TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA

 

TRAGOM JEVANĐELSKOG PODVIGA
 

OPŠIRNA PRAVILA
izložena u pitanjima i odgovorima
 

PREDGOVOR
Po blagodati Božijoj, u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, mi smo se sastali zajedno, stavljajući pred sebe isti cilj blagočastivog života: vi iz očigledne težnje da naučite nešto od onoga što je neophodno za spasenje, a ja stoga što imam dužnost da objavljujem pravedne sudove Božije, budući da se noću i danju sećam apostolskih reči: Tri godine dan i noć ne prestajah poučavati sa suzama svakoga od vas (Dap.20,31). Osim toga, ovo vreme je vrlo pogodno, dok mesto pruža punu tišinu i zaklonjenost od svakog spoljašnjeg šuma. Pomolimo se, dakle, skupa jedni za druge, tj. da ja na vreme dajem obrok (Lk.12,42) svojim saslužiteljima, a vi da primite pouku kao dobra zemlja, te da donesete savršen i mnogostruk rod u pravdi, kao što je napisano (Mt.13,23).
Stoga vas, dakle, molim ljubavlju Gospoda našeg Isusa Hrista, koji dade sebe za nas (Tit.2,14), da se najzad pobrinemo za duše svoje: ožalostimo se zbog ispraznosti prethodnog života, počnimo da se podvizavamo za budući [život] u slavu Boga i Njegovog Hrista i Svetoga Duha, kome se klanjamo. Napustimo lenjost i raslabljenost, kako ne bismo, zbog nerada izgubivši sadašnje i početak dela odlažući za sutra i za naredne dane, i kad nas Onaj koji traži duše naše nađe prazne od dobrih dela, bili lišeni radosti bračne ložnice i uzalud i beskorisno plakali, jadikujući zbog zlo provedenog vremena života, premda već više ništa neće pomoći onima koji se raskajavaju. Sad je najpogodnije vreme, govori apostol, sad je dan spasenja (2.Kor.6,2). Ovaj vek je vek pokajanja, a onaj – nagrade; ovaj delanja, a onaj – uzdarja; ovaj trpljenja, a onaj – utehe. Sada je Bog pomagač onima koji se obraćaju od zlog puta, a onda će biti strašan i neumoljiv istraživač ljudskih dela, reči i pomisli. Sada se koristimo Njegovim dugotrpljenjem, a onda ćemo poznati pravosuđe: jedni će ustati na večne muke, a drugi za večni život, i svako će primiti po delima svojim. Dokle ćemo odlagati poslušnost Hristu, koji nas poziva u svoje nebesko Carstvo? Zar se nećemo otrezniti? Zar se nećvmo okrenuti od običnog života ka jevanđelskoj strogosti? Zar nećemo držati pred očima onaj Strašni i slavni dan Gospodnji, u koji će oni koji se po delima svojim približavaju desnoj strani Gospoda primiti Carstvo nebesko, dok će one koji su zbog nedostatka dobrih dela odbačeni na levu stranu sakriti ognjena geena i večna tama. Jer, rečeno je: Onde će biti plač i škrgut zuba (Mt.25,30).
Mi, doduše, velimo, da želimo nebesko Carstvo, ali se ne brinemo o onome čime bismo ga mogli zadobiti. Ne trudeći se oko zapovesti Gospodnjih, mi po sujeti svoga uma držimo da ćemo dobiti iste počasti kao i oni koji su se grehu protivili do smrti. Ko je ikad, sedeći ili spavajući kod kuće u vreme sejanja, kad nastane žetva naručje napunio snopovima? Ko li je nabrao grožđa sa čokota koji nije sam uznegovao. Rod imaju oni koji se trude, a počasti i venci pripadaju pobednicima. Ko bi ikad dao venac onom ko se nije ni pokazao pred protivnikom, kada, po apostolu (2.Tim.2,5), ne treba samo pobediti, nego i boriti se po pravilu, tj. ne propustiti ni najmanje od onog što je propisano. Jer, rečeno je: Blago sluzi onome koje ga gospodar njegov, došavši, nađe, da čini tako (Lk.12,43), i: Ako si prineo pravo, a nisi pravo podelio, zgrešio si (Post.4,7).
Čim pomislimo da smo izvršili neku od zapovesti (ne mogu da kažem da smo je zaista izvršili, budući da su po zdravom shvatanju Pisma sve vezane jedna za drugu, tako da se pri narušavanju jedne svakako narušavaju i sve ostale), mi više ne očekujemo gnev za one koje smo zanemarili, nego samo počasti za onu koju smo navodno ispunili. Onaj kome je povereno deset talanata i koji utaji jedan ili dva, a ostale vrati, neće se smatrati poštenim što je vratio veći deo, već će se nazvati uvredljivcem i gramžljivim zbog manjeg dela koji je proneverio. I šta govorim: „Proneverio“. Ta, i onaj kome je poveren jedan talanat, i koji je potom vratio sve što je primio, beše osuđen stoga što nije ništa dodao onome što je primio. Onaj ko je deset godina poštovao oca, pa mu je onda zadao samo jedan udarac, ne smatra se dobrotvorom, nego se osuđuje kao oceubica. Idite, veli Gospod, i naučite sve narode… učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio, a ne da jedno drže, a drugo zanemaruju (Mt.28,19-28). I apostol piše slično tome: Nikako ni u čemu ne dajući spoticanje, da se služba ne kudi, nego se u svemu pokažite kao sluge Božije (2.Kor.6,3-4). Jer, kad nam ne bi sve bilo potrebno radi spasenja, sve zapovesti ne bi ni bile zapisane, niti bi bilo zapoveđeno da se sve moraju držati.
Kakva mi korist od drugih uspeha ako ću biti kriv paklu ognjenom kada brata nazovem budalom (Mt.5,22)? Kakva je korist [čoveku] što je slobodan od mnogih, ako ga jedan drži u ropstvu? Jer, rečeno je: Koji čini greh rob je grehu(Jn.8,34). Kakva je korist [čoveku] koji se izbavio od mnogih stradanja, ako mu je telo povređeno jednom mučnom bolešću? „Prema tome, reći će neko, mnogim Hrišćanima, koji ne drže sve zapovesti, ne vredi ništa što drže samo neke od njih“. Ovde je dobro setiti se blaženoga Petra kome je, posle tolikih uspeha i tolikih ublažavanja, samo zbog jedne reči bilo rečeno: Ako te ne operem, nemaš udela sa mnom (Jn.13,8). Da i ne govorimo da ta jedna reč nije projavljivala lenjost i nemarnost, već poštovanje i pobožnost.
Uostalom, reći će drugi: „Napisano je: Svako koji prizove ime Gospodnje spašće se (Joilj 2,32), tj. za spasenje je dovoljno da [čovek] samo prizove ime Gospodnje“. Međutim, neka i on čuje šta veli apostol: Kako će prizvati Onoga u koga ne poverovaše (Rim.10,14). A ako ne veruješ, počuj Gospoda koji veli: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko; no koji tvori volju Oca moga koji je na nebesima (Mt.7,21). Uzaludan je trud čak i onome koji vrši volju Gospodnju, premda ne onako kako Bog hoće, niti iz osećanja ljubavi prema Njemu. Sam Gospod naš Isus Hristos o njima govori: Oni sve čine da ih vide ljudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju (Mt.6,5).
Otuda je apostol Pavle naučen da kaže: I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi (1.Kor.13,3).
Ukratko, ja primećujem tri različita raspoloženja u kojima je neizbežna poslušnost: mi se od zla uklanjamo stoga što se bojimo kazne (stanje roba); mi idemo za obećanjima nagrade i ispunjavamo ono što je naloženo radi sopstvene koristi (stanje najamnika); mi [činimo dobro] radi samog dobra i iz ljubavi prema Onome koji nam je dao zakon, radujući se što smo se udostojili da služimo tako slavnom i blagom Bogu (stanje sina).
Onaj ko iz straha bude ispunjavao zapovesti, neprestano se bojeći kazne za lenjost, neće jedno od naloženoga činiti, a drugo prenebregavati, nego će smatrati da je kazna za neposlušnost podjednako strašna. I premda se ublažava onaj ko se boji svega radi pobožnosti (Prič.28,14), ipak tvrdo stoji u istini i onaj ko može reći: Svagda vidim pred sobom Gospoda, jer mi je s desne strane da ne posrnem (Ps.15,8). Jer, on neće da izgubi iz vida ništa od onog što je neophodno. Osim toga, [rečeno je]: Blago čoveku koji se boji Gospoda. Zašto? Zato što silno ljubi Njegove zapovesti (Ps.111,1). Onima koji se boje, pak, nije svojstveno da propuštaju nešto od onoga što je zapoveđeno, ili da ga ispunjavaju nemarno.
Ni najamnik, pak, neće ushteti da prestupi nešto od onog što je naloženo. Jer, kako će primiti platu za rad u vinogradu ukoliko nije izvršio sve što je naređeno? Ukoliko propusti samo nešto od onoga što je potrebno, on će učiniti da vinograd za gospodara postane beskoristan. I ko bi dao platu onome ko je kriv za štetu?
Treći slučaj predstavlja službu iz ljubavi. Koji će sin, imajući cilj da ugodi ocu i radujući ga u većim stvarima, ushteti da ga u manjim ožalosti, naročito ako se seća apostola koji veli: I ne žalostite Svetoga Duha Božijega, kojim ste zapečaćeni(Ef.4,30).
Gde, pak, oni koji prestupaju većinu zapovesti hoće da budu uvršćeni? Oni ne služe Bogu kao Ocu, ne povinuju mu se kao Onome koji je dao velika obećanja, niti mu se pokoravaju kao Gospodu. Jer, On govori: Ako sam Otac, gde je slava moja? Ako sam Gospod, gde je strah moj (Mal.1,6). Kao što čovek koji se boji Gospoda silno ljubi Njegove zapovesti (Ps.111,1), tako se i prestupanjem zakona vređa Bog (Rim.2,23).
Pretpostavljajući slastoljubivi život životu po zapovestima, kako možemo očekivati blaženstvo, življenje sa svetima i radost sa anđelima pred licem Hristovim? Slična maštanja svojstvena su samo dečijem umu. Kako ću biti s Jovom, kada ni najobičnije nezgode nisam primao sa blagodarnošću? Kako ću biti sa Davidom, kada sa neprijateljem nisam bio velikodušan? Kako ću biti sa Danilom, kada Boga nisam iskao sa neprekidnim uzdržanjem i neuspavljivom molitvom? Kako ću biti sa svetiteljima, kada nisam išao njihovim tragom? Koji će podvigopoložnik biti toliko nerasudljiv da udostoji istih venaca i pobednika i onoga koji nije stupio u podvig? Koji je vojvoda razdavao jednake delove plena pobednicima i onima koji se nisu ni pojavili u boju?
Bog je blag, ali i pravedan. Pravednome je, pak, svojstveno da daje po zasluzi, kao što je napisano: Ublaži, Gospode, dobre i prave srcem. A one koji se uklanjaju na krive puteve, oteraće Gospod sa onima koji čine bezakonje (Ps. 124,4-5). On je milostiv, ali i Sudija. Jer, rečeno je: Gospod voli milostinju i sud (Ps.32,5). Stoga i kaže: Milost i sud ću ti pevati, Gospode (Ps. 100,1). A mi smo naučili na kojima je milost, budući da je rečeno: Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani (Mt.5,7). Vidiš li kako On sa rasuđivanjem upotrebljava milost. On ne miluje bez rasuđivanja, niti sudi bez milosti. Jer, Gospod je milostiv i pravedan (Ps. 114,5). Stoga nemojmo poznavati samo (jednu) polovinu Boga, okrećući Njegovo čovekoljublje u povod za lenjost. Grmljavina i munje postoje stoga da dobrota ne bi bila prezrena. Onaj ko zapoveda suncu da obasjava, kažnjava i slepoćom. Onaj ko daje kišu, sipa i oganj. Jedno pokazuje blagost, a drugo strogost. Radi jednoga volimo, a radi drugoga se bojmo, da i nama ne bude rečeno: Ili prezireš bogatstvo dobrote Njegove i krotosti i dugotrpljenja, ne znajući da te dobrota Božija na pokajanje vodi? Nego svojom upornošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva (Rim.2,4-5).
Prema tome, pošto spasenje nije moguće bez dela koja odgovaraju zapovestima Božijim, i pošto nije bezopasno zanemarivati nešto od naloženoga (naime, strašno je prevaznošenje – postaviti sebe sudijom Zakonodavca, te jedne Njegove zakone birati, a druge odbacivati), mi, podvižnici blagočašća, koji smo pretpostavili bezmolvan i bezmetežan život (koji potpomaže čuvanje jevanđelskih odredaba) uložimo zajedničku brigu i rasuđivanje kako nam ne bi promaklo ništa od onoga što nam je naloženo. Jer, ako Božiji čovek treba da bude savršen, kao što je napisano (2.Tim.Z,17) i kao što je pokazalo slovo koje je izloženo ranije, preko je potrebno da, posredstvom svih zapovesti, dostigne do mere rasta punote Hristove (Ef.4,13). Jer, i po Božanstvenom zakonu, životinja sa manom se ne prima za žrtvu Bogu, čak i ako je čista. Ono u čemu je svako neiskusan, neka predloži na zajedničko razmatranje. Jer, pri trudoljubivom razmatranju mnogih lakše će se naći ono što je sakriveno, budući da Bog, po obećanju Gospoda našeg Isusa Hrista, daje da nađemo ono što tražimo po učenju i podsećanju Svetoga Duha (Jn,14,26).
Meni obaveza nalaže [da propovedam], i teško meni ako ne propovedam Jevanđelje (1.Kor.9,16). Tako je i za vas opasno ukoliko se olenjite da ispitujete, ili ukoliko bez napora i neodlučno pristupite izvršavanju i ispunjavanju na delu onoga što vam je predano. Stoga Gospod govori: Reč koju ja govorih, ona će mu suditi u poslednji Dan (Jn. 12,48), i: Sluga koji je znao volju gospodara svoga i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen, a koji nije znao, pa je zaslužio batine, biće malo bijen (Lk.12, 47). Pomolimo se, dakle, da i meni upravljanje rečju bude besprekorno, i da vama učenje bude plodonosno. Znajući da će reči bogonadahnutog Pisma stajati pred nama na Sudu Hristovom (budući da je rečeno: Izobličiću te i metnuću pred oči tvoje grehe tvoje – Ps.49,21), pazimo trezvoumno na ono što se iznosi i sa usrdnošću požurimo da u delo privedemo Božanstvene pouke, s obzirom da ne znamo u koji će dan i čas Gospod naš doći.
 

OPŠIRNA PRAVILA
izložena u pitanjima i odgovorima
 
Pitanje 1. O poretku i nizu zapovesti Gospodnjih.
Budući da nam je dopušteno da pitamo, najpre bismo želeli da naučimo da li postoji kakav redosled i niz u zapovestima Božijim, tj. da li je jedna prva, a druga – druga, i tako redom, ili se sve stapaju međusobno, budući ravnočasne u odnosu na prvenstvo, tako da onaj ko je voljan može slobodno, kao kod kruga, započeti otkuda hoće?
Odgovor: Vaše pitanje je staro. Ono je davno postavljeno u Jevanđeljima. Zakonik je prišao Gospodu i rekao: Učitelju, koja je zapovest najveća u Zakonu. Gospod je odgovorio: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom. Ovoje prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe (Mt.22,36-39). Prema tome, sam Gospod je dao poredak svojim zapovestima. On je odredio da je prva i najveća zapovest o ljubavi prema Bogu. Druga, pak, po redu i slična njoj, ili ona koja joj služi kao dopuna i koja od nje zavisi, jeste zapovest o ljubavi prema bližnjem. Tako se iz navedenog i iz drugih sličnih mesta koja se nalaze u Bogonadahnutim Pismima može saznati poredak i niz svih Gospodnjih zapovesti.
 
Pitanje 2. O ljubavi prema Bogu, i o tome da ljudi po prirodi imaju naklonost prema zapovestima Gospodnjim i silu da ih ispunjavaju.
Kaži nam, dakle, najpre nešto o ljubavi prema Bogu. Jer, mi smo čuli da Boga treba ljubiti. Mi želimo da saznamo kako da uspemo u tome.
Odgovor: Ljubav prema Bogu se ne stiče učenjem. Jer, drugi nas nisu učili ni da se radujemo svetlosti, da smo privezani za život, niti da ljubimo roditelje i vaspitače. Isto tako, ili još mnogo pre, nauka o ljubavi Božijoj ne može doći spolja. Naprotiv, zajedno sa stvaranjem živog bića, tj. čoveka, u nas je kao seme posejan neki smisao (λογος σπερματικος), koji u samom sebi nosi težnju ka opštenju u ljubavi. Primivši taj smisao, oni koji su se učili Božijim zapovestima su ga, Božijom blagodaću, brižljivo obrađivali, blagorazumno negovali i dovodili do savršenstva. Pohvalivši, stoga, vaše staranje kao neophodno za [tu] svrhu, i ja ću se, uz pomoć Božiju i vaše molitve, potruditi da probudim iskru Božije ljubavi koja je sakrivena u vama, prema sili koju mi je dao Duh.
Uostalom, treba znati da je ljubav jedna vrlina koja svojom silom privodi u dejstvo i obuhvata svaku zapovest. Ko ima zapovesti moje i drži ih, govori Gospod, to je onaj koji me ljubi (Jn. 14,21), i još: 0 ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci (Mt.22,40). Ipak, sada ne nameravam da se upuštam u pojedinosti, budući da bih na taj način neprimetno u jedan deo uključio čitavo učenje o zapovestima. Naprotiv, srazmerno svojim silama i postojećoj svrsi, ja ću vam napomenuti o ljubavi koju smo dužni Bogu. Najpre ću reći da smo dobijajući od Boga zapovesti, ujedno primili i sposobnost da ih sve izvršujemo. Na taj način mi ne možemo da negodujemo kao da se od nas traži nešto neobično, niti da se prevaznosimo kao da od sebe prinosimo nešto što prevazilazi ono što nam je dano. Delujući tom sposobnošću pravilno i kao što treba, pobožno ćemo provoditi vrlinski život. Budemo li, pak, ometali njeno dejstvo, skretaćemo u zlo.
Zlo se, naime, sastoji u lukavom upotrebljavanju onoga što nam je Bog dao radi dobrog cilja, tj. u upotrebljavanju nasuprot Hristovoj zapovesti. Vrlina, pak, koju Bog očekuje, sastoji se u korišćenju Božijih darova sa dobrom savešću i po Gospodnjoj zapovesti. Ako je to tako, i o ljubavi ćemo reći isto.
Primivši zapovest da ljubimo Boga, mi smo stekli i sposobnost da ga ljubimo, usađenu u nas pri samom stvaranju. Dokaz za to se ne nalazi spolja: svako se u to može osvedočiti sam od sebe i u sebi. Jer, u nama se po prirodi nalazi želja za dobrom, premda se, većinom, jednom čini dobrim jedno, a drugom drugo. Osim toga, ono što nam je svojstveno i srodno mi ljubimo i bez učenja. Najzad, mi dobrotvorima dobrovoljno ukazujemo svako raspoloženje. Šta je, međutim, divnije od Božanstvene lepote? Koja je predstava prijatnija od Božije velelepnosti? Koja duševna čežnja je tako živa i tako neizdržljiva kao želja koju Bog u njoj porađa, ukoliko je očišćena od svakog poroka? Ona tada sa istinskim raspoloženjem govori: Ranjena sam ljubavlju (Pes. 2,5). Zaista su neiskazivi i neizrecivi munjeliki odsjaji Božije krasote: ni reč ih ne može izraziti, ni sluh primiti. Ukažeš li na blesak danice, na sijanje meseca, ili na sunčevu svetlost – sve će biti nemoćno da se uporedi sa [Njegovom] slavom: u poređenju sa istinskom svetlošću ono će biti tamnije, nego duboka noć i najstrašnija tama u odnosu na najsjajnije podne. Ta lepota se ne može videti telesnim očima: ona se postiže samo dušom i mišlju. Ozarivši nekoga od svetih, ona bi izazivala neizdrživu ranu čežnje. Stoga su oni, opterećivani ovim životom, govorili: Teško meni, jer se stranstvovanje moje produži (Ps.119,5); kada ću doći i pokazati se licu Božijem (Ps.41,3); umreti i sa Hristom biti je mnogo bolje (Fil.1,23); ožedne duša moja za Bogom silnim, živim (Ps.41,3); sad otpuštaš slugu svoga,
Gospode (Lk.2,29). Oni čije duše je dotakla Božanstvena želja postaju nezadrživi u svojoj čežnji, i ovaj život im postaje kao okov. Iz želje da bez prestanka sagledavaju Božanstvenu lepotu, oni su se molili da se posmatranje krasote Gospodnje produži na sav večni život (up. Ps.26,4). Prema tome, ljudi po prirodi teže ka lepom. U pravom, pak, smislu, lepo i dostojno ljubavi jeste blagost. Blag, međutim, jeste Bog. I pošto sve teži ka blagosti, znači da sve teži za Bogom.
Stoga, sve što činimo po proizvoljenju, u nama je [ujedno] prirodno, ukoliko nam pomisli nisu izopačene lukavstvom. I ljubav prema Bogu od nas se očekuje kao neophodan dug. Njeno odsustvo u duši smatra se za najnesnosnije zlo. Jer, otuđenje i udaljenost od Boga je nesnošljivije od muka koje se očekuju u geeni. Ono je teško za onog ko strada, kao što je očima teško ukoliko se liše svetlosti, ili živom biću kad se lišava života. Rođeni već po prirodi ljube roditelje. To pokazuje privezanost među beslovesnim [stvorenjima], kao i naklonost prema majci kod ljudi u najmlađem uzrastu. Stoga, nemojmo biti nerazumniji od dece i svirepiji od životinja, ostajući bez ljubavi prema Stvoritelju i otuđivanjem od Njega. Čak i kad ne bismo znali kakav je po blagosti svojoj, već samo zbog toga što smo od Njega primili biće, trebalo bi da ga bezmerno volimo, te da ga se sa svom nežnošću neprestano sećamo i prilepljujemo uz Njega, kao dečica uz majke. Dobrotvor je veći i od onih koje ljubimo po prirodi. Naklonost prema onima koji su nam učinili nešto dobro nije svojstvena samo ljudima, nego skoro i svim životinjama. Poznade, kaže se, vo svoga vlasnika, i magarac jasle gospodara svoga. Međutim, za nas nikako ne bi trebalo da se kaže ono što sledi: Izrailj me, pak, ne poznade, ljudi moji ne shvatiše (Is.1,3). I treba li uopšte govoriti o psu i mnogim sličnim životinjama, koje pokazuju privezanost za one koji ih hrane?
Mi po prirodi imamo ljubav i raspoloženje prema dobročiniteljima i rešavamo se na svaki trud kako bismo im se odužili za njihovo dobročinstvo. Koje, međutim, reči mogu dostojno izobraziti Božije darove? Njih je tako mnogo da prevazilaze svaki broj. Osim toga, oni su tako veliki i važni da bi i jedan bio dovoljan da nas obaveže na svaku blagodarnost Darodavcu. Prećutaću o onima koji su, sami po sebi, izuzetni po veličini i prijatnosti, premda zaostaju za blistanjem većih, kao zvezde pred sjajem sunčevih zrakova. Jer, ja nemam dovoljno vremena da bih, ostavivši prevashodnije, blagost Dobročinitelja merio onim što je manje. Prema tome, neću govoriti o izlasku sunca, o mesečevim menama, o prijatnosti vazduha, o smeni godišnjih doba, o vodi iz oblaka, o vodi iz zemlje, o samom moru, o celoj zemlji, o onom što niče iz zemlje, o živim stvorovima u vodi, o vrstama živih bića u vazduhu, o hiljadama razlika među životinjama. I sve je to naznačeno da služi našem životu.
Jedno, pak, čak i kad bismo hteli, ne možemo mimoići. O jednom daru uopšte ne može da prećuti onaj ko ima zdrav um i smisao. Doduše, o njemu je još teže govoriti kao što priliči. Naime, Bog je stvorio čoveka po svom obrazu i podobiju, udostojio ga bogopoznanja, ukrasio ga darom slovesnosti iznad svih živih bića, dao mu da se naslađuje bezmernim lepotama raja, postavio ga za vladara nad svim što je na zemlji. [Štaviše], i kad ga je zmija prevarila i kad je pao u greh, a kroz greh u smrt i sve što je nje dostojno, On ga nije prezreo, već mu je najpre u pomoć dao zakon, zatim postavio anđele da ga čuvaju i brinu se o njemu, te poslao proroke da ga prekorevaju zbog poroka i uče vrlini, poročna stremljenja presecajući pretnjom, a usrđe ka dobru podstičući obećanjima. On je često na raznim licima radi urazumljivanja drugih unapred pokazivao svršetak i poroka i vrline. Međutim, i od onih koji su i pored svega toga ostajali nepokorni, On se nije odvraćao. Jer, blagost Vladike nas nije ostavljala. Naša neosetljivost za takve počasti, uvredljiva za Dobročinitelja, nije prekraćivala Njegovu ljubav prema nama. Naprotiv, sam Gospod naš Isus Hristos nas je dozvao od smrti i ponovo oživeo. Pri tome je divan i sam način dobročinstva: Budući u obličju Božijem, On nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge (Fil.2,6-7); On nemoći naše uze i bolesti ponese (Mt.8,17; Is.53,4); On bi ranjen za nas da bismo se Njegovom ranom izlečili (Is.53,5); On nas iskupi od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal.3,28), te podnese najsramniju smrt kako bi nas uveo u slavni život. I On se nije zadovoljio time što nas je oživeo iz mrtvih, već nam je darovao dostojanstvo božanstva i pripremio večni pokoj, koji veličinom radosti prevazilazi svaku ljudsku misao. Šta ćemo, dakle, uzvratiti Gospodu za sve što nam je dao (Ps.115,3)? A On je tako dobar da ne traži uzvraćanje, već mu je dovoljno ako ga ljube zbog onoga što je darovao.
Kada sve to privedem u misao (otkriću svoju nemoć), mene obuzima neki užas i strašno istupljenje iz bojazni da, iz nepažnje uma ili zbog brige oko sujetnog, ne otpadnem od ljubavi Božije, ili da ne postanem sramota za Hrista. Jer, onaj ko nas sada vara i ko se na svaki način trudi da svetovnim privlačnostima u nama izazove zaborav na Dobrotvora, [želi] našu pogibao i raduje se i ruga nam se što naš nemar može da okrene u prekor Gospodu, hvaleći se našom neposlušnošću i odstupništvom. On nas nije stvorio, niti je umro za nas, ali nas je pridobio za pristalice svoje neposlušnosti i nemarnosti prema zapovestima Božijim. Taj prekor Gospodu i to hvalisanje neprijatelja meni izgleda teže od muka u geeni. Jer, oni će Hristovom neprijatelju pružiti priliku za pohvalu i povod za prevaznošenje pred Onim koji je za nas umro i vaskrsao i kome smo, kao što je napisano, utoliko više dužni (2.Kor.5,15).
Ovo će biti dovoljno o ljubavi prema Bogu. Kao što rekoh, naš cilj nije da se kaže sve (što je nemoguće), nego da ukratko napomenem o glavnom, koje bi uvek u dušama podsticalo Božanstvenu čežnju.
 
Pitanje 3. O ljubavi prema bližnjem.
Redosled zahteva da se nešto kaže i o zapovesti koja je druga i po redu i po sili.
Odgovor: Ranije smo rekli da zakon oplemenjuje i vaspitava sile koje u nama postoje u vidu semena. Nama je, dakle, naloženo da ljubimo bližnjeg kao same sebe. Stoga pogledajmo da li imamo od Boga i moć da ispunimo tu zapovest.
Ko, pak, ne zna da je čovek krotko i društveno, a ne usamljeno i divlje živo biće? Jer, ništa nije tako svojstveno našoj prirodi kao zajedničarenje jednih sa drugima, potrebitost jednih za drugima i ljubav prema jednoprirodnima.
Položivši u nas najpre semena, Gospod zatim traži i plodove, govoreći: Zapovest novu dajem vam: da ljubite jedni druge (Jn.13,34). I želeći da našu dušu podstakne na tu zapovest, On je tražio da kao dokaz da smo Njegovi učenici posluži upravo njeno ispunjavanje: Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn.13,35), a ne činjenje znamenja i neobičnih čuda (premda je u Duhu Svetom dao silu i za tako nešto). Na taj način, On svagde vezuje te zapovesti, na sebe prenoseći dobročinstvo koje je učinjeno bližnjem: Ogladneh, i dadoste mi da jedem, i ostalo (Mt.25,35). Zatim On dodaje: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,40).
Prema tome, kroz ispunjavanje prve zapovesti treba napredovati i u drugoj, a kroz ispunjavanje druge treba se vraćati prvoj. Zapravo, ko ljubi Gospoda, svakako će ljubiti i bližnjega. Jer, onaj koji me ljubi, govori Gospod, držaće zapovesti moje (Jn. 11,23). A zapovest moja je, veli, da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubim (Jn.15,12). I opet, ko ljubi bližnjega, ispunjava svoju ljubav prema Bogu, budući da On njegovo milosrđe prenosi na sebe. Verni sluga Božiji, Mojsije je pokazao toliku ljubav prema braći da je hteo da bude izbrisan iz knjige Božije (u kojoj je bio zapisan) ukoliko se narodu ne oprosti greh (Izl.32,31). I Pavle se usuđivao da se moli (Rim.9,3) da bude odlučen od Hrista za braću svoju, tj. srodnike po telu, želeći da, slično Gospodu, bude otkup za spasenje svih. On je, zapravo, znao da nije moguće da bude otuđen od Boga onaj ko se, radi ljubavi prema Njemu i radi najvažnije zapovesti, otkazuje od blagodati Božije. Znao je on da će u naknadu za to primiti mnogo više od onoga što je dao. Uostalom, iz rečenog se jasno vidi da su sveti dostizali do te mere ljubavi k bližnjem.
 
Pitanje 4. O strahu Božijem.
Odgovor: Početnicima u blagočašću je korisnije da se vaspitavaju strahom, po savetu premudroga Solomona, koji veli: Početak mudrosti je strah Gospodnji (Prič.1,7). Vama, pak, koji ste izašli iz detinjstva u Hristu, koji više nemate potrebe za mlekom, i koji tvrdom hranom dogmata možete da usavršavate unutrašnjeg čoveka, priliče glavnije zapovesti, kojima se dostiže sva istina ljubavi u Hristu. Naime, vi treba da pazite da vam obilje darova Božijih ne bude uzrok najteže osude u slučaju da se pokažete neblagodarni prema Dobrotvoru. Jer, rečeno je: Kome je mnogo dano, mnogo će se i tražiti od njega (Lk.12,48).
 
Pitanje 5. O nerasejanosti razuma.
Odgovor: Treba znati da nećemo moći napredovati ni u jednoj zapovesti, ponaročito u ljubavi prema Bogu i bližnjemu, ukoliko mislima budemo lutali tamoamo. Jer, onaj ko prelazi od jednog na drugo ne može steći pravu veštinu i pravo znanje. Onaj ko ne zna ono što je svojstveno kraju veštine, neće postići uspeh čak ni u jednom [zanimanju]. Delanje treba da odgovara svrsi. Jer, ništa smisleno se ne može uraditi na neodgovarajući način. Na primer, cilj kovačkog zanata se obično ne postiže proizvodima lončarskog iskustva, niti se rvački venac stiče marljivim sviranjem frule. Naprotiv, svaki cilj zahteva naročiti i odgovarajući trud.
Stoga upražnjavanje u bogougađanju po Hristovom Jevanđelju biva uspešno pri udaljavanju od svetskih briga i pri potpunom napuštanju rasejavanja. Stoga i apostol, iako je brak dopušten i udostojen blagoslova, bračnim brigama pretpostavlja brigu o Božijem, pri čemu izgleda kao da jedno isključuje drugo, budući da govori: Ko je neoženjen brine se za Gospodnje, kako će ugoditi Gospodu, a ko je oženjen brine se za ovosvetsko, kako će ugoditi ženi (1.Kor.7,32-33). I Gospod je posvedočio da je raspoloženje učenika čisto i sabrano, govoreći: Vi niste od ovoga sveta (Jn.15, 19). Naprotiv, za svet je svedočio da ne može primiti znanje o Bogu, niti smestiti Duha Svetoga. Naime, On govori: Oče pravedni, svet tebe ne pozna (Jn.17,25), i: Duha Istine… svet ne može primiti (Jn.14,17). Prema tome, onaj ko istinski hoće da ide za Bogom treba da se oslobodi od svih uza svetske pristrasnosti.
To će, pak, postići potpunim izbegavanjem i zaboravom starih navika. Ukoliko se ne otuđimo od telesnih srodnika i svetskih veza, i ukoliko svojim ponašanjem ne pređemo u drugi svet, po rečima onoga koji je rekao: Naše življenje je na nebesima (Fil.Z, 20), mi nećemo postići cilj bogougađanja, budući da Gospod odlučno veli: Tako, dakle, niko od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33). I pošto učinimo [navedeno], mi treba da na svaki način čuvamo svoje srce (Prič.4,23), kako uopšte ne bismo gubili misao o Bogu. Sećanje na Njegova čuda mi ne treba da oskrnavljujemo predstavama o ispraznim [stvarima]. Naprotiv, svetu misao o Bogu, postojanim i čistim sećanjem zapečaćenu u naše duše, mi treba da svagde nosimo sa sobom kao neki neizgladiv pečat. Na taj način mi stičemo ljubav prema Bogu, koja podstiče na vršenje zapovesti Gospodnjih. S druge strane, i zapovesti nju podržavaju, čineći je trajnom i nepokolebivom. To pokazuje i Gospod, govoreći na jednom mestu: Ako me ljubite, zapovesti moje držite (Jn.14,15), i na drugom: Ako zapovesti moje održite ostaćete u ljubavi mojoj (Jn.15,10), i još ubedljivije: Kao što sam ja održao zapovesti Oca moga i ostajem u ljubavi Njegovoj (Jn.15,10).
Time nas On uči da svako delo koga se prihvatamo svoju svrhu ima u volji Naredbodavca, te da svoju marljivost upravljamo prema njoj, kao što na drugom mestu kaže: Ja sam sišao s neba nv da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla (Jn.6,38). Veštine koje su neophodne u životu prilagođavaju pojedinačna dejstva ciljevima koje postavljaju pred sebe. I naša dela imaju jednu svrhu i pravilo, tj. vršenje zapovesti Božijih na bogougodan [način], Stoga se u delu ne može tačno uspeti ukoliko i ispunjavanje ne bude po volji Onoga koji je dao zapovesti. Pri strogom staranju da se delo izvrši po volji Božijoj i kroz sećanje, biće moguće sjedinjenje sa Bogom. Praveći sekiru, kovač se seća onoga koji je naručio. On ga ima na umu i zamišlja oblik i veličinu koji su naručeni, prilagođavajući posao volji naručioca. (Jer, ukoliko zaboravi narudžbu, on će napraviti nešto što ne liči na naručeno). Tako i Hrišćanin treba svaku svoju delatnost, veliku i malu, da saobražava sa voljom Božijom. On svoje delo treba da ukrašava marljivošću, čuvajući misao o tome ko ga je naredio, i ispunjavajući rečeno: Svagda vidim pred sobom Gospoda, koji mi je s desne strane, da ne posrnem (Ps.16,8). On time ujedno ispunjava i ono što je naloženo: Ako jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor. 10,31). Ko, pak, u svom delu narušava tačnost zapovesti, pokazuje da se slabo seća Boga.
Sećajući se, dakle, reči Onoga koji je rekao: Ne ispunjavam li ja nebo i zemlju (Jer.23,24), i: Ja sam Bog koji se približava, a ne Bog izdaleka (Jer.23,23), i opet: Gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam i ja među njima (Mt.18,20), svu svoju delatnost treba da vršimo kao pred očima Gospodnjim, te da svaku misao razvijamo u Njegovom prisustvu. Tako će i strah biti trajan, mrzeći nepravdu, kao što je napisano (Ps.118,163), i uvrede i gordost i puteve lukavih. Tada će se i ljubav usavršiti, ispunjujući ono što je Gospod rekao: Ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao (Jn.5,30). Jer, duša će svagda imati uverenost da su dobra dela ugodna Sudiji i Podvigopoložniku, i da će suprotna dela brzo biti podvrgnuta osudi. Mislim da će se time postići i uverenje da zapovesti Božije ne treba vršiti iz čovekougađanja. Jer, onaj ko je uveren da je prisutan veći, neće obraćati pažnju na onoga ko je manji. Čak i ako se desi da se učini nešto što je prijatno i ugodno znamenitom licu, ali neprijatno i odbojno neznatnijem, opšte priznanje će podržati naklonost prvoga, a zanemariti nezadovoljstvo drugoga. Tako je kod ljudi. Da li će, prema tome, istinski trezvoumna i zdrava duša, uverena u prisustvo Božije, ikada ostaviti delo koje je ugodno Bogu i obratiti se ljudskim mnenjima? Da li će ona ikada zanemariti zapovesti Božije i potčiniti se ljudskim običajima, popustiti pred javnim mišljenjem, ili strepeti pred onima koji imaju visoki čin? Takvo raspoloženje je imao onaj ko je rekao: Prestupnici zakona ispričaše mi koješta, ali ništa nije kao zakon tvoj, Gospode (Ps.118,85); i još: I govorio sam o tvojim svedočanstvima pred carevima i nisam se postideo (Ps.118,46).
 
Pitanje 6. O potrebi za usamljenošću.
Odgovor: Nerasejanosti duše potpomaže usamljeno življenje. Jer, štetno je provoditi život u zajednici sa onima koji se bez straha i sa prezrenjem odnose prema tačnom vršenju zapovesti. O tome kazuje i izreka Solomona koja uči: Ne budi prijatelj gnevljivom čoveku, niti se druži sa srditim, da se ne bi naučio njegovim putevima i da ne bi primio omču na dušu svoju (Prič. 22,24-25). Na to se odnosi i [druga] izreka: Iziđite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod (2.Kor.6,17). Da ne bismo kroz oči ili uši primili podsticaje na greh i neprimetno se navikavali na njega, da ne bi likovi i predstave onoga što smo videli i čuli zaostali u duši na njenu štetu i pogibiju, te da bismo mogli istrajati u molitvi, pre svega treba da se uklonimo u samoću. Na taj način ćemo moći savladati i ranije navike, u kojima smo živeli nasuprot zapovestima Hristovim (što nije mali podvig, s obzirom da one, utvrdivši se dugim vremenom, zadobijaju snagu prirode). Takođe ćemo biti u stanju da, trudoljubivom molitvom i istrajnim poučavanjem u volji Božijoj, očistimo mrlje greha. Usred mnoštva ljudi, pak, koje rasejava dušu i uvlači je u žitejska dela, nije moguće uspeti u molitvi i tom poučavanju.
Osim toga, ko će, živeći u mnoštvu, moći da ispuni priziv: Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe (Lk.9,23)? Prema tome, mi najpre treba da se odreknemo samih sebe, da uzmemo krst Hristov, i da idemo za Njim. Odreći se, pak, sebe znači zaboraviti sve prošlo i udaljiti se od svoje volje. Onome, međutim, ko živi u zajednici sa ljudima raznih vrsta, tako nešto je veoma teško (da ne kažem – i sasvim nemoguće). Naprotiv, učešće u takvom životu predstavlja smetnju za uzimanje krsta i sledovanje Hristu. Uzeti krst svoj znači biti spreman na smrt za Hrista, umrtviti udove koji su na zemlji (Kol.3,5), imati neustrašivo raspoloženje duha kojim se susreće svaka opasnost u ime Hristovo, i odsustvo privezanosti za sadašnji život. Svemu tome priviknutost na zemaljski život pričinjava velike smetnje.
Pored mnogih drugih nezgoda [koje proizilaze od takvog života], duša nema vremena da oseti svoje grehove i da se skruši u pokajanju zbog prestupa, budući da gleda mnoge koji žive bezakono. Naprotiv, upoređujući se sa lošijima, ona stiče neki maštarski pojam o [svojoj] prednosti. Metežom i razonodama, koje obično proizvodi svetski život, odvučena od dragocenog sećanja na Boga, ona ne samo da se lišava mogućnosti da se raduje i veseli u Njemu (up. Ps.34,9), da se naslađuje u Gospodu (up. Ps. 36,4), i da se nasladi rečima Gospodnjim (čime bi došla do stanja da kaže: Setih se Boga i razveselih se – Ps.118,103), već se i sasvim navikava na prenebregavanje i zaborav sudova Božijih. Neko, pak, veće i pogubnije zlo se ne može doživeti.
 
Pitanje 7. O tome da treba živeti sa ljudima koji saglasno streme istom cilju ugađanja Bogu, i o tome da je teško i ujedno opasno živeti otšelnički.
Pošto nas je tvoja reč uverila da je opasno živeti sa ljudima koji sa prenebregavanjem gledaju na zapovesti Gospodnje, želeli bismo da saznamo kako treba da žive oni koji su se udaljili od takvih ljudi: usamljenički, ili sa jednomislenom bratijom, koji su izabrali isti cilj blagočastivosti.
Odgovor: Primećujem da je zajedničko prebivanje mnogih u mnogome korisnije.
Pre svega, niko od nas ne može sam da zadovolji svoje telesne potrebe: pri nabavci neophodnog postoji međusobna zavisnost. Na primer, noga ima jednu sposobnost, ali ne i drugu. Stoga bez pomoći drugih udova ona ne nalazi mogućnosti da opstane i da nadoknadi nedostatak svoje ograničenosti. Tako je i u usamljeničkom životu: ono što imamo postaje nekorisno, a ono što nemamo ne možemo nabaviti. Jer, i Stvoritelj Bog je odredio da imamo potrebu jedni za drugima i da se, po pisanom, sjedinjujemo međusobno (Sir.13,20).
I sam smisao ljubavi Hristove ne dopušta da svako gleda samo sopstveno. Jer, rečeno je: Ljubav ne traži svoje (1.Kor.13,5). Život, pak, odvojen od svih ima jednu svrhu: služenje sopstvenim potrebama. To je, međutim, očigledno u protivnosti sa zakonom ljubavi koji je ispunjavao apostol, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu (1.Kor. 10,33).
Osim toga, u udaljenosti od svih ne može svako da lako pozna svoje nedostatke, budući da nema čoveka koji bi ga prekorevao i ispravljao sa krotošću i milosrđem. Jer, prekor često, čak ako dolazi i od neprijatelja, u blagorazumnom budi želju za iscelenjem. Oni, pak, koji imaju iskrenu ljubav, znalački leče od grehova. Jer, rečeno je: Onaj ko ljubi brižljivo kara (Prič.13,24). Takvoga je, pak, teško naći u usamljenosti, ukoliko se [čovek] nije ranije zbližio sa njime u životu. Zbog toga se sa njime dešava ono što je rečeno: Teško usamljenome! Jer, ako padne, nema ko da ga podigne(Prop.4,10).
Mnogi ljudi mnoge zapovesti lakše ispunjavaju zajedno. Jednome je, pak [teže]. Jer, vršenje jedne sprečava druga. Na primer, onaj ko posećuje bolesnika ne može da primi namernika, dok razdavanje onoga što je potrebno za život (naročito kad zahteva mnogo vremena) ometa staranje o poslu. Na taj način se zanemaruje najveća zapovest koja najpre vodi spasenju, tj. gladni ostaje bez hrane, i nag bez odela. Ko će se, dakle, rešiti da isprazan i besplodan život pretpostavi plodnom, koji je saobrazan Gospodnjim zapovestima?
Svi mi smo pozvani u jednu nadu zvanja svoga (Ef.4,4), i predstavljamo jedno telo, imajući Hrista kao glavu, a pojedinačno smo udi jedni drugima (Rim.12,5). Ukoliko se, dakle, u Duhu Svetom u saglasnosti ne sakupljamo u sklad jednoga tela, nego svako izabira usamljenost (ne služeći izgrađivanju opšte koristi radi bogougađanja, već zadovoljavajući strast samougađanja), kao razdeljeni i razdvojeni među sobom nećemo biti u stanju da očuvamo uzajamnu vezu udova, njihovo uzajamno služenje i potčinjavanje Glavi, tj. Hristu. Jer, pri razdeljenom životu mi se ne možemo radovati sa onim koji se proslavlja, niti stradati sa onim koji strada, budući da ne možemo znati stanje bližnjeg.
I opet, niko sam ne može da primi sve duhovne darove, nego se Duh svakome daje po meri vere. U opštežiću, pak, dar koji dobije pojedinac postaje opšte [nasleđe] svih koji žive zajedno. Jer, jednome se daje reč mudrosti; a drugome reč znanja… a drugome vera… a drugome darovi isceljivanja… a drugome proroštvo, itd. (1.Kor.12,8-10). Svaki od tih darova primalac ima pre radi drugih, negoli radi sebe. Na taj način, u opštežiću dejstvo Svetoga Duha u jednom odmah prelazi na sve. Onaj, pak, ko živi odvojeno svoj dar, ukoliko ga ima, usled nedejstvenosti i zatvaranja u sebe čini beskorisnim. Vi, međutim, koji čitate Jevanđelje, znate koliko je to opasno. U zajedničkom život svako se naslađuje svojim darom, umnožavajući ga kroz davanje drugima, i koristi darove drugih kao svoje sopstvene.
Zajednički život ima i druga dobra, koja se ne mogu lako nabrojati. Jer, u njemu se lakše nego u usamljeničkom životu čuvaju dobra koja nam je Bog dao. Osim toga, i zaštita od zamki spoljašnjega neprijatelja je pouzdanija kada postoje bodri čuvari koji mogu probuditi iz sna. Jer, dešava se da neko zaspi snom koji vodi u smrt. David nas je učio da se molimo da nas to ne snađe, govoreći: Prosveti oči moje da ne zaspim na smrt (Ps.12,4). I grešniku je lakše da se udalji od greha ukoliko se stidi saglasne osude mnogih. Na njega se tada može primeniti izraz: Takvome je dovoljno ovo karanje od mnogih (2.Kor.2,6). S druge strane, i onoj ko napreduje nalazi veliku potporu u odobravanju mnogih i u slaganju sa njegovim delima. Jer, ako svaka reč treba da ostane na ustima dva ili tri svedoka (Mt.18,6), očigledno je će se onaj ko čini dobro delo mnogo jače utvrditi svedočenjem mnogih.
Tome nasuprot, usamljenički život, osim navedenih, prate i druge opasnosti. Prva i najveća je – samougađanje. Nemajući, naime, nikoga ko bi ocenio njegovo delo, [čovek] može pomisliti da je dostigao do savršenstva zapovesti. Osim toga, ostavivši svoje duševne sile postojano bez upražnjavanja, on ne može da zapazi ni svoje nedostatke, niti da pozna napredak u delima, budući da su uklonjeni svi slučajevi za ispunjavanje zapovesti. U čemu će, naime, on pokazati smirenoumlje ukoliko nema čoveka pred kojim bi se mogao smiravati? U čemu će pokazati milosrđe kad je udaljen od opštenja sa mnogima? Kako će upražnjavati strpljenje kada nema nikoga da se protivi njegovim željama? Onaj ko kaže da mu je za usavršavanje naravi dovoljno izučavanje Božanstvenih Pisama nalik je na onoga ko se uči da zida, ali nikako ne zida [na delu], ili ko uči kovački zanat, ali nema nameru da naučeno ostvari na delu. Njemu će apostol reći: Jer nisu pravedni pred Bogom oni koji slušaju zakon, nego će se oni opravdati koji ispunjavaju zakon (Rim.2,13). I sam Gospod se, iz prevelikog čovekoljublja, nije ograničavao samo na poučavanje rečju. Da bi nam dao tačan i jasan primer smirenoumlja u savršenstvu ljubavi, On sam se opasao i oprao noge učenicima. Ako, pak, ti živiš usamljen, koga ćeš oprati, kome ćeš poslužiti, pred kim ćeš biti poslednji? I ukoliko [svako] bude živeo zasebno, kako će se ostvariti dobro i krasno zajedničko bratsko življenje, koje Sveti Duh upoređuje sa mirom blagouhanim na glavi prvosveštenika (Ps.132,1-2)?
Prema tome, zajednički život bratije predstavlja poprište podvižništva, put bogat nadom na napredak, postojano upražnjavanje i poučavanje u zapovestima Gospodnjim. On za svoj cilj ima slavu Božiju, po zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je rekao: Tako da se svetpli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima (Mt.5,16). Ono za svoj obrazac ima svetitelje o kojima je u Delima apostolskim napisano: A svi koji verovaše behu na okupu i imahu sve zajedničko (Dap.2,44), i još: A u naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša; i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve beše zajedničko (Dap.4,32).
 
Pitanje 8. O odricanju od sveta.
Da li treba čovek najpre da se odrekne svega, da bi zatim pristupio životu po Bogu?
Odgovor: Posle snažnog i mnogim delima potvrđenog dokaza, Gospod naš Isus Hristos svima govori: Ako neko dođe meni (Lk. 14,26), neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16,24), i opet: Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega špgo ima, ne može bitpi moj učenik (Lk.14,33). Meni se čini da se ova naredba prostire na mnoge stvari od kojih se treba svakako odreći. Pre svega, mi se odričemo đavola i telesnih strasti, tajnih sramotnih dela (2.Kor.4,2), telesnih srodnika, prijateljstva sa ljudima, i^avika života koje se protive tačnosti jevanđelskog spasenja. I što je još neophodnije, mi se odričemo samih sebe, svlačeći staroga čoveka sa delima njegovim (Kol.3,9), koji propada u željama varljivim (Ef.4,22), odričemo se i svih pristrasnosti prema svetu, koje mogu ometati cilj blagočašća. Takav čovek će pravim svojim roditeljima smatrati one koji su ga kroz Jevanđelje rodili u Hristu Isusu (1.Kor.14,15), dok će braćom smatrati one koji su primili isti duh usinovljenja. Na svo, pak, imanje on će početi da gleda kao na nešto tuđe, kao što u stvari i jeste. Jednom rečju, da li će onaj kome se radi Hrista razapeo sav svet (kao i on svetu – Gal.6,14), još učestvovati u svetskim brigama? Jer, Gospod naš Isus Hristos do krajnosti dovodi mržnju prema duši i samoodricanje, govoreći: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, pa dodaje: i za mnom ide (Mt.16,24), i opet: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26). Prema tome, savršeno odricanje se sastoji u tome da [čovek] dospe do bespristrasnosti čak i prema samom životu, doživljavajući u sebi osudu na smrt, kako se ne bi uzdao u sebe (2.Kor.1,9). Ono počinje sa udaljavanjem od spoljašnjih [stvari]: od bogatstva, prazne slave, navika života, privrženosti prema nekorisnom, po uzoru na svete učenike Gospodnje. Jakov i Jovan su ostavili svoga oca Zavedeja, i samu lađu koja im je pružala sredstva za život. Matej je, opet, napustio carinarnicu i pošao za Gospodom, ostavivši ne samo dobitak, već prezrevši i opasnosti koje su mogle da zadese njega i njegove domaće od vlasti zbog zanemarivanja računa od naplate takse. Pavlu se, najzad, sav svet razapeo, kao i on svetu (Gal.6,14).
Onaj, dakle, ko je obuzet silnom željom da ide za Hristom, više ne da obraća pažnju ni na šta od ovog sveta: ni na roditeljsku ili rodbinsku ljubav, ukoliko se protivi zapovesti Gospodnjoj (kada na snagu stupa izreka: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, itd.); ni na strah od ljudi (koji bi ga odveo od bilo čega korisnoga), po primeru bestrašća svetih koji su govorili: Bogu se treba pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29); ni na zlobni podsmeh svetskih ljudi (koji ume da vređa izrugivanjem). Onaj ko želi da tačnije i jasnije upozna silu koja je spojena sa željom da se ide za Gospodom, neka se seti apostola koji nam, na našu pouku, priča o samom sebi: Ako neko drugi misli da se može uzdati u telo, ja još više: obrezan sam u osmi dan, od roda sam Izrailjeva, plemena Vinijaminova, Jevrejin od Jevreja, po zakonu farisej, po revnosti gonitelj Crkve Božije, po pravdi zakona besprekoran. Ali sve što mi beše dobitak, smatrah za štetu Hrista radi. No šta više, ja i smatram sve za štetu prema prevashodnome poznanju Hrista Isusa, Gospoda moga, radi koga sam sve ostavio, i smatram sve za trice, da bih Hrista dobio (Fil.3,4-8). Jer, kad je apostol (reći ću nešto smelo, premda istinito) nekada Bogom dana zakonska preimućstva uporedio sa onim što je najprezrenije i nečisto u telu (što žurimo da odbacimo od sebe), budući da predstavljaju smetnju za poznanje Hrista, za opravdanje u Njemu, i saobražavanje Njegovoj smrti, šta bismo mogli reći o onom što su ljudi uzakonili? I treba li uopšte tu misao potvrđivati svojim rasuđivanjima i primerima svetih, kad je moguće navesti reči samog Gospoda, i njima uveriti plašljivu dušu. On, naime, nedvosmisleno svedoči, govoreći: Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može biti moj učenik (Lk.14,33). I na drugom mestu, posle reči: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, On dodaje: Pa hajde za mnom (Mat. 19,21). Na to se odnosi i priča o trgovcu, kao što je jasno svakom blagorazumnom. Jer, rečeno je: Carstvo je nebesko kao čoeek trgovac koji traži dobra bisera. Pa kad nađe jedno mnogoceno zrno bisera, otide i prodade sve što imaše i kupi ga (Mt.13,45-46). Očigledno je da je mnogoceni biser uzet kao slika nebeskog Carstva. Reč Gospodnja nam ukazuje da ga ne možemo steći ukoliko, u zamenu za njega, ne damo sve skupa što imamo: bogatstvo, slavu, srodstvo, i [sve] ostalo što je mnogima privlačno.
Osim toga, Gospod je potvrdio da um, koji je rasejan različitim brigama, ne može uspeti u željenom, rekavši: Niko ne može dva gospodara služiti, i još: Ne možete Bogu služiti i mamonu (Mt.6,24). Mi, stoga, treba da izaberemo jedino nebesko blago, kako bi u njemu bilo naše srce. Jer, rečeno je: Gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše (Mt.6,21). Ukoliko, pak, zadržimo neko zemaljsko imanje ili propadljivo bogatstvo, naš um će se zaglibiti kao u blatu, te duša neće moći da ugleda Boga, niti da se pokrene ka želji nebeskih lepota i pripremljenih dobara, koja su nam obećana. Mi ta dobra ne možemo steći, ukoliko nas nerasejana i silna ljubav ne rukovodi da ih tražimo, i ne olakša trud koji je neophodan za njih.
Prema rečenome, dakle, odricanje jeste razrešenje od uza ovog veštastvenog i privremenog života, i sloboda od ljudskih obaveza, koja nas čini sposobnijima da započnemo put ka Bogu. Ono je zgodna prilika da se stekne i upotrebi ono što je dragocenije od zlata i dragog kamenja (Ps.18,11). Ukratko da kažem, ono je preseljenje čovečijega srca u nebeski život, kako da čovek mogao da kaže: Naše življenje je na nebesima (Fil.3,20). I što je još važnije, ono je početak upodobljenja Hristu, koji, bogat budući, nas radi osiromaši (2.Kor.8,9). I ukoliko ne uspemo u tome, nećemo moći da pristupimo životu po Hristovom Jevanđelju. Jer, skrušenost srca, smirenje uma, oslobođenje duše od gneva i žalosti i briga, i, kratko rečeno, od pogubnih strasti ne mogu se naći pri bogatstvu, žitejskim brigama, pristrašćima i navikama. I uopšte, onoga koji može da ne brine čak ni o najneophodnijem (tj. o hrani i odeći), niko neće ubediti da se, kao trnjem, okruži rđavim brigama o bogatstvu, koje smetaju da seme, koje je posejao Zemljodelac naših duša, donese plod. Jer, sam Gospod veli: To je seme koje je posejano u trnje: njega zagušuju brige i bogatstva i slasti ovoga života, ne dajući mu da donese plod (Mk.4,18; Lk.8,14).
 
Pitanje 9. Da li onaj koji pristupa onima koji su se posvetili Bogu treba svoje imanje bez razmišljanja da ostavi rođacima, bez obzira što su rđavi?
Odgovor: Gospod je rekao: Prodaj sve što imaš i podaj siromasima… pa hajde za mnom (Mt.19,21), i opet: Prodajte što imate i dajte milostinju (Lk.12,33). Stoga mislim da onaj ko ostavlja svoje vlasništvo sa takvom namerom, ne treba da prezrivo zanemari svoje imanje. Naprotiv, sabravši sve što ima, kao posvećeno Bogu, on treba sa pobožnošću sve sam da uredi (ukoliko ima mogućnosti i iskustva), ili da pažljivo izabere ljude, koji su na delu pokazali da mogu verno i razumno izvršiti raspodelu. Jer, on treba da zna da nije bezazleno ostaviti raspodelu rodbini ili bilo kome bez razlike. Onaj kome je poverena briga o carskom imanju snosi krivicu ukoliko ispusti iz ruku nešto što je moglo da se stekne, čak i da nije izgubio ništa od onoga što je sabrano, Kakvoj će se, tek, osudi podvrgnuti oni koji nerazumno i nemarno postupaju pri raspodeli onoga što je već posvećeno Gospodu? Neće li oni biti podvrgnuti osudi nemarnih, po napisanom: Proklet onaj ko nemarno vrši delo Gospodnje (Jer. 48,10).
Mi uvek treba da se čuvamo da pod izgovorom ispunjavanja jedne zapovesti ne narušimo drugu. Jer, nama ne priliči da se svađamo i prepiremo sa rđavim ljudima: Sluga, pak, Gospodnji ne treba da se svađa (2.Tim.2,24). Naprotiv, onaj ko vidi nesavesne postupke svojih telesnih srodnika treba da se seti reči Gospodnjih: Nema nikoga ko je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili njive, i to ne prosto, nego – mene radi i jevanđelja, a da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko… a u veku koji dolazi život večni (Mk.10,29-31). Takvim nesavesnim ljudima, po zapovesti Gospoda koji je rekao: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga, itd. (Mt.18,15), treba posvedočiti da padaju u greh krađe svetinje. Međutim, blagočastiva reč zabranjuje da se sa njima sudimo po svetskim sudovima, govoreći: I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu (Mt.5,40), i još: Usuđuje li se neko od vas, imajući žalbu na drugoga, da se sudi kod nepravednih a ne kod svetih (1.Kor.6,1). Čak i na sud kod svetih mi treba da ih pozivamo više zbog njihovog spasenja, negoli zbog povratka imanja. Jer, i Gospod je, govoreći: Ako te posluša, dodao: Dobio si, ne imanje, nego – brata svoga (Mt.18,15). Ponekad se, međutim, dešava da nas na opšte sabranje sudija poziva onaj ko je učinio nesavesno delo. Tada mi idemo na ispitivanje ne stoga što smo sami započeli suđenje ili da bismo zadovoljili strast gneva i svadljivosti, nego zato što su nas pozvali i radi pronalaženja istine. Na taj način ćemo i njega, i protiv njegove volje, izbaviti od nevolje, i sami nećemo prestupiti zapovesti, kao služitelji Božiji koji izbegavaju svađu i srebroljublje, koji čvrsto nastoje oko otkrivanja istine, i koji nikada ne prekoračavaju pravu granicu revnosti.
 
Pitanje 10. Da li treba primati sve koji dođu, ili samo neke? Da li ih treba odmah ubrajati [u bratstvo] ili posle ispitivanja, i kakvog ispitivanja?
Odgovor: Pošto Čovekoljubac Bog i Spasitelj naš Isus Hristos propoveda i kaže: Hodite meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28), bilo bi opasno odbijati one koji preko nas hoće da priđu Gospodu i koji žele da na sebe uzmu Njegov blagi jaram i breme zapovesti, koje nam olakšava put ka nebu. Ipak, ne može se dopustiti da se neopranim nogama gazi po časnim poukama. Gospod naš Isus Hristos je mladića, koji mu je prišao, ispitao o pređašnjem životu. Doznavši da je postigao izvesne uspehe, On mu je naložio da ispuni ono što mu je još nedostajalo za savršenstvo. Po ispunjenju naloženog, On ga je pozvao da ide za Njim (Mt.19). Tako i mi treba da doznamo prethodni život onih koji nam dolaze. Onima koji su već postigli izvesne uspehe, treba da dajemo savršenije pouke, a onima koji se obraćaju iz poročnog života, ili koji posle ravnodušnog života streme ka strogim životom bogopoznanja, treba da ispitamo narav, tj. da li su nepostojani ili nesmotreni u suđenju. Jer, brza promena kod takvih ljudi je sumnjiva. Oni ne samo što sebi ne koriste, nego i drugima čine štetu, budući da o našem delu šire klevetu, laž i zla opanjkavanja.
Međutim, pošto se marljivošću sve ispravlja, i pošto strah Božiji savlađuje sve duševne nedostatke, ne treba odmah sumnjati u njihovo [ispravljanje], već ih upućivati u prigodna upražnjavanja, te dugovremenim i napornim podvizima ispitivati njihovo rasuđivanje. I ukoliko kod njih nađemo izvesnu čvrstinu, mi ih bez opasnosti možemo primati. U protivnom slučaju, treba da ih odbijamo dok još nisu primljeni, kako bismo ih učinili bezopasnim po bratstvo. Osim toga, treba ispitati da li čovek koji je živeo u grehu bez stida ispoveda tajna sramotna dela (up. 2.Kor.4,2), sam sebi postajući tužilac, te da li se stidi i udaljava od onih sa kojima je nekad činio zla dela, kao što je rečeno: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje (Ps.6, 9). Jer, time on stiče bezbednost za dalji život, izbegavajući slične strasti. Opšti, pak, način za ispitivanje svih sastoji se u utvrđivanju spremnosti na svako smirenoumlje bez stida, koje se projavljuje u gotovosti na prihvatanje najnižih poslova i u shvatanju da je njihovo ispunjavanje korisno. Onaj, dakle, koga ljudi, koji su sposobni da blagorazumno ispitaju slične stvari, posle mnogog ispitivanja, budu smatrali sudom za čast, koji je osvećen i koristan domaćinu, pripremljen za svako dobro delo (2.Tim. 2,21), neka bude uvršćen među one koji su se posvetili Gospodu. Onome ko iz znatnog [tj. gospodskog] života žuri ka smirenoumlju, podražavajući Gospoda našega Isusa Hrista, naročito treba naložiti nešto što se, po svetskom mišljenju, smatra postidnim, te posmatrati da li se sa punim ubeđenjem pokazuje kao nepostidan delatelj Božiji.
 
Pitanje 11. O robovima.
Odgovor: One, pak, koji su, nalazeći se pod bremenom ropstva, pribegli bratstvu treba urazumiti i ispraviti, te poslati nazad, njihovim gospodarima, po ugledu na blaženoga Pavla, koji je Onisima, rodivši ga Jevanđeljem, poslao natrag Filimonu. Jednoga je uverio da ropsko igo, ukoliko se podnosi na bogougodan način, čoveka čini dostojnim Carstva nebeskog, a drugog je savetovao da ne preti Onisimu, sećajući se istinskog Gospoda, koji je rekao: Ako oprostite ljudima sagrešenja njihova, oprostiće i vama Otac vaš nebeski (Mt.6,14), nego da prema njemu ima dobro raspoloženje. Stoga mu je i pisao: Jer, možda se zato i rastade s tobom na kratko da ga dobiješ za večnost, ne više kao roba, nego više od roba, brata ljubljenoga (Flm.15-16). Ako li se, pak, radi o zlom gospodaru, koji naređuje nešto bezakono i koji slugu prinuđava na prestupanje zapovesti istinskog Vladike našega Isusa Hrista, treba se podvizavati da se ne huli ime Božije radi tog roba koji bi učinio nešto što nije ugodno Bogu. Taj podvig se sastoji u tome što će se rob pripremiti da trpeljivo izdrži stradanja koja će ga postići zbog toga što će se, po Pismu, Bogu pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29), ili u tome što će oni koji prime roba ujedno bogougodno na sebe primiti i iskušenja, koja će ih zbog toga snaći.
 
Pitanje 12. Kako treba primati one koji su oženjeni?
Odgovor: I one koji sličnom životu pristupaju iz bračne veze treba, po zapovesti apostolovoj, pitati da li imaju međusobnu saglasnost za tako nešto, Jer, rečeno je: [Muž] nije gospodar od svoga tela (1.Kor.7,4). Na taj način onoga ko pristupa treba primati pred više svedoka. Jer, ništa nije dragocenije od poslušnosti Bogu. Ako li se, pak, druga strana ne slaže i ne pristaje, ne brinući se toliko o onome što je bogougodno, treba se setiti apostola koji govori: Jer, na mir nas je pozvao Bog (1.Kor.7,15). Zatim, neka se ispuni zapovest Gospoda, koji kaže: Ako neko dođe meni i ne mrzi oca svoga, i mater, i ženu, i decu… ne može biti moj učenik (Lk.14,26). Jer, ništa nije dragocenije od poslušnosti Bogu. Nama je poznato da je kod mnogih namera da se živi u čistoti nadvladavala uz pomoć usiljene molitve i istrajnog posta. One, pak, koji su tvrdoglavi, Gospod često telesnom nevoljom privodi zdravom rasuđivanju.
 
Pitanje 13. O tome da je početnicima korisno upražnjavanje u ćutanju.
Odgovor: Početnicima je dobro da se upražnjavaju u ćutanju. Pazeći na jezik, oni će pokazati dovoljno svedočanstvo o uzdržanju. U bezmolviju oni će se kod onih koji umešno vladaju darom reči sa usrdnošću i sabranom pažnjom poučavati u tome kako treba pitati i kako odgovarati. Jer, kod blagočastivih postoji naročiti zvuk u glasu, odmerenost u govoru, prikladno vreme i svevrsnost reči. Tome se ne može naučiti onaj ko se nije odvikao od ranijih navika. Ćutanje, međutim, prekidom delatnosti čini da se zaboravi prethodno, što pruža priliku da se nauči ono što je dobro. Prema tome, treba prebivati u ćutanju ukoliko nas potreba staranja o sopstvenoj duši ili neka neophodnost koja se tiče preduzetog dela ne prinuđava na suprotno. Naravno, ćutanje se isključuje i u odnosu na psalmopojanje.
 
Pitanje 14. O onima koji su dali zavet da se posvete Bogu, pa nameravaju da ga ponište.
Odgovor: Na onoga koji je primljen u bratstvo, i koji potom naruši zavet, treba gledati kao na [čoveka] koji je Bogu zgrešio, pred kojim je i kome je ispovedio saglasnost. Rečeno je: Ko će se pomoliti za onoga ko zgreši Bogu (1.Car.2,25). Onaj ko se posvetio Bogu i zatim prešao na drugi način života, postaje kradljivac svetinje, budući da je ukrao sam sebe i prisvojio ono što je Bogu prineseno. Takvima ne treba otvarati bratska vrata, pa ni kad samo u prolazu dođu da zatraže krova. Jer, jasno je apostolsko pravilo koje zapoveda da se udaljavamo od svakoga nemarnog čoveka, i da se ne družimo s njim, da bi se posramio (2.Sol.Z,14).
 
Pitanje 15. U kom uzrastu treba dozvoljavati da se polaže zavet o posvećivanju Bogu i kada zavet devičanstva treba smatrati dejstvenim?
Odgovor: Gospod govori: Pustite decu neka dolaze meni (Mk.10,14). I apostol hvali onoga ko je od detinjstva upoznao Sveštene spise (2.Tim 3,15). I na drugom mestu on zapoveda da se deca podižu u vaspitanju i nauci Gospodnjoj (Ef.6,4). Stoga smatramo da je svako vreme, pa i prvo doba, prikladno za primanje onih koji nam dolaze. Decu bez roditelja primamo i sami, da bismo, po ugledu na Jova (Jov 29,12), bili oci siročadi. One, pak, koji zavise od volje roditelja i koje sami roditelji privode, treba da primamo pred više svedoka, da ne bismo dali povod onima koji ga traže, već da bismo zatvorili svaka nepravedna usta, koja nas kleveću. Prema tome, na taj način treba primiti decu. Međutim, njih ne treba odmah pribrojavati i uvršćavati u sastav bratije, kako sramota, koja im se po nesreći može desiti, ne bi pala na blagočastivi život. Njih treba vaspitavati u svakom blagočašću, kao zajedničku decu bratstva. Oni treba da su smešteni u zasebne prostorije i da muška i ženska deca vode poseban način života. To je stoga da ne bi stekli smelost i preveliku drskost prema starijima. Naprotiv, zbog retkog susretanja, oni će sačuvati uvažavanje prema odraslima. Tim odvajanjem se, osim toga, sprečava da kazne, koje se nalažu na starije zbog prenebregavanja obaveza (ukoliko im se ponekad desi takva rasejanost), neprimetno u deci ne porode sklonost ka grehu, ili čak i prevaznošenje, zbog saplitanja starijih u onome u čemu su oni ispravni. Jer, onaj koji je nedorastao po razumu ne razlikuje se od onoga koji je nezreo po uzrastu, Stoga nije čudnovato ako se kod jednih i drugih nađu iste pogreške. Osim toga, ono što starijima priliči zbog uzrasta, mladi ne treba da čine pre vremena, iako im se, zbog čestog druženja sa njima [može javiti želja da ih podražavaju]. Prema tome, radi te predostrožnosti i radi očuvanja odmerenosti u svemu ostalome, treba decu smeštati odvojeno od odraslih. Na taj način, u kući podvižnika neće biti šuma koji obično prati mlade pri njihovom učenju.
Međutim, molitve koje su određene da se vrše danju, neka budu zajedničke i za decu i za starije. Jer, kroz podražavanje starijih u deci će se ukoreniti navika u skrušenoj molitvi, a i odraslima deca mogu pružiti znatnu pomoć u molitvi.
U pogledu sna i bdenja, vremena, mere i kakvote hrane treba odrediti naročita upražnjavanja i pravila koja priliče deci. Nad njima neka se postavi neko od odraslih, koji više od drugih poseduje iskustvo, i koji je pokazao svoju velikodušnost kako bi mogao da sa otačkom bolećivošću i blagorazumnom rečju ispravlja sagrešenja mladih i kako bi posle svakog pada upotrebljavao odgovarajući lek. Lek, pak, u isti mah treba da bude i kazna za greh i podstrek za upražnjavanje u bespristrašću duše. Ukoliko se, na primer, neko naljuti na vršnjaka, neka bude primoran da se pomiri i da mu, po meri drskosti, ukaže neku uslugu. Jer, navika u smirenju odseca duševnu razdražljivost, dok oholost najčešće u nama rađa gnev. Ako neko uzme hranu pre vremena, neka veći deo dana ostane bez hrane. Onaj ko jede preterano ili neuredno neka u vreme jela bude odlučen od hrane i primoran da gleda na druge koji jedu uredno, kako bi bio kažnjen uzdržanjem i kako bi se naučio pristojnosti. Onaj, pak, ko izgovori praznu reč, uvredu bližnjeg, laž ili nešto drugo od onog što je zabranjeno, neka se opameti uzdržanjem stomaka i ćutanjem.
Osim toga, poučavanje u gramatici treba da odgovara svrsi. Njih treba navoditi da upotrebljavaju reči iz Svetog Pisma, i umesto bajki pričati im o čudesnim delima, urazumljujući ih izrekama iz Priča. Takođe, treba nagrađivati one koji nauče napamet reči i stvari [iz Pisma], kako bi deca sa prijatnošću i lakoćom, a ne sa ogorčenjem i spoticanjem, postizala svoj cilj. Pri pravilnom rukovođenju, kod njih će se brzo pojaviti pažljivost uma i navika na nerasejanost. Stoga nastojatelji treba redovno da ispituju na čemu im se zaustavljaju misli i koji je predmet njihovog razmišljanja. Jer, prostodušnost uzrasta, otvorenost i nesposobnost za laž lako otkriva duševne tajne. Osim toga, dete će, da ga često ne bi zaticali sa nekom nedozvoljenom mišlju, izbegavati rđava razmišljanja. On će se stalno uzdržavati od rđavog, bojeći se sramote izobličenja.
Zbog toga, dok je još sposobna za vaspitanje, nežna i podatna kao vosak, dok lako prima nalagani obraz, dušu treba na vreme i od samog početka pobuđivati na upražnjavanje u svakom dobru. I kada se raskrije razum i rasuđivanje stupi u dejstvo, [oni] će poći od postavljenih temelja i pretpostavki obrazaca blagočastivosti, pri čemu će razum saopštavati korisno, a navika olakšavati napredak. Tada će moći da se primi zavet devičanstva, budući da će [odluka] već biti pouzdana, donešena na osnovu vlastitog raspoloženja i rasuđivanja, pri savršenoj zrelosti razuma. Posle toga i pravedni Sudija može po vrednosti dela dati nagradu valjanima i kaznu grešnicima.
Za svedoke ove odluke treba uzeti crkvene predstojnike kako bi se izvršilo osvećenje tela, kao neki prinos Bogu, i kako bi i sam čin dobio postojanost usled njihovog svedočenja. Jer, rečeno je: Na ustima dva ili tri svedoka neka ostane svaka reč (Mt. 18,16). Na taj način revnost bratije neće da se podvrgne ogovaranju, kao što ni oni koji, posle posvećenja Bogu, reše da ponište obećanje, neće imati povod za bestidnost.
Onaj, međutim, ko ne primi devstveni život, kao nesposoban da se brine za Gospodnje (1.Kor.7,31), neka bude otpušten pred istim svedocima. A onaj ko, posle dugotrajnog samoispitivanja i posmatranja (koje mu je omogućeno tokom mnogih dana, kako nam se ne bi pripisalo neko otimanje), najzad da zavet, treba da bude primljen i pribrojan bratstvu, te da mu se dozvoli da ima zajedničko stanište i način života sa odraslima.
Propustio sam da kažem nešto što sada mogu dodati. Neke veštine treba da se uče od detinjstva. Stoga, deca koja se pokažu kao sposobna za obuku, mogu bez smetnji da dan provode sa nastavnicima veštine. Noć, međutim, obavezno treba da provode sa vršnjacima, s kojima treba i hranu da uzimaju.
 
Pitanje 16. Da li je potrebno uzdržanje onom ko namerava da živi blagočastivo?
Odgovor: Pravilo uzdržanja je očevidno neophodno već stoga što ga apostol uvršćuje u duhovne plodove (Gal.5,23). Osim toga, on uzdržanju pripisuje uspeh u besprekornom služenju, govoreći: U trudovima, u bdenjima, u postovima, u čistoti (2.Kor.6,5), i na drugom mestu: U trudu i naporu, u nespavanju, u gladovanju i žeđi, često u postovima (2.Kor.11,27), i još: Svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Ništa tako uspešno ne umrtvljava i ne savlađuje telo kao uzdržanje. Žar mladosti i neobuzdanost u žudnjama se kao nekom uzdom obuzdava uzdržanjem. Jer, bezumnom ne koristi sladost, kaže Solomon (Prem.19, 10). I šta je bezumnije od tela predanog zadovoljstvima i mladosti koja luta? Stoga apostol kaže: I staranje o telu ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14), i još: Ona koja se odala nasladama, živa je umrla (1.Tim.5,6). I primer bogataševe raskoši nam dokazuje potrebu uzdržanja, da nam se ne bi desilo da čujemo isto što i on: Primio si dobra svoja u životu svome (Lk.16,25).
Neuzdržljivost je strašna stvar, što pokazuje i apostol, uvrstivši je među osobine odstupništva, govoreći: U poslednje dane će nastati teška vremena, jer će ljudi biti samoživi. I nabrojavši mnoge vidove poroka, on je dodao: Klevetnici, neuzdržljivi (2.Tim.3,1-3). I Isav je optužen za neuzdržljivost kao za najveće zlo, budući da je za jedno jelo dao prvenaštvo svoje. I prva neposlušnost se desila čoveku zbog neuzdržljivosti.
Svi svetitelji su, pak, imali svedočanstvo o svom uzdržanju. Sav život svetih i blaženih ljudi i primer Gospoda, za vreme Njegovog dolaska u telu, obavezuje nas na njega. Uz pomoć dugovremenog prebivanja u postu i molitvi, Mojsije je primio Zakon i čuo reči Božije, kao što čovek govori sa prijateljem svojim (Izl.33,11). I Ilija je bio udostojen viđenja Božijeg kad je dostigao istu meru uzdržanja. A šta beše sa Danilom? Kada se udostojio najvećih viđenja? Zar ne posle dvadeset dana posta? Kako su tri mladića ugasila silu ognjenu? Zar ne uzdržanjem? I sav smer Jovanovog života je određen uzdržanjem. Njime je i Gospod započeo svoje javljanje.
Uzdržanjem ja ne zovem potpuno odbijanje hrane (što bi bilo nasilno prekidanje života), nego odricanje od uživanja, ostvarivano nizlaganjem telesnog mudrovanja sa blagočastivim ciljem. Jednom rečju, kao što je onima koji žive u strastima poželjno naslađivanje, tako je onima koji se vaspitaju u blagočašću neophodno uzdržanje. Podvig uzdržanja se ne tiče samo [suzbijanja] zadovoljstva u jelu, već se rasprostire na odstranjenje svega štetnog. Stoga pravi uzdržljivac neće savlađivati trbuh, i (u isto vreme se) povoditi za ljudskom slavom, niti će se boriti protiv sramne pohote, a potčinjavati se bogatstvu, ili nekom drugom neblagorodnom raspoloženju, tj. gnevu, žalosti ili nečem drugom, čime se obično porobljavaju neuke duše. Sve zapovesti se drže jedna za drugu: nije moguće uspeti u jednoj, nezavisno od druge. To se naročito primećuje kod uzdržanja. Uzdržljiv u odnosu na slavu jeste smiren; onaj ko čuva jevanđelsku meru siromaštva jeste uzdržljiv u odnosu na bogatstvo; a onaj ko je uzdržljiv u odnosu na razdražljivost i gnev jeste negnevljiv. Strogi zakon uzdržanja postavlja meru jeziku, granicu očima, među radoznalom slušanju za uši. Onaj ko se ne drži tih granica jeste neuzdržljiv i svojevoljan. Vidiš li kako se oko te jedne zapovesti, kao oko horovođe, drže sve ostale?
 
Pitanje 17. O tome da se treba uzdržavati i od smeha.
Odgovor: Ono na šta mnogi ne obraćaju pažnju, uzdržljivci ne treba niukoliko da zanemaruju. Jer, predavanje nezadrživom i neumerenom smehu jeste znak neuzdržljivosti, neobuzdanih pokreta i nadmenosti u duši koja se ne suzbija strogim razumom. Nije neprilično duševnu radost projavljivati u svetlom osmehu, s obzirom da je napisano: Lice cveta od veselog srca (Prič.15,13). Međutim, gromko se smejati i svim telom se tresti priliči neobuzdanom i neiskusnom čoveku, koji ne zna da vlada sobom. To mišljenje potvrđuje i mudri Solomon, govoreći: Bezumni u smehu povišuje glas svoj, a mudri se jedva tiho osmehne (Sir. 21,20). Odvraćajući od takve vrste smeha, i Propovednik govori: Smehu rekoh da je glupost (Prop.2,2), i još: Smeh bezumnih je kao praskanje trnja pod loncem (Prop.7,7). Iako je na sebe uzeo neophodne nemoći tela i sve što služi kao svedočanstvo vrline, tj. zamor i žalost prema nevoljnicima, Gospod se, koliko znamo iz jevanđelske povesti, nikako nije smejao, već je, naprotiv, opominjao one koji se smeju (Lk.6,25).
Međutim, upotreba iste reči „smeh“ ne treba da nas dovodi u zabunu. Jer, Pismo često smehom naziva duševnu radost i veselo raspoloženje pri dobijanju dara. Na primer, Sara veli: Bog mi učini smeh (Post.21,6). Osim toga, [rečeno je]: Blaženi koji plačete sada, jer ćete se nasmejati (Lk.6,21). Takvo mesto se nalazi i kod Jova: Istinita usta će napuniti smehom (Jov 8,21). Ti izrazi se upotrebljavaju da bi se označilo veselje pri duševnoj radosti.
Prema tome, savršeni uzdržljivac je onaj ko je iznad svake strasti, ko ne dozvoljava nikakav podsticaj koji proizvodi zadovoljstvo, već čvrsto i nepokolebivo izbegava svaku štetnu nasladu. Takav čovek je očigledno slobodan od svakog greha. Ponekad je čak potrebno da se uzdržavamo i od onoga što je dopušteno i neophodno za život, imajući u vidu korist naše bratije. Tako apostol govori: Ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti mesa do veka (1.Kor.8,13). Imajući pravo da živi od Jevanđelja, on se ustručavao [da ga iskoristi, ne želeći] da učini kakve smetnje Jevanđelju Hristovom (1.Kor.9,14; 12).
Uzdržanje je, dakle, istrebljenje greha, otuđenje od strasti, umrtvljenje tela sve do samih prirodnih osećaja i želja, početak duhovnoga života, darivalac večnih dobara koji u sebi uništava žalac slastoljublja. Slastoljublje je, naime, veliki mamac na zlo, kojim mi ljudi najlakše padamo u greh. Ono, kao udica, svaku dušu vuče u smrt. Stoga će onaj koga slastoljublje ne privlači i ne raznežuje, putem uzdržanja uspeti da sasvim izbegne greh. Ako li je, pak, izbegao mnoge, ali ga još uvek savlađuje jedan, on nije uzdržljivac, kao što nije zdrav onaj ko pati makar od jedne telesne bolesti, i kao što nije slobodan onaj nad kim vlada makar jedan gospodar.
Vrline koje se vrše u tajnosti ljudima često nisu poznate. Uzdržljivost, pak, odmah, pri prvom susretu, otkriva onoga ko po njoj živi. Jer, kao što borca odlikuju telesna punota i cvetanje tela, tako telesna mršavost i bledoća, koja nastaje od uzdržanja, pokazuju da se Hrišćanin zaista podvizava za Hristove zapovesti, telesnom slabošću savlađujući svoga neprijatelja, i projavljujući silu u podvizima blagočašća, kao što je rečeno: Jer, kad sam slab onda sam silan (2.Kor.12,10).
Koliko se koristi samo nalazi u pogledu na uzdržljivca, koji jedva i na brzinu uzima ono što je neophodno za život, kao da prirodi odužuje dug. On žali za vremenom koje troši na to, i brzo ustaje od stola da bi se prihvatio posla. I čini mi se da nikakva reč ne može tako dirnuti dušu čoveka koji je neuzdržljiv u jelu, niti ga privesti ispravljanju, kao susret sa uzdržljivcem. Čini mi se da upravo to znači – jesti i piti u slavu Božiju (up. 1.Kor.5,16), tj. da i za stolom svetle naša dobra dela kako bi se proslavio Otac naš na nebesima.
 
Pitanje 18. O tome da treba jesti sve što nam se ponudi.
Odgovor: Neka i to bude neophodno pravilo, iako je podvižnicima blagočašća preko potrebno uzdržanje radi iscrpljivanja tela: A svaki koji se bori od svega se uzdržava (1.Kor.9,25). Međutim, da ne bismo pali u istu pogrešku kao i neprijatelji Božiji, čija je savest spaljena, i koji se uzdržavaju od jela koja je Bog stvorio da ih sa zahvalnošću uzimaju verni (1.Tim.4,2-3), mi treba sve da jedemo, saobrazno prilikama, kako bismo onima koji gledaju pokazali da je čistima sve čisto (Tit.1,15), da je svako stvorenje Božije dobro i da ništa nije za odbacivanje kad se prima sa zahvalnošću: Jer, se osvećuje rečju Božijom i molitvom
(1.Tim.4,5). Uostalom, i u tom slučaju treba imati u vidu uzdržanje, upotrebljavajući pod meru prostu hranu koja je neophodna za održavanje života. Pri tome, treba izbegavati štetno prejedanje, dok se od hrane, koja služi za uživanje, treba sasvim uzdržavati. Na taj način ćemo iskoreniti strast kod slastoljubivih. Osim toga, koliko do nas stoji, izlečićemo i one čija je savest spaljena, dok ćemo Sebe osloboditi i jednog i drugog podozrenja. Jer, rečeno je: Zašto da moju slobodu sudi savest drugoga (1.Kor.10,29). Uzdržanje pokazuje da je čovek umro sa Hristom, i umrtvio svoje udove koji su na zemlji (Kol.3,3-5). Mi znamo da je ono mati celomudrenosti, uzrok zdravlja, i da znatno otklanja smetnje za donošenje dobrog ploda u Hristu. Jer, po reči Gospodnjoj, briga ovoga sveta i zadovoljstva života i druge želje, guše reč i ona bez roda ostane (Mt.13,22). Od njega i demoni beže, kao što nas je i sam Gospod naučio: Ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom (Mt.17,21).
 
Pitanje 19. Koja je mera uzdržanja?
Odgovor: U duševnim nemoćima postoji jedna mera uzdržanja: savršeno otuđenje od svega što vodi pogubnom zadovoljstvu. Svako, međutim, ima različite potrebe, s obzirom na svoj uzrast, zanimanje i stanje tela. Stoga i mera i način upotrebljavanja hrane mora da su različiti. Prema tome, ne mogu se svi, koji se upražnjavaju u blagočašću, podvesti pod jedno pravilo. Odredivši meru uzdržanja za zdrave podvižnike, nastojatelj će po svom nahođenju menjati njenu zahtevnost u skladu sa mogućnostima [ostalih]. Jer, nemoguće je rečju obuhvatiti potrebe svakog, već samo ono što zavisi od opšteg i svecelog učenja. Utehu u hrani bolesnog, ili onoga ko je izmoren naporima, ili onoga ko se sprema za napor, na pr. za putovanje, treba da odmeravaju nastojatelji u skladu sa potrebom, sledeći za onim ko je rekao: I razdavahu svima kako je kome bilo potrebno (Dap.2,45; 4,35). Dakle, nije moguće uzakoniti za sve ni isto vreme, ni isti način, ni istu meru hrane, već neka opšti cilj bude podmirenje potrebe. Jer, presićavanje stomaka i pretovarivanje hranom zaslužuje kletvu, budući da Gospod govori: Teško vama koji ste siti sada (Lk.6,25). Time i samo telo postaje nesposobno za delanje i sklono ka snu i nemoćima. Stoga, izbegavajući neumerenost u naslađivanju, cilj jela treba da bude podmirenje životne potrebe. Jer, robovati zadovoljstvima znači svoju utrobu načiniti bogom. Naše telo se neprestano prazni i troši, zbog čega je potrebno da se dopuni. Usled toga je prirodno da se želi hrana. Pravi zakon upotrebe hrane nalaže da se radi održanja života dopuni ispražnjeno, bilo da se javi potreba za suvom ili vlažnom hranom.
Za hranu, dakle, treba uzimati ono što će podmiriti potrebe uz najmanje staranje. To je pokazao sam Gospod kad je nahranio umorni narod da, kao što je napisano, ne malakše na putu (Mt.15,32). On je mogao da uveliča čudo u pustinji ponudivši bogat ručak. Međutim, On je pripremio samo prostu i jednostavnu hranu koja se sastojala iz ječmenih hlebova i nešto ribe. Piće, pak, nije ni spomenuo, budući da je protočna voda dovoljna da podmiri potrebe svih, izuzev ako neko ne sme da je koristi zbog bolesti, slušajući Pavlov savet Timoteju (1.Tim.5,23). Osim toga, treba izbegavati i sve što je očevidno štetno. Jer, biće nesvrsishodno da jedna ista hrana, koju uzimamo radi održanja tela, u isto vreme podiže rat protiv tela i sprečava ga u izvršavanju zapovesti. Ista stvar treba duši da posluži kao primer za izbegavanje štetnog, čak i ako je prijatno. Treba, dakle, pretpostavljati hranu koja se lakše nabavlja, kako ne bismo, pod izgovorom uzdržanja, iskali skupocenija i ukusnija jela, začinjena raznim skupim stvarima. Naprotiv, treba da izabiramo ono što se u svakoj zemlji može lako i jeftino dobiti, i što odgovara narodnim potrebama. Od uvezenoga treba koristiti samo ono što je neophodno za život, na pr. ulje ili što slično. Osim toga, treba nabavljati i ono što je potrebno za utehu bolesnika, ukoliko se, naravno, može izbeći rasejanost, metež i teškoća.
 
Pitanje 20. Kakva treba da je hrana kad dočekujemo goste?
Odgovor: Taština, čovekougađanje i sve što se čini radi pokazivanja potpuno je zabranjeno Hrišćanima. Čak i onaj ko ispunjava zapovesti sa namerom da ga vide i proslave ljudi, neće dobiti nagradu koja je određena za njihovo vršenje. Oni koji su, po Gospodnjoj zapovesti, na sebe primili svaki vid smirenja, treba naročito da izbegavaju svaki oblik taštine. Može se primetiti da se svetovni ljudi stide smirene oskudice. Primajući goste, oni spremaju izobilje odličnih jela i pokazuju svaku raskoš. Bojim se da se i nas neprimetno ne kosne ista strast, te da budemo izobličeni da se stidimo siromaštva, koje Hristos ublažuje (Mt.5,3). Nama ne priliči da sa strane nabavljamo srebrno posuđe, porfirne zavese, meku posteljinu ili sjajne pokrivače. Isto tako nam ne priliči da se staramo o jelima koja mnogo odudaraju od naše uobičajene hrane. Jer, iskati i tražiti ono što nije neophodno, već je izmišljeno radi žalosnog slastoljublja i pogubne taštine, ne samo da je sramotno i nesaobrazno sa našim ciljem, nego je i štetno, budući da će oni koji žive raskošno i koji u naslađivanju stomaka vide blaženstvo videti da se i mi bavimo istim brigama. Jer, ako je raskoš porok i ako je treba izbegavati, ne bi trebalo da je sebi dozvoljavamo. Ono, naime, što je zabranjeno ne može biti prigodno. Sveto Pismo osuđuje one koji žive raskošno, koji se mažu prvim mirisima i koji piju proceđeno vino (Am.6,6). Za udovicu koja se odala nasladama se kaže da je živa umrla (1.Tim.5,6), a bogataš se zbog ovdašnjeg naslađivanja lišio raja (Lk.16,25).
Prema tome, šta će nam veliki troškovi? Možda neko naiđe od gostiju. Ako je brat, i ima isti cilj života, prepoznaće svoj sopstveni sto: kod nas će naći ono što je ostavio kod kuće. Međutim, možda se umorio od putovanja. Ponudićemo mu upravo onoliko koliko je potrebno da mu se olakša umor. Možda je, opet, došao neko iz sveta. Neka se na delu nauči onom u šta ga reč nije uverila: neka mu se pruži primer i ugled za umerenost u hrani. Neka u njemu ostane sećanje na hrišćanski sto i nepostidno siromaštvo Hrista radi. Ukoliko, pak, ne shvati o čemu se radi, nego nas ismeje, drugi put nam neće dosađivati. Videvši koga od bogatih ljudi, koji uživanje u prijatnom smatra jednim od najvećih dobara, mi treba da ga sažaljevamo stoga sav život rasipa na sujetu, obogotvoravajući svoja zadovoljstva, i što je u ovom životu dobio svoj udeo dobara. On, naime, ne oseća da zbog ovdašnjih naslađivanja ide u pripremljeni oganj i njegove muke. Ukoliko nam se pruži prilika, nemojmo oklevati da mu to predočimo.
Ukoliko se, pak, mi budemo vezivali za isto, ištući da, po svojoj mogućnosti, služimo zadovoljstvu i da se pokazujemo [pred drugima], bojim se da se na delu ne pokaže da zidamo ono što rušimo. Time bismo osudili sebe za ono za šta osuđujemo druge, vodeći pritvorni život i menjajući se čas ovako, čas onako. Neće biti [čudno] ukoliko ushtemo da promenimo i odeću prilikom dočeka izuzetnih osoba. Ako je, pak, tako nešto sramota, još je sramnije menjati trpezu zbog ljudi koji žive u raskoši. Život hrišćanski je jednoobrazan i ima jedan cilj – slavu Božiju. Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10.31), govori Pavle koji zbori u Hristu. Svetski život, pak, jeste raznoobrazan i mnogovidan: on se menja da bi se ugodilo onima koji se sretnu.
Mnoštvom i raznovrsnošću hrane protiv običaja puneći svoj sto radi zadovoljstva brata, ti ćeš osuditi njegovo slastoljublje i svojim obiljem ćeš ga prekoreti za stomakougađanje, izobličavajući ga u strasti za naslađivanjem. Zar mi često, gledajući način i vrstu spremljenog, ne nagađamo o tome ko je i šta je onaj koji se očekuje? Gospod nije pohvalio Martu, koja se zauzela da ga što bolje usluži, već je rekao: Brineš se i uznemiravaš za mnogo, iako je malo ili čak samo jedno potrebno (Lk.10,40-42). „Malo“ se odnosi na spremanje, a jedno na cilj, tj. zadovoljenje potrebe. Tebi je poznato kakvu je hranu Gospod pružio za pet hiljada ljudi. I Jakovljeva molitva Bogu ti je poznata: Biće mi dovoljno ako mi daš hleba da jedem i odela da se obučem (Post.28,20), a ne: Ako mi daš uživanje i raskoš.
A šta [kaže] premudri Solomon? Nemoj mi dati ni bogatstvo ni siromaštvo, već ustroj ono što mi je potrebno i dovoljno, da ne bih, nasitivši se, postao lažan i rekao: Ko me vidi, ili osirotevši – krao i kleo se imenom Boga svoga (Prič.30,8-9). Pod bogatstvom on razume izobilje, a pod siromaštvom potpunu oskudicu u onom što je potrebno.za život. Pod dovoljnim pak, on podrazumeva odsustvo i oskudice i izobilja u onom što je neophodno. Međutim, dovoljno je za jednog jedno, a za drugog drugo, s obzirom na stanje tela i na pojedinačan slučaj. Jer, jednome je potrebna obilnija i jača hrana zbog napora, a drugome, zbog nemoći – laka i u svemu pogodna. Uopšte, svima odgovara jeftina hrana, koja se lako nabavlja.
Uostalom, uvek treba da postoji brižljiv i uređen sto. Jedino nikako ne treba da prekoračujemo granice potrebnoga. Neka granica ponude bude zadovoljenje potrebe svakoga koji naiđe. Jer, rečeno je: Koji ovaj svet upotrebljavaju, a ne koji ga zloupotrebljavaju (1.Kor.7,31). Zloupotrebljavanje je trošenje preko potrebe. No, mi nemamo novca! Nema ni potrebe. Nisu nam pune žitnice! Ipak, imamo za nasušnu ishranu: živimo od truda ruku. I zašto bismo hranu, koju je Bog dao za gladne, trošili na prohteve rasipnih, grešeći dvostruko: jednima uveličavajući nevolju zbog oskudice, a drugima štetu zbog presićenosti.
 
Pitanje 21. Kako treba da sedimo za vreme obeda i užine?
Odgovor: Mi od Gospoda, koji nas svagde uči smirenju, imamo zapovest da, sedajući za obed, zauzimamo poslednje mesto (Lk. 14,10). Stoga onaj ko se trudi da sve čini po zapovesti, ne treba da zanemari ni ovu naredbu. Ukoliko s nama za trpezom sede svetovnjaci, treba da se potrudimo da u odnosu na tu stvar budemo primer, tj. da se ne prevaznosimo i da ne tražimo prvenstvo. Tamo, pak, gde se svi upravljaju ka jednom cilju i u svako vreme pružaju dokaz svog smirenoumlja, naročito priliči da svako, po zapovesti Gospodnjoj, zauzima poslednje mesto. Ipak, nije pohvalno da se neko uporno otima o zadnje mesto, budući da bi se narušavao poredak i izazivala buka. Jer, nepopustljivost jednih prema drugima i svađa oko toga čine nas sličnim onima koji se svađaju oko prvenstva. Prema tome, pažljivo ispitavši i razmotrivši šta nam priliči, mi redosled sedenja treba da ostavimo onome ko nas je primio, kao što je i sam Gospod ustanovio rekavši da raspoređivanje pripada domaćinu (Lk.14,10). Na taj način ćemo jedni druge podnositi u ljubavi (Ef.4,2), sve čineći blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40). Ujedno ćemo dokazati da svoje smirenje ne ističemo da bismo se pokazali pred ljudima i pred narodnom gomilom, držeći se nepopustljivosti i upornosti. Jer, prepiranje je veći znak gordosti, nego sedenje na prvom mestu, koje je prihvaćeno po zapovesti.
 
Pitanje 22. Kakvo odelo priliči Hrišćaninu?
Odgovor: Naša reč je već pokazala da su nam neophodni smirenoumlje, prostota, staranje o neznatnosti i skromnosti izdataka, kako telesne potrebe ne bi predstavljale povod za rasejanost. Tom cilju treba da je usmerena i reč o odelu. Jer, ako treba da se trudimo da od svih budemo poslednji, jasno je da i u odelu treba da smo na poslednjem mestu. Slavoljubivi ljudi love slavu odelom u koje se oblače, nastojeći da ih gledaju i da im se dive zbog skupocenosti haljina. Isto tako je očigledno da onaj ko je iz smirenja svoj život postavio na poslednji stepen treba i u odeći među svima da zauzme poslednje mesto. Korinćanima se na opštem obedu prebacivalo što svojom raskoši sramote one koji nemaju (1.Kor.11,22). Očevidno je da će i javno i svima vidljivo ukrašavanje odelom, koje drugi ne poseduju, kroz poređenje posramiti siromašnoga. Osim toga, i apostol veli: Nemojte gordo misliti, nego se družite sa smirenima (Rim.12,16). Stoga neka svako sebe pita šta je priličnije: da se Hrišćanin ugleda na one koji žive u carskim dvorovima i oblače se u meke haljine, ili na anđela i vesnika Gospodnjeg dolaska, od koga se među rođenim od žena nije pojavio veći (Mt.11,11), tj. Jovana, sina Zaharijinog, čija haljina beše od kamilje dlake (Mt.3,4). Najzad, i drevni svetitelji su se potucali u kožusima i kozjim kožama (Jev. 11,37).
Cilj upotrebe [odela] pokazao nam je apostol jednom rečju: Kad imamo hranu i odeću, budimo zadovoljni (1.Tim.6,8). Mi treba da se ograničavamo pokrivanjem, a ne da upadnemo u zabranjeno ukrašavanje šarenilom i ulepšavanje, koje iz njega proizilazi. Jer, ukrašavanje je uvedeno u život kasnije, uzaludnim staranjem tašte veštine. Poznato je, naime, zbog čega je Bog onima koji su stekli potrebu dao da nose odelo. Jer, rečeno je: Načini im Bog kožne haljine (Post.3,21). Takva upotreba haljina je bila dovoljna da se pokrije sramota. Međutim, postoji i cilj – zagrevati se odećom. Stoga odelo treba koristiti i za jedno i za drugo: da prikrijemo našu sramotu i da se zaštitimo od štetnog dejstva vazduha. Međutim, kako je u tome nešto mnogo, a nešto malo korisno, treba dati prednost onom što se može u više slučajeva upotrebiti. Tako nećemo narušiti pravilo siromaštvoljublja, niti ćemo gomilati odeću, jednu namenjujući za pokazivanje, drugu za upotrebu kod kuće, jednu za preko dana, a drugu za preko noći. Naprotiv, treba da se postaramo da nabavimo jedno odelo koje će moći zadovoljiti svaku potrebu: i da nas pristojno odeva danju, i da nas pokriva noću. Iz toga izlazi da treba da imamo nešto zajedničko u izgledu odela. Na samom, naime, hrišćanskom odelu treba da postoji neko naročito obeležje. Jer, ono što je usmereno ka jednom cilju najčešće liči jedno na drugo.
Korisna je, svakako, i naročita odeća, koja svakoga predupređuje i unapred svedoči o našem obećanju da živimo po Bogu. Zbog toga i onaj ko se susreće sa nama, očekuje odgovarajuće ponašanje. Jer, ono što je neprilično i nepristojno jače pada u oči kod onih koji su mnogo obećali, negoli kod običnih ljudi. Na svetovnjaka koji se tuče među narodom, koji izgovara psovke, koji provodi vreme u krčmi ili čini i nešto drugo nepristojno, ne obraća se naročita pažnja, budući da njegovo ponašanje odgovara običnom načinu života. Međutim, ako onaj ko je dao zavet strogog života, zanemari i najmanju od svojih dužnosti, svi obraćaju pažnju i prebacuju mu, postupajući po rečenom: Okrenuvši se, rastrgnuće vas (Mt.7,6). Na taj način, proširenje zaveta i na odelo slabijoj bratiji služi kao neko urazumljenje koje ih i nevoljno čuva od rđavog. Vojnik ima naročito odelo, kao uostalom i činovnik, i svako zvanje. Stoga se na osnovu odeće može prepoznati zanimanje. Tako i Hrišćanin ima svoje obeležje, tj. pristojnost, koja čuva prikladnost i osobenost čak i u odelu. Nju nam je predao apostol koji propisuje da episkop bude pristojan (1.Tim.Z,2), i da se žene ukrašavaju pristojnošću (1.Tim.2,9), očevidno podrazumevajući cilj koji je svojstven Hrišćaninu.
Isto pravilo, po meni, važi i za obuću. U svako vreme treba dati prednost onoj koja je jednostavna, koja se lako nabavlja i koja zadovoljava cilj upotrebe.
 
Pitanje 23. O pojasu.
Odgovor: Svetitelji koji su živeli pre nas pokazuju da je korišćenje pojasa neophodno. Jovan je bedra opasivao kožnim pojasom (Mt.3,4), a još pre njega Ilija, o kome se kaže: Kosmat čovek s kožnim pojasom oko bedara (4.Car.1,8). Nagovešteno je da se i Petar opasivao, budući da mu anđeo govori: Opaši se, i obuj obuću svoju (Dap.12,8). Iz Agavovog proroštva vidi se da se i blaženi Pavle opasivao pojasom. Jer, rečeno je: Čoveka kojega je ovaj pojas, ovako će svezati u Jerusalimu (Dap.21,11). I Jovu Gospod zapoveda da se opaše. Jer, u znak hrabrosti i odlučnosti, njemu se kaže: Opaši kao čovek bedra svoja (Jov 38,3). I svi učenici Gospodnji su imali običaj da se opasuju pojasom, kao što se vidi iz zabrane: Ne nosite bakra u pojasevima svojim (Mt.10,9). Onom ko namerava da radi rukama potrebna je utegnutost i neometano kretanje. Stoga mu je neophodna upotreba pojasa, koji odeću skuplja uz telo, te ga bolje greje, a ujedno, sabirajući je, čini da se kreće bez smetnje. Stoga je i Gospod, spremajući se da posluži učenicima, uzeo ubrus i opasao se (Jn.13,4).
O mnoštvu odeće nema potrebe da govorim, budući da sam taj predmet dovoljno razvio u reči o siromaštvoljublju. Onome koji ima dve haljine naređuje se da [jednu] da onome koji nema (Lk. 3,11). Iz toga je očigledno da se zabranjuje sticanje većeg broja haljina za ličnu upotrebu. Onome, dakle, kome se zabranjuje da ima dve haljine nije potrebno davati pravilo o njihovoj upotrebi.
 
Pitanje 24. O tome je dovoljno rečeno. Trebalo bi da nešto naučimo i o tome kako da se ponašamo u međusobnim odnosima.
Odgovor: Apostol govori: Sve neka biva blagoobrazno i uredno (1.Kor. 14,40). Stoga blagoobrazno i uredno vladanje u zajednici vernih ja poredim sa delatnošću telesnih udova. Onaj kome je poverena briga o svima, koji ocenjuje ono što je učinjeno, koji predviđa i udešava ono što će se raditi kao da zamenjuje oko; drugi zamenjuje uvo ili ruku, slušajući ili sprovodeći u dejstvo ono što mu je naloženo. Na taj način svako zamenjuje po jedan ud. Za udove nije bezopasno ukoliko prenebregavaju ono što im spada u dužnost ili se ne koriste ostalima u skladu sa [namerom] sa kojom ih je sazdao Bog Tvorac. Jer, ako se ruka ili noga ne pokoravaju rukovodstvu oka, dodirnuće nešto pogubno ili razorno za čitavo telo, ili će se spotaći i survati u provaliju. Ukoliko se, pak, oči zatvore i ne gledaju, svakako će propasti zajedno sa drugim udovima, koji će pretrpeti nešto od rečenog. Tako je i za nastojatelja, koji je odgovoran za sve, opasno da pokaže nemarnost, kao što je i za potčinjene štetna i beskorisna nepokornost. Od svega je, pak, najopasnije ukoliko on i druge sablažnjava. Tome nasuprot, svako ko na svom mestu pokazuje vrednoću i ispunjava apostolovu zapovest: U revnosti ne budite lenji (Rim. 12,11), prima pohvalu za usrdnost. Za nemarnost se, pak, zaslužuje suprotno – oplakivanje i opominjanje, budući da je rečeno: Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10).
 
Pitanje 25. O tome kako je strašan sud za nastojatelja koji ne izobličava one koji greše.
Odgovor: Onaj kome je poverena briga o svima i koji treba da da odgovor za sve, dužan je da se odgovarajuće i potrudi. Jer, on treba da zna da će [odgovarati] ukoliko neko od bratije padne u greh, a on mu ranije nije kazao sudove Božije. Osim toga, iz njegovih ruku će se, kao što je napisano (Jez.3,20), tražiti krv brata koji padne u greh i ostane u njemu, ne budući poučen kako da se popravi. On će naročito [biti kriv] ukoliko ono što je bogougodno izostavi iz ulagivanja, a ne iz neznanja, povlađujući porocima svakoga i slabeći stroga pravila života. Jer, rečeno je: Oni koji vas ublažavaju varaju vas i kvare put nogu vaših (Is.Z, 12), i još: A onaj ko vas uzbunjuje snosiće osudu, ma ko bio (Gal.5,10). Da ne bismo doživeli tako nešto, mi u opštenju sa bratijom treba da se držimo apostolskog pravila: Jer, kao što znate, nikada ne nastupasmo iz laskanja, niti zbog pohlepe – Bog je svedok, ne tražeći slave od ljudi, ni od vas ni od drugih (1.Sol.2,5-6). Ko je, dakle, čist od takvih strasti mogao bi da povede bezopasnim putem, stičući nagradu za sebe i spasenje za one koji ga slede. Onaj, naime, ko ka delu pristupa IZ ljubavi, a ne radi ljudske počasti i ne iz želje da se dopadne ili ugađa (zbog čega se inače izbegava prilika da se ožaloste oni koji greše), sa smelošću će propovedati nedvosmislenu i iskrenu reč, ne rešavajući se da u bilo čemu izvrne istinu. Stoga se na njega mogu primeniti apostolove reči: Međutim, bejasmo blagi među vama kao dojilja kada neguje svoju decu. Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije, nego i duše naše (1.Sol.2,7-8). Ko, pak, nije takav, biće slep vođa, koji pada strmoglavce i druge za sobom povlači.
Iz rečenog se može shvatiti koliko je zlo bratu biti uzrok lutanja po lažnim putevima, umesto putevoditelja. U isti mah, to pokazuje da se ni zapovest ljubavi ne ispunjava, budući da ni jedan otac ne gleda ravnodušno na svoje čedo koje je u opasnosti da padne u jamu, niti ga ostavlja ukoliko je već palo. Treba li, pak, uopšte govoriti koliko je strašno ostaviti da propadne duša koja je pala u dubinu zla? Nastojatelj je, dakle, dužan da bdi nad dušama bratije i da se stara za spasenje svakoga kao onaj ko će dati odgovor o svakome. On treba da se stara da pokaže svoju usrdnost za njih sve do smrti, i to ne samo po opštem zakonu Gospodnje ljubavi (po kome se duša polaže za prijatelje svoje – Jn.15.13), nego i po posebnom zakonu onoga koji je rekao: Tako smo čeznuli za vama, da smo gotovi bili dati vam ne samo Jevanđelje Božije, nego i duše naše(1.Sol.2,8).
 
Pitanje 26. O tome da nastojatelju treba otkrivati sve, čak i tajne srca.
Odgovor: Ukoliko želi da pokaže značajan uspeh i da svoj život dovede u stanje saglasno sa zapovestima Gospoda našega Isusa Hrista, niko od potčinjenih ne treba da sakriva ni jedan duševni pokret, niti da i jednu reč ostavi bez proveravanja. Tajne svog srca on treba da obnažuje pred onima iz bratije kojima je povereno da se sastradalno brinu za nemoćne. Na taj način će se utvrditi ono što je za pohvalu, dok ono što ne valja nećeostati bez potrebnog lečenja. Pri takvom uzajamnom upražnjavanju, kroz postepeno napredovanje, biće dostignuto savršenstvo.
 
Pitanje 27. O tome da stariji među bratijom treba i da opomenu nastojatelja, ukoliko pogreši.
Odgovor: Kao što je nastojatelj dužan da u svemu rukovodi bratiju, tako i na ostalima leži obaveza da ga opomenu, ukoliko bude izgledalo da je u nečemu pogrešio. Međutim, da se ne bi narušavao dobar poredak, takve napomene treba da čine samo oni koji su odmakli u starosti i blagorazumnosti. Kroz ispravku onoga što treba ispraviti, mi koristimo bratu (a preko njega i sebi), budući da se vraća na prav put onaj koji služi kao pravilo našega života, i koji svojom ispravnošću treba da izobličava naše skretanje od pravog puta. Ukoliko se neki bez razloga smućuju zbog nastojatelja, treba da se osvedoče u nepravednost svog podozrenja. Tako će se osloboditi od osuđivanja nastojatelja.
 
Pitanje 28. Kakvo raspoloženje treba svi da imaju prema nepokornom?
Odgovor: Onoga ko se nerado povinuje zapovestima Gospodnjim svi treba da sažaljevaju kao bolestan ud. Nastojatelj treba da pokuša da poukama izleči njegovu slabost. Onoga, pak, ko ostaje uporan u nepokornosti i ne prima popravne mere, treba ozbiljnije ukoriti pred svim bratstvom i na svaki način mu savetovati da prihvati iscelenje. Ako, pak, ni posle mnogih opomena ne pokazuje stid, i ne pokazuje popravku na delu, već, po poslovici, sam postaje svoj dželat, treba ga, po ugledu na lečnike, uz mnogo suza i plača doduše, odseći od opštega tela kao pokvaren i sasvim neupotrebljiv ud. Jer, i lekari imaju običaj da uklanjaju ud koji je zahvatila neizlečiva bolest. Da se povreda, razorno delujući na susedne udove, ne bi širila, oni ga ili odsecaju ili sažižu. I mi moramo činiti isto sa onima koji neprijateljuju protiv zapovesti Gospodnjih, ili ometaju njihovo ispunjenje, po naredbi samog Gospoda: Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe (Mt.5,29).
Snishodljivost prema takvima slična je neukoj Ilijevoj popustljivosti. Radi njene nebogougodne primene prema svojim sinovima on je bio kažnjen. Ta lažna snishodljivost prema onima koji su okoreli u porocima predstavlja izdajstvo istine, podrivanje opšteg dobra i privikavanje na ravnodušno posmatranje zla. Na taj način se ne može ispuniti napisano: Zbog čega ne plačete, da bi se izbacio između vas onaj koji je učinio to delo (1.Kor.5,2). Naprotiv, po neophodnosti se događa ono što je dodato: Malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,6). One koji greše, govori apostol, pokaraj pred svima. On odmah navodi i razlog, govoreći: Da i ostali imaju strah (1.Tim.5,20).
Onaj ko uopšte ne prima opomene nastojatelja, ne slaže se ni sa samim sobom. Jer, ako neće da se potčini, već sluša svoju volju, zašto uopšte ostaje s nastojateljem? Zašto ga uzima za upravitelja svoga života? Onaj, pak, ko se jednom rešio da bude uvršten u sastav bratstva i ko je postavljen da služi, sav sud treba da ostavi onome ko naređuje. Čak i ako mu se čini da mu je naređeno nešto što prevazilazi njegove sile, on treba da pokaže potčinjavanje i poslušnost do smrti, sećajući se Gospoda, koji je bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Fil.2,8). Protivljenje i protivrečenje pokazuju mnogo zlo: nemoć vere, kolebivost nade, naviku na nadmenost i oholost naravi. Jer, onaj ko pokazuje neposlušnost najpre je [u sebi] osudio onoga ko daje savet. Onaj, pak, ko veruje u obećanja Božija, i koji na njih polaže čvrstu nadu, ne izbegava ispunjavanje naredbi, čak i ako su teške, znajući da stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18). Onaj ko je uveren da će se uzvisiti onaj ko se ponizi (Mt.23,12), pokazaće revnost koja prevazilazi očekivanja naredbodavca, budući da zna da nam naša prolazna mala nevolja priprema preizobilno i neizmerno večno bogatstvo slave (2.Kor.4D7).
 
Pitanje 29. O onome ko se prevaznosi i služi sa roptanjem.
Odgovor: Dela onoga ko ropće ili ko je zatečen u prevaznošenju ne treba mešati sa delima ljudi koji su smirenog srca i skrušenog duha. Uopšte, blagočastivi ljudi time ne treba da se koriste. Jer, što je u ljudi visoko, gadost je pred Bogom (Lk.16,15). Postoji i druga zapovest apostola, koja govori: Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja (1.Kor. 10,10), i još: Ne sa žalošću ili prinudno (2.Kor.9,7). Stoga delo takvih ljudi ne treba primati, kao uostalom ni žrtvu sa manom, niti ga treba mešati sa delom ostalih. Oni koji su doneli tuđi oganj na žrtvenik pretrpeli su gnev (Lev.10,1-2). Nije li, stoga, opasno primiti delo neprijateljskog raspoloženja prema Bogu radi vršenja zapovesti? Rečeno je: Šta ima pravednost sa bezakonjem, ili kakav deo ima verni s nevernikom (2.Kor.6,14-15). I zakon govori: Bezakonik koji mi žrtvuje vola, kao da ubija psa, i koji prinosi brašno, kao da nudi svinjeću krv (Is.66,3). Zbog toga, dela onoga ko je nemaran i ko ropće svakako treba ukloniti iz bratstva. U tom pogledu nastojatelji treba da vode strogu brigu, kako ne bi narušili pravilo onoga koji kaže: Meni služi onaj koji ide neporočnim putem i u mom domu ne živi onaj ko se gordi (Ps. 100,67), i kako ne bi, primivši delo onoga ko uz zapovesti pridodaje greh i oskrnavljuje svoju delatnost time što je nemaran za trud ili što se prevaznosi svojim prednostima, pomagali da ostane u protivljenju, ne dajući mu prilike da spozna svoje poroke. Stoga i nastojatelj treba da je ubeđen da na sebe navlači težak i neizbežan gnev za neblagorazumno rukovođenje brata, budući da će se njegova krv, kao što je napisano (Jez.3,18), tražiti iz njegovih ruku, dok je potčinjeni dužan da bude spreman da bez lenjosti ispunjava svaku naredbu, čak i najtežu, sa uverenošću da je velika nagrada na nebesima (Mt.5,12). Stoga poslušnog neka veseli nada na slavu, kako bi se delo Gospodnje obavljalo sa svakom radošću i trpljenjem.
 
Pitanje 30. S kakvim raspoloženjem nastojatelji treba da se brinu o bratiji?
Odgovor: Nastojatelj ne treba da nadima dostojanstvom, kako ne bi bio lišen blaženstva koje je obećano smirenoumlju (Mt.5,3), niti da se gordi, kako ne bi upao u osudu đavolju (1.Tim. 3,6). Naprotiv, on pouzdano treba da zna da voditi brigu o mnogima znači služiti mnogima. Onaj ko služi mnoge ranjenike, te čisti gnoj sa rane svakoga i pruža pomoć prema vrsti povrede, svoje služenje ne smatra povodom za prevaznošenje, nego pre za uniženje, zamor i opterećenje. Utoliko pre treba da se zamisli i brine onaj kome je, kao opštem sluzi koji o svima treba da da odgovor, povereno da leči nemoći bratije. Na taj način, on će ostvariti cilj, budući da je Gospod rekao: Koji hoće da bude prvi, neka bude poslednji od svih i svima sluga (Mk.9,35).
 
Pitanje 31. O tome da treba primati usluge od nastojatelja.
Odgovor: Mlađa bratija treba da primaju i telesne usluge koje im čine oni koji stoje na čelu bratstva. Jer, smisao smirenoumlja i na starije nalaže obavezu služenja i na mlađe [osećaj] da nije neprilično da primaju usluge. Tome nas privodi primer Gospodnji. On se nije gnušao da učenicima opere noge, niti su se oni usudili da se tome usprotive. Čak se i Petar, koji se, iz velike pobožnosti, spočetka protivio, brzo obratio poslušnosti, čim je shvatio opasnost od neposlušnosti. Stoga potčinjeni ne treba da se boji da neće dostići cilj smirenoumlja ukoliko dopusti da mu stariji služi. Jer, takva usluga češće biva radi pouke i delotvornog primera, negoli zbog prave potrebe. Zbog toga pokazuj smirenje u poslušnosti i ugledanju. Protiveći se pod vidom smirenosti, nemoj činiti dela gordosti i visokoumlja, budući da protivrečenje pokazuje samovolju i nepotčinjavanje. Ono pre pruža dokaz o oholosti i prezrivosti, negoli o smirenju i poslušnosti u svemu. Stoga je neophodno da se sluša onaj koji je rekao: Podnoseći jedan drugoga u ljubavi (Ef.4,2).
 
Pitanje 32. Kakvo raspoloženje treba imati prema telesnim rođacima?
Odgovor: Onima koji su jednom primljeni u bratstvo, nastojatelj ne treba da dopusti da se ičim rasejavaju, da se, pod izgovorom posete rodbini, odvajaju od bratije, da žive bez nadzora, ili da vode brigu i staranje o rođacima po telu. Jer, ustav u bratstvu uopšte ne dozvoljava reči „moje“ i „tvoje“, budući da je rečeno: Kod svih koji verovaše beše jedno srce i jedna duša, i ni jedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo (Dap.4,32).
Stoga roditelji po telu, ili braća nekoga od bratije treba, ukoliko žive po Bogu, da se koriste uslugama svih koji pripadaju bratstvu, kao da su svima oci ili srodnici. Jer, Gospod govori: Ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,50). Stoga smatram da bi brigu o njima trebalo da vodi nastojatelj bratstva.
A ako su, pak, predani svetskom životu, oni neće imati ništa zajedničko sa nama koji se trudimo da bez rasejanosti napredujemo u onome što je blagoobrazno i što nas postavlja pred Gospoda. Jer, mi ne samo da im ne koristimo, već i svoj život ispunjavamo metežom i zabunom, privlačeći slučaj za greh. One koji preziru zapovesti Božije i nipodaštavaju delo blagočašća ukoliko nekad i dođu da posete svoje, ne treba primati, budući da ne vole Gospoda. On je, naime, rekao: Ko mene ne ljubi, reči moje ne drži (Jn.14,24). Jer, šta ima pravednost sa bezakonjem, ili kakav deo ima verni s nevernikom (2.Kor.6,14-15). Oni koji se još navikavaju na vrline treba da se postaraju da na svaki način otklone povode na greh, naročito sećanje na pređašnji život, da im se ne bi desilo ono što je rečeno, tj. da se srcem svojim vrate u Egipat (Broj.14,4). To se, pak, najčešće dešava prilikom čestih razgovora sa srodnicima po telu.
Uopšte, ni svojim ni tuđim ne treba dopustiti da vode razgovore sa bratijom, ukoliko nismo uvereni da će biti upravljeni ka duševnom nazidavanju i usavršavanju. Ako li se i javi potreba da se pogovori sa onima koji su jednom navratili, razgovor neka vode oni kojima je poveren dar reči, budući da imaju sposobnost da razumno govore i slušaju na nazidanje vere. Jer, apostol jasno uči da nemaju svi dar govora, nego samo malobrojni: Jednome se daje kroz Duha reč mudrosti, a drugome reč znanja (1.Kor. 12,8), i na drugom mestu: Da bi bio sposoban i poučavati u zdravoj nauci i pokarati one koji se protive (Tit.1,9).
 
Pitanje 33. Na koji način se treba viđati sa sestrama?
Odgovor: Onaj ko se jednom odrekao braka, svakako će se još pre odreći briga koje apostol naziva brigama oženjenih, tj. kako da ugodi ženi svojoj (1.Kor.7,33). On će se sasvim očistiti svake brige oko ugađanja ženama, bojeći se suda onoga koji je rekao: Bog rasipa kosti čovekougodnika (Ps.52,6). On se čak neće saglasiti da se vidi ni sa muškarcem jedino radi toga da bi mu ugodio, već samo ukoliko postoji potreba i iz usrdnosti prema bližnjem, na koju svakog obavezuje zapovest Božija.
Uostalom, ne treba dozvoljavati susrete svima koji ih naprosto žele. Osim toga, nije svako vreme i svako mesto pogodno za njih. Ukoliko hoćemo da, po apostolskoj zapovesti, ne budemo na spoticanje ni Judejcima, ni Jelišma, ni Crkvi Božijoj (1.Kor. 10,32), nego da sve činimo blagoobrazno i uredno (1.Kor.14,40), te da sve bude za nazidanje (1.Kor. 14,26), treba na odgovarajući način da se izabere i lice, i vreme, i prilika, i mesto. Na taj način će se izbeći svaka senka rđavog podozrenja, i ujedno u svakom pogledu pokazana dostojanstvenost i celomudrenost onih kojima je dozvoljeno da vide jedan drugoga i da se posavetuju bilo o bogougodnim stvarima, bilo o telesnoj potrebi ili o staranju o duši. Sa svake strane treba da bude bar dvoje, budući da jedna osoba lako izaziva podozrenje (da ne kažem nešto više) i teško nalazi potvrdu jasno rečenoga u Pismu, tj. da na dva ili tri svedoka ostane svaka reč (Mt.18,16). S druge strane, ne treba da bude ni više od troje, kako ne bi bilo smetnje usrdnosti za trudoljublje, koje je saglasno sa zapovešću Gospoda našega Isusa Hrista.
Ukoliko je potrebno da neko drugi iz bratstva kaže ili sasluša nešto što se tiče određenog lica, ne treba ga pustiti da sam stupa u razgovor, već izabrani starac ili starica treba da budu njihovi poverenici. Na taj način, neka njihovim posredništvom bude obavljen razgovor.
Taj dobri poredak neka se ne čuva samo u pogledu ženskih prema muškima, ili muških prema ženskima, nego i među licima istoga pola. Oni koji razgovaraju, osim pobožnosti i dostojanstva u svemu, treba da poseduju i blagorazumnost u pitanjima i odgovorima, te da budu verni i smisleni u onome što govore, kako bi ispunili rečeno: Koristiće se svojim rečima na sudu (Ps.111,5). Na taj način će se udovoljiti potreba onih koji su im dali svoje poverenje i izbeći sumnja o predmetu razgovora.
Telesnim potreba [sestara] neka posluže oni koji su zaslužili odobravanje, odmakli u godinama i izgledu i naravi, uvaženi, kako se ničija savest ne bi ranila rđavim podozrenjem. Jer, zašto da moju slobodu sudi savest drugoga (1.Kor. 10,29).
 
Pitanje 34. Kakvi treba da budu oni koji vode brigu o potrebama bratstva?
Odgovor: Oni koji u obitelji dele potrebne stvari treba da budu sposobni da se ugledaju na ono što je rečeno u Delima: Davaše se svakome prema potrebi (Dap.4,35). Oni treba da se mnogo staraju da budu milosrdni i strpljivi prema svima, ne dajući nikome povod za podozrevanje u pristrasnosti ili posebnoj naklonosti, po učenju apostola: Ne čineći ništa po pristrasnosti (1.Tim.5,21), niti, pak, u neblagonaklonosti, budući da je isti apostol odbacuje kao nešto neprilično Hrišćanima: Ako li se neko misli da se svađa, mi takvoga običaja nemamo, niti Crkve Božcje (1.Kor,11,16). Jer, takvi ljudi nekima, tj. onima sa kojima su u svađi, zakidaju neophodno, a drugima, tj. onima prema kojima imaju naklonost, daju preko potrebe. Međutim, prvo pokazuje mržnju prema bratu, u drugo naklonost koja je za osudu, budući da se cepa jednodušnost bratske ljubavi, i izazivaju zla podozrenja, zavist, svađe i neraspoloženje za delatnost.
Prema tome, radi navedenog i radi mnogih drugih sličnih posledica, oni koji bratiji dele ono što im je potrebno treba da se do krajnjeg stepena očiste od pristrašća i svadljivosti. Oni su dužni da budu svesni takoga raspoloženja u sebi. I oni sami i oni koji vrše neko drugo delo koje se odnosi na služenje bratiji, treba da pokažu marljivost kao da služe samom Gospodu (a ne ljudima), koji, po svojoj velikoj blagosti, čast i staranje koje je ukazano onima koji su mu se posvetili, prima kao da je Njemu upućeno. Tome On obećava nasledstvo Carstva nebeskoga, budući da govori: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer, kad učiniste jednom od ove najmanje braće, meni učiniste (Mt.25,34-40). Sa druge strane, oni treba da znaju opasnoet od nemarnosti, sećajući se onoga koji je rekao: Proklet bio svako ko nemarno čini delo Gospodnje (Jer.48,10). Jer, takvi ljudi ne samo da će biti izbačeni iz Carstva, nego će i čuti strašnu i užasnu presudu Gospodnju: Idite od mene, prokleti, u oganj večni koji je pripremljen đavolu i anđelima njegovim (Mt.25,41). Ako, dakle, onima koji vode brigu i vrše službu pripada tolika nagrada za marljivost i onolika osuda za nemarljivost, koliko će im tek podviga biti potrebno da bi se pokazali dostojni da se nazovu braća Gospodnja, po učenju Gospoda, koji je rekao: Jer, ko izvrši volju Oca moga koji je na nebesima, taj je brat moj i sestra i mati (Mt.12,50).
Onaj ko volju Božiju ne postavlja za cilj svog života, dok je zdrav svojom marljivošću za dela Gospodnja pokazujući trud ljubavi, i ako je u bolesti sa radošću projavljujući trpljenje i velikodušnost – nalazi se u opasnosti. Najveća opasnost se za njega nalazi u tome što se otuđuje od Gospoda, neispunjavanjem volje Božije odvajajući se i od udela bratije. Druga, pak, opasnost se sastoji u tome što se usuđuje da se nedostojno priopštava onome što je pripremljeno za dostojne. Stoga je potrebno da se opet setimo apostola, Koji kaže: Molimo vas da ne primite uzalud blagodat Božcju (2.Kor.6,1). Oni koji su prizvani da budu na mestu braće Gospodnje ne treba da zanemare takvu blagodat Božiju, niti da, nemarnošću za volju Božiju, iznevere takvo dostojanstvo, već, naprotiv, da se povinuju apostolu, koji govori: Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da se vladate dostojno zvanja na koje ste pozvani (Ef.4,1).
 
Pitanje 35. Da li treba u jednom mestu osnivati više bratstava?
Odgovor: Primer telesnih udova koje mnogostrano upotrebljavamo može sa lakoćom objasniti pitanje. Jer, beseda je već pokazala da je telu dobrog ustrojstva i spremnom za svaku vrstu dejstva neophodno za ima oči, jezik i ostale najglavnije organe. Međutim, teško je i neuobičajeno naći dušu sposobnu da bude oko za mnoge. Strogost zahteva da nastojatelj bude prozorljiv, vešt u govoru, trezvouman, milosrdan, koji svim srcem traži sudove Božije. Može li se, međutim, u jednom mestu naći više takvih ljudi? Čak i ako se desi da se nađu dvojica ili trojica (što nije lako, niti se da sresti), mnogo je bolje da zajedno uzmu na sebe staranje i jedni drugima olakšavaju trud. Kad se desi da je jedan odsutan, ili da je nečim drugim sprečen (budući da je nastojatelj često dužan da se odvoji od bratstva), drugi može da dopuni nedostatak. Ne bude li tako, jedan može otići u drugo bratstvo kome treba rukovoditelj.
I iskustvo onog što se dešava u svetu može da nam pomogne u rešavanju navedenog pitanja. Oni koji su iskusni u opštim veštinama zavide takmacima, što neprimetno izaziva suparništvo. Slično se najčešće događa i u podvižničkom životu. Oni koji počinju da se utrkuju u prekrasnom delu, te da jedni druge staranjem prevazilaze u gostoprimstvu, u broju sapodvižnika, ili u nečem drugom sličnom, vremenom će doći i do svađe. Osim toga, bratija koji dolaze iz drugih obitelji stupaju u nedoumicu. Umesto da se uspokoje, oni se dvoume da li da pristupe jednom ili drugom bratstvu. Ako pretpostave jednu stranu, uvrediće drugu. Osim toga, nije moguće u potpunosti oceniti i jedne i druge, naročito kada se zahteva brzina. I oni koji prvi put stupaju u opštežiće dospevaju u veliko nespokojstvo, budući da se nalaze pred izborom rukovoditelja svog života: izabrati jednoga svakako znači odbaciti ostale. Time se oni od samog početka zaražavaju prevaznošenjem, ne pripremajući se za učenike, već postajući sudije i ocenjivači bratije.
U deljenju obitelji se, prema tome, ne može naći nikakvo dobro, već mnogo toga nepoželjnog. Stoga uopšte nije korisno odvajati jednu obitelj od druge. Ukoliko je takva podela ranije i izvršena, po osvedočenju štete treba požuriti sa ispravljanjem. Jer, ostajati pri podeli znači biti svadljiv. Apostol, naime, kaže: Ako li neko misli da se svađa, mi takoga običaja nemamo, niti Crkve Božije (1.Kor.11,16).
I šta bi se moglo navesti kao smetnja prisajedinjenju? Da li životne potrepštine? Međutim, one se mnogo lakše mogu namiriti u opštežiću, budući da za sve može biti dovoljan jedan svetilnik, jedno ognjište, i ostalo. Jer, u ovim stvarima, više nego u bilo čemu drugom, na svaki način treba da stremimo ka veštini da potrebne stvari svedemo na najmanju moguću meru. Osim toga, za bratiju koji žive razdeljeno, biće potreban veći broj ljudi koji spolja nabavljaju stvari. Ukoliko, pak, oni žive u zajednici, broj će biti prepolovljen. Kako je, međutim, teško naći čoveka, koji putujući i sastajući se sa svetovnjacima neće osramotiti ime Hristovo, nego ostati dostojan svoga zaveta, znate i sami, i pre nego što vam kažem.
Zatim, kako oni koji istrajavaju u odvojenosti mogu nazidavati one koji su u opštežiću, bilo da podstiču na mir, ako nastane potreba, bilo da ih opominju na druge zapovesti, kad sami zbog svog odvajanja daju povod za zla podozrenja?
Osim toga, čujmo šta apostol piše Filipljanima: Upotpunite moju radost, da isto mislite, jednu istu ljubav imate, jedinodušni i jedinomisleni: ništa ne činite iz prkosa, niti za praznu slavu, nego smirenjem činite jedan drugoga većim od’sebe. Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što je drugih (Fil. 2,2-4). Ima li, pak, većeg dokaza smirenoumlja od spremnosti nastojatelja bratstva da se potčinjavaju jedni drugima? Jer, ukoliko su jednaki po duhovnim darovima, biće bolje da se podvizavaju zajedno, s obzirom da je Gospod slao učenike dva i dva (Mk.6,7). I svaki od njih će, svakako, poželeti da se sa radošću potčini drugom, sećajući se Gospoda koji kaže: Koji sebe ponizuje uzvisiće se (Lk.18,14). A ukoliko se desi da je jedan niže, a drugi više, svakako će biti korisnije da slabiji bude primljen u zajednicu snažnijega.
U suprotnom će se pokazati očevidna neposlušnost apostolskoj zapovesti: Ne starajte se svako za svoje, nego svako i za ono što je drugih (Fil.2,4). Čini mi se da se u tome ne može uspeti pri zasebnom življenju. Jer, svako bratstvo će voditi brigu samo o svojim članovima, udaljujući se od staranja o drugima. To se, pak, kako rekoh, očevidno protivi apostolskoj zapovesti. Da među svetima nije bilo nikakve podele može se videti u Delima apostolskim, gde se na jednom mestu svedoči: U naroda koji poverova beše jedno srce i jedna duša (Dap.4,32), a na drugom: A svi koji verovaše behu na okupu i imahu sve zajedntko (Dap.2,44). Kod njih niko nije živeo po svojoj volji, već se svi upravljahu jednim i istim staranjem, bez obzira na to što ukupan broj prelažaše pet hiljada i što je, sa ljudskog gledišta, mnoštvo obično smetnja za jedinstvo. Kakav je, dakle, razlog za međusobno deljenje kod onih koji u malom broju žive svaki na svojim mestima? O, kad bi se ostvarilo da i oni koji su u istom mestu skupljeni ostanu svagda zajedno, i da bratstva, koja se nalaze na raznim mestima i koja se nalaze pod jednim staranjem ljudi koji su sposobni da bespristrasno i mudro donose korist svima, uzrastaju u jedinstvu Duha svezom mira (Ef.4,3).
 
Pitanje 36. O onima koji napuštaju bratstvo.
Odgovor: Ne priliči da se bez razloga razdvajaju oni koji su se međusobno saglasili na zajednički život. Mogu, pak, postojati dva razloga koji navode da se ne ostane pri prvobitnoj nameri: ili šteta od opštežića, ili nepostojanost misli kod onoga ko menja svoju nameru.
Onaj ko namerava da se odvoji od bratije usled neke štete, ne treba da skriva razlog, već da ga iznese, kao što nam je predao Gospod, rekavši: Ako li ti zgreši brat tvoj, idi i pokaraj ga nasamo (Mt.18,15). I ukoliko bude ispravljeno ono što bude tražio, on će zadobiti bratiju i neće obeščastiti opštenje sa njima. Ako, pak, vidi da ostaju u zlu i ne saglašavaju se da se poprave, neka stvar iznese ljudima koji su sposobni da rasude. I kad već više njih posvedoče isto, neka se odvoji. Jer, on neće ostaviti bratiju, nego tuđince, budući da Gospod onoga ko je uporan u zlu poistovećuje sa neznabošcima i carinicima: Neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt.18,17).
Onaj, pak, ko se od zajednice rastaje zbog svoje lakomislenosti, neka zaleči svoju slabost. Ako li neće da se saglasi na to, ne treba da ga primi ni jedno bratstvo. Onaj, opet, ko na drugo mesto ide po zapovesti Gospodnjoj (Jn.14,31), U stvari ne ostavlja bratstvo, nego ispunjava svoju dužnost.
Drugi razlog za razdvajanje od bratije se ne može dopustiti. Jer, njime se beščasti ime Gospoda našega Isusa Hrista, koje je sabralo bratstvo. Osim toga, njime ni savest pojedinca ne može ostati čista, budući da se javlja uzajamno podozrevanje, čime se protivreči zapovesti Gospodnjoj, koja kaže: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš da brat tvoj ima nešto protiv tebe, ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23-24).
 
Pitanje 37. Da li pod izgovorom molitvoslovlja i pojanja treba zanemarivati rad? Koje vreme je pogodno za molitve? I uopšte, treba li se baviti rukodeljem?
Odgovor: Gospod naš kaže da je poslenik dostojan hrane svoje (Mt.10,10), a ne svaki čovek i u svakom slučaju. I apostol naređuje da se trudimo i vlastitim rukama činimo što je dobro, da bismo mogli dati i onome kome je potrebno (Ef.4,28). Iz toga je očigledno da se treba vredno baviti rukodeljem. Jer, cilj blagočašća ne treba smatrati povodom za nedelatnost ili izbegavanje truda, nego pobudom za podvižništvo, za veći trud, za trpljenje u nevolji, kako bismo mogli reći: U trudu i naporu, često u nespavanju, u gladovanju i žeđi (2.Kor.11,27). Takav način života nam je koristan ne samo zbog iznuravanja tela, nego i zbog ljubavi prema bližnjem. Preko nas, naime, Bog i nemoćnoj braći daje koliko im je potrebno, po primeru koji nam je dat u Delima apostolskim: Sve vam pokazah da se tako valja truditi i pomagati nemoćnima (Dap.20,35), i još: Da imate davati onome kome je potrebno (Ef.4,28). Time ćemo se i mi udostojiti da čujemo: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta. Jer, ogladneh i dadoste mi da jedem; ožedneh i napojiste me (Mt.25,34-35).
I treba li uopšte govoriti o tome koliko je lenjost veliko zlo, kada apostol jasno naređuje da onaj ko ne radi i ne jede (2.Sol.Z,8)? Prema tome, kao što je svakome potrebna svakidašnja hrana, tako mu je neophodan i rad prema sili njegovoj. Nije uzalud Solomon u pohvali napisao: Hleba lenjosti ne jede (Prič. 31,27). I apostol piše o samom sebi: Niti smo zabadava jeli hleb u nekoga, no s trudom i mukom, radeći dan i noć (2.Sol.Z,8), iako je imao vlast da, objavljujući Jevanđelje, od Jevanđelja i živi. Pa, i Gospod je lenjost spojio sa zloćom, rekavši: Zli i lenjivi slugo (Mt.25,26). Mudri Solomon ne samo da, ranije navedenim rečima, hvali onoga koji radi, već i izobličava lenjivog, navodeći upoređenje sa najmanjom od životinja: Idi k mravu, lenjivče (Prič.6, 6). Stoga i mi treba da se bojimo da nam se u Dan suda ne prebaci ista stvar. Jer, Onaj ko nam je dao sile da radimo, tražiće od nas i delo koje joj odgovara: A od svakoga kome je mnogo dano, mnogo će se tražiti (Lk.12,48).
Poneki izbegavaju rad pod izgovorom molitava i psalmopojanja. Za svaku stvari postoji naročito pogodno vreme, kao što veli Propovednik: Svemu ima vreme (Prop.3,1). Treba, međutim, znati da je za molitvu i pojanje, kao i za mnoge druge stvari, svako vreme pogodno. Stoga kad ruke pokrećeš na rad, Boga slavi ili jezikom (ako je moguće, radi nazidavanja vere), ili srcem, u Psalmima i slavopojima i pesmama duhovnim (Kol.3,16). Molitvu, dakle, možemo vršiti i dok radimo, blagodareći Onome ko je našim rukama dao silu da radimo i umu mudrost za sticanje znanja, ko je dao veštastvo iz koga su napravljena oruđa i koje se obrađuje zanatom kojim se mi zanimamo. Osim toga, mi se molimo da dela ruku naših posluže cilju bogougađanja. Mi ćemo dostići do duševne sabranosti ukoliko, kao što je rečeno, pri svakoj delatnosti budemo od Boga iskali uspeh u delu, uznoseći blagodarnost Onome ko je dao silu za delanje, i čuvajući cilj bogougađanja. Jer, ne postupimo li tako, mi nećemo biti u stanju da sjedinimo ono o čemu apostol govori: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17), i: Radeći dan i noć (2.Sol.Z,8).
Zakon je, dakle, prepisao blagodarenje u svako vreme. Osim toga, i priroda i razum pokazuju da je ono potrebno za naš život. Stoga u bratstvima ne treba zanemarivati vreme koje je ustanovljeno za molitve. Mi smo ih izabrali po neophodnosti, budući da svako na naročiti način napominje o dobru koje nam je Bog učinio. Tako ne treba prenebregavati jutro, kako bi prvi pokreti duše i uma bili posvećeni Bogu, kako se ne bismo ničega prihvatili sa marljivošću pre nego što se razveselimo mišlju o Bogu, po napisanom: Setih se Boga i razveselih se (Ps. 76,4), i kako se ni telo ne bi pokrenulo na rad pre nego što ispunimo rečeno: Tebi ću se pomoliti, Gospode, Izjutra usliši glas moj. Izjutra ću stati pred tebe i ugledaćeš me (Ps.5,4-5). Zatim, i u treći času treba ustajati na molitvu i sakupljati bratiju (koji su možda odvojeni, budući zauzeti svojim poslovima), sećajući se dara Svetoga Duha, koji je apostolima dat u treći čas. Svi mi treba da se zajednički poklonimo kako bismo i sami postali dostojni da primimo osvećenje i da od Duha izmolimo rukovodstvo i pouku u onom što je korisno, prema rečenom: Srce čisto sačini u meni, Bože, i duh prav obnovi u utrobi mojoj. Ne odbaci me od lica svoga i Duha Svetoga svoga ne oduzmi od mene. Daj mi radost spasenja svoga i vladalačkim duhom učvrsti me (Ps.50, 12-13), i opet: Duh tvoj blagi uputiće me na zemlju pravu (Ps.142, 10). Nakon toga se opet možemo prihvatiti posla. Čak i oni koji se, po prirodi posla ili mesta, zateknu negde daleko, treba bez oklevanja da izvrše ono što je zajednički ustanovljeno. Jer, gde su dva ili tri sabrana u ime moje, veli Gospod, onde sam i ja među njima (Mt.18,20). U šesti čas smatramo da treba da se molimo po ugledu na svete, koji kažu: Uveče, ujutru i u podne kazivaću i objavljivaću i čuće glas moj (Ps.54,18). Osim toga, da bismo se izbavili od napada podnevnog demona, mi čitamo i devedeseti Psalam. Neophodnost molitve u deveti čas predali su nam sami apostoli: Dela apostolska pripovedaju da su Petar i Jovan išli gore u hram u deveti čas molitve (Dap.3,1). I po prolasku dana treba kako da blagodarimo za ono što nam je darovano ili za ono što smo valjano učinili, tako i da ispovedimo ono što smo propustili, što smo hotimice ili nehotice ili čak pritajeno zgrešili rečima, delima ili samim srcem: za sve treba da molitvom umilostivimo Boga. Jer, razmatranje prošloga je veoma korisno kako bismo izbegli da opet ne padnemo u slične grehe. Stoga je rečeno: Zbog onog što govorite u srcima svojim pokažite umiljenje na posteljama svojim (Ps.4,5). I opet, pri nastupanju noći, mi treba da ištemo da nam odmor bude bez saplitanja i slobodan od maštanja, ,te da i u taj čas čitamo devedeseti Psalam. O potrebi i ponoćne molitve saopštavaju nam Pavle i Sila, kao što iznosi povest Dela apostolskih, navodeći: A oko ponoći Pavle i Sila slavljahu Boga (Dap.16,25). I psalmopojac veli: U ponoć ustajah da te ispovedam zbog presuda pravde tvoje (Ps.118, 62). Najzad, na molitvu treba da ustajemo preduhitrujući jutra, kako nas dan ne bi zaticao u snu i na postelji, po rečenome: Preduhitriše oči moje jutro da bih se poučavao rečima tvojim (Ps. 118,148).
Oni koji su odlučili da pažljivo žive u slavu Boga i Hrista Njegovog, ne treba da zanemare ni jedan od ovih časova. Smatram da je različitost i raznolikost molitava i psalmopojanja u ustanovljene časove korisna zbog toga što se jednolikošću duša često dovodi do ravnodušnosti i rasejanosti. Naprotiv, sa promenom i raznolikošću psalmopojanja i čitanja svakoga časa, njena želja se osnažuje i trezvoumlje obnavlja.
 
Pitanje 38. Pošto smo dovoljno pokazali da molitvu ne treba propuštati i da je neophodno raditi, sledi da saznamo koja vrsta poslova odgovara našem zvanju.
Odgovor: Nije lako odrediti pojedinačne poslove [kojima možemo da se bavimo], budući da se od jednih traže jedni, a od drugih drugi, u zavisnosti od vrste pojedinih zanata koji su svojstveni određenom kraju. Međutim, može se u uopštenoj reči navesti kakav treba da je njihov izbor. Ti poslovi ne treba da narušavaju mir i bezmolvije našega života, ne treba da zadaju mnogo brige oko nabavke veštastva koje im je potrebno, ne treba da izazivaju veliko nespokojstvo pri prodaji rukotvorina, niti da daju povoda za neprilične i štetne susrete sa muškarcima i ženama. Naprotiv, mi uvek treba da imamo u vidu da imamo poseban cilj: prostotu i jeftinoću, budući da izbegavamo priliku da služimo ludim i pogubnim željama ljudskim (1.Tim.6,9), i onome čemu oni teže. Prema tome, tkanjem možemo da se bavimo ukoliko pravimo stvari za svakodnevni život, a ne ono što su pohotljivi ljudi izmislili radi lovljenja i vezivanja u zamke mladih. Isto tako, obućarskim zanatom treba da poslužimo onima koji traže ono što je neophodno za upotrebu. Stolarski, tesarski i zemljoradnički zanat ne treba da zapostavljamo, budući da su neophodni za život i veoma korisni, ukoliko ne narušavaju bezmolvije, niti dovode do narušavanja jedinstva bratije. U suprotnom, njih treba ostaviti, pretpostavljajući zanate koji omogućavaju da se sačuva neuznemiren i Gospodu posvećen život, u kome se oni koji su se posvetili podvigu blagočašća ne odvlače od psalmopojanja i molitava, niti od ostalog dobrog poretka. Kada, pak, od njih, nemamo nikakve štete u životu koji smo izabrali, treba da ih pretpostavljamo ostalima, naročito zemljoradnju, budući da njome stičemo ono najneophodnije, čime se izbavljamo od daljih skitanja i lutanja. Njome, dakle, treba da se bavimo samo ukoliko nas ne dovodi do meteža i do sukoba sa susedima ili sa onima koji žive sa nama.
 
Pitanje 39. Kako treba prodavati rukodelje i kako se ponašati za vreme putovanja?
Odgovor: Treba da se postaramo da rukodelje ne prodajemo negde daleko, kako bismo izbegli da se radi prodaje pokazujemo pred ljudima. Nama više priliči boravak na jednom mestu. On je ujedno korisniji i za uzajamno nazidavanje i za brižljivo održavanje svakidašnjega života. Bolje je, dakle, da nešto smanjimo cenu, negoli da radi neznatnoga dobitka idemo daleko. Ako, pak, iskustvo pokaže da je tako nešto nemoguće, treba da izaberemo mesta i gradove gde žive blagočastivi ljudi, kako nam odvajanje ne bi bilo besplodno. Mnoga bratija treba da se skupljaju na određenim trgovima, gde bi svaki iznosio svoje rukodelje. Oni zajednički treba i da putuju kako bi vreme provodili u psalmopojanju, molitvama i u uzajamnom nazidavanju. Stigavši u [nameravano] odredište, oni treba da izaberu isto mesto boravka radi uzajamne podrške, da ne bi propuštali vreme dnevne ili noćne molitve, i da bi, stupajući u većem broju u opštenje sa nezgodnim i koristoljubivim ljudima, prolazili bez štete, budući da i najneobuzdaniji ljudi neće da imaju mnoge svedoke svoje nepravde.
 
Pitanje 40. O trgovini na sabranjima.
Odgovor: Razum nam govori da trgovina ne priliči na mestima gde se slavi spomen mučenika. Hrišćani na mesta mučeništva i oko njih treba da dolaze jedino radi molitve i kako bi se, sećajući se nepokolebivosti svetih koji su se za blagočašće podvizavali do smrti, i sami podsticali ka sličnoj revnosti. Jer, mi treba da se sećamo strašnoga gneva Gospodnjeg, koji je, premda (kao što je napisano) svagda i svuda krotak i smiren srcem (Mt.11,29), zamahnuo bičem na one koji oko hrama prodavali i kupovali (Jn.2,15), budući da je trgovina dom molitve pretvarala u razbojničku pećinu. Kod svetih je, kao što je poznato i kao što se do našeg vremena još držalo, vladao običaj da se mole jedni za druge, da u većem broju padaju pred Boga i prolivaju suze pred Njim, umilostivljavajući ga za grehe, i blagodareći mu za dobročinstva, nazidavajući se rečima utehe. I ukoliko su drugi pre nas narušili taj običaj, mesto i vreme pretvarajući u trgovinu, slavlje i opštu pijacu, nama nikako ne priliči da idemo za njima, te da svojim učešćem utvrđujemo ružnu novotariju. Naprotiv, mi treba da podražavamo sabranja oko Gospoda našega Isusa Hrista, koja opisuju Jevanđelja, te da (kao prilično) ispunjavamo ono što preporučuje apostol: Kada se sabirate svaki od vas ima Psalam, ima pouku, ima jezik, ima otkrivenje, ima tumačenje; sve neka bude za izgrađivanje (1.Kor. 14,26).
 
Pitanje 41. O vlasti i poslušanju.
Odgovor: Međutim, ne treba dozvoljavati da se svako uči zanatu koji bi želeo, čak i ako je dozvoljen, već samo onome za koji se smatra sposobnim, budući da onaj ko se odrekao samog sebe i koji je odbacio svoju volju, ne čini ono što hoće nego ono čemu ga uče. Jer, razum ne dopušta da onaj ko je jednom staranje o sebi poverio drugima sam bira ono što smatra korisnim. Jer, oni će ga odrediti za ono za šta ga, u ime Gospodnje, vide sposobnim. Jer, onaj ko bira delatnost po svojoj želji, sam sebe osuđuje zbog samougađanja: on je, naime, tome pribegao ili zbog svetske slave, ili zbog nade na dobitak, ili zbog toga što, usled lenjosti i razmaženosti, pretpostavlja lakše zanimanje. Onaj, pak, ko je kriv u tome, pokazuje da se još nije oslobodio od zlih strasti. Onaj ko hoće da ostvaruje svoje prohteve, nije se odrekao sebe. Onaj kome je stalo do dobitka i slave, još nije raskrstio sa svetovnim stvarima. Onaj ko ne podnosi napor truda još nije umrtvio udove svoje koji su na zemlji (Kol.3,5). Naprotiv, on pokazuje nadmenu samouverenost, misleći da je njegov sud tačniji od mišljenja mnogih drugih. Stoga, onaj ko poznaje neku veštinu, koju potvrđuje zajednica, ne treba da je zapostavlja. Jer, napuštanje onoga što je već stečeno pokazuje nestalnost misli i nepostojanost proizvoljenja. Ukoliko, pak, ne zna, neka ne traži sam, nego neka prihvati ono što odobrava većina, kako bi se u svemu sačuvao poredak. I kao što, po pokazanome, ne priliči da čovek sebi dozvoljava izbor, tako je za osudu ukoliko ne prima ono što drugi odobravaju. Čak i ako poznaje neku veštinu, on treba da je napusti ukoliko ne odgovara bratstvu, pokazujući da nema pristrasnost ni prema čemu svetskom. Jer, volju pomisli (Ef.2,3), po reči apostola, čini onaj koji nema nade (1.Sol.4,1Z), dok je poslušnost u svemu dostojna odobrenja. Sam apostol, naime, hvali one koji su sebe najpre predali Gospodu, a zatim i nama, po volji Božijoj (2.Kor.8,5).
Uostalom, svako treba da je pažljiv u svom poslu, da se o njemu stara sa ljubavlju i neumornom marljivošću, sa pažljivom brižljivošću, kao da ga gleda Bog, kako bi uvek sa smelošću mogao da kaže: Naše oči su,uperene u Gospoda Boga, kao oči slugu u ruke gospodara njihovih (Ps.122,2). Ne treba prelaziti sa jednog posla na drugi, budući da naša priroda ne može istovremeno da uspeva u mnogim zanimanjima. Korisnije je trudoljubivo se latiti jednog posla, nego olako se doticati mnogih. Prihvatanje mnogih poslova i prelaženje sa jednog na drugi osim što ne privodi do kraja ni jedan posao, svedoči i o davnašnjoj nestalnosti naravi, ili je izaziva, ukoliko je nije bilo ranije.
Ako se nekad javi potreba, onaj ko je sposoban treba da pomogne i u drugim veštinama. [Čovek], pak, u to ne treba da se upušta sam od sebe, nego kada bude pozvan, budući da se ne radi o osnovnom zanimanju, nego o poslu koji je izazvan okolnostima. Slično je i kod telesnih udova: kad noga poklekne, mi se pridržavamo rukom. I kao što ne valja da se čovek sam prihvata nečeg, tako je za osudu ukoliko odbija da uzme na sebe ono što se naređuje. Mi treba da se postaramo da ne dajemo hranu strasti samovolje, niti da narušavamo pravilo poslušnosti i potčinjavanja.
Staranje o oruđu pripada uglavnom starešini svakog posla. Međutim, može se desiti da on nešto ne primeti. Stoga, kao o stvarima opšte svojine, o njima treba da se postaraju svi koji primete neki nedostatak. Jer, premda se samo pojedinci služe oruđem, korist od njih je opšta. Stoga, prenebregavanje dela drugih veština, kao nečeg što nas se ne tiče, pokazuje otuđenost. Onima koji se bave zanatima nije dopušteno da oruđa smatraju svojom svojinom. Naime, oni se ne smeju usuditi da nastojatelju ometaju upotrebu prema nahođenju, niti da smatraju da imaju pravo da ih prodaju, ili zamenjuju, ili [zlo]upotrebljavaju na neki drugi način, ili da onima koja postoje dodaju druga. I zar bi onaj, ko je jednom odlučio da ne bude gospodar čak ni svojih sopstvenih ruku, poverivši drugom da upravlja njihovim delanjem, dosledno postupao ukoliko samovoljno upotrebljava oruđe zanata, i koristi ga kao svoje vlasništvo?
 
Pitanje 42. Sa kakvim ciljem i raspoloženjem treba da se trude oni koji se bave rukodeljem?
Odgovor: Treba znati da je onaj ko se bavi rukodeljem dužan da radi kako bi ispunio zapovest Gospoda, koji je rekao:
Ogladneh, i dadoste mi da jedem (Mt.25,35), a ne da bi zadovoljio svoje potrebe. Jer, Gospod je potpuno zabranio da se brinemo o samima sebi, rekavši: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti… ni telom svojim, u šta ćete se odenuti (Mt.6,25), i dodavši: Jer sve ovo neznabošci ištu (Mt.6,32). Prema tome, svako za cilj svoje delatnosti treba da ima pomoć potrebitima, a ne svoju potrebu. Jer, na taj način ćemo izbeći osudu za samoljubivost, te primiti blagoslov za bratoljublje od Gospoda, koji kaže: Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste (Mt.25, 40).
I neka niko ne misli da se moja reč protivi apostolu, koji veli: Mirno radeći neka svoj hleb jedu (2.Sol.Z,12). Jer, to je rečeno za neuredne i lenje ljude. Za njih je bolje da služe sami sebi, nego da žive lenjim životom i da budu na teret drugima. Jer, on govori: Čujemo da neki među vama žive neuredno, ne rade ništa… Zapovedamo i molimo ih… da mirno radeći svoj hleb jedu (2.Sol.3,11-12). Tu misao prenose i reči: Radeći dan i noć, da ne bismo bili na teretu nikome (2.Sol.Z,8). Jer, apostol je iz bratoljublja i radi uspokojenja neurednih sam sebe podvrgavao trudu koji se od njega nije tražio.
Onaj, pak, ko teži savršenstvu treba da se rukodeljem bavi danju i noću kako bi imao šta da pruži onome kome je potrebno (Ef.4,28). Jer, onaj ko se nada na sebe samog ili na onoga ko je na sebe uzeo brigu o potrebama, ko smatra da je njegovo rukodelje, ili posao onog koji živi sa njim, dovoljan izvor za život, polažući nadu na čoveka, izlaže sebe opasnosti da padne pod kletvu, koja glasi: Proklet čovek koji se nada u čoveka, koji telo čini svojom uzdanicom, i čije srce se udaljuje od Gospoda (Jer.17,5). Rečima: Koji se nada u čoveka, Sveto Pismo zabranjuje da se ima nada u drugoga, a rečima: Koji telo čini svojom uzdanicom, zabranjuje samopouzdanje. I jedno i drugo, pak, ono naziva odmetništvom od Gospoda, te navodi i posledice i jednog i drugog: I biće kao divlji vres u pustinji i neće videti kad dođe dobro (Jer.17,6). Ono daje da se shvati da uzdanje u sebe ili u drugoga predstavlja odstupanje od Gospoda.
 
Pitanje 43. Dovoljno je rečeno o tome kako se treba baviti rukodeljem. I onome što nedostaje moći ćemo da se naučimo iz samog dela. Ali, želeli bismo da nam se objasni kakvi treba da budu nastojatelji bratstva i kako da upravljaju onima koji žive s njima.
Odgovor: O tome je već rečeno ono glavno. Međutim, pošto želite (i dobro je što želite) da nešto više o tome objasnimo (s obzirom da je potčinjeni obično onakav kakav je i nastojatelj), potrudićemo se da se toga ozbiljnije dotaknemo. Sećajući se, dakle apostolove zapovesti: Budi obrazac vernima (1.Tim.4, 12), nastojatelj treba svojim životom da daje jasan primer [ispunjavanja] svake zapovesti Gospodnje, kako onima koji se od njega uče ne bi dao povod da misle da je ona nemoguća ili da se može prenebregavati.
Pre svega (i važnije od svega), on po ljubavi Hristovoj treba do te mere da uznapreduje u smirenoumlju, da čak i kad ćuti, primer njegovih dela bude poučniji od svake reči. Jer, ukoliko je cilj Hrišćanstva – podražavanje Hrista po meri Njegovog Ovaploćenja s obzirom na prizvanje svakoga, oni kojima je povereno rukovodstvo mnogih dužni su da svojim posredovanjem povedu slabije ka ugledanju na Hrista, po reči blaženoga Pavla: Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista (1.Kor.11,1). Pre svega, uzrastajući u meri smirenoumlja koju je pokazao Gospod naš Isus Hristos, oni treba da postanu tačan obrazac. Jer, Hristos govori: Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren srcem (Mt.11, 29). Stoga krotost naravi i smirenje srca treba da odlikuju nastojatelja. Gospod se nije stideo da služi svojim slugama, nego je blagovoleo da bude služitelj zemlji i blatu, koje je sam sazdao i uobličio ga u čoveka. On, naime, govori: Ja sam među vama kao sluga (Lk.22,27). Šta treba, pak, da činimo mi ravnočasnim sebi, kako bismo mogli da pomislimo da mu podražavamo? To je, dakle, jedna od osobina kojom nastojatelj treba naročito da se odlikuje.
Osim toga, on treba da je milosrdan, da velikodušno podnosi one koji iz neiskustva ne ispune neku od svojih obaveza, da ne prelazi ćutke preko pogrešaka, ali i da bude krotak sa neposlušnima i da im sa svim milosrđem i umerenošću daje lekove, da je sposoban da pronađe način lečenja koji odgovara nemoći, da ne prekoreva sa visine, nego da sa krotošću, kao što je napisano (2.Tim.2,25), opominje i vaspitava, da bude budan u sadašnjim stvarima, da predviđa buduće, da je sposoban za podvig sa jakima i da nosi nemoći slabih, da je u stanju da sve čini i govori na usavršavanje onih koji sa njim žive. Nastojatelj ne treba sam da uzima prvenstvo, već da bude izabran starešinama drugih bratstava, pošto je svojim ranijim životom pokazao iskustvo u dobrom vladanju. Jer, rečeno je: A i ovi da se prvo provere, pa onda da služe, pošto su bez mane (1.Tim.Z,10). Ko je takav, i ko je tako izabran, neka primi nastojateljstvo i neka zavede dobar red u bratstvu, rasporedivši posao prema sposobnosti svakoga.
 
Pitanje 44. Kome treba davati spoljašnja poslušanja, i kako ih treba ispitati kad se vrate?
Odgovor: Spoljašnja poslušanja treba davati onima koji mogu da putuju bez štete po svoju dušu, i da budu na korist onima koje susreću. Ukoliko nema pogodne ličnosti za tako nešto, bolje je pretrpeti svaku oskudicu i teskobu, čak do smrti, negoli radi telesne utehe, izgubiti iz vida nesumnjivu štetu. Apostol, naime, govori: Jer bi mi bolje bilo umreti nego da ko moju pohvalu uništi (1.Kor.9,15). I to on govori o onome što je u našoj volji. Šta tek reći za ono što se čini po zapovesti?
Međutim, zakon ljubavi nas ni u takvoj nevolji ne ostavlja bez utehe. Jer, nedostatak čoveka koji je sposoban da sa korišću bude poslat, nadopuniće susedno bratstvo. Priređujući opšte i zajedničke nabavke, u opštenju će snažniji čuvati nemoćnije dušom i slabije telom. Nastojatelj neka to udesi blagovremeno, kako se ne bi desilo da, po pojavljivanju potrebe, sredstvo za zaštitu bude nedostupno zbog oskudice u vremenu.
Po povratku, putnika treba ispitati, tj. saznati šta je radio, kakve je ljude sreo, šta je razgovarao, kakve je misli imao u duši, da li je čitav dan i noć provodio u strahu Božijem, nije li pogrešio u nečemu, nije li narušio neko pravilo, i ako jeste – da li prinuđen spoljašnjim okolnostima, ili zbog sopstvene nemarnosti? I ono što je izvršeno pravilno treba odobriti sa pohvalom, a dopuštenu grešku treba ispraviti marljivom i blagorazumnom poukom. Na taj način će oni koji putuju biti oprezniji, imajući na umu neophodnost da daju odgovor. Osim toga, oni neće pomisliti da smo bili ravnodušni prema njihovom životu za vreme odvojenosti. Da su sveti imali takav običaj, predaje nam povest iz Dela apostolskih, koja saopštava da je Petar, po povratku u Jerusalim, Hrišćanima dao izveštaj o svom radu među neznabošcima (Dap.11,2 i dalje). Isto tako su Pavle i Varnava, vrativši se i sabravši Crkvu, objavili šta je sve Bog učinio s njima (Dap.15,4). Onda umuče sve mnoštvo, i slušahu Varnavu i Pavla, koji kazivahu šta učini Bog sa njima (Dap.15,12; 4). Pri tome, treba znati da je bratstvo na svaki način dužno da izbegava [dugotrajna] putovanja i trgovačku dobit.
 
Pitanje 45. O tome da, osim nastojatelja, treba da se odredi još neko ko će, u njegovom odsustvu ili zauzetosti, povesti brigu o bratiji.
Odgovor: Često se dešava da je nastojatelj odsutan iz bratstva, bilo zbog telesne slabosti, bilo zbog putovanja, bilo zbog nekog drugog razloga. Stoga po odobrenju nastojatelja, i drugih koji su sposobni da daju takvo odobrenje, neka se izabere drugi, koji bi u vreme njegovog odsustva, mogao da na sebe uzme staranje o bratiji. Tako će oni koji žive u obitelji reč utehe dobijati od jednoga, te bratstvo za vreme odsustva nastojatelja neće, narušavajući pravilo i predani poredak, poprimiti izgled demokratskog [uređenja]. Naprotiv, u njemu će se, u slavu Božiju, očuvati ono što je ustanovljeno po opštem odobravanju. On će i stranim posetiocima davati blagorazuman odgovor. Na taj način će i oni kojima je potrebna reč dobiti pouku koja odgovara njihovom pitanju, a i bratska zajednica izbeći sramotu. Jer, ako se svi odjednom budu mešali u reč, izazvaće se galama koja će biti znak nereda. Apostol, pak, ni onima koji su se udostojili dara učiteljstva ne dozvoljava da govore istovremeno: Ako li se otkrije drugome, prvi neka ućuti (1.Kor.14,30). On izobličava neumesnost takvog nereda, govoreći: Ako se, dakle, skupi sva Crkva na jedno mesto, pa svi uzgovore jezike, a uđu neupućeni ili neverujući, neće li reći da ludujete (1.Kor.14,23). Čak i ako bi posetilac iz neznanja nekom drugom postavio pitanje, radi dobrog poretka zapitani treba da oćuti, premda bi i mogao valjano odgovoriti, te neka ukaže na onoga kome je poverena ta čast, kao što su činili i apostoli pored Gospoda. Tako ćemo se govorenjem služiti na doličan i blagoobrazan način. Kod telesnog lečenja bolesnika nije svakome dopušteno da upotrebljava lek ili neko oruđe, nego samo onom koji je dugim vremenom, iskustvom, upražnjavanjem u lečenju i učenjem kod znalaca usvojio veštinu. Kako bi se, tek, moglo opravdati da se svako bez razlike laća lečenja rečju. Jer, u tom lečenju i najmanji propust donosi veliku štetu. U našoj zajednici ni hleb ne može razdavati svako. Naprotiv, ta služba pripada jednome, koji je izabran posle ispitivanja. Nije li, utoliko pre, neophodno da duhovnu hranu onima koji traže daje jedan, koji je najsposobniji, i to sa rasuđivanjem i opreznošću? Stoga je znak velike drskosti kad se neko, zapitan o Sudu Božijem, usudi da bez straha i tek tako odgovara, umesto da ukaže na onoga kome je povereno upravljanje rečju, i koji je, kao verni i mudri upravitelj, izabran da na vreme razdaje duhovnu hranu (Lk.12,42) i da, kao što je napisano, upravlja svojom rečju na sudu (Ps.111,5). Dešava se ponekad da onaj ko je dužan da odgovara previdi nešto što bi trebalo da kaže, i da se neko drugi doseti o čemu se radi. Međutim, on ne treba da žuri da ga ispravlja, već je dužan da mu nasamo saopšti svoju misao. Jer, takav slučaj potčinjenima daje povod da se prevaznose pred starešinama. Stoga, onaj ko da odgovor (možda i ispravan, ali bez nadležnosti), zaslužuje da bude kažnjen za narušavanje poretka.
 
Pitanje 46. O tome da ne treba prikrivati ni vlastite, ni bratovljeve grehe.
Odgovor: Nastojatelj treba da sazna za svaki greh bilo od samog počinioca, bilo od onih koji su saznali za njega, ukoliko sami, po zapovesti Gospodnjoj (Mt.18,15), ne mogu da ga iscele. Jer, greh koje se prećuti jeste gnojna rana u duši. Dobročiniteljem ne nazivamo onoga ko u telu zadržava ono što je pogubno, nego, naprotiv, onoga koji ga na bolan način ili rezanjem ili povraćanjem iznosi i izbacuje napolje, ili onoga koji obnaruživanjem bolesti nagoveštava i način lečenja. Stoga je očevidno da sakrivati greh znači bolesniku spremati smrt. Jer, rečeno je: Žalac je smrti greh (1.Kor.15,56). Bolji je otvoren ukor nego prikriveno prijateljstvo (Prič.27,5). Stoga ne treba da tajimo grehe jedni drugih, da ne bismo od bratoljubaca postali bratoubice. Ni svoje grehe ne treba sa sakrivamo. Jer, rečeno je: Ko se ne leči delima svojim, bratje onom koji pogubljuje samog sebe (Prič.18,9).
 
Pitanje 47. O onima koji ne primaju ono što nastojatelj odredi.
Odgovor: Onaj ko ne prima ono što nastojatelj naloži dužan je da mu nasamo otvoreno iznese svoj prigovor, ukoliko ima snažan razlog, koji se slaže sa duhom Pisma, ili da ćuteći ispuni što je naređeno. Ako li se sam stidi, neka se posluži drugima kao posrednicima, kako bi (ukoliko je zapovest u protivnosti sa Svetim Pismom) sebe i bratiju izbavio od štete, i kako bi (ukoliko ipak ima ispravnu osnovu) i sebe izbavio od taštog i opasnog sumnjičenja (budući da je rečeno: Koji sumnja osuđen je ako jede, jer ne čini po veri ( Rim. 14,23), i druge prostodušnije izbavio od saplitanja u neposlušnost (budući da Gospod kaže: Bolje bi mu bilo da se obesi kamen vodenični o vrat njegov, i da potone u dubinu morsku, nego da sablazni jednoga od ovih malih – Mt. 18,6; Lk.17,2). One, pak, koji ostaju uporni u neposlušnosti, žaleći se potajno i ne objavljujući glasno svoje ogorčenje, kao učitelje nepokornosti i neposlušanja treba izbaciti iz bratstva, budući da seju sumnju i kolebaju uverenost u zapovesti. Jer, rečeno je: Izbaci drskoga i sa njim će izići i raspravljanje (Prič.22, 10), i opet: Izbacite zloga između vas samih zato što malo kvasca sve testo ukiseli (1.Kor.5,13; 5).
 
Pitanje 48. O tome da ne treba ulaziti u radoznala ispitivanja o delatnosti nastojatelja, nego svoju pažnju obraćati na svoja posla.
Odgovor: Da se ne bi desilo da neko padne u takvu bolest sumnjičenja, na štetu i sebi i drugima, u bratstvu treba držati sledeće pravilo: uopšte niko ne treba da ulazi u radoznala ispitivanja o delatnosti nastojatelja. Niko ne treba da je radoznao za ono što se čini, osim onih koji su i po stepenu, i po blagorazumnosti bliski nastojatelju, i koje je on sam uzima na savetovanje i rasuđivanje, povinujući se pouci onoga koji je rekao: Sve čini sa savetovanjem (Sir.32,24). Jer, ako smo nastojatelju poverili upravljanje našim dušama, kao čoveku koji će dati odgovor Bogu, sasvim je besmisleno odricati mu poverenje u beznačajnim stvarima, te u sebi gajiti neumesne sumnje protiv brata, i drugima davati povod za njih. Da se tako nešto ne bi dešavalo, neka svako ostane u onome u čemu je prizvan (1.Kor.7,24), i neka se svecelo preda brizi o svojim obavezama, ne zanimajući se za tuđa dela. Time će podražavati svetim učenicima Gospodnjim, koje je razgovor sa Samarjankom mogao navesti na podozrenje. Međutim, nijedan od njih ne reče: Šta tražiš, ili što govoriš sa njom (Jn.4,27).
 
Pitanje 49. O nedoumicama u bratstvu.
Odgovor: U slučaju nedoumice u bratstvu, pri čemu se javljaju nesuglasice povodom nečega, ne treba istrajavati u sporenju, već rešenje treba prepuštati sposobnijima. Da se, međutim, ne bi narušavao red i da se ne bi javljao povod za smeh i praznoslovlje zbog toga što bi svi postavljali pitanja, treba izabrati jednoga koji bi imao pravo da sumnje pojedinih ili predlaže bratstvu na opšte rasuđivanje, ili daje na znanje nastojatelju. Na taj način će razmatranje pitanja biti sprovedeno doslednije i temeljnije. Za svaku stvar je, naime, potrebno znanje i iskustvo. Oni su utoliko pre neophodni za ovakve stvari. Neiskusnima niko ne daje da se koriste oruđima. Utoliko pre rukovođenje rečima treba ustupiti sposobnima, koji će biti u stanju da raspoznaju i mesto i vreme i način pitanja, i koji će, odgovarajući bez prepiranja i sa razboritošću, te pažljivo slušajući, pronaći rešenje koje će biti na nazidanje zajednice.
 
Pitanje 50. Kako nastojatelj treba da kažnjava?
Odgovor: Osim toga, nastojatelj ni prekore onima koji su pogrešili ne treba da čini sa strašću. Jer, izobličavati brata sa gnevom i srdžbom ne znači oslobađati ga od greha, nego na samoga sebe navlačiti krivicu. Stoga je rečeno: Sa krotošću karaj one koji se protive (2.Tim.2,25). On ne treba da bude strog kad vidi prezir prema sebi, niti da pokaže snishodljivost kad primeti da drugoga preziru. U tom slučaju naročito treba da izrazi svoje negodovanje zbog rđavog postupka. Na taj će način izbeći podozrenje da je samoljubiv. Različitošću u delovanju će pokazati da ne mrzi onoga ko je zgrešio, nego da nenavidi greh. Onaj, pak, ko negoduje na suprotan način, jasno pokazuje da se ne ljuti Boga radi ili zbog brige za onoga ko je zgrešio, nego zbog sopstvenog slavoljublja ili vlastoljublja. Onaj ko ima revnost za slavu Božiju, koja se narušava kršenjem zapovesti, i ujedno snishodljivost prema bratu, koja proizilazi iz bratoljublja (brinući o spasenju brata, koji se nalazi u opasnosti zbog greha, budući da će duša koja greši umreti – Jez.18,4), treba da ustane protiv svakog greha, te da strogošću kazne pokaže svoje vatreno raspoloženje.
 
Pitanje 51. Na koji način treba ispravljati prestupe onog ko greši?
Odgovor: Ispravljanje strasnika nastojatelj treba da vrši na lečnički način, ne gneveći se na nemoćne, već se boreći protiv bolesti. On treba da ustane na bolest i da, ako zatreba, upotrebi i najstrožije mere, lečeći duševne nemoći. Tako, na primer, protiv taštine neka ište upražnjavanje u smirenoumlju, protiv praznoslovlja – u ćutanju, protiv neumerenosti u spavanju – u molitvenim bdenjima, protiv telesne lenjosti – u trudu, protiv nepriličnog jedenja – u uskraćivanju jela, protiv roptanja – u odvajanju od ostalih (pri čemu se niko od bratije sa odlučenim ne bi zajedno bavio rukodeljem, niti bi se njegovo rukodelje mešalo sa delima drugih, sve dok iskrenim pokajanjem ne pokaže da se oslobodio od strasti). I tada, opet, ono što je uradio za vreme roptanja ne treba da posluži potrebama bratije: neka ono bude određeno za kakve druge potrebe. O toj sam stvari napred dovoljno rekao (up. Pravilo 29).
 
Pitanje 52. S kakvim raspoloženjem treba primati kazne?
Odgovor: Kao što, prema rečenom, nastojatelj treba bespristrasno da leči nemoćne, tako oni koji se leči ne treba kaznu da shvataju kao neprijateljstvo, niti da brigu koja im se ukazuje iz sažaljenja i radi spasenja duše smatraju tiranijom. Bolesni telom imaju veliko poverenje prema lekarima i smatraju ih dobrotvorima čak i kada ih režu, sažižu ili opterećuju gorkim lekovima. Nije li, onda, sramota ako mi nemamo isto raspoloženje prema lekarima duša naših, kada svojim oštrim obraćanjem izgrađuju naše spasenje? Jer, apostol kaže: Ko je taj koji mene veseli, ako ne onaj koga ja žalostim (2.Kor.2,2), i još: Jer gle, baš to što se po Bogu ožalostiste, kakvu brižljivost stvori u vama (2.Kor.7,11). Stoga, gledajući na svršetak, treba da smatramo dobrotvorom onoga koji nam čini žalost po Bogu.
 
Pitanje 53. Kako učitelji veština treba da popravljaju propuste dece?
Odgovor: Oni koji uče zanatima treba sami da izobliče pogreške i isprave omaške koje učine učenici, baveći se poslom. Međutim, ukoliko prestupi učenika pokazuju iskvarenost naravi, tj. neposlušnost, protivrečenje, lenjost u radu, praznoslovlje, laž, ili nešto slično što je zabranjeno blagočastivima, [brigu] treba prepustiti nadzorniku opšteg poretka. On će pronaći i meru i način lečenja od greha. Jer, kažnjavanje je lečenje duše, i stoga se ne može prepustiti svakome, kao uostalom ni lečenje. To može samo onaj kome, posle dugog ispitivanja, dozvoli nastojatelj.
 
Pitanje 54. O tome da nastojatelji bratstva treba da izveštavaju jedni druge o svojim delima.
Odgovor: Dobro je da nastojatelji bratstava u određeno vremena i na određenom mestu drže sabor, kako bi jedni druge izveštavali o pojavama koje nastaju izvan očekivanja i o neizlečivim naravstvenim porocima. Oni treba da iznose način na koji se postupilo u određenom slučaju kako bi se pogreška, koja promakne, lakše otkrila na sudu mnogih, i kako bi ispravan postupak našao potvrdu u svedočanstvu većeg broja.
 
Pitanje 55. Da li se lečnička nega slaže s ciljem blagočašća?
Odgovor: Bog je svaku veštinu dao kao pomoć nemoći naše prirode. Na primer, zemljoradnja nam je data stoga što ono što samo niče iz zemlje nije dovoljno da podmiri naše potrebe; tkački zanat, a takođe i neimarski – stoga što nam je neophodna upotreba pokrivala radi pristojnosti i radi štetnosti vazduha. Tako nam je potrebna i lečnička veština. Naše nemoćno telu je izloženo najrazličitijim povredama koje dolaze spolja i iznutra, od hrane. Ono, naime, strada i zbog suviška i zbog nedostatka. Stoga nam je Bog, koji upravlja čitavim našim životom, dopustio upotrebu lečničke veštine, koja, kao obrazac duševnog lečenja, ima za cilj da izbavi od suvišnog, i da dopuni nedostatak. Da još uvek živimo u raju sladosti, mi ne bismo imali potrebu ni za zemljoradničkim veštinama, ni za trudom. Isto tako, da smo istrajali u bestrašću, tj. u daru koji nam je pružen prilikom stvaranja i koji se održavao do pada, mi ne bismo imali potrebu za lečničkom veštinom, koja nam inače služi na olakšanje. Međutim, posle izgnanstva na ovo mesto, i pošto nam je rečeno: U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj (Post.Z, 19), radi olakšanja gorkih posledica prokletstva, dugim iskustvom i mnogim trudom oko zemlje, obrazovano je iskustvo zemljoradnje. Naime, Bog nam je darovao shvatanje i sposobnost da steknemo tu veštinu. Isto tako, pošto nam je zapoveđeno da se opet vratimo u zemlju, od koje smo uzeti, i pošto smo sjedinjeni sa paćeničkim telom, zbog greha osuđenim na raspadljivost, zbog čega i strada, pružena nam je bar delimična pomoć lečničke veštine. Jer, trave koje su korisne za jednu ili drugu bolest nisu nikle same od sebe, nego su očevidno, po volji Sazdatelja, stvorene sa ciljem da nam budu od koristi. Svojstva koja se sadrže u korenju, cveću, lišću, plodovima i sokovima, a takođe i u metalima i morima, služe na korist našem telu, isto kao i ono što se pronašlo kao korisno za jelo i piće. Međutim, ono što je izmišljeno radi izbirljivosti, što je suvišno i što zahteva mnogo staranja, što gotovo čitav naš život obraća u staranje o telu, Hrišćani treba da izbegavaju.
Međutim, mi treba da se postaramo da, u slučaju potrebe, tu veštinu ne smatramo uzrokom zdravlja ili bolesnog stanja, te da načine koje ona predlaže koristimo u slavu Božiju i kao obrazac staranja o duši. Ne nađe li, pak, lečničku pomoć, čovek ne treba svu svoju nadu na olakšanje bolova da polaže samo na nju, nego valja da zna da Gospod neće pustiti da se iskušamo većma nego što možemo (1.Kor.10,13). Jednom prilikom je On načinio blato, pomazao čoveka i naredio mu da se umije u Siloamu (Jn.9, 6-7), a jednom se ograničio samo na proizvoljenje, rekavši: Hoću, očisti se (Mt.8,3). Drugima je, opet, popustio da se bore sa teškim bolestima, kako bi kroz ispitivanje postali iskusniji. Tako se ponekad i nas On dotiče nevidljivo i neprimetno, ukoliko nađe da je poseta korisna za naše duše, a ponekad nalazi da je pogodno da se u našim stradanjima poslužimo veštastvenom pomoću, dugotrajnošću lečenja ukorenjujući u nama sećanje na blagodat, ili, kao što sam rekao, ukazujući na obrazac staranja o duši.
Telu je neophodno odstranjivanje onog što mu je strano, a dodavanje onog što mu nedostaje. Tako i od naše duše treba odstraniti ono što joj je tuđe, a pružiti joj ono što odgovara njenoj prirodi. Jer, Bog je čoveka stvorio pravim (Prop.7,30), i sačinio nas da hodimo u dobrim delima (Ef.2,10). Kao što radi lečenja tela ponekad prihvatamo rezanje, spaljivanje i uzimanje gorkih lekova, tako i radi lečenja duše treba da prihvatamo oštrinu prekorne reči i gorke lekove kažnjavanja. Onima, pak, koji se ni time ne urazume, proročka reč sa prekorom kaže: Zar nema melema u Galadu? Ili, zar tamo nema lekara? Zašto nije isceljena rana kći naroda moga (Jer.8,22). Kod zapuštenih bolesti mi smo spremni da dugo vreme čekamo iscelenje od mučnih i raznovrsnih dejstava. To nam daje primer da grehe u duši treba da izglađujemo trudoljubivom molitvom, dugotrajnim pokajanjem i strogim držanjem, koje je u stanju, kao što je naša reč dovoljno pokazala, da pruži iscelenje.
Iako lečničku veštinu ne upotrebljavaju svi kako treba, mi je nećemo u potpunosti izbegavati. Izmišljajući povod za raskoš, neumereni u nasladama zloupotrebljavaju i kuvarsku, i pekarsku ili tkačku veštinu. Njihovo prekoračivanje potreba ne treba da nas navede da potpuno odbacimo veštine. Naprotiv, njihovom pravilnom upotrebom mi treba da izobličimo ono što je izokrenuto. Isto tako, lečničkoj veštini ne treba poricati dar Božiji zbog toga što je neki zloupotrebljavaju. Međutim, bilo bi skotski [nerazumno] svu nadu za svoje zdravlje položiti u ruke lekara, što vidimo kod izvesnih okajanih ljudi, koji se ne ustežu da ih nazivaju svojim spasiteljima. Izbegavati, pak, svaku korist od lečenja, značilo bi biti svadljiv. Jezekija nije smatrao da je pregršt smokava glavni uzrok njegovog zdravlja (4.Car.20,7), niti je njemu pripisivao isceljenje svoga tela, nego je proslavljanju Boga dodao i blagodarnost za stvaranje smokvi. Tako i mi, primajući udarce od Boga, koji sa blagošću i premudrošću ustrojava naš život, najpre ištimo da nam pruži poznanje uzroka zbog kojih nas kara, a zatim da se izbavimo od skorbi i da učini kraj sa iskušenjem da bismo mogli podneti (1.Kor. 10,13). Blagodat iscelenja, koja se daje bilo preko vina i jeleja (kao kod onoga koji je zapao među razbojnike – Lk. 10,34), bilo preko smokvi (kao kod Jezekije), mi treba da primimo sa blagodarnošću. Mi i ne treba da pravimo razliku u tome da li se Božije staranje na nama projavilo nevidljivo ili preko nečeg telesnog (što nas često zapravo još snažnije privodi poznanju milosti Gospodnje).
Često puta se dešava da smo, pavši u bolesti (koje u stvari predstavljaju kaznu), osuđeni da izdržimo lečenje koristeći mučna sredstva. Prav razum nam nalaže da ne odbijamo ni rezanja, ni paljenja, ni gorčinu od ljutih i mučnih lekova, ni oskudicu u jelu, ni strogo pridržavanje svega propisanog, ni uzdržanje od svega što škodi zdravlju. Uostalom (opet kažem), ne treba da gubimo iz vida ni cilj, tj. korist duše, budući da ona u svemu, kao u primeru, uči da ima brigu o samoj sebi.
Nije, međutim, mala opasnost da razum počne da mašta da je svakoj bolesti potrebna lečnička pomoć. Jer, ne dolaze sve bolesti od prirode, niti od nepravilne ishrane, niti od kakvih drugih telesnih uzroka, za koje je, inače, lečnička veština ponekad korisna. Bolesti su često i kazne za grehe, koje treba da nas preobrate. Rečeno je: Gospod kara onoga koga voli (Prič.3,12), i još: Zato su među vama mnogi slabi i bolesni, i dosta ih umire. Jer, da smo sami sebe ispitivali, ne bismo bili osuđeni. A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor.11,30-32). Takvi ljudi treba u bezmolviju i bez lečničke nege da pretrpe bolest koja je poslana na njih, svesni svojih pogrešaka, po primeru onoga koji je rekao: Poneću gnev Gospodnji, jer sam mu zgrešio (Mih.7,9). Oni treba da pokažu popravljanje, da donesu plodove dostojne pokajanja, i da se sećaju Gospoda koji je rekao: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn.5, 14).
Ponekad se dešava da, na nastojanje lukavog, čovekoljubivi Vladika nekog velikog podvižnika pušta u borbu [sa neprijateljem], kako bi njegovo veliko hvalisanje oborio krajnjom trpeljivošću svojih slugu. To znamo iz onoga što je bilo s Jovom (Jov 2,6). Osim toga, kao primer netrpeljivima Bog [ponekad] izvodi ljude koji podnose nevolje sve do smrti. Takav je bio Lazar, koji je bio pokriven mnogim ranama. O njemu nije napisano da je bilo šta tražio od bogataša, niti da je bio nezadovoljan svojim položajem: stoga je i udostojio upokojenja u Avramovom naručju, primivši zla u životu svome (Lk. 16,22-25). Možemo videti da se bolesti kod svetitelja javljaju i iz drugih razloga. Imamo slučaj apostola: da se ne bi pomislilo da prevazilazi granice ljudske prirode, da se ne bi zaključilo da u svom prirodnom sastavu ima nešto naročito (što se desilo Likaoncima, koji su doneli vence i junce – Dap.14,13), te da bi se naglasilo da ima čovečiju prirodu, njega je stalno pratila bolest. Kakvu bi, dakle, ti ljudi imali korist od lečničke veštine? Zar oni pre neće biti u opasnosti da se uklone od pravog razuma, skrenuvši ka brizi za telo?
Oni, pak, koji su pogrešnom ishranom navukli bolest treba da se služe telesnim lečenjem, kao što sam napred rekao, imajući ujedno i obrazac za brigu o duši. Jer, i nama je korisno uzdržanje od štetnih stvari, pretpostavljanje onoga što je blagotvorno i držanje propisanog. I sama promena bolesti u zdravo stanje tela treba da nam posluži kao uteha kako ne bismo očajavali, pomišljajući da se duša iz grehovnog stanja kroz pokajanje ne može vratiti u svojstvenu joj celovitost.
Prema tome, kao što ne treba sasvim izbegavati lečničku veštinu, tako ne priliči ni da svu svoju nadu polažemo na nju. Mi se koristimo zemljoradnjom, ali od Gospoda ištemo plodove, i kormilo prepuštamo kormilaru, ali Boga molimo da nas sačuva od brodoloma. Isto tako, dovodeći lečnika, kad se pojavi razlog, mi ne odustajemo od uzdanja u Boga.
Osim toga, meni se čini ova veština prilično pomaže uzdržanje. Jer, ja vidim da ona odseca slastoljublje, da ne odobrava sitost i da, kao nešto nekorisno, odbacuje raskošnu hranu i izlišno staranje oko ukusnosti. Uopšte, ona oskudicu naziva majkom zdravlja. I zbog toga nam njen savet može biti koristan.
Prema tome, bilo da se koristimo propisima lečničke veštine, ili da ih odbijamo iz nekog od navedenih razloga, uvek čuvajmo svoj cilj, tj. ugađanje Bogu, pazimo na duševnu korist i ispunjavajmo zapovest apostola, koji je rekao: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite(1.Kor.10,31).
 

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *