НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Дела савремених теолога » ТЕОЛОГУМЕНE У САВРЕМЕНОМ БОГОСЛОВЉУ

ТЕОЛОГУМЕНE У САВРЕМЕНОМ БОГОСЛОВЉУ

<p claСВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ
ТЕОЛОГУМЕНИ У САВРЕМЕНОМ БОГОСЛОВЉУ
 
а слијепи слијепога ако води, оба ће у јаму пасти
 
Најмудрији Отац петог века, Преподобни Викентије Лерински, знајући за лукавство древне змије, пише о правилу разликовања истине и лажи у недрима Православне Цркве: „управо зато што постоји толико извора најразноврснијих заблуда, неопходно je усмерити нит тумачења Пророка и Апостола по правилу црквеног и православног схватања. У самој васељенској Цркви особито морамо да се бринемо да бисмо држали оно чему су веровали свуда, увек и сви; јер истинито и у правом смислу васељенско, како показује значење и смисао тог назива, јесте оно што уопште обухвата све. То ће бити само онда када будемо следили универзалност, древност, сагласје; универзалност ћемо следити само онда када будемо признали за истиниту само ону веру коју исповеда Црква на целој Земљи; древност – само када никако не одступамо од оних мисли које су, без сумње, биле одобрене од светих предака и отаца наших; сагласје – онда када у самој древности будемо следили одлукама и мислима свих или, у крајњој мери, већине свештеника и учитеља заједно.“[1]
Следећи то правило, Христова Црква стоји већ двадесет векова, али у наше време су се поново појавили људи који су почели да сумњају у њега. Неки савремени теолози, који износе нова учења, сусрели су се са чињеницом да су њихова мишљења православни хришћани почели да пореде са речима Отаца и открили да су та учења неспојива. Тада су ти теолози уместо, у таквој ситуацији, потпуно нормалног покајања и одбацивања сопствених богословских новотарија, истурили тачку гледишта, сагласно којој можеш веровати у све што ти је угодно, само да та вера није била директно осуђена од стране Цркве. Они тврде да ако нека претпоставка нема непосредни сотириолошки[2] значај и при том: а) није осуђена од саборног ума Цркве; б) не води при логичком разматрању у противречност са јасно установљеним догматским вероучењем Цркве; в) не разилази се са расуђивањем неког од Отаца; д) има ослонац макар у неком сведочанству црквеног предања – можеш је се држати, уз услов да се не износи као неко опште-црквено обавезно расуђивање вероучитељног карактера. Притом, није важно што поједина богословска мишљења могу да противрече једно другом. То се сматра нормалним, а за ослонац томе наводе се речи апостола Павла, које су тобож изречене у вези са тим питањем: „Јер треба и подвајања да буду међу вама„. (1 Кор 11:19)
Али особито воле да наводе творца те теорије – познатог црквеног историчара В. В. Болотова, који пише: „Нико нема власт да ми забрани да се у свом личном богословском мишљењу држим неког теологумена, који је изрекао макар један од отаца Цркве, само ако није доказано да је компетентни црквени суд већ признао тај став за погрешан. Али са друге стране, нико нема власт да од мене захтева да ја, као своје лично богословско мишљење следим неки теологумен, којег је изнело неколико отаца Цркве, и колико год би ме тај теологумен освајао својом узвишеном богословском лепотом, неће ме покорити доступном и величанственом силом своје аргументације.“[3]
Сматра се да овај цитат дозвољава да по својој вољи бараташ истинама вере. Штавише, неки од следбеника тог мишљења тврде да је само по себи схватање „сагласности Отаца“ (consensus patrum) унутрашње противречно, да је једномисленост за хришћане могућа само у главном – у заједничком путу, којим они морају ићи ка свом спасењу, следећи љубав и слободно тумачењe Светог Писма, налазећи се у окриљу Православне Цркве.
Слична аргументација, која одбацује сагласност мишљења Отаца, примењује се при разматрању питања о Стварању (човековог порекла, порекла смрти, итд.), у области еклисиологије (питање о границама Цркве), сакраментологије (делотворности ванцрквених тајни), есхатологије (коначности мука), христологије (повређености или неповређености људске природе, коју је Христос примио приликом Свог Оваплоћења), у односу према библијској критици, чудима, итд. На тај начин нама се предлаже да се смиримо пред постојањем низа богословских система у Цркви, обједињених само формалним следовањем догмата Васељенских Сабора (иако се често и последње ограничење одбацује зарад једног или другог „теологумена“).
Хајде да размотримо основаност теорије теологумена у оквиру Светог Писма. Неопходно је рећи да сам појам приватног богословског мишљења, од којих је једна варијанта „теологумен“, у светоотачком схватању уопште није нешто чиме се треба гордити. Или пак сматрати за могуће конструисање из, на тој основи накупљених аргумената, сопствене богословске концепције. По истинитој речи о. Рафаила (Карелина), „православна позиција по том питању је унеколико другачија. Ако мишљење једног Оца противречи Предању Цркве или учењу других Отаца, треба се држати става који је изречен од већине Отаца као најпоузданијег. Поражавајуће сведочанство религиозне истине представља јединство духовног искуства и јединство учења, које је утемељено на искуству мноштва Отаца. То није само подударање ставова, већ мистичко сагледавање једне стварности и сведочење очевидаца. Избор теологумена на основу сведочанства једног од ауторитета, по свом личном укусу или полемичкој заинтересованости, веома је налик методу језуита, који се зове пробабелизам, када је за извршење неког поступка, који противречи општеприхваћеним нормама морала, довољно као оправдање указати на пример или изреку једног од ауторитета. А наћи неопходан цитат, и угурати га под сопствено мишљење, већ и није тако тешко“.[4]
Штавише, Свети Оци су цитирање мишљења неког Светог које противречи учењу већине сматрали за понављање Хамовог греха. Ево како о томе говори Свети Фотије: „Ако би чак 10 или чак 20 Отаца рекли нешто, а 600 и безбројно мноштво не говорили то исто, ко вређа Оце – они који закључују о побожности тих малобројних Отаца на основу пар речи и постављају их насупрот Саборима, претпостављајући их безбројном хору, или пак они који за своје заштитнике бирају мноштво Отаца?“[5]
На тај начин, „теологумен“ представља последицу уклањања људске мисли од Откровења, по речима Преподобног Варсонуфија – „погрешно учење“.[6] Да ли је могуће да се из скупа лажи појави истина?
В. В. Болотов, који је први у богословску свакодневицу увео термин „теологумен“, није га преузео из Светих Отаца, нити из „схоластичког богословља“, већ из западних теорија догматског развоја, заснованих на хегелијанству. „Код Болотова као основа служи његова представа о „теологуменима“ као богословским тврдњама посебног статуса – које немају поузданост и општепризнатост догмата, а које се, међутим, не тумаче ни као мешавина одблесака истине са греховним незнањем (греховност незнања богословских истина, то јест, онога што је неопходно за спасење он чак и не помиње). Свој став он предаје као светоотачки и као потврду тога – уместо недостајућих навода на Свете Оце – записује „теологумен“ грчким речима. Али, из речника је лако уверити се да ни класични, ни средњевековни грчки језик суштински не знају за тај појам. Реч је ушла у употребу захваљујући западним учењима Новог времена… Реч „теологумен“ записана на грчком, служила је за означавање неког отачког мишљења, које се по мишљењу удаљило од црквеног учења; у болотовској употреби речи – то најтачније одговара „личном богословском мишљењу“. Из истог извора, из кога је Болотов позајмио свој псеудо-грчки термин – из неправославне западне културе – позајмљивао је пре свега и своју представу о богопознању и о знању Бога, које поседује Црква.[7]
Размотримо и библијски стих: „Јер треба и подвајања („airesei“) да буду међу вама“ (1 Кор. 11:19), који се пре свега употребљава како би се у Цркви учинило нормалним постојање неколико међусобно искључивих ставова поводом још нерешених питања вероучења на Саборима.
Навешћемо речи В. Лоског које је изрекао поводом сличног покушаја протојереја С. Булгакова да заштити своју софиологију: „Прот. С. Булгаков жели да претвори богословске спорове, поделе („јереси“), смутњу – у нормалне појаве у црквеном животу, у неопходну форму без које је немогуће достизање Истине. Он бива изобличен пре свега од стране Апостола Павла, на кога жели да се ослони… Апостол Павле никако не признаје спорове у Цркви за нормалну па чак ни обавезну појаву, „не хвали“ због подела, признаје их за „најгоре“, тешко верује гласинама и теши се мишљу о промислитељској вољи, која само зло приморава да служи добру и допушта спорове, да би се у искушењу узвисили најискуснији. Другачијег тумачења наведеног текста – у смислу „неопходности“ јереси за нормалан живот Цркве – не може бити. У противном случају дошли бисмо до тога да у истом смислу тумачимо Господње речи: „Тешко свијету од саблазни јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан“ (Мт. 18:7), то јест, приписивати Богу порекло зла, саблазни и хаоса у свету.
Бурна и дугачка „богословска разматрања“ (на пример, христолошки спорови на које указује о. С. Булгаков) сами по себи никако нису нормална и пожељна појава у црквеном животу… Саборна вероисповедања, којима су се обично завршавали спорови, увек су представљала крајњу меру. Она ни у ком степену не оправдавају оне, који принуђавају Цркву на толико одлучну меру, изазивајући спорове и смутњу, постајући узрок саблазни („скандалион“ – грчк.). Хероизам који у рату покажу заштитници отаџбине не чине да рат сам по себи буде позитивна и неопходна појава…
Када би богословски спорови и разматрања били норма догматског живота, једини пут ка познању Истине, онда никада не би било Отаца и Православље не би постојало… постојала би мишљења, лутања у тами, мноштво комисија, које анализирају и разматрају поједине ставове, огромна литература, припрема материјала за „будући Сабор“ – и напуштено стадо верних, остављено „ветровима учења“, које не зна за ким ићи, како веровати, у очекивању саборског „образложеног суда“, који на крају, по речима о. С. Булгакова, може још да се „покаже као разбојнички“. На оно стадо верних, ради којих се пролила драгоцена Крв Христова, ради којих је на Педесетницу сишао Дух Свети, ради којих постоји Црква, о. С. Булгаков заборавља. Заборавља и на то да је у Цркви људима предана сама Божанска Истина, а заједно са њом и одговорност за чистоту њеног примања од стране свих чланова Тела Христовог, сваког по својој мери. Свест о тој одговорности и ревност за Цркву не побуђују на оклевање и разматрање, већ пре свега на одлучно противљење ономе што може нанети духовну штету вернима. Реч – не представља равнодушно треперење ваздуха, већ истинску духовну силу, посебно реч учења у Цркви. Овде не може бити места квијетизму, већ непрестаном бдењу црквене власти и неодложном предузимању ових или оних мера за поучење и заштиту пастве. Богословски спорови, који се при томе воде представљају жалосну неопходност, рат у коме се уздижу „постојани“, штитећи заједничко наслеђе Цркве.[8]
Ове речи В. Лоског у свој својој пуноћи односе се и на савремене следбенике „теологумена“ који сами желе да се заштите од праведне оптужбе за јерес.
Заиста, треба рећи да је потпуно недопустив однос према богословљу као сфери човекове стваралачке активности. Прво, богословље решава исувише важна питања да би у њему било места људској самовољи. Покушај употребе способности своје фантазије у богословљу сличан је покушају експериментисања на минском пољу. Измени макар слово у Символу Вере – и вечни удео човека постаје веома жалостан! Изгради нови догматски систем – и свет ће бити потресен чудовишним злочинима. По исправном запажању Честертона, богослов је сличан укротитељу лавова и тигрова. Дај им мало слободе – и чудовиште древног очајања ће захватити народе! Па и сами верујући уопште очекују од богословља не нове системе, већ сведочанство истине. Хришћанину уопште није интересантно како модерни теолози сматрају могућим схватање једног или другог древног текста; није им важно да ли је могуће Еванђеље тумачити на начин да ће се мучења некада завршити, или за љубав „браћи католицима“ тврдити да је „филиокве“ потпуно православно учење, или да су њихове тајне делотворне јер се тако може разумети ова или она изрека неког Светитеља. Њима (а аутор прибраја себе тој изумирућој групи становништва) је важно да знају, како је све било у стварности, каква је истина. Шта се налази у чаши ксенда? Одакле је узето Адамово тело? Да ли су Христа мучиле греховне помисли? Теологумен нам овде ничим не може помоћи. Јер он је само уметничко дело, а не сведочење очевидца. Покушај да се богословским мишљењима замени јасно сведочанство Писма представља духовно фалсификовање. Јер и човек који фалсификује новчаницу ствара, трудећи се при том да његово дело максимално буде налик на оригинал. Тако и нови богослов стваралачки гради сопствени систем, при том га представљајући за истинско, савремено Православље. Полазећи од тога, разумљиво је зашто је Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве 2000. године изјавио да је „недопустиво ограничавати сагласје у вери уским кругом неопходних истина, да бисмо ван њихових граница допустили „слободу у сумњивом“. Неприхватљив је сам став толерантности у разликама по питању вере.“ (Основни принципи односа Руске Православне Цркве према инослављу. 2.10). Ова одлука Сабора категорички одбацује саму могућност постојања „теологуменског богословља“ и самим тим лишава следбенике те методологије саме могућности остајања у оквиру православног вероучења.
Неопходно је приметити да је признавање слободе „теологуменског стваралаштва“ изграђено на неисказаном покушају, као да тобож не постоји целосни систем светоотачке мисли. Тај покушај је задобио свој развој у делима протестантских историчара Цркве још у деветнаестом веку јер им је било потребно због конфесионалних разлога (да би доказали неопходност Реформације). Али сами Оци нису тако сматрали. За њих је патристика била нешто јединствено. Нема потребе наводити безбројне цитате, довољно је сетити се анатеме Седмог Васељенског Сабора: „Следимо древном закону васељенске Цркве. Чувамо одлуке Отаца. Оне који додају било шта учењу Васељенске Цркве или одузимају од њега – предајемо анатеми.“ Очигледно је да су за свест Цркве Свети Оци били у суштини јединствени. Исправно је о томе писао о. Серафим (Роуз): „Свети Оци (само ако су истински Свети Оци, а не само црквени писци неодређеног ауторитета), излажући учење Цркве, не противрече један другом, чак и ако нам се по нашем слабом разуму чини да међу њима постоји неслагање. Академски рационализам поставља једног Светог Оца насупрот другом, испитује њихов међусобни „утицај“, дели их на „школе“ и „фракције“ и налази противречности међу њима. Све то је страно православно-хришћанском схватању Светих Отаца. За нас православно учење Светих Отаца представља једну целину, а пошто је очигледно да се целокупно православно учење не налази ни код једног Оца, јер су Свети Оци због своје људске природе ограничени, ми налазимо један његов део код једног, други део код другог Оца, и један објашњава оно што је несхватљиво код другог.“[9]
Свако пажљив може да се убеди у то да ће у огромној већини питања вероучења наћи код Отаца јединствен став, тако да њихово учење представља целину. Све то на очигледан начин говори да то нису случајни људски ставови, већ Предање Духа Светога! Да, Црква има свој Извор информација, Који влада највишим ауторитетом по свим питањима без изузетка, јер је Он разлог постојања свега што постоји. Тај Извор је јединствени Сведок стварања, јер Он Сам јесте Творац и зато сваки човек који Му верује уопште нема потребу за сведочанством световне мудрости, већ ће пре да је се гнуша и да је презире, као неспособну да позна Бога кроз Његову творевину. Информација тог Извора налази се у Речи Божијој, коју чува Црква. И само Црква има право да тумачи Реч Божију, јер у Њој до сада делује и живи Дух Свети, Који је и дао Свето Писмо кроз Апостоле и Пророке и Сам је протумачио Писмо кроз Свете Оце. Ми знамо како да познамо Његов свети глас. Чујемо га онда када Писмо једнако схватају сви Оци, који су живели у сва времена и у свим местима. И ако будемо поступали тако сазнаћемо истинску историју света. Свети Григорије Ниски пише да треба „у свему томе имати Цркву за учитељицу, да уопште не би било потребе за гласом са стране, јер како говори Господ: ево закона за духовне овце – да не слушају глас туђинца (Јн. 10:5)“.[10]
Зато се на питање: „Шта у једном или другом теологумену видим што је неприхватљиво и што омета дело спасења људи?“ – може одговорити овако: неприхватљив је такав однос према учењу Цркве и главно, према Светом Писму, који води човека у вечну пропаст.
Свети праведни Јован Кронштатски овако пише онима који, налик на савремене теологуменисте, сумњају у буквални смисао Светог Писма: „Када посумњаш у истину неког лица или догађаја, који се описује у Светом Писму, сети се тада да је сво Свето Писмо богонадахнуто (2. Тим. 3:16), како говори Апостол, значи истинско и да у њему нема измишљених лица, басни и прича, иако постоје приче, а не сопствена повест, где свако види да се ради о томе. Цела реч Божија јесте једна истина, нераздељива целина, и ако признаш за лаж једну, било коју, причу, изреку, реч, згрешићеш против истине целог Светог Писма, а првоначална истина јесте Сам Бог. Ја сам Истина (Јн. 14:6), говори Господ; ријеч Твоја јесте истина (Јн. 17:17) говори Исус Христос Богу Оцу. Дакле цело Свето Писмо сматрај истином: како се о чему говори, тако је и било или бива.“[11]
Најпремудрији Учитељ Цркве, Јован Златоусти, упозорава оне несрећнике који покушавају да своје мисли уведу под плаштом тумачења Писма: „Не веровати ономе што се налази у Светом Писму, већ уводити друго из свог ума, мислим да подвргава великој опасности оне који се осмеле на такво дело.“ И заиста веће опасности једноставно нема. Јер говоримо о вечном мучењу заједно са нечистим духовима, колико год би то било смешно умишљеним мудрацима! Не кличе узалуд тај исти Златоусти Светитељ о претходницима савремених „љубитеља стваралачког богословља“: „Он не верује Писму? Онда се одврати од њега као бесног и безумног. Ко не верује Творцу васељене и као да окривљује истину за лаж, како може да заслужи било какав опроштај? Ти људи имају лажан изглед и, облачећи се у маску кротости, под овчијом кожом крију вука“.[12]
Ако се спасавамо кроз веру (Еф. 2:8), онда одбацивши је или унаказивши, гинемо. Шта може бити страшније? „Теологуменисти“ одбацују учење о богонадахнутости Писма и предање његовог разумевања које нам је предано кроз Оце. Постулира се променљивост догмата, који се деле на важне и неважне за спасење. Унакажава се представа о Светом Писму. Показује се да је у потпуности одбачен принцип „сагласја Отаца“. Уводе се мишљења која су била одбачена од Цркве. Ко може да спаси оне који измишљају своју веру, који одбацују једино Богом дано средство спасења, који саме себе избацују иза граница Православља? Пракса показује да је љубав према „стваралачком богословљу“ последица одсуства страха Божијег, који је темељ премудрости и почетак сваког добра. У праву је био о. Серафим (Роуз) када је такве мислиоце називао „богословима са цигаром“. За њих је изгубљено осећање Бога Живог и Истинитог. Они заборављају да ћемо Му дати одговор за сваку празну реч, тим више за самопоуздану реч о Њему.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Викентий Лиринский, преп. О Священном Предании Церкви. СПб., 2000. С. 19-20.
  2. Сотириологија – наука о спасењу (прим. преводиоца).
  3. Болотов В. В. К вопросу о Filioque. СПб., 1914. С. 31-32
  4. Рафаил (Карелин), архимандрит . Вызов новомодернизма. М., 1999. С. 90-91.
  5. Цит.по: Лебедев А. П. Очерки внутренней жизни Византийско-восточной Церкви в IX, X и XI веках. СПб., 1998. С. 160.
  6. Преподобных отцов Варсануфия Великого и Иоанна руководство к духовной жизни. М., 1995. С. 387-388.
  7. См.: Прот. Иоанн Мейендорф. Жизнь и труды святителя Григория Паламы. Византороссика. 1997. С. 400-402.
  8. Лосский В. Спор о Софии. М., 1996. С. 13-15.
  9. Серафим (Роуз), иеромонах. Православный взгляд на эволюцию. СПб., 1997. С. 36-37.
  10. Св. Григорий Нисский. Творения. Ч. 1. М., 1861. С. 204.
  11. Иоанн Сергиев, протоиерей. Моя жизнь во Христе. СПб., 1893. Т. 1. С. 102-103.
  12. Св. Иоанн Златоуст. Творения Т. 4. Кн. 1. СПб., 1898. С. 11.

 


Превод са руског:
Станоје Станковић
Лектура:
Родољуб Лазић
Извор:
Журнал «Благодатный Огонь»

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *