ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ КОЛОШАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ КОЛОШАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
4,1
 
Кол. 4,1: 1 „Господари, правду и једнакост чините слугама, знајући да и ви имате Господара на небесима“.
Господари на земљи нису прави господари ако се стално не осећају и не раде као слуге „Господара на небу“. Њихова је даноноћна дужност да се непрестано у свему равнају према своме Господару на небу. На земљи живе, а стално у небо да гледају. Њима служе људи, а они служе Богу. Њихова одговорност несравњено већа, и служба несравњено тежа. Господарење је уистини богослужење. Ако то није, тешко господарима земаљским! Слуга је тиме слуга што врши вољу свога господара. Не врши ли је, постаје одметник. А господари земаљски одметнули су се свог небеског Господара, ако слугама не чине „правду и једнакост“ пред Господом. Шта њих очекује? Оно што су божанска уста Свеистинитога и Свеправеднога изрекла и одсудила: биће врло бијени (ср. Лк. 12,47).
 
4,2-6
 
Кол. 4,2-6: 2 У молитви будите једнако; и стражите у њој са захваљивањем, 3 молећи се уједно и за нас да нам Бог отвори врата речи, да проповедамо тајну Христову, за коју сам и свезан, 4 да је јавим као што ми треба говорити. 5 Мудро живите према онима који су напољу, искупљајући време. 6 Реч ваша нека бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати.
 
4,2
 
„У молитви будите једнако“, да бисте једнако, у сваком тренутку живота свог, могли бити хришћани. Јер што су плућа телу, то је молитва хришћанину. Њоме он живи, јер њоме дише и удише ваздух бесмртности, ваздух вечности. Ништа се еванђелско, ништа божанско, ништа вечно, не може доживети без молитве. Јер она низводи у душу небески, божански озон, који је освежава и оспособљава за божанске доживљаје. Нема еванђелске заповести, ни оне најмање, која се може како ваља остварити, ако јој молитва не притекне у помоћ. Друге еванђелске врлине, као милосрђе, љубав, трпљење, имају махом посла са људима и земљом, а молитва увек – са Богом и небом. Сва богочежњива и небочежњива, она свега човека устремљује к Богу и небу, и највише га уздигне, обожи, онебеси. Зато она и сачињава силу и крепост сваке еванђелске врлине. Без ње, ниједна од њих не успева у човеку, већ се свака суши, вене, и најзад увене. Није ли хришћанин молитвен, значи – у њему је замрло све еванђелско. Је ли ревностан у молитви, знак је да је духовно пробуђен и да у души његовој раде еванђелске врлине. Прави хришћанин је онај који је „једнако у молитви“. Такви су Светитељи; и то без изузетка сви. За њих је молитва у буквалном смислу живот. Њоме њихова душа уистини дише. И свака њихова врлина. Јер се молитвом свака еванђелска врлина и стиче, и одржава, и усавршава. Немаш ли еванђелске љубави у срцу, – моли се искрено и истрајно, и Бог ће ти несумњиво дати љубав у срце. Немаш ли милосрђе, – чини то исто, и Свемилосрдни даће ти милосрђе у срце. Тако, једино тако можеш стећи све еванђелске врлине. А немаш ли молитве у срцу, шта онда? Онда – приморавај себе на молитву, и Једини Човекољубац даће ти због тога молитву и молитвено расположење. Малаксаваш ли на еванђелском путу, – то увек долази од недостатка молитвености, од недовољне ревности за молитву. Зато христоносни апостол наређује хришћанима односно молитве ово: „стражите у њој“. Јер стражећи у молитви, хришћани се увек могу одбранити од свих видљивих и невидљивих непријатеља, који са свих страна наваљују на душу кроз разне саблазни и искушења. Молитва и јесте спасоносно стражење на мртвој стражи душе, да се непријатељи наше душе: греси, саблазни, нечисти дуси, не привуку души, и не увуку у душу. Нема сумње, молитва је највидовитији и најхрабрији стражар душе људске, коме увек стоји на расположењу помоћ Божја, као и помоћ Небеских Сила и свих Светитеља.
 
4,3-4
 
Зато што је молитва таква сила, она је увек неопходна свима, како несавршеним тако и савршеним хришћанима. Неопходна чак и свемоћном чудотворцу, апостолу Павлу, и то неопходна молитвена помоћ свих осталих хришћана, иако су несумњиво сви били мање савршени од њега. Ма од кога долазила, молитва је по себи сила, јер везује са Једино-Силним. Свемоћном апостолу потребна је молитвена помоћ браће по вери, да би са успехом проповедао „тајну Христову“: Еванђеље спасења. За проповедање те свете и пресвете тајне увек је потребна света и пресвета сила Божја: „да је јавим као што ми треба говорити“. Да, молитва је главни благовесник. Њоме су, на првом месту њоме, апостоли – апостоли, и хришћани – хришћани. Она је не само душа апостолства него и сваког еванђелског подвига. Она је душа и Мучеништва, и Исповедништва, и Испосништва, и уопште Светитељства. Она је душа и вере, и љубави, и наде, и кротости, и трпљења, и смерности, и доброте, и благости, и сваког уопште еванђелског расположења. Зато је она и тако неопходна за „тајну Христову“ у свету – Цркву (ср. Кол. 1,26-29). Јер се сва тајна Христова уселила у Цркву Његову, и оваплотила, и тако продужила кроз људски род свој пут ка Страшноме суду.
 
4,5
 
„Мудро живите према онима који су напољу“. А напољу су нехришћани. Хришћани мудро живе, ако живе по Еванђељу Господа Христа који је „мудрост Божја“ (1. Кор. 1,24.30). Ван тога је „незнање безумних људи“ (1. Петр. 2,15), незнабоштво, глупост, лудило. Што год није од Христа, те једине истинске и вечне мудрости, заиста је и глупост и лудило. Људи заглупљују и залуђују од страсти и греха. У својој суштини грех је главно лудило душе људске. Грехољубље је увек лудовање душе пред Богом. Једино христољубље испуњује душу божанском мудрошћу. Само живећи том мудрошћу, људи божански мудро искоришћују време живота, дато им од Бога; божански мудро – „искупљују време“. Кроз грехе и страсти ми расипамо богодано време, предајемо га смрти и лудилу зла. А врвме живота нам је дато да њиме зарадимо бесмртност и божанску вечност. Оно треба да буде увод у вечност. То је његова права, божанска намена. Испуњујући га бесмртним и вечним, ми га искупљујемо, откупљујемо од свега смртног, пролазног, греховног, глупог, лудог. Једино живећи „мудро“, тојест Христом, ми искупљујемо време; а на сваки други начин ми га злоупотребљујемо и упропашћујемо. Јер је и време створено Богом Логосом, и ради Бога Логоса (ср. Јн. 1,3; Кол. 1,16). Његова се логосност, и логичност, и састоји у томе да служи Богу Логосу – Господу Христу, да одводи и предаје Њему све што у себи има и носи. Време нам је дато да га претворимо у вечност живећи „мудро“; у Христу и Христом. Логосним бићем својим време је ушло у богочовечанско тело Христово, Цркву, и ту нашло своје вечно назначење и божанско остварење. Помоћу светих тајни и светих врлина у Цркви се време прерађује у вечност. Јер је Црква чудотворна божанска радиоиица у којој се временско претвара у вечно, и смртно у бесмртно, и пролазно у непролазно.
 
4,6
 
„Реч ваша нека бива свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како вам свакоме треба одговарати“. А реч ваша биће „свагда у благодати“, ако „мудро живите, искупљујући време“, јер ће се испунити еванђелском садржином и светом божанском силом. Онда ће реч ваша бити „не у мудрости људској него у сили Божјој“ (1. Кор. 2,5), сва испуњена Христом: Речју Божјом, Мудрошћу Божјом, Силом Божјом (ср. 1. Кор. 1,24). Јер Бог Логос, Бог Реч је логос, и логика, и божански смисао, и божанска сила, не само људског бића него и људске речи. Њиме се наша људска реч преображава у божански садржајну и божански трајну, и тако налази своју бесмртност и вечност. Њиме, само Њиме. Јер само у Њему и Њиме ваша реч може свагда бити „у благодати“, зато што „благодат постаде од Исуса Христа“ (Јн. 1,17). А то значи: наша људска реч постаде осмишљена, и логосна, и бесмртна, и вечна – од Исуса Христа. Његова божанска сила и јесте та духовна со која не да да реч наша трули, усмрди се и пропада. Зачињена том божанском сољу, реч људска постаје непролазна и премудра и силна. И тако, једино тако хришћани су у стању знати „како треба свакоме одговарати“.
 
4,7-18
 
Кол. 4,7-18: 7 За мене казаће вам све Тихик, љубљени брат и верни слуга и другар у Господу, 8 кога баш за то и шаљем к вама, да дознате како смо ми и да утеши срца ваша, 9 с Онисимом, верним и љубљеним братом нашим, који је од вас. Они ће вам све казати како је овде. 10 Поздравља вас Аристарх, који је са мном у сужањству, и Марко, нећак Варнавин, за кога примисте заповести (ако дође к вама, примите га); 11 и Исус, прозвани Јуст. Они су из обрезања, и они су једини моји помагачи за царство Божије; и бише ми утеха. 12 Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса Христа; он се једнако труди за вас у молитвама, да будете савршени и испуњени сваком вољом Божјом. 13 Јер ја сведочим за њега да има велику ревносг и бригу за вас и за оне у Лаодикији и Јерапољу. 14 Поздравља вас Лука лекар љубљени и Димас. 15 Поздравите браћу у Лаодикији, и Нимфана и домашњу цркву његову. 16 И кад се ова посланица прочита код вас, учините да се прочита и у Лаодикијској цркви, и ону што је писана у Лаодикију да и ви прочитате. 17 И кажите Архипу: Пази на службу коју си примио у Господу да је довршиш. 18 Поздрав мојом руком Павловом. Опомињите се мојих окова. Благодат са свима вама! Амин.
 
4,7-11
 
Свети апосгол и живи и ради за једно: за царство Божје. Откако је познао Господа Христа, он је сав у томе. Сам Господ Христос, Богочовек, и све што је Његово, сачињава царство Божје (ср. Мт. 4,17; 3,2; Мк. 1,14-15). А ван Њега? – Царство греха, смрти, ђавола. Царство Божје и царство ђавоље. Сав рад светог апостола и његових светих сарадника има за циљ: разорити државу ђавола, царство ђавоље, и вадворити царство Божје. За сваког свог сарадника свети апостол има много свете, бесмртне љубави: један је „љубљени брат“, други –„верни слуга“, или „верни брат“, или „другар у Господу“, а сви су „помагачи за царство Божије“, и неустрашиви ратници за душу људску на свима бојиштима против видљивих и невидљивих непријатеља спасења људског.
Свети апостол назива Онисима љубљеним и верним братом, вели свети Златоуст, назива братом роба, – и с правом, јер он и себе назива робом, слугом верних. Стога, одбацимо сви гордост, угушимо у себи надменост. Павле, који вреди више него васељена и хиљаде небеса, назива себе робом, а ти високо мислиш о себи? Он који је све водио и носио како је хтео; он који је имао прво место – τὰ πρωτεῖα – у Царству небеском; он који је овенчан; он који је узишао у треће небо; он – робове назива браћом и саробовима. Где је безумна гордост? где надувеност.[1]
 
4,12-13
 
Епафрас, земљак Колошана, издваја се ревновањем за њих. Он је изабрао најсигурнији пут који их води еванђелском савршенству: „једнако се труди за вас у молитвама, да будете савршени“. Какав труд и какав циљ! У таквом труду се може истрајати, и такав циљ може постићи једино непрекидним молитвеним расположењем, непрекидном молитвом. Растеш у Господу, усавршаваш се, пењеш се ка небу, и ево си већ на небу, – а ко зна колико за то дугујеш пријатељима који се моле за тебе; а колико тек Светитељима који се несумњиво моле за твоје савршенство! Нарочито они које често призиваш у својим молитвама и духовним потребама. Око тебе је много несавршених хришћана? Буди њихов Епафрас, и ако Господ хоће многи ће од њих кренути напред, и успешно се усавршавати, а ти то нећеш знати, можда, све до дана Страшнога суда. А у Цркви је тако природно епафрасовско молитвено заузимање за духовно усавршавање сабраће. Свеци Божји само то и раде што се моле и заузимају за све нас, за наше спасење, за наше савршенство.
„Он се једнако труди да будете … испуњени сваком вољом Божјом“. А воља Божја, ено је сва у Господу Христу и Његовом светом Еванђељу (ср. Еф. 1,9). Што он хоће, то Бог хоће од тебе. Испуњуј све то, и испунићеш се сваком вољом Божјом. Немој имати воље своје, јер никад ниси сигуран шта је у њој од греха и шта није. Решавај све по Еванђељу, јер је у њему све – безгрешна и свесвета воља Божја. То је подвиг и напор, али спасоносан подвиг и напор, јер је у томе савршенство. Са тог разлога се свети Епафрас „једнако труди у молитвама“ за своје земљаке да их свемилостиви Господ помогне у томе.
 
4,14
 
Колико сви они брину за све и свакога! Ето, и богомудри Лука, „лекар љубљени“, и Димас, поздрављају их светим поздравом. А поздрав сигурно пун молитвене жеље за напредак браће у еванђелском животу: да се исцеле од свих духовних недуга, и да смело и одлучно иду путем свога савршенства, свога спасења, свога обожења.
 
4,15
 
„Домаћа црква“? – Породица. Да, то црква у маломе. У Великој Цркви мала црква. Али и у њој сав живот као и у Великој: иста Истина, иста Љубав, исте светиње, исте тајне, исте врлине, исте силе, исти закони, исто Еванђеље. И у њој, као и у Великој, све бива од Оца кроз Сина у Духу Светом. И у њој чудесни Господ је све и сва, и у свему се одражава „велика тајна“ (ср. Еф. 5,21-33).
 
4,16-17
 
Христоносац брине свету бригу за све подједнако. Јер је свима хришћанима потребно знати сву истину спасења. Не само знати, него и непрестано доживљавати. Ту је све од Господа ради човека. А све човеково треба да буде „у Господу“ и ради Господа: сав живот његов – непрекидна служба Господу. И на тај начин – најсветија служба себи: своме спасењу, својој божанској бесмртности и божанској вечности.
 
4,18
 
Када вам је служба Господу тешка, – сетите се мојих окова. Да ли је тежа од њих? Када сте радосни, када сте тужни, када сте у ма каквом расположењу, – „опомињите се мојих окова“, за кога су и рашта су. И умногостручите своју молитву за мене и за себе.
Нека нам страдања за Христа не буду тешка, благовести свети Златоуст, зато се сећајмо окова Павлових. Нека нам то сећање буде на охрабрење. Например, ти саветујеш некоме да Христа ради удељује сиромасима; потсети га на Павлове окове, и реци му: како смо ја и ти бедни, апостол је Христа ради предао тело своје на окове, а ти нећеш ни храну да уделиш. Или, погордио си се због својих великих дела? Сети се Павлових окова, сети се да ништа слично претрпео ниси, – и престаћеш се превазносити. Пожелео си нешто што припада твоме ближњем? Опомени се Павлових окова, и ти ћеш увидети како је бесмислена твоја жеља: на муци ближњега зидаш своје задовољство. Или, теби се силно хоће уживање? Молим те, приведи себи на ум Павлову тамницу; ти си ученик његов, ти си саратник његов. Има ли ту памети: твој саратник је у оковима, а ти се предајеш уживањима? Или, снашле те невоље, и ти сматраш себе остављеним? Послушај речи Павлове, па ћеш увидети да бити у невољама не значи бити остављен. Желиш да носиш свилене хаљине? Сети се окова Павлових, и свилене хаљине постаће ти одвратније од прљавих дроња. Желиш да ставиш на себе златне украсе? Опомени се окова Павлових, и тада ће ти постати јасно да све то нема веће вредности од похабаног ужета. Желиш да дотераш своју косу и да изгледаш лепотица? Помисли како је жалосно изгледао Павле у тамници, и загрејаћеш се љубављу према тој његовот лепоти, а ову ћеш сматрати као крајње ругобну, и дубоко ћеш уздисати жудећи за павловским оковима. Хоћеш да намажеш лице своје белилом, руменилом, и сличним стварима? Помисли на Павлове сузе: три године, дан и ноћ, он није престајао ронити сузе? Ето, боље тим украсом украси образе своје; од тих суза они ће блистати. Ја не тражим да ти плачеш за друге, – истина, ја и то желим, али то превазилази твоје моћи -, него те молим, плачи бар за грехе своје. Ти си се веома развеселила, разасмејала? Опомени се Павлових ридања, и уздахни; те ће те сузе учинити несравњено лепшом. Угледала си гозбаше и играче? Сети се Павлових суза: који је извор излио из себе толико воде колико његове очи – суза? (ср. Д. А. 20,31). Који би извор ти хтео сравнити с тим сузама? Онај што је био у рају и натапао сву земљу? Али, међу њима нема никаквог поређења, јер је овај извор суза напајао душе, не земљу. Када би нам неко показао Павла где плаче и уздише, зар не би било далеко пријатније гледати њега таквог неголи хиљаде људи, украшених блиставим крунама? … Ја бих оставио све, само да гледам Павла у сузама: јер би из његових очију сијала духовна лепота. Та духовна лепота умирује; ко гледа у те очи, чини лепшима очи душе своје, смањује потребе тела, испуњује себе философијом и великом саосетљивошћу, самилошћу – συμπαθείας πολλῆς, и може омекшати чак и камено срце. Тим сузама се напаја Црква; тим сузама се душе одгајају. Макар био пожар, онај осећајни или телесни, ове сузе га могу угасити. Ове сузе угашују и распаљене стреле нечастивога. Те сузе је величао Христос као блажене, када је говорио: Блажени који плачу, јер ће се утешити (Мт. 5,4); блажени кој и плачу сад, јер ће се насмејати (Лк. 6,21). – Нема ништа слађе од тих суза. Њих треба свим срцем желети.[2]
„Благодат са свима вама“: благодат, без које еванђелска истина није спасоносна, ни еванђелска правда није спасоносна, ни еванђелска вера није спасоносна, ни еванђелска љубав, ни нада, ни молитва, ни пост, ни кротост, ни смиреност, ни трпљење, ни крштење, ни покајање, ни причешће – нису спасоносни, нису, нису, нису! Без ње, ни сам Господ – није Спаситељ, нити је спасење – спасење, нити Црква – Црква.
 
„Амин!“ Амин! Амин!
 
На св. ап. Матију 9/22 авг. 1945. год Град – ман. Света Тројица Света обитељ Ћелије Вел. Госпојина 1957
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. тамо, Ноmil. XI, 3; соl. 377.
  2. тамо, Ноmil. XII, 2. 3; col. 383. 384.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *