Тримир

Питање:
Благослови Оче, ево приближавамо се Богу хвала посту спаса, па ме интересује како би иѕгледао тримир у грађанству по Вашем мишљењу
Миша


Одговор:
Бог те благословио Мишо! Ја бих између грађанства и лаоса ипак изабро ово друго, јер он говори о црквеном човеку. Евхаристијском човеку. У грађанству не знам како би изгледао тај термин, јер пре свега он је за Типик првих дана Великог поста мало нејасан. Постоји еклисијални човек и он по тој његовој црквености остварује свој пост, у којем он добија свој савршени смисао. Гладовања Црква не тражи, и она су бесмислена и изван православног схватања поста и потребне његове црквености. Докслошка Црква у прва „три дана“ Великог поста њега описује милостињом и добрим делима, па тек онда споредно напомиње на уздржавање од хране. Типик не садржи тај богослужбени и највиши степен учења о посту, него он уређује техникалије нашег црквеног живота. Да, он говори о уздржању са минималним конзумирањем хране али не саветује да се уопште не једе. Мене брине нешто друго. Зашто људи беже из „света“ стим што желе да остану у њему (свету) . Управљају се монашким типиком у отсуству монашке црквености? Мислим да тешки физички радници који по идеји раде за ближњег (друштво) не треба „прва три“ дана да не једу ништа, јер и они улажу свег себе ради другог и општег добра. Сељак на њиви не треба тако да пости, осим ако нема своју личну жељу и потребу за остварење таквог подвига. Шта је битно за прву недељу поста? Богослужбено преживљавање поста, још од васкрсног поподнева када богослужбени пост почиње великим прокименом после „Свејте тихи“, и када се храм (црква) пресвлачи у покајничку боју – у црно. Битно је да цела парохија присуствује вечерњи и тако сваки човек створи себи могућност да затражи опроштај од одних које је он увредио. То је први плодни корак благодатног преживљавања поста, и од тога неће нас ослободити неједење чак до свете Пасхе! Парохијска црква би требала да служу јутрење и вечерње (без великих скраћивања) , као и велико повечерије са покајним каноном св. Андреја Критског. И све тако до прве Пређеосвећене литургије на којој сви људи који су приуствовали овим службама имају право да се и причесте. Пост у отсуству ове црквености је нижи степен, и он је појмљив само онда када смо спречени да присуствујемо овим богослужењима што је за „православни земљу“ мало непојмљиво. Или више нисмо православна земља која излази у сусрет свом црквеном православном народу? Велика је штета што наш човек не разуме богослужење које једино таинствено чува истине наше свете вере и преноси знање, па и то о посту. Барем да су књиге преведене? Велика је штета! оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *