ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ КОЛОШАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА [1]
У в о д [2]
Основна благовест Апостоловог Еванђеља Колошанима јесте ово: Богочовек Христос је све и сва у свима световима, и у Њему Црква. Уствари, он и јесте Црква одискони, од стварања света, од појаве твари: “Он је пре свега, и све је у Њему” (Кол. 1,17). Јер је Он – Бог, Он – Творац, Он – Промислитељ, Он – Спаситељ; Он – живот животу, и биће бићу, и постојање постојању: “све се кроза Њ и за Њ сазда” (Кол. 1,16). Он је циљ свему што постоји. Сва творевина саздана је као Црква, и сачињава Цркву, а “Он је глава телу Цркве” (Кол. 1,18). То је логосно свејединство твари и логосна свецелисходност твари. Грех је један део творевине одвојио од тог логосног свејединства и свецелисходности, и потопио у алогосну бесциљност, у смрт, у пакао, у муке. Ради тога Бог Логос силази у наш земаљски свет, постаје човек, и као Богочовек извршује спасење света од греха. Његов богочовечански домострој спасења има овај циљ: да све очисти од греха, да све ологоси, да све освети, да све учлани у богочовечанско тело Цркве, и на тај начин врати логосном свејединству и логосној свецелисходности. Другим речима: да све уцркви и оцркви, ухристови и охристови, убогочовечи и обогочовечи. Да то људи с успехом постижу, Он је дао и све потребне божанске силе, којима Он као оваплоћени Бог Логос располаже: “јер у Њему живи сва пуноћа Божапства телесно” (Кол. 2,9). Зато је стожерна и руководна благовест и заповест: у Цркви живети – “достојно Бога”, оваплоћеног Бога, и расти “растом Божјим” – у човека савршена у Христу Исусу (Кол. 1,10; 2,19; 1,28). Јер је циљ нашег заједничког, саборног живљења у Цркви: “да покажемо свакога човека савршена у Христу Исусу” (Кол. 1,28).
Савршен човек! је ли то могуће? Да, али само у савршеном Богочовеку, и од савршеног Богочовека: једино се у Њему и Њиме човек преображава у савршеног човека. Ван Њега и Без Њега, човек увек заувек остаје недовршен и несавршен, остаје кукавно полубиће или наказно кабиће. Једино са Њим и у Њему човек се причешћује Свебића, и улази у царство Вечне Божанске Истине, Вечне Божанске Љубави, Вечне Божанске Радости, где нема ни туге, ни смрти, ни уздисања. Човеково биће само Христом прелази из смрти у живот, из времена у вечност; узлеће са земље на небо, тражећи “оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога” (Кол. 3,1). Мисао твоја, увек остаје полумртва, и свемртва, док Христом не васкрсне из мртвих, не савлада смрт и њене силе, не надрасте простор и време, и не овлада богочовечношћу и кроз њу вечношћу, и тако се сва обрете у чудесном царству Тросунчаног Божанства – где сладчајши Господ Христос Свељубављу и Свеистином и Свеправдом царује и влада. Незадржива христочежњивост је одлика и ознака хришћанина: кроз свако осећање, кроз сваку жељу, кроз сваки доживљај он је у полету ка Христу, сав неболетан, никад окован земљом, никад прикован земним, увек мислећи “о ономе што је горе а не што је на земљи” (Кол. 3,2). Зато су му и мисли бесмртне и небесне, јер Христове; зато су му и осећања бесмртна и небесна, јер Христова; зато су му и доживљаји бесмртни и небесни, јер Христови; зато су му и дела бесмртна и небесна, јер Христова. Постепено и непрестано он кроз свете тајне и свете врлине преображава себе у Христова бесмртника, савлађујући земно небеским, временско вечним, човечје Богочовечјим, док се најзад свим својим животом не обрете сав у Христу, јер је живот нас хришћана “сакривен с Христом у Богу” (Кол. 3,4). А кад је наш живот сав у Христу Богу, онда – која га то смрт може отети од Њега? који то ђаво? који то пакао? која то страст и власт и сласт? Христов си! А то значи: онебесио си себе, сав миришеш на небо, не заудараш на земљу, постао си ваистину – “небески човек”. Има земљан човек, има небесан човек. Први твој човек је земљан, други је небесан; први је од земље, други је с неба. Твој други човек, то је Господ с неба, и ти у Њему (ср. 1. Кор. 15,47-49). По твом првом човеку ти си од Адама, зато си земљан; по твом другом човеку ти си од Господа Христа који је с неба, зато си небесан. Ти си Христом хришћанин; а Господ Христос је – “човек с неба” (1. Кор. 15,47). Човек с неба, али на земљи: да би све онебесио, и вратио нас у нашу вечну постојбину небеску (ср. 1. Кор. 15,47-57).
“Небески човек” и јесте нови човек: и твој и мој и сваког људског бића; то си ти сам, само – обновљен, охристовљен, обожен, обогочовечен, онебесен; ти сам – само пресаздан Црквом по лику Господа Христа који те је и саздао некад човеком (Кол. 3,10). Тај твој нови човек сав је изграђен од светих врлина еванђелских: од милостивости, од доброте, од смерности, од кротости, од молитве, од трпљења, од љубави (Кол. 3,12-14). А све то и није друго до твоје благодатно – врлинско уцрковљење и оцрковљење, твоје саоваплоћење Христу и Његовом Богочовечанском телу – Цркви (Кол. 3,15). И кад се сав обретеш у Цркви – свом душом, свим срцем, свим умом, свом снагом, ти онда не престајеш стално доживљавати ону свемилу вечну благовест – свеблаговест, ону свеслатку вечну радост – сверадост: “Христос – све у свему” (Кол. 3,11): све и сва у свима световима, све у теби, и у свету око тебе, и у световима око тебе и изнад тебе и испод тебе; и ти сав у Христу, у пресветој тајни Његовој – Цркви, тајни, која је била сакривена и од самих светих Анђела и Арханђела, тајни која сачињава најогромније чудо Божје у свима световима, тајни – светајни, пред којом и сами Анђелски Умови у светом страху ћуте, акамоли људски, земаљски, иловачни! … Да, Црквом и у Цркви човек постаје божанско величанство, бесмртно, вечно, богочовечно. А за таквог човека свечудесни и свечудотворни Господ Христос постаје, и занавек остаје – све у свему: све у овом свету, све у небеском свету, све у наднебеском свету, све у свима световима видљивим и невидљивим, све, све, све …
НАПОМЕНЕ:
-
При корекцији овог авиног “Тумачења посланице Колошанима Св. апостола Павла” користили смо издање манастира Ћелије код Ваљева, Београд 1986; а за корекцију старо-грчког текста посланице користили смо: Η ΚΑΙΝΗ ΔΙΑΘΗΚΗ, ΕΓΚΡΙΣΕΙ ΤΗΣ ΜΕΓΑΛΗΣ ΤΟΥ ΧΡΙΣΤΟΥ ΕΚΚΛΗΣΙΑΣ, ΑΔΕΛΦΟΤΗΣ ΘΕΟΛΟΓΩΝ «Ο ΣΩΤΗΡ» ΑΘΗΝΑΙ – ΙΑΝΟΥΑΡΙΟΣ 1980, и интернет издање Myriobiblos – Home of the Greek Bible – Library of the Church of Greece, на линку: http://www.myriobiblos.gr/bible/nt2/default.asp (Зор. А. Ст.).
-
Видети Поговор на крају књиге “Тумачење Посланица I и II Коринћанима Св. Апостола Павла” (изд. Ман. Ћелије, Београд 1983, стр. 481-492), који у свему важи и за ово издање. – Прим. уредника.
Tags: Авва ЈУСТИН Ћелијски
