, у великом замаху, на врхунцу), и све је завршено. Он живи само захваљујући томе што му је срце здраво.
Докторове ријечи, речене о. Никону, очигледно су га умириле и утјешиле, јер је послије тога чак почео да размишља о подношењу молбе за пресељење у друго мјесто, са повољнијим климатским условима. Вријеме је пролазило, баћушка је све више слабио, али без обзира на то, чим би се осјетио мало лакше, писао је власторучно, мада и са тешкоћом, кратке забиљешке – писамца својој духовној дјеци; некима би написао по неколико ријечи на њиховим писмима, за неке је диктирао писма и сам их потписивао. 20. јуна је тражио лист папира и хтио нешто да напише, али слабост није дозволила – написао је само два реда: “Каква је љепота у духовним књигама”.
20. или 21. јуна баћушки је пошла крв кроз желудац. Послије тога он је потпуно ослабио, али 21. јуна још је издиктирао неколико писама и дрхтавом руком их потписао. 25. јуна у подне о. Никона је причестио о. архимандрит, рођени брат једне од његових духовних кћери, и одмах послије тога прочитао правило за предстојећи исход душе – отходнују. Овдје вриједи напоменути да се баћушка причешћивао готово сваког дана, када је био у снази причешћивао се сам, а када је потпуно ослабио, причешћивао га је духовник или неки од јеромонаха. У два сата поподне истог тог 25. јуна о. Никон је пио чај, а у седам навече ја сам га питала:
– Желите ли, баћушка, да попијете мало чаја?
Као одговор он је одрично махнуо главом и као да је почео да пада у сан, очи су му биле затворене, дисање тешко, чуло се тихо стењање. Послије девет сати ја сам прилегла да се одморим, а о. Петар је сједио за столом и писао. Не сјећам се колико сам ја лежала, али када сам устала, о. Никон је лежао на лијевом боку, ријетко је дисао и тихо-тихо стењао, глава му је била нагнута према рамену. Пришла сам му и рекла о. Петру:
– Зашто не дођете код баћушке, он умире.
– А ја нисам ни помислио на то, – одговорио је о. Петар, – хтио сам да завршим писмо и да легнем да спавам, мислио сам да баћушка спава, јер он тако стење већ има један сат!..
Онда је о. Петар пришао и заједно смо гледали како је баћушка испуштао дух: тихо је уздахнуо неколико пута, и душа му се разлучила од тијела. Било је 10 сати и 40 минута навече. Како је лежао баћушка на лијевом боку са главом наслоњеном на раме, тако је и остао. Није било никаквих грчева. Очи су му биле затворене, уста мало отворена. Лице је било спокојно, бијело, пријатно, са осмијехом.
О. Петар је одмах истрљао новопрестављеног уљем, одјенуо му дугачку кошуљу, а затим смо му заједно обукли нову доњу мантију, потпојасали га каишем, затим мантију и преко епитрахиљ, а на руке свештеничке наруквице, умјесто камилавке скуфју[3]. Уста сам затворила и косу рашчешљала ја. Баћушка се веома брзо укочио.
На други дан, 26. јуна, дошао је позвани о. архимандрит, један протојереј, један игуман и четири јеромонаха, тихо су положили баћушку у ковчег, одслужили велику панихиду а затим почели да отпјевају по чину монашком. Било је пријатно гледати како су свештенослужитељи окружили ковчег новопрестављеног свештеноинока, тихо пјевали надгробне пјесме и усрдно се молили за упокојење његове душе. Сви свештеници су били одјевени у полумантије и епитрахиље. Вриједи забиљежити да су се лица која су отпијевала о. Никона налазила на послу шездесет врста од својих пребивалишта и одједном, недјељу дана прије смрти о. Никона, били су пуштени кућама. Тачно као да их је баћушка чекао и није умирао док не дођу!
Сахрана је била у петак, 27. јуна, у два сата поподне. Ковчег су кроз село возили на санкама по дубоком пијеску. О. Петар је водио коња а ја придржавала ковчег. Иза села су опет узели ковчег на руке и носили га кроз шумарак до гробља. У два сата поподне су га спустили у гроб, на гробу су поставили велики крст. Послије сахране направљена је помен-трпеза, само свештеноинока за столом је било дванаест људи. Сви су били задовољни.
Морам да кажем да је о. Петар имао овај план: ковчег са баћушком да се до гробља донесе лађом и сахрани, а затим већ код куће да се опоја “заочно”. Овоме сам се ја енергично успротивила, и Господ је помогао да се све среди онако како је већ речено. О. Петар је био против прављења помен-трпезе, али све је испало како треба, и о. Петар и ја смо се растали у миру.
О. Никон је видио да он више практично није међу живим, многима је писао да се не надају на сусрет са њим у овом животу, али није се могло примијетити да је показивао страх смртни. Често је говорио да не осјећа приближавање смрти, и све се надао да ће оздравити, и чак је, како сам већ рекла, мислио да преда молбу за пресељење на друго мјесто. Често се сјећао мајке Амвросије, говорећи:
– Да је овдје м. Амвросија, она би мени све казала.
Баћушка се чак молио да му Господ открије, њему или неком од његове духовне дјеце, да ли ће оздравити или не. Два мјесеца (или мјесец и по) прије смрти баћушке једна духовна кћер његова видјела је овакав сан: дошао баћушка о. Варсонофије у кућу Марије Ивановне и почео да све износи из баћушкине собе. Када је баћушка о. Варсонофије узео кревет, ова га је у сну питала:
– Баћушка, зашто Ви износите кревет, баћушка о. Никон неће имати гдје да спава!
Баћушка о. Варсонофије јој је одговорио:
– Он се спрема код мене, и кревет му не треба, тамо ћу му ја дати кревет.
Није ли тај сан био одговор на молитву?
Баћушка је хтио да се види са себи блискима по духу, он, изгледа, није хтио да умре. До саме смрти баћушка је сачувао весео дух, који је и иначе био карактеристичан за њега, када се осјећао релативно добро, смијешио се и са љубављу се распитивао за своју духовну дјецу и познанике, причао о својим страдањима и преживљавањима у току посљедње четири године свог живота. Без суза се прича о томе није могла слушати.
Страдања његова су била велика, и трпљење изазива дубоко уважавање. Достојно је опонашања то што је почивши у свим тешким околностима све трпио ћутке, никоме се ни на шта није жалио, за све је благодарио Бога, предавајући себе вољи Божијој, и у томе налазио упокојење и радост за душу.
На основу оног што сам чула од баћушке, претпостављам да се он разболио, ако не у Калуги, а оно у логору. Још прије одласка за Архангелск доктор му је рекао да обрати велику пажњу на своје здравље, које је веома пољуљано. Чак му је савјетовао да након доласка у Архангелск преда молбу за комисијски преглед.
– Вас би, говорио је доктор, могли послати – не на сјевер, него на неко друго мјесто.
Али баћушка, посавјетовавши се са о. Агапитом, није у том смјеру предузимао никакве мјере, рекавши:
– Воља Божија нека се изврши!
У тежу фазу болест је могла да пређе у селу Воспола крајем прошле или почетком ове године, када је баћушка живио у стану неке старице Старкове, која се иживљавала над баћушком као сурови господар над својим слугом – невољником. И када се та ужасна жена напокон увјерила да је баћушка болестан (а до тада је сво вријеме мислила да се он претвара) и да не може више да ради, почела је да га тјера из стана, говорећи: “Иди гдје хоћеш, ниси ми потребан. У мој стан желе да уђу здрави људи, који би радили за мене, а ти си болестан, још ћеш ми и умријети, шта ћу онда да радим са тобом?” Ситуација баћушкина је била безизлазна. У то вријеме је код њега дошао о. Партеније, којем је баћушка све испричао. По савјету о. Партенија одлучено је да пређе да живи код о. Петра. Овај је у Врбну суботу, 22. марта по старом календару превезао код себе баћушку, већ потпуно болесног.
У тамошњим предјелима боравила сам седамнаест дана, сретала се са многим монасима и монахињама, и сви су се о њему изразили као о достојном пастиру, који је свих привлачио к себи. Многи су га посјећивали у вријеме болести. Када су сазнали да је умро, много су жалили и са љубављу га спомињали. Често је код баћушке долазио о. Партеније. Он је био у добрим односима са баћушком, али није био са њим у молитвеном општењу, те је стога одбио да служи панихиду, рекавши:
– Он ће се на мене љутити… Ја ћу се за њега молити кући!
Исти тај о. Партеније је подизао марамицу са баћушкиног лица и, погледавши га, говорио:
– Гледајте, сад ће да се насмије!
Није вишка овдје споменути сан истог овог о. Партенија, који је сањао неколико дана прије баћушкине кончине. О. Партеније је видио како се баћушка негдје спрема на пут, а са њим и Кирил, оба са коферима. О. Партеније их је питао:
– А мене нећете повести са собом?
Баћушка је одговорио:
– Ти како хоћеш, али Кирила ја нећу оставити, – и оба су продужили даље.
Али вријеме је да завршим своје успомене.
Завршићу их ријечима једног старца, које су изрекла уста његова након добијања вијести о баћушкиној кончини:
– И тако, вољом Божијом нема више човјека, још младог, примјерног, религиозног, и одатле са наравственим погледом, довољно даровитог да би утицао на друге и био користан дјелатник на њиви Христовој. Господ све гради на корист људи и њиховог вјечног блага. Тако су и о. Никону била попуштена немала испитања, да би у младим годинама земаљског живота он сазрео за добру вјечност. “Блажен је пут којим данас идеш, јер се припремило за тебе мјесто упокојења”. Ове ријечи тако одговарају покојнику! Он се потрудио за своја чеда, а сада одмара од трудова својих, покривен милосрђем Оца Небеског, чија неизрецива благодат и нас да не мимоиђе!..
Вјечнаја памјат теби, драги оче, доброчинитељу душе моје! Рана је тако дубока, да и најмањи додир до ње изазива болни осјећај…
12/25. августа 1931. године.
НАПОМЕНЕ:
[1] Правило које се чита или служи за вријеме умирања човека, или одмах послије тога како се душа одвојила од тијела.
[2] Капа у облику крста са завршним четворокраким угловима коју носи бијело и црно руско духовенство.
[3] Капа у облику крста са завршним четворокраким угловима коју носи бијело и црно руско духовенство.
