ПИСМА МАЈЦИ
I
Христос посреди нас! Мира и радовања ти желим, драга мама!
Шаљем ти монашки поздрав, сада сам ја већ сужањ, и то, не могу а да не кажем, сужањ у Христу, јер иако сам и грешан ја, у датом случају сам савршено невин, како се мени чини. Сједим у тамници а да нисам видио било какву оптужницу и, по свему судећи, само зато што сам монах, што сам се трудио за обитељ. Нека буде воља Божија, блага и савршена! Благословим Господа, у Господа наду и уздање имам, у Господу радост своју налазим.
Седамнаестог септембра, након што сам се помолио за литургијом и послије ње одслужио помен за твоје здравље и осталих ближњих, вратио сам се у келију и био ухапшен и упућен у град Козељск, у затвор, гдје се и налазим. Са мном су још четири човјека духовног звања, исти такви сужњи у Христу, тако да средина у којој се налазим мене не оптерећује, већ сам, напротив, у радосном расположењу. Ипак, увијек ишчекујући смрт, одлучио сам да се на дан мог рођења обратим теби, драгој мамици, са мојим, можда посљедњим, словом и поздравом. Нека те благослови Господ! Као јереј, призивам на тебе Божији благослов и молим Господа: нека ти Он узврати вјечним милостима Својим и вјечним блаженством за сво оно добро које сам добио од тебе. Нека почине на мени твој родитељски благослов, који усрдно од тебе молим. Сјећам те се, и овдје, у затвореништву, приносим Богу моју молитву за тебе, мада и слабу, по немоћи мојој. И себе и драгу ми породицу нашу, тебе и све, предајем Господу Богу мојему, Творцу и Промислитељу, јер се Он брине о свима и твори оно што је нужно и корисно за нас. Усрдно молим за твоје свете молитве за мене, грешног, за спасење моје грешне душе – што и јесте циљ земаљског живота. И шта би ми могло бити потребније од тога, ако бих достигао овај многожељени циљ? Због тога молим молитву за моје спасење. Чезнем за животом будућег вијека, амин.
Молим те да предаш од мене Божији благослов куминој мами (молим за њене свете молитве и благослов), сестри и браћи и свим осталим рођеним и познатим; за све њих увијек сам се молио. Нека их благослови и спасе Господ! Од свих молим опроштај, а највише од тебе, јер својих грешака сам свјестан. Опрости.
Нека Господ буде са свима нама!
Грешни јеромонах Никон.
26. септембра 1919. године, Козељск, затвор.
II
Христос посреди нас, драга мама! Мира и радовања у Господу Исусу усрдно ти желим и молим за твоје свете молитве и родитељски благослов!
О себи – шта да ти пишем? Жив сам и здрав. Потреба неких посебних немам, све нужно добијам, трудим се помало у кореспонденцији, бивам много заузет различитим пословима који се тичу нашег заједничког живота овдје, пјевам на клиросу и, на крају, служим, стојећи пред пријестолом Божијим у светом олтару.
Што се тиче мог унутрашњег живота – и по келији, и по души, – о томе и не морају баш сви да знају, напротив. Келија моја у дужину има 5 аршина, у ширину 3 аршина са 6 педаља, са једним прозором; келија је ова мени дража од било каквих окићених замкова и ложа. Што се тиче услова нашег заједничког живота, та је ствар мало сложенија а уједно и веома проста. Сложена, јер је тешко изложити на папиру све оно што ми преживљавамо и предузимамо, а проста, јер “ако Господ не сазида дом, узалуд се труде зидари” (Пс. 126:1).
Да, треба предузимати могуће мјере, које налаже здрав разум, а оне које су противне духу хришћанског и монашког живота одбацивати, али, и преузимајући оне прве, успјех очекивати треба зацијело само од руке Господње. Гордост човјечија говори: “Ми ћемо урадити, ми ћемо достићи”, и почињемо да градимо кулу вавилонску, захтијевамо од Бога извјештај о Његовим дејствима, желимо да будемо управници васионе, маштамо о пријестолима на облацима. Али нико и ништа се не повинује гордости, и немоћ човјека доказује се са свом очевидношћу горким искуством. Гледајући ово искуство у историји, како древних и давно минулих дана, тако и савремених, долазим до закључка да су за нас непостижни путеви Промисла Божија, да их ми не можемо појмити, те да је стога неопходно са свим смирењем предати се вољи Божијој. То је – прво.
А друго је ово. Нико и ништа не може наудити човјеку ако сам себи он не науди, него, напротив, ко се не уклања од гријеха, томе и хиљада спаситељних средстава неће помоћи. Из тога веома јасно слиједи да је једино зло на свијету – гријех. Јуда је пао, налазећи се тик уз Спаситеља, а праведни Лот се спасио живећи у Содоми. Ове и сличне мисли ми долазе на памет када се поучавам читањем светих Отаца и када гледам умно на своје окружење.
“Шта ће бити? И када? Ако се деси то и то, куда се приклонити? Ако се сврши то и то, гдје наћи окрјепљење и духовну утјеху? О, Господе, Господе!” – Љута недоумица обузима душу када хоћеш својим умом да све предвидиш, да проникнеш у тајну будућности, нама непознату, али због нечега страшну. Изнемаже ум: планови његови, средства која он изналази јесу дјетиња машта, пријатни сан: човјек се пробуди, и све је то је ишчезло у судару са суровом стварношћу; сви планови се руше. И гдје је онда нада? Нада је у Богу: “Господ је нада моја и прибјежиште моје” (Пс. 17:3).
У предавању читавог себе вољи Божијој извршава се мир у души мојој, а она, воља Божија, увијек је блага и савршена. Ако сам ја Божији, Господ ће ме заштитити и утјешити. Ако се за моју корист пошаље неко искушење, благословен нека је Господ који гради моје спасење. Чак и приликом поплаве патњи силан је Господ да ми пода велику и преславну утјеху. Тако ја мислим, тако осјећам, тако гледам на ствари и тако вјерујем. Немој да на основу овога помислиш да сам преживио многе патње и искушења, не; мени се чини да ја још нисам ни видио патњи. Ако сам и имао преживљавања која приликом површног погледа на њих могу наизглед и да личе на неку врсту патње, она ми нису причињавала јак бол на срцу, нису ми причињавала патњу, те стога се и не усуђујем да их назовем патњом. Али ја не затварам очи на оно што се дешава и што се спрема, да бих могао да припремим своју душу за искушење, да бих могао рећи псалмопојчевим ријечима: “Припремих се и не смутих се”.
Саопштио сам ти да је код нас била истрага: ревидовали су дјело наше Дружине. Ова истрага још није завршена, суда још није било. Када ће бити суд и чиме ће се он завршити – Бог једино зна, али ван сваке је сумње да се без воље Божије ни са мном конкретно, ни уопште са нама, ништа десити не може, због тога сам спокојан. А када је на души спокојно – шта још тражити више?
Управо сам дошао са свеноћне. Господе, каква срећа, какви се чудни глаголи нама саопштавају у храму!
Мир и тишина. Дух светиње опипљиво се осјећа у храму. Завршава се служба Божија, сви иду својим кућама. Излазим из храма и ја. Чудесна ноћ, лагани мраз. Мјесец сребреном свјетлошћу облива наш тихи кутак. Идем до гробова почивших стараца, поклањам им се, молим од њих молитвене помоћи, а за њих молим од Господа вјечно блаженство на небу. Гробови ови много говоре нашем уму и срцу, од тих хладних гомилица земље веје топлотом. Пред мисаоним погледом ума устају дивни ликови почивших џинова духа.
Ових дана често сам спомињао баћушку о. Варсонофија. Сјетио сам се ријечи његове поуке коју ми је дао једном, а можда – и не једном. Он ми је говорио: “Апостол завјештава: ‘Испитујте себе јесте ли у вјери’ (2 Кор. 13:5), и наставио је – гледајте шта говори исти тај Апостол: ‘Трку заврших, вјеру сачувах, а сада ми се спрема вијенац правде’ (2 Тим. 4:7-8). Због тога и ја Вама говорим: испитујте себе јесте ли у вјери. Ако сачувате вјеру, може се имати блага нада о својем удјелу”.
Када ми је све то говорио почивши старац (он је говорио добро, са одушевљењем; колико се сјећам, навече, при тихој свјетлости кандила у његовој, мени тако драгој, старачкој, келији), ја сам осјетио да он говори нешто предивно, високо, духовно. Ум и срце су са похлепом хватали његове ријечи. Ја сам и прије слушао ове апостолове ријечи, али оне на мене нису тако дјеловале, нису остављале такав утисак. Чинило ми се: шта има ту посебно важно – сачувати вјеру? Ја вјерујем, и вјерујем православно, никаквих сумњи у вјери у мени нема. Али овдје сам осјетио, нећу рећи схватио, него баш осјетио, да се у тој изреци крије нешто велико, заиста велико: без обзира на сва искушења, на сва животна преживљавања, на све саблазни, треба сачувати у срцу свом огањ свете вјере неугашен све до смрти, јер је речено “трку заврших”, то јест земаљски живот је већ проживљен, завршен, већ је пређен пут који је требало прећи. Ја се већ налазим на граници земаљског живота, иза гроба већ почиње други живот којег сам се ја држао. “Трку заврших, вјеру сачувах”.
Сада, када се колебају темељи Православне Руске Цркве, видим – како је драгоцјена поука старца. Сада као да је дошло вријеме испитања – јесмо ли у вјери. Јер треба знати и то, да вјеру сачувати може онај који ватрено и искрено вјерује, коме је Бог дражи од свега, а ово може имати само онај који чува себе од сваког гријеха, ко чува своју наравственост. О, Господе, сачувај ме у вјери благодаћу Својом! Јер мисао о могућности очувања вјере само уз присуство добре наравствености није моја – то је учење Јеванђеоско и светоотачко. Ево шта се говори у Светом Јеванђељу од Јована: “Свјетлост дође у свијет; али људи завољеше више таму од свјетлости, зато што њихова дјела бијаху зла; јер сваки који зло чини мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не би разобличила дјела његова, зато што су она зла, а онај који поступа по правди иде ка свјетлости, да би била јавна дјела његова, зато што су она у Богу учињена” (Јн. 3:19-21).
Свјетлошћу овдје Христос назива Себе. Он је убјеђивао Њему савремене Јудеје да оставе тражење славе од људи, јер је уз то немогуће тражење славе од Јединог Бога, јер уз то човјек није способан за вјеру. Они су се само смијали. “Како ви можете вјеровати када један од другог примате славу, а славу која је од Јединога Бога не тражите?” (Јн. 5:44). И епископ Игњатије (Брјанчанинов) говори да “попут других страсти, страст таштине уништава вјеру у срцу човјековом и, попут других, она чини човјеково срце неспособним за вјеру у Христа, за исповиједање Христа”. Због тога усрдно молим за твоје свете молитве, да ме сачува Господ од свакога зла, то јест гријеха у свим његовим видовима: тада никаква вањска ситуација неће моћи да ми науди.
Хтио сам да ти укратко саопштим да сам здрав и жив, а изнад сваког очекивања, занесох се писањем. Док сам писао ово писмо ја сам једва успијевао да пратим мисао и да записујем то што ми је она диктирала. Све то се мимо моје воље излило испод пера и представља моје дубоко убјеђење.
Нека вас све чува Господ! Молим од свих свете молитве, а ја по мјери својих немоћних сила увијек молитвено памтим све. Опрости.
Благодат Господа и Бога нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа нека буде са свима вама! Амин.
15-16. новембра (већ је други час ноћи), 1922. године.
Оптина пустиња.
