Tражим очински савјет

Питање:
Поштовани и часни оци наше свете Цркве, имам једну дилему. Завршио сам музичку академију и радим као професор у средњој музичкој школи. Због посла сам и стигао у град у којем сада живим. Будући да сам кроз музичко школовање доста пјевао у разним црквеним хоровима, доста сам сазнао о нашој вјери православној. Бавим се и појањем византијске музике и једно вријеме послије факултета сам размишљао и о монашењу (извјесно вријеме сам због појања провео у манастиру Ковиљ) . Сада сам нашао своју сродну душу и иако имам нешто више од 25 година, одлучио сам да склопим Свету Тајну Брака. Од епископа у чијој сам сада Епархији, добио сам позив да постанем ђакон, јер сам студирао и соло пјевање и имам добру вокалну технику. Како да знам да ли је тај позив за мене, јер тешка су времена а то је велика одговорност? Ако можете мало да ме посавјетујете. Збогом, и свако добро желим!
Милисав


Одговор:
Драги брате Милисаве, Радује ме да си успешан у свом позиву, у својој струци, да посао који радиш обављаш из љубави и према уметности и према својим ученицима. То што епископ, у чијој епархији сада живиш, жели да те рукоположи за ђакона, свакако није за тебе лака одлука. Ти сигурно имаш музичког дара, ту си нашао себе, завршио си музичку академију и успешно радиш као професор музике. Међутим, свештенички позив је сасвим различит од свих других занимања. Да те Бог није обдарио слухом и талантом за музику, сигурно те не би примили на академију и ти би изабрао неки други позив. И за свештенички позив је неопходан талант, који Бог даје, а човек прихвата. Христос и данас, као некад поред Генисаретског језера, пролази кроз села и градове и позива дечаке, младиће, људе у зрелим годинама. Позива их позивом без речи: „Хајде за мном“ и позвани треба да пође. Тај божански позив доживљава младић као неки унутрашњи глас, који се пројављује на различите начине: као неку силну тежњу, наклоност, љубав, тако да осећа велику радост у души кад том позиву удовољи. Али, он слуша и друга упозорења, на пример кад се Христос обратио Симону Петру: „Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? “ (Јован 21, 15) . Синко, љубиш ли ме више него други? Би ли могао веће жртве поднети за мене од других? Можеш ли доспелу жетву пожњети за мене? Синко, да ли би заиста могао постати мој свештеник? Не одговарај одмах. Добро размисли. Свештенички позив није као остали, није најамништво, није осигуравање егзистенције, није уносна служба, није заслуживање хлеба. То је жртвовање самога себе у раду за Бога и бесмртне душе. За Христом се не иде из интереса. Христос својим следбеницима, а посебно ученицима (свештеницима) поручује: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде“ (Лука, 9, 23) ; „…јер ће вас предавати судовима мене ради“ (Марко 13, 9) ; „И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти“ (Матеј 10, 22) . Ето, драги брате Милисаве, шта Господ очекује од призваног на свештеничку службу. Ти си зрео човек по годинама, по образовању и по схватању смисла живота. Био си извесно време у манастиру и сагледао живот монаха. Ти си сада професор музике у средњој школи. Међутим, ако се деси да постанеш технолошки вишак, можеш потражити други посао у струци, у крајњем случају се можеш запослити и у сасвим другој бранжи. И све то неће изазивати код тебе неке веће ломове у личности, у односу на себе и друге. Нико неће рећи: „Види овај уметник у музици постао менаџер или политичар. Али, кад би постао свештеник (ђакон је први свештенички чин) , то већ не би могло да се дешава. Ако свештеник, из било којих разлога, напусти свештенички позив, он постаје прокажен, обележен до смрти. Он ће бити „распоп“, а психологија распопа је ужасна. Слушао сам и доживљавао неке који су били, па престали бити, свештеници, па чак и само под доживотном забраном свештенодејства. Да закључимо, драги брате Милисаве, ако ти, поред тога што је владика предложио (јер имаш добар глас, побожан си човек, засноваћеш породицу) да те рукоположи за ђакона, осећаш у себи жељу и призив, којим те Христос позива на своју службу, онда разговарај озбиљно са владиком, са будућом супругом и ако се све коцкице сложе (твој призив за свештеничку службу, сагласност будуће супруге) , дај владици позитиван одговор. Разуме се, да ти ђаконска служба не буде онако „успут“, хоби поред твог редовног посла. Као што целога себе посвећујеш твом редовном послу, тако мора бити и у ђаконској служби. Ти нећеш парадирати само својим гласом и стасом, трудећи се за уметничку леппоту богослужења, већ ћеш постати и проповедник, свећа која стоји на високом постољу и обасјава друге око себе. И немој пристати на рукоположење одмах по венчању. Сачекај мало, да се вас двоје усагласите за тако важну животну одлуку. Искрено ћу се радовати ако Црква у теби добије једног верног и вредног служитеља. Благослов Божији и помоћ Његову у твојој животној одлуци призива на тебе о. Душан

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *