НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Свето писмо и тумачења » ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 

ТУМАЧЕЊЕ ПОСЛАНИЦЕ ФИЛИПЉАНИМА
СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА

 
4,1-3
 
Флп. 4,1-З : 1 Зато, браћо моја мила и пожељена, радости и венче мој, тако стојте чврсто у Господу, мили! 2 Еводију молим, и Синтихију молим, да једно мисле у Господу. 3 Да, молим и тебе, друже прави (= парњаче прави, верни), помажи њима које се трудише у еванђељу са мном, и Климентом, и с осталим помагачима мојим, чија су имена у књизи живота.
 
4,1
 
Колико еванђелске саосетљивости и дирљиве бриге! Другима жели спасење и живот у Господу, као што жедан жели себи воде. То му је у срцу, то у свакој жељи. У томе је његова радост, и венац и круна. Та и царску дијадему свети апостол сматра за трице, када овакав венац овенчава његову главу: венац спасених христоликих душа. Венац који никада не вене, нити га икаква смрт спарушити може. Све жеље радоснице стапају се у дирљиву молбу: „стојте чврсто у Господу, мили!“ Како? – Вером чврстом и непоколебљивом, љубављу нелицемерном, молитвом непрестаном, уопште држањем заповести Господњих, јер: „који држи заповести Господње, у Њему стоји, и Он у њему“ (1. Јн. 3,24). У Господу стоји онај који ходи „као што је Он ходио“ (1. Јн. 2,6). У Господу стоји онај који стоји у слободи којом нас је Господ Христос ослободио: у слободи од греха (ср. Гал. 5,1). Отуда: „који год у Њему стоји, не греши“ (1. Јн. 3,6). Који живи Еванђељем, тај стоји у Господу (ср. 1. Јн. 2,24). Знак по коме се познају они што стоје у Господу јесте благодат, благодатни дарови Светога Духа: „По томе дознајемо да у Њему стојимо, и Он у нама, што нам је дао од Духа свога“ (1. Јн. 4,13; ср. 3,24). „Бог је љубав, и који стоји у љубави, у Богу стоји и Бог у њему стоји“ (1. Јн. 4,16).
 
4,2
 
Људи могу мислити једно, ако им се мисли сретну „у Господу“, и ако бораве „у Господу“. Такве мисли су свете мисли. Мислећи свете мисли, човек постаје једне мисли с Богом. А иста мисао с Богом уједињује га са свима светима који су у Господу. Ако мисли своје преображавате у богомисли, бићете у стању да „једно мислите у Господу“ са свима који су у Њему. Свака мисао која је „у Господу“, тојест мисао коју човек мисли Господом и ради Господа, увек је саборна, увек мисао свих светих, мисао Цркве, њеног саборног и светог ума. Јер хришћанин увек смирава свој ум пред светим саборним умом Цркве, живи смиреноумљем, и не да својим мислима да блуде, лутају и луде ван Господа и Његових светиња. Смиреноумљем се постиже једномислије са свима светима. Јер је смиреноумље творац и одржитељ богомислија, христомислија. Само се тако уклањају пагубна разномислија међу хришћанима.
 
4,3
 
У еванђелској проповеди сви помажу свакоме, и сваки свима. Ето, свете жене су у томе помагале великом боговођеном Апостолу народа. Много пута он у својим Посланицама смирено моли хришћане да се моле Богу за његов успех у проповеди Еванђеља. Да, сви су потребни свакоме; и највећем потребни су они најмањи, јер су дарови различни, и сви сачињавамо једно богочовечанско тело, духовно и благодатно. А у том телу као и у сваком телу: сваки је делић потребан целини, и целина сваком делићу: рука нози, нога оку, око уву (ср. 1. Кор. 12,4-24). Бог је тако сложио тело, „да не би било распре у телу, него да се уди подједнако брину један за другога“ (1. Кор. 12,25). Учлањени у једном телу, хришћани се и брину сви за свакога и сваки за све. Зато велики Апостол, увек велики најпре у смерности, назива својим сарадницима, помагачима – συνεργοί – и жене које су се трудиле с њим у Еванђељу. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасењу људи, које и даје људима вечни живот у Господу Исусу. Зато су имена свих трудбеника на том вечитом делу записана „у књизи живота“. Никаква их смрт не може избрисати из те књиге, јер је свако име записано неизбрисивим словима вечних еванђелских врлина: љубави, вере, молитве, истине, правде, и свих осталих. Та књига живота је у рукама кротког и свемоћног Јагњета Божјег (ср. Откр. 13,8; 21,27). Никаква сила зла не може је отети од Њега. А књига смрти је у рукама ђавола: у њу се уписујемо гресима, а из ње се исписујемо покајањем и осталим светим врлинама, и тако уписујемо у књигу живота.
 
4,4-9
 
Флп. 4,4-9: 4 Радујте се свагда у Господу; и опет велим: радујте се! 5 Благост ваша да буде позната свима људима. 6 Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем нека се јављају Богу искања ваша. 7 И мир Божји, који превазилази сваки ум, чуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. 8 А даље, браћо моја, што је год истинито, што је год поштено, што је год праведно, што је год чисто, што је год пријатно, што је год славно, ако има која врлина, и ако има која похвала, то мислите – ταῦτα λογίζεσθε; 9 што – ? – и научисте, и примисте, и чусте, и видесте од мене, то чините, и Бог мира биће с вама.
 
4,4
 
„Радујте се свагда у Господу“. – Зар и у страдањима, и у патњама, и у смртним мукама? Да, у свему и свагда: „јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити“ (Рим. 8,18), нису ништа према „награди вишњега звања у Христу Исусу“. Сетити се само светих Мученика: и у највећим мукама за Христа они су се радовали. На безброј начина Господ им је муке блажио и олакшавао, и у саму радост претварао. И тешио их како само Он, свемилостиви и свемоћни Човекољубац, може и уме: „јер како се страдања Христова умножавају на нама, тако се и утеха наша умножава кроз Христа“ (2. Кор. 1,5). А ако ударе на нас сва страдања неба и земље, шта онда? – „И опет велим: радујте се!“ Главно је: бити „свагда у Господу“. Онда и Он учествује у нашим осећањима, често их узима на себе, а много пута и осећа у нама за нас и место нас. Тада и само наше самоосећање прожето је благодатним христоосећањем. И свагда, безусловно свагда, сва страдања наша за Њега. Он божанском силом свога чудотворног човекољубља претвара у блаженство наше од Њега (ср. Мт. 5,4.6.10.11). Све што доживљујемо за Њега и ради Њега, Он на тајанствени начин претвара у нашу радост од Њега. Апостолова заповест: „радујте се свагда у Господу!“ односи се на сав живот наш у Господу Христу. И заиста, хришћани се увек радују свему еванђелском и у себи и у ближњима око себе: свакој еванђелској мисли, сваком еванђелском делу, свакој еванђелској речи, сваком еванђелском подвигу. А та је радост њихова непресушна и бесконачна, јер је тако много Светитеља Божјих у Цркви, да се они никада не могу довољно нарадовати ни њима ни њиховим еванђелским подвизима и делима. Празнујући сваког дана једног, или неколико, или много Светитеља, хришћани с радошћу хитају у сваки нови дан, јер знају да их тамо чекају нови Светитељи Божји, са својим дирљивим молитвама за нас, са својом нежном љубављу за нас, и са својим еванђелским даровима за нас.
 
4,5
 
„Благост ваша да буде позната свима људима“. Благост, – ето силе која све што је за Христа: и наша страдања, и наше сузе, и наше подвиге претвара у нашу радост у Христу. На сва гоњења, на сва клеветања, на сва мучења одговарати благошћу, – ето начина да се однесе победа над свима непријатељима Христа и Његовог Еванђеља. Тако су одговарали свети мученици, и победили сви до једнога, и ушли у радрст Господа свог, у вечну радост и блаженство вечно. Тако су одговарали и Исповедници, и Испосници, и Бесребрници, и Светитељи Божји, и победили, и сва вечна блага у царству Христовом наследили. Тој благости они су се учили и научилн од Једино Благог: Господа Христа. Јер Он – „кад га ружаху, није одговарао ружењем; кад страдаше, није претио“, него „пострада за нас, и нама остави углед да идемо његовим трагом“ (1. Петр. 2,23.21).
Та благост Христова је изузетно спасоносна и свепобедно моћна. Зато христоносни Апостол моли хришћане „благошћу Христовом“: да живе по Еванђељу (2. Кор. 10,1-5). Да кротки Господ није био тако благ и незлобив, зар би могао и један дан проживети међу озвереним и ођавољеним људима на земљи? издржати у овој смрдљивој јами смрти? у овом паклу порока, страсти и гадости? Само зато што Га је бескрајна благост водила кроз наш свирепи пакао земаљског, кроз наше чудовишно мучилиште земаљско, Он се није одрекао ни нас ни спасења нашег. А земља, са толиким гресима, и толиким смртима, и толиким нечистим дусима – какав пакао, какво мучилиште и за грехољубиве људе, акамоли за Једино Безгрешног! Све то Он је тридесет и три и по године подносио са бескрајно човекољубивом благошћу, само да би људе спасао, и они прогледали и увидели у каквом паклу и мучилишту живе.
 
4,6
 
„Господ је близу“, Господ свеблаги, зато не реци: нећу моћи с благошћу поднети ову увреду, ону пакост, ова страдања. Јер ради чега је Он близу? Ради тога да би ти одмах притекао у помоћ. Да, Господ је близу, и ближе теби него сви твоји ближњи. Шта говорим? Та ближи ти је него и само тело твоје, и сама душа твоја. О, та ближи ти је и од оног што ти је најближе: а то је твоје самосазнање и твоје самоосећање, јер је Он тај који твоје сазнање чини твојим, и твоје самоосећање чини твојим, те ти и сазнајеш себе као себе и осећаш себе као себе. Ово ћеш сигурно осетити ако си „у Господу“, и Господ у теби. Јеси ли Га отерао из себе гресима и страстима, Он је тужан, и можда уплакан због тебе, али је по безмерном човекољубљу свом ипак близу тебе, да би на први твој молитвени клик: Господе, помилуј! на први твој јаук за Њим – пришао теби, ушао у твој свет, и исцелио те од свих болести и немоћи. А најпре, од извора свих болести и немоћи: грехољубља. Како? – Заменивши га богољубљем помоћу еванђелских врлима, на челу са покајањем.
Нема сумње – „Господ је близу“, свима и свакоме близу, јер је сав у Цркви. Зато: „не брините ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем нека се јављају Богу искања ваша“. Свет није ваша творевина, зато није ваша имовина. Ни свет, ни што је у свету, није ваше, нити је у вашој власти. Све је Божје; и све је у Божјој власти: од највећег до најмањег, од најсложенијег до најпростијег, од Анђела до црва, од сунца до атома. Бог води сваку кап воде од жилице у земљи до у врх сваког дрвета над земљом; Он води крвоток у нама; Он води рибе по води и сунца по небу; Он води кроз живот све што живи, и кроз постојање све што постоји. У том погледу, људи су потпуно немоћни и сасвим беспомоћни: „Ко од вас бринући се може додати расту своме лакат један? А кад не можете ни оно што је најмање, зашто се бринете за остало?“ (Лк. 12,25-26). Ваша једина брига нека буде: обраћати се Творцу и Сведржитељу светова „молитвом и мољењем“ за све и сва. Који су год тако живели, нису се посрамили, него су се божански прославили. То су Светитељи и Праведници; славни и вечноживи сведоци остварене еванђелске благовести и заповести: „Све своје бриге баците на Бога, јер се Он брине за вас“ (1. Петр. 5,7). Бринете о породици, о ближњима, о народу, о роду људском, – нека се „у свему“ томе сва искања ваша јављају Богу „молитвом и мољењем“, и Он ће на најцелисходнији начин одбринути ваше бриге. Бринсте ли о души својој, о њеном очишћењу, освећењу, спасењу, – поступите исто тако: све своје бриге стопите у непрекидан молитвени подвиг, и Господ ће вам указати подвиге и дати силе да жељу своју остварите. Свети Апостол је одлучан и јасан: „Не брините се ни за што“. Ово је проба наше вере и наде. Ми се нећемо бринути ни за шта, ако смо јаке вере и силне наде у Бога. Онда ћемо се и обраћати Њему „молитвом и мољењем“ за све и сва. И то „са захваљивањем“. Јер ма шта нам Господ дао, увек је то најцелисходније и најбоље за нас, за нашу душу, па макар нашем човечанском уму изгледало друкчије. „Предај Господу пут свој, и уздај се у њега, и Он ће учинити“ (Пс. 37,5).
Сви могу говорити да је Бог далеко, само хришћани не. Јер оваплотивши се, поставши човек, Господ Бог постаде близу свима нама. То више ни по чему није неки наднебесни, далеки, недосежни, трансцендентни Бог, већ је ту, са нама, међу нама и у нама, Бог наше непосредне стварности и очигледне доживљености. То је Емануил = с нама Бог (Мт. 1,23). Он је нешто што ми људи ушима својим чусмо, што очима својим видесмо и расмотрисмо, и што руке наше опипаше: Он, оваплоћени Бог Логос, Богочовек, Господ и Спаситељ наш Исус Христос (ср. 1. Јн. 1,1; Јн. 1,14.18). Увек од тада Он у нашем човечанском свету, увек међу нама, увек у телу свом Богочовечанском, Цркви. Зато хришћани и говоре: „Господ је близу“. И не само близу, него је и са нама (ср. Јн. 14,17.15), и у нама као у своме храму (ср. 1. Кор. 6,19; 3,16.17; 2. Кор. 6,16), као у своме дому (Јевр. 3,6), и ми „у Њему живимо, и мичемо се, и јесмо“ (Д. А. 17.28).
 
4,7
 
Када све еванђелско човек доживљује с радошћу у Господу; када све своје бриге преноси на Њега „молитвом и мољењем“, онда у душу његову силази „мир Божји, који превазилази сваки ум“. Мир, какав ум људски ни замислити не може, акамоли човек остварити и доживети. То је мир од свехармоније, од свескладности; мир од осећања вечне Истине у целом свом бићу, од осећања Бога живог и истинитог и бескрајно човекољубивог. „Мир Божји“ разлива по души љубав Божја, истина Божја, правда Божја, благост Божја, свака доживљена благовест Божја, свака извршена заповест Божја. То је мир од осећања и сазнања да су божански савршено и човечански стварно решена сва најглавнија питања људскога духа: питање живота и смрти, бесмртности и вечности, добра и зла, овога света и онога, Бога и ђавола. Зато „мир Божји“ увек прати његова бесмртна сестра: радост божанска. Њих двоје заједно силазе у душу Духом Светим за ревностан еванђелски живот, за еванђелску праведност, јер царство Божје и јесте: „праведност и мир и радост у Духу Светом“ (Рим. 14,17).
„Мир Божји ... чуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу“. – Срце у Христу имати, у Христу чувати? Такво срце је са свих страна опкољено Господом Христом, свецело живи Њиме и у Њему: сва његова осећања и ничу и расту и усавршавају се унутра у Господу; не удаљују се из Њега и не лутају ван Њега. И постепено сва се осећања развијају у христоосећања. И отуда у њима мир Христов, мир Божји. Страсти их не узнемиравају, греси не поробљавају, јер их божанска сила са свих страна опкољава и чува. А кроз њу се не могу пробити никакве саблазни, никакви зли дуси. Срце које борави у Господу Христу очишћава се од сваке греховне прљавштине и испуњује светим божанским силама. Најзад, потпуно очишћено, оно Бога види (ср. Мт. 5,8): где год погледа у себи и око себе, оно само Господа Христа види.
Када је срце наше у Христу? Живимо ли љубављу Христовом, – оно је у Христу; живимо ли истином Христовом, – оно је у Христу; живимо ли правдом Христовом, добротом Христовом, благошћу Христовом, кротошћу Христовом, смерношћу Хрпстовом, молитвом Христовом, ма чим Христовим, – оно је у Христу. Такво охристовљено срце Христом осећа све: и свет, и људе, и Бога, и птице, и цвеће, и сва бића и све твари, – и свему еванђелски саосећа. А када је срце наше ван Христа, онда је отворено за сва зла и искушења. Па и за саме ђаволе. Јер су нелажна уста Свеистинитога изрекла: “ … долази ђаво и узима реч из срца“; „долази нечастиви и краде посејано у срцу“ (Лк. 8,12; Мт. 13,19), краде семе божанског добра а посеје семе свога зла. И временом срце прорасте сваким злом, и постане творница свакога зла. Онда: „изнутра из срца људскога излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лакомства, лажна сведочанства, хуле на Бога, пакости, злоће, срамоте, зло око, понос, безумље. Сва ова зла излазе изнутра“ (Мк. 7,21-23; Мт. 15,19). Живећи срцем далеко од Бога, човек се постепено навикне на сва зла; и она му постану тако обична, да најзад у њега несметано улази као у свој дом сам врховни дух зла – Сатана. Пример: Јуда. Речено је у Светој Кизи: „Сатана уђе у Јуду“ (Лк. 22,3; Јн. 13,27).
„Чуваће … и мисли – τὰ νοήματα – ваше у Христу Исусу“. Грчка реч τὸ νόημα значи: разум, интелект, мисао. „Мисли у Христу“? То су свете мисли. Оне долазе од разума освећеног Христом. Како се освећује разум? Човековим живљењем у светим еванђелским тајнама и светим еванђелским врлинама. Такво живљење исцељује разум од главне његове болести: гордоумља, а испуњује га вечитим здрављем: смиреноумљем. Од освећеног разума – свете мисли; од разума у Христу – мисли у Христу. Ми чувамо своје мисли у Христу, када мислимо „оно што је у Христу“ (Флп. 2,5), када имамо Христове мисли. Господ Христос је постао човек, да би људима показао шта је прави човек, шта – прави живот, шта – права мисао, шта – прави разум. Прави човек је богочовечански човек, прави живот – богочовечански живот, права мисао – богочовечанска мисао. Само живот у Христу чува наше мисли у Христу, преображавајући сваку мисао у христомисао, у богомисао. А мисли људске, а разуми људски ван Христа, шта бива с њима? Ослепе, те не виде ништа као што треба видети, нити знају ишта као што треба знати. Од непримања Христа, од неверовања у Христа ослепе мисли, ослепе разуми неверника – τὰ νοήματα τῶν ἀπίστων (2 Кор. 4,4; 3,14). И у тој тами кваре се и труле, расипајући се и распадајући се у неморалном животу (ср. Рим. 1,28-32; Тит. 1,15; 2. Тим. 3,8).
 
4,8
 
Хришћани могу лако проверити јесу ли им „срца и мисли у Христу Исусу“. Мисле ли само оно што је еванђелско, и само на еванђелски начин, онда су им и срца и мисли у Господу. Стога свети Апостол и наређује у вези са тим ово: „А даље, браћо моја, што је год истинито, што је год поштено, што је год праведно, што је год чисто, што је год пријатно, што је год славно, ако има која врлина, и ако има која похвала, то мислите“. Другим речима: мислите само оно што је еванђелско, Божје, Христово, и срца ваша и мисли ваше биће у Христу Господу. Не реците: тешко је то! јер не тражим од вас ништа што је људима немогуће остварити,
 
4,9
 
него оно: „што и научисте, и примисте, и чусте, и видесте од мене“. Све што је божанско, Христово, постаје наше, људско, силом вере наше, љубави наше, молитве наше, ревности наше, и осталих еванђелских подвига наших. Јер помоћу сваког еванђелског подвига остварује се по једна еванђелска божанска истина, оваплоћује се у нама, постаје својина нашег човечанског света. То је тако стога што се десило оно најглавније: Бог је постао човек. А кад је Бог постао човек, онда и све што је Божје лако постаје човечје. Да, лако, јер нам за то даје силе Он сам, Једини Човекољубац, који је и постао човек да би нам дао све што као Бог има, и може дати. Мислите ли то, остварујете ли то, сам „Бог мира биће с вама“, од кога и долази „мир Божји који превазилази сваки ум“ и чува „срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу“ Господу нашем.
 
4,10-20
 
Флп. 4,10-20: 10 Обрадовах се пак веома у Господу што најпосле опет показасте своје старање за мене; као што се и старасте, али не имађасте прилике. 11 Не говорим ово због оскудице, јер се ја навикох бити задовољан оним у чему сам. 12 Знам се и понизити, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох, и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати. 13 Све могу у Христу који ми моћ даје – πάντα ἰσχύω ἐν τῷ ἐνδυναμοῦντί με Χριστῷ. 14 Ипак добро учинисте што узесте учешћа у невољи мојој. 15 А знате и ви, Филипљани, да у почетку проповедања еванђеља, кад отидох из Македоније, ни једна ми црква не приста у ствар давања и примања осим вас јединих. 16 Јер ми и у Солун посласте једном и другом што ми је било потребно. 17 Не као да тражим дара, него тражим плода који се множи на вашу корист. 18 Све сам примио и имам изобила. Богат сам примивши од Епафродита што сте ми послали, слатки миомир, жртву пријатну, угодну Богу. 19 А Бог мој испуниће сваку потребу вашу по богатству своме у слави, у Христу Исусу. 20 А Богу и Оцу нашем слава кроза све векове. Амин.
 
4,10
 
Све што доживљује, свети Апостол доживљује „у Господу“. Ако је радост, доживљује је у Господу; ако је страдање, доживљује га у Господу; ако је љубав, ако је правда, ако је истина, ако је доброта, ако је свет, ако је живот, ако је човек, ако је Бог, ако је мрав, ако је сунце, ако је цвет, ако је васиона, – све то он доживљује у Господу. Ево, он и милостињу коју му чине доживљује у Господу. Зар милостињу прима – он, он – свемоћни чудотворац, који васкрсава мртве, исцељује болесне, изгони нечисте духове? Зар он не може хранити себе претварајући камење у хлебове? Може, али неће. Јер хоће да се осећа еванђелски зависан од браће, од ближњих; да се смири пред њима, понизи пред свима; да буде сиромах „у Господу“, просјак „у Господу“. И тако им пружи могућност за еванђелски подвиг милостиње. Старају се о њему, чине милостињу, значи – Еванђеље ради у срцу њиховом, њихово је срце „у Господу“, и мисли у Господу, јер ето, они мисле и чине „оно што је у Христу Исусу“ (Флп. 2,5).
 
4,11
 
Оскудица не постоји за онога који Христа има. Јер – све има. Свемилостиви и Свемоћни даје му силе и моћи, те је задовољан свим што га снађе: „задовољан сам оним у чему сам“. – У тамници сам, ја сам задовољан и у томе, јер је Господ са мном. Међу вама сам, међу браћом, – задовољан сам, јер сам међу браћом у Христу. Међу непријатељима сам, – задовољан сам и у томе, јер ми се даје прилика да им Христа проповедам. „Задовољан сам оним у чему сам“, увек задовољан, јер све примам Христом и ради Христа. Он је посредник, свудаприсутни посредник између света и мене. Ја ништа не примам мимо Њега, већ све кроз Њега. Он је моје око, моје уво, моје срце, моја душа. У мене ништа не уђе а да кроз Њега не прође; ништа се у мени не појави: ни мисао, ни осећање, ни жеља, а да Он не учествује стваралачки и промислитељски, у свему моме Он је испред мене, и више од мене. Све моје је најпре Његово, па онда моје; и увек моје само утолико уколико је Његово. Тако сам се и навикао бити задовољан оним у чему сам. Да, навикао сам се. Јер је све то личан еванђелски подвиг. Човек најпре приморава себе на свако еванђслско добро ради Христа: ревнује у оскудици, ревнује у посту, у молитви, у љубави, у трпљењу, у страдању, ревнује у свему еванђелском, а човекољубиви Господ му према ревности додаје све више и више благодатне силе, док му еванђелски подвизи не постану навика. Такав човек с правом изјављује:
 
4,12
 
„Знам се и попизити, знам и изобиловати; у свему и свачему навикох, и сит бити и гладовати, и изобиловати и оскудевати“. Нема доживљаја а да га свети Апостол силом Христовом не претвори у еванђелски добитак; нема понижења а да га не преобрази у еванђелско узвишење душе; нема глади а да је не претвори у еванђелски пост, нема обиља, имања, богатства, а да их еванђелски не прими и еванђелски не употреби. Све за Христа, све са Христом, све ради Христа, – то је животно правило еванђелско. Зато христочежњиви Апостол све прима са захвалношћу, са радошћу. „У свему и свачему навикох“: јер све Христом примам, Христом доживљујем. Гладујем ли, – о, какве муње небеских радости креше тада по мојој души чудесни Господ, и ја слепим од блеска њиховог као оно некада на путу за Дамаск. Јесам ли сит – ја хвалим Њега који храни све, од Анђела до црва. Немам ли, – али Он све има: и ја који ништа немам, у Њему и Њиме – све имам. Та ми смо хришћани у овом свету „као они који ништа немају а све имају“ (2. Кор. 6,10). Изобилујем ли, – ја славим Господа што је дао људима богатства. Хришћанин бити? То значи: Христов бити, и све Христом доживљавати. Сва моја осећања Он самилосно дели са мном, узима на себе. Ако је осећање страдања, Он га дели са мном, или потпуно узима на себе; ако је осећање глади, осећање љубави, осећање благости, – исто тако. У свему и свачему Он иступа или заједно са мном, или испред мене, или место мене. Шта је онда хришћанину тешко? Лако му је и целу земљу на леђима носити, као што је свети Апостол и носи. Стога му је лако и свима бити све: и грешнике волети; и на себе узимати и с радошћу носити: патње патника, страдања страдалника, туге тужних, невоље невољних, смрти смртних. Све то, да како год спасе кога Христом (ср. 1. Кор. 9,18-23).
 
4,13
 
„Све могу у Христу који ми моћ даје“. Ето извора моје моћи, моје свемоћи. По себи, ја сам – сав слабост, сав немоћ, али са Господом Христом ја одједном постајем свемоћ. Ако је до хвале, „ја ћу се најслађе[1] хвалити својим слабостима, да се у мене усели сила Христова“ (2. Кор. 12,9). Хришћанин је увек свестан своје немоћи и Христове свемоћи. Свима Спаситељ објављује ову благовест: „Моја сила се у слабости показује потпуно“ (2. Кор. 12,9). То је свети Апостол свим бићем доживео, и стално доживљује: своју немоћ и Спасову свемоћ. И с радошћу изјављује: „Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у трпљењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб онда сам силан“ (2. Кор. 12.10). „Све могу“ – и у смрти, у стотинама смрти, у које ме људи и демони могу увалити, јер је са мном Једини Бесмртни. „Све могу“ у свима тугама, и невољама, и страдањима, јер Он Свемилостиви сваку моју тугу, и патњу, и жалост претвара у радост. Могу на стотину огњева горети, и многе жеђи жеђовати, и безброј глади гладовати, само – „у Христу“. А ван Њега, а без Њега – ја сам слабији од црва, немоћнији од сенке. Нема еванђелског подвига који човек не може поднети и издржати „у Христу“. Погледајте толике Светитеље: какви еванђелски подвизи! какви трудови! каква прегнућа! каква невероватна постигнућа! Све то отуда што су „у Христу“, и Христос у њима. Отуда и њихова чудотворна моћ, јер у њима стално дејствује и ради Христова свемоћ. Сваки од њих може рећи: ја сам ништа, Христос је све. Али са Христом, ја који сам ништа – постајем све; ја који сам смртан – постајем бесмртан; ја који сам од небића – придружујем се Свебићу; ја који сам немоћан – постајем свемоћан. „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15,5), објављује Спаситељ својим ученицима и следбеницима. Али са Њим – могу чинити све, што Он као Богочовек чини. Јер је Он зато постао човек, да људима да оно што има као Бог: и Љубав, и Истину, и Правду, и Живот, и Вечност, и Свемоћ.
 
4,14
 
Иако све може у Христу, свети христоносац смирено и радосно прима у својој невољи помоћ од браће из Филипе. То он чнни, да би ојачало њихово осећање саборности живота у Цркви: осећање да је све што се дешава једноме заједничко свима. Да, јер у Цркви је као и у телу, све се распоређује на све чланове: и невоље, и муке, и радости, и жалости. И то по угледу на Господа Цркве: Он узима на себе наше бриге и терете, да бисмо и ми узимали један другога бриге и терете. Тако свима постају лаки и радосни сви терети и све бриге.
 
4,15
 
Све помесне цркве сачињавају органске делове једног Богочовечанског тела свете Православне Цркве. Зато су оне међусобно повезане и срцем, и душом, и савешћу, и животом, и бригама, и невољама, и радостима. У једних то осећање саборности може бити веома развијено, у других мање. Зависи од „Анђела цркве“, као оно у Апокалипсису. Дух Свети је један исти у васцелој Цркви; и дарови су исти, и светиње исте. Али се сви не користе подједнако даровима и светињама. Сваки по својој ревности узима удела у њима. Никоме се никакав дар и светиња не намеће силом. Све је остављено добровољној љубави. Сваки узима на себе подвиг који хоће. Али над свима стоји саборна савест Цркве: пред њом смо одговорни сви и сваки. Одговорни за све што учинимо, и одговорни за све што пропустимо да учинимо. А она стално говори свима и свакоме: „Ко има уво нека чује шта говори Дух црквама“ (Откр. 2,7.11.17.19; 3,6.13.22). А Дух Свети стално говори кроз свете духоносце: Светитеље Божје. То су свети Оци и Учитељи Цркве. Да, савест Цркве …
 
4,16-18
 
Ето зашто онај који све може и све има, прима милостињу од браће: јер је то на корист њихову, на спасење душе њихове. Милостиња је неопходан еванђелски подвиг у делу спасења. Нико се не може спасти без ње. Милостиња је плод на дрвету еванђелске милостивости: срце жалостиво и милостиво не може не чинити милостињу. Зато свети Апостол и тражи од хришћана тај „плод“, и прима га с радошћу и за себе и за осталу браћу која су у невољи. Колико је то важно, види се из апостоловог одушевљења због тога: „ја сам примио све, и изобилујем“. Ви ми обогатисте душу својим еванђелским делима. Тиме себе спасавате, а мене у еванђелским осећањима подржавате и ојачавате. Еванђелску милостињу чинити, није друго до приносити „слатки миомир, жртву пријатну, угодну Богу“. Чиниш браћи на земљи, и оно све иде право к Богу на небу. Није чудо што је Анђео Божји рекао Корнилију: „Милостиње твоје изиђоше на памет Богу“ (Д. А. 10,4). Таква јс милостиња: чиниш је на земљи, а она је за трен ока на небу, пред самим лицем Божјим и Анђела Божјих.
 
4,19-20
 
За милостињу Бог враћа „по богатству своме“: за мало – даје много; за много – даје све. Зар нам по милости својој није даровао – васиону и што је у њој; а по свемилости: Господа Христа, и са Њим – сва богатства неба и небеског царства? (ср. Рим. 8,32). Даровао нам је тако, да је све то заиста постало наше: небо је постало наше, небеска Истина је постала наша, небеска Љубав, небеска Правда, небески Живот, небеско Еванђеље – све је то са Христом у Цркви постало наше. И зар онда није природно да и ми, ако смо Христови, будемо милостиви, па и свемилостиви? Само помислити: какве смо се милости, какве свемилости Божје удостојили у Христу Исусу Господу нашем! Ако је ишта од тога у срцу нашем, оно се мора излити и на браћу пренети: јер „добар човек из добре ризнице срца свога износи добро“ (Лк. 6,45; ср. Мт. 15,35). Радећи тако, ми доказујемо да нам је Бог заиста Отац, јер се трудимо макар мало налик на Њега. А нама је изрично заповеђено, да будемо не само милостиви, него божански милостиви, божански свемилостиви: „Будите милостиви као што је милостив Отац ваш“ – Бог (Лк. 6,36).
 
4,21-23
 
Флп. 4,21-23: 21 Поздравите сваког светог у Христу Исусу. Поздрављају вас браћа што су са мном. 22 Поздрављају вас сви свети, а особито они из дома Ћесарева. 23 Благодат Господа Исуса Христа са свима вама. Амин.
 
4,21
 
„Поздравите сваког светог у Христу Исусу“. Сваки хришћанин је свет ако је свим бићем својим у Господу Христу. Светост наша је воља Божја (1. Сол. 4,3): тојест то је оно што Бог жели и хоће од нас. А ту светост постижемо живећи у Христу Исусу Господу нашем. Творећи заповести Његове. Твориш ли, макар ону најмању божанску заповест Његову, ти уносиш у себе нешто свете силе Његове, која се одмах разлива по души. То су зрнца светости, зрнца светлости, – све еванђелске заповести. Извршујеш ли заповест за заповешћу, ти у душу своју уносиш светлосна божанска зрнца, која се постепено слију у сунце, које греје и тебе и браћу око тебе, које осветљава све путеве наше из овог у онај свет, блажени и вечни. Од светог крштења, сваки је хришћанин свет „у Христу Исусу“. Позив му је да ту светост унесе и пронесе кроз сав живот свој. Зато свети Апостол и поздравља хришћане као свете у Христу Исусу. А да не би
 
4,22-23
 
малаксали у том светом животу, у том подвигу освећивања себе Еванђељем, Апостол им пише да их „поздрављају сви свети“, тојест сви хришћани, „а особито они из дома Ћесарева“, јер се и они много труде на освећивању себе подвизима еванђелским.
За тај свети живот, хришћанима је увек, поред њихове ревности, потребна благодат Божја. Стога свети Апостол и завршава Посланицу жељом и благословом: „Благодат Господа нашег Исуса Христа са свима вама. Амин“: све божанске силе Христове, које препорођавају, преображавају, освећују, обожују, охристовљују, отројичују – са свима вама. Амин! Амин! Амин!
 
На св. Архистратига Гаврила
13/26 јули 1945. г.
Дучаловић Света обитељ Ћелије
Вел. Госпојина
1957
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. У Авином Тумачењу Друге посланице Коринћанима (стр. 432), као и у Синодалном преводу, ово место је преведено: најрадије. Нисмо сигурни да ли је у питању штампарска грешка, или авина намера (Зор. А. Ст.).

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *