NASLOVNA » Mišljenja na savremene teme, PITANJE PASTIRU » Transplatacija organa?

Transplatacija organa?

Pitanje:
Pomaže Bog, svima koji rade na ovom izuzetnom sajtu. Molim vas da mi kad budete u prilici, odgovorite na sledeće pitanje. Naime zanima me stav Pravoslavne crkve po pitanju transplatacije organa i da li crkva odobrava donaciju organa i zaveštanje u slučaju smrti, obzirom da je Vojno medecinski fakultet pokrenuo takvu akciju, koja je po meni vrlo humana, ali pošto sam član Pravoslavne crkve zanima me njen stav. Unapred zahvalna
Manja


Odgovor:
Bog pomogo! Pitanje transplatacije organa u naše vreme zauzima jedno ozbiljno mesto ali se izbegava da se ono jasnije prouči. I sam ovaj odgovor koji ću pokušati da dam neće biti neko dublje izučavanje predmeta a mislim da Crkva mora nešto više da kaže o zaveštanju organa koji nekome mogu da produže ovozemaljski život. Do sada sam susretao oprečna mišljenja što govori da Crkva nije zauzela svoj jasan stav nego se i dalje prepušta slobodnim tumačenjima i savetima.
Polazeći od toga da smo mi svi mistički satelesnici jednog Tela Hristovog – Crkve, kao i od toga da smo «prah i da će u prah da se vratimo» (Postanje 3, 19) , i jevanđelskih reči da nema veće ljubavi dok neko ne položi život svoj za prijatelje svoje, zaveštavanje svojih zemnih ostataka, ili poklanjanje dok smo u životu, ne bi trebalo da bude neki veći teološki problem. Ali mi živimo u svetu raznih kultura i tradicija, u kojem se izričito traži religiozna tolerencija i trpeljivost, a i sama Crkva svojim kontraverznim članstvom u SSC obavezuje se na izbegavanje «prozelitizma» (sa čime otežava svoju svetu misiju) , pa se zato javlja pitanje: ako je moralno da se organi poklanjaju bolesnicima onda kome može da se deo tog «praha» pokloni, da li možemo da uključimo i ljude koje se nalaze van Crkve? Mislim da ovde ne bi trebali mnogo da dokazujemo da se osvećeni delovi našeg tela ne mogu davati na uslugu onima koji nisu osvećeni, t.j. kršteni. Apostol Pavle kaže da krštenjem uništavamo «naše telo grehovno, da mi više ne robujemo grehu» (Rim. 6, 6) , i da ne treba da dajemo «udove naše grehu za oružije nepravde» (st. 13) . Naše telo jeste «hram Duha svetoga» koji nas sve spaja i osvećuje kroz Evharistiju Zajednice, i nije slučajno da Crkva telo svakog umrlog hrišćanina poštuje kao osvećene «mošti» (svi stariji trebnici za telo umrlog hrišćanina kažu da su mošti) . Dakle, nešto što je kroz život osvećeno, što svojim ličnim podvigom što molitvama Zajednice, a pre svega pričešćivanjem Svetim Tajnama Hristovim, ne može niti se sme obesvećivati. Iz kratko pomenutog nema sumnje da pravoslavni hrišćanin ne bi trebao da zaveštava svoje organe onima koji se nalaze van krila majke Crkve! Adamovim padom postali smo prestupnici Božijeg plana o čoveku i, «zato opet u zemlju, od koje smo uzeti, osudio je (si) da se vratimo» (Opelo, samoglasni Jovana Monaha, glas 7) , jer bez Božijeg dara – duše, mi smo «samo zemlja i u zemlju će da odemo». Telo bez duše ostaje samo ona materija koja će da se «razobliči» (isto, glas 8) i izgubi svoju bogoobraznost, a sa Bogom bilo koja materija može da oživi, jer je rečeno: «jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovoga podignuti decu Avraamu» (Mt. 3, 9) . Po svetom Grigoriju Niskom duša kada se rastavi od tela ona i dalje «zadržava neke priznake telesnog» (Ob ustroenii čeloveka, gl.XXVII) ; zadržava tu formu koja je dobila kao kompletna ličnost dok je bila u telu, tako da prvoobraz koji je sazdan u Adamu on je neuništiv, dok bezdušna materija jeste uništiva do poslednjih čestica ili čak entropije. Ali sila Božija može ponovo od zemlje i praha da podigne čoveka (iz «suvih kostiju») , o čemu On kroz sv. proroka Jezekilja nama otkriva. «I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh, i oživećete, i poznaćete da sam ja Gospod» (37, 6) . Mi ovde vidimo da ovo telo koje je u Adamu umrlo nosi prirodu smrtne materije, i nije ni bitno za nas da li će da nas Gospod obnovi koristeći iste čestice zemlje koje smo pre 5 hiljada godina nosili ili čestice opšte materije; ili pak u tom istom smislu mnoštvo mučenika koji su svedočili o Hristu čiji su zemni ostaci prolazeći kroz oganj prosto prešli u energiju (entropiju) ; nego ovde je bitno da ćemo vaskrnuti kao iste ličnosti koje duša čuva (živi) sa sobom, koja čak čuva i našu unikalnu formu po kojoj se prepoznajemo, jer sv. Grigorije Nisski kaže da su tako «prepoznali Lazara, a i bogataš nije ostao nepoznat», jer «obraz obavezno postaje za dušu kao otisak pečata, tako da to što je ostalo kao otisak pečata ono ne može a da se ne prepozna po tom istom otisku». Ovaj svetitelj i dalje nam pomaže da razjasnimo ovo pitanje rečima: «Gledajući na elemente vaseljene možda ćeš da pomisliš…, da će biti teško da se vrate od opšteg ka svojstvenoj individualnosti, ali kada duša ponovo privuče k sebi ono što joj je srodno i sopstveno – kakva će teškoća, reci mi, da smeta Božanskoj sili da to sve ostvari i da sjedini svoje sa svojem, …», jer «u vreme PREMEŠTANJA elemenata ono će ponovo da se skupi samo u sebe, da bi došlo u podobnost (saglasnost) sa otiskom obraza. Ako Bog reši da da znak, onda će članovi da se sjedine sami sa sobom i svojstveno jedan drugom, i to neće da prouzrokuje nikakve teškoće da se priroda razdeli na elemente».
Mi iz ovoga vidimo da je naše zemaljsko telo zaista taj biblijski prah koji nije ništa drugo nego skup prostih elemenata prirode, koji se silom Božijom iz «opšteg» razdeljuju na individualno, ili pak tako isto sabiraju. Bez dvoumljenja mi možemo slobodno da kažemo da se u ovom menjanju elemenata prirode vrši neko «kosmičko zajedničarenje», zato što je sva naša ljudska sudbina određena na neku opštu službu i zajedničarenje, gde ne isključujemo ni elemente materje. U Crkvi ne postoji ništa individualno nego opšte, takođe i u našem kosmičkom odnosu prema materiji, jer mi svi «zajedničarski» nosimo i koristimo za život njene iste elemente, i samo nas Božiji darovi čine različitim ali su oni atributi duše, a ne materije. U duhu rečenog pred nama stoji jedna velika evanđelska istina koja je i sva suština hrišćanstva, a i ovog odgovora: «Od ove ljubavi niko nema veće, da život svoj položi za prijatelje svoje» (Jn. 15, 13) . «Život svoj» – ili «dušu svoju» (crkvenoslov. prevod) i po sv. Teofilaktu ove reči mi tumačimo «tako i vi polažite duše jedni za druge, kao i Ja što umirem za vas», ipak ovde je reč o umiranju iz ljubavi za nekog. Mi tu ljubav posebno primećujemo u slučajevima donacije organa bližih srodnika, kao i daljih, a u mnogim slučajevima i prijatelja, jer niko ne može roditelja bolesnog deteta da osudi ako i svoj život dovede u opasnost da bi spasao njegov, recimo donacijom jednog bubrega ili plućnog krila i sličnih organa koji kada se odstrane hiruškim putem ne ugrožavaju život darodavca. Ovo nema nikakve vze sa samoubistvom jer se ono uvek dešava iz egoističkih razloga kao i iz kranje individualističkih shvatanja života, ili zbog duboke mentalne ili duhovne depresije, a ne zbog Hrišćanske ljubavi za svog bližnjeg. Zaveštanje organa posle smrti darodavca po mom shvatanju jeste komplikovanije pitanje i traži opreznost. U SAD na poleđini vozačkih dozvola (koje su ujedno i lična karta) postoji reklama za zaveštavanje organa u slučaju nesrećnog slučaja ili nasilne smrti, i prilikom popunjavanja tog formulara za izdavanje ovog dokumenta možete da ovlastite državu da se vaši organi mogu nekom pokloniti, što znači da porodica ne može da utiče ko će da bude primalac, niti da promeni mišljenje i ne dozvoli ovaj proces. Dakle, primalac delova našeg tela može da bude bilo ko, nezavisno od regligioznih shvatanja i filosofije života kojom on živi. Znam da postoji slični programi u drugim zapadnim državama i oni se još uvek zasnivaju na dobrovoljnoj odluci i poštovanju religioznih ubeđenja. Postoje pravila koja traže da se tela umrlih uopšte ne diraju (66 prav. sv. Vasilija, V. Sintagma) , ali su većinom pisana zbog starog problema «grobokopateljej», jer su ranije ljudi raskopavali grobove i krali dragocenosti sa kojima su umrli sahranjivani, i mislim da ne bi trebali da ga poredimo sa ovim pitanjem koje zasigurno nosi misiju ljubavi i pomoći, a ne krađe i izživljavanja. U kontekstu pitanja valjalo bi da obratimo našu pažnju i na svuda prihvaćenu praksu davanja krvi koja se odavno upražnjava i dokazano je da su spaseni mnogi životi, i iz dugogodišnjeg iskustva znamo da je Crkva pomirljivo gledala na nju. Psalmopevac David kaže: «Kakva je korist u krvi mojoj, kada budem silazio u propast? E da li će Ti se ispovedati prah, ili će objavljivati istinu Tvoju? » (Ps. 29, 10) , dok davanje krvi ili organa ipak može da donesu neku korist pred Bogom jer je akt ljubavi (dosmrtna svesna odluka) , s tim da onaj koji je nosi da živi po zapovestima Gospodnjim, jer taj poziv stoji pred svakim čovekom. Valja uzgred da se napomene da su Jehovini «svedoci» odlučni u njihovom verovanju da se krv ne može davati isto tako ni da se prima, ali biblijski (teološki) argumenat im je zaista nejasan, jer transfuzuju krvi shvataju kao «jedenje». Oslanjaju se na reči Biblije: «Jer je duša svakoga tijela krv njegova, to mu je duša. Zato rekoh sinovima Izrailjevim: krvi nijednoga tela ne jedite, jer je duša svakoga tela krv njegova. Ko bi je god jeo, da se istrebi» (Levit 17, 14) . U Istolkovanoj Bibliji tumačenje ovog mesta kako Pravoslavne Crkve tako i Rimokatoličke nama se razjašnjava ovaj citat rečima: «ova zabrana korištenja krvi vezana je za drevno shvatanje krvi kao početka i simvola života, koji se nalazi u vlasti Božijoj», i pogrešno je bukvalno shvatanje da je krva «duša tela», jer sv. David kaže da je krv «prah» koji je po svoj prirodi bezdušan, dakle krv nije duša. Ja mislim da nije problem u donaciji svojih organa koliko je problem u tome kome oni mogu da se poklone. Problema ne bi bilo da je sve čovečanstvo ujedno i Crkva, ali ono nije, i ovim se javlja pitanje: da li donacijom nekih delova našeg osvećenog tela mi njega njega obesvećujemo; jer ako ga poklonimo čoveku koji će i dalje da produži da ne živi u Crkvi i po Božijim zakonima upravo će da se to desi? ! Ovde nije problem u pomoći i milostinji prema svakom čoveku pa i prema onima koji nisu članovi Crkve (nije Gospod slučajno rekao priču «o milostivom samarjaninu») , ovde se javlja komplikovanije pitanje: da li mi ustupanjem nekog dela našeg tela pomažemo služenje zlu, ili kako ap. Pavle kaže «udove naše grehu za oružije nepravde», i tako obesvećujemo naše telo sve jedno što je ono po sv. Grigoriju «zajednički elemenat»? Molitva sv. Zlatoustog jasno govori da mi svetim pričešćem osvećujemo našu plot (telo) , a u molitvi po pričešću Crkva kaže da ta blagodat «prodire u udove i sastave naše, u sve zglobove i unutrašnjost, u srce». Dakle, ovo pitanje je zaista kompleksno i dok ga Crkva ne prouči i zauzme svoj stav mišljenja sam da se organi tela umrlih pravoslavnih hrišćana mogu poklanjati krštenim članovima Crkve dok onima koji nemaju učešća u njoj ne mogu. To ne sprečava nedostatak ljubavi, pa i prema «neprijatelju svome» (Mt. 5, 44) ili savršenom tuđincu, nego sprečava bogoslovlje o čoveku; o njegovoj svetosti tela i duše, i o njegovom opštenju sa svetom Zajednicom. Pravoslavno hrišćansko shvatanje tela je tako da se ono poštuje kao «mošti», i da se ono «sahranjuje» – čuva (od sohranjit = sačuvati) do Drugog Dolaska kada će ono vaskrsenjem dobiti prirodu prvoobraznog tela «Novog» Adama. Videli smo da telo prelazi u opšte elemente vaseljene ali i sama ta vaseljena treba da bude obnovljena koja ulazi u «paket» Božijeg domostroja spasenja čoveka, tako da će nju da nastane samo pravednici (Mt. 25, 46) , a ljudi koji nisu uzimali realnog učešća u Evharistiji neće nego će otići u «zemlju daleku» (Lk. 15, 13) , što je po sv. Teofilaktu udaljenje od Boga. Telo svakog čoveka može da bude «zajednički elemenat» samo kroz Bogoovaploćenje i njegovo prisutstvo u Crkvi, jer «Bog postade telo» u svakoj mikročestici i molekulu čoveka. Ideja vaseljene je da bude preobražena i osvećena, i taj proces nalazimo u Liturgiji koja je eshatološki nama poklanja kao novu i obnovljenu. Dakle i elementi Vaseljene su «mošti» koje se sa telima blagočestivih članova Crkve «čuvaju» za opšte vaskrsenje i preobražaj u Novo Nebo i Novu Zemlju (Otkr. 21, 1 – 2) , dok po sv. Otkrovenju tela neosvećenih u Zajednici Hristovoj nemaju učešće u njima, što znači da ne bi trebali da koriste mogućnost presađivanja (transplatacije) organa od hrišćana – sadašnjih i budućih zajedničara Nove i osvećene materije.
Kako sve polazi od duše, svaka klica zlog pomisla i planova; svaka želja i htenja za blagočestivim životom ili pak bogoboračkim, to od tela mnogo ne zavise odluke duše. Ako duša ima potpunu kontrolu nad elementima materije (ili stalno radi na tome) , bili oni lični od dana našeg začeća ili bili oni pozajmljeni (presađeni) , pravoslavni hrišćanin ne bi trebao da se iz nekih nepostojećih etičkih razloga odrekne od ponuđenog organa koji može da mu produži život. O. Ljubo

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *