NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » SVETOSAVSKO SVEŠTENSTVO I POLITIČKE PARTIJE

SVETOSAVSKO SVEŠTENSTVO I POLITIČKE PARTIJE

Arhimandrit Dr Justin Popović

SVETOSAVSKO SVEŠTENSTVO
I POLITIČKE PARTIJE

 

1.
U našoj haotičnoj današnjici, ovaj problem predstavlja skoro nerazmrsiv kompleks zabluda, predrasuda i pometnji. Naročito pometnji, izazvanih društvenim i međunarodnim potresima i preobražajima. Umesto da kao ognjeni stub strči i stoji u sred svih savremenih bura i oluja, naše se sveštenstvo pretvorilo u majušnog svica, na koga sa svih strana nagrću mrkle noći i jezive ponoći podivljale Evrope. I ko će sa zbunjenim svicem ići kao za vođom? A u redovima našeg sveštenstva je velika idejna pometenost, i kao posledica toga – tragična neaktivnost. Stoga na svako pravo srpsko srce navaljuje beskrajna tuga.
Sveštenik! Prvosveštenik! – Sam naziv označava i poziv i dužnost: da bude svešten, svet čovek. Sveštenik je, pre svega i iznad svega, sveti čovek. A ispred njega – prvosveštenik. On je prvosvešten, prvosvet. Ako to nije sveštenik, ako to nije prvosveštenik, šta je onda jedan a šta drugi? I jedan i drugi su izdajice i svoga poziva i svoje dužnosti i svrstali su se u red mnogobrojnih Juda, koji bezobzirno izdaju sve večne vrednosti evanđelske.
Kao svoj vrhovni ideal i najveću istorijsku vrednost, naš narod, je istakao – svetog sveštenika, svetog prvosveštenika: svetoga Savu. I time kazao sebe, svoje čežnje i svoje ideale: sveti čovek ih ima, on ih čuva, on nas u njih uvodi i uči, primerom uči kako se živi i umire za njih. A život za njih, oslobađa čoveka od svega niskog, prljavog, nešistog, neevanđelskog.
Program i plan naše narodne istorije dali su naši sveti carevi i kraljevi, na čelu sa svetim Savom. U tom programu i planu – sve je sveto i čestito, sve besmrtno i evanđelsko. time je za navek predodređen i tip narodnog sveštenika i prvosveštenika: sav je izgrađen od svetosavskog duha i svetosti, od svetosavskog idealizma i praktičnosti. U svemu i svačemu sveti Sava je naš ugled i naš ideal. Ideal se ostvaruje ugledanjem na njega. A na svetitelje se čovek može ugledati samo ako živi sveto. Jesi li srpski, svetosavski sveštenik i prvosveštenik, ti to jesi samo svetosavskim životom i duhom. Nemaš li toga, zar si svetosavski sveštenik? Zar – svetosavski prvosveštenik? Nemaš li ti toga, ne čudi se onda što je tvoja uloga u narodnom životu spala na ulogu duhovnog komarca.
Neobična je naša istorija i izuzetna, i po svome idealu, i po njegovim ostvarenjima u našem narodnom životu. Sveti Sava je pronašao i dao našem narodu sve ono radi čega on treba da živi i postoji; sve večne vrednosti i besmrtnosti svetinje. Razgrnite ih: u njima je sve i sva Hristos sa Svojim Evanđeljem. Otuda, u svim odlučnim trenucima naše narodne istorije – „sve je sveto i čestito bilo, i milome Bogu pristupačno“.
Po svome svetosavskom pozivu, sveštenici su uvek bili nosioci i čuvari večnih narodnih vrednosti. A to znači: nosioci i čuvari svega svetog i pravednog, svega božanskog i evanđelskog, i kad su na svetosavskom putu malaksavali mnogi sveštenici i prvosveštenici, uvek se našao poneki đakon Avakum, koji je orlovski kliktao kroz sve narodne ponore i tmine:
Nema lepše vere od hrišćanske!
Srb je Hristov – raduje se smrti!
Zagledajte u našu istoriju: dužnost svetosavskog sveštenstva uvek je bila i zauvek ostala: kroz vremensko voditi narod besmrtnom i večnom; narodnu dušu i narodne ideale prilagođavati ne duhu vremena, već duhu svetosavske večnosti i besmrtnosti; ne povijati se po vetru raznih sablažnjivih modernizama, već nepokolebljivo stajati za narodne svetosavske ideale i svetinje. Ko su im učitelji? – Sve sami besmrtnici.
Kako se čuva ono što je sveto? – Samo svetošću. A ono što je pošteno? – Samo poštenjem. A ono što je čestito? – Samo čestitošću. A ono što je pravedno? – Samo pravednošću. A sve to znači: nosioci i čuvari svetoga i čestitoga, besmrtnoga i večnoga, samim tim su apostoli, i proroci, i propovednici večnih vrednosti i besmrtnih ideala. Ali i stradalnici i mučenici radi njih. U sve što je narodno oni su uvek unoslili kvasac večnoga, kvasac besmrtnoga, kvasac božanskoga, kvasac evanđelskoga, kvasac svetoga.
Sve to diže svetosavskog sveštenika iznad svih dolinskih magli i ponorskih tmina u sunčane sfere evanđelskih visina. A sa tih visina vidi se ono što je veliko, i večno, i besmrtno, i sveto, i božansko u narodnoj duši. I svetosavski sveštenik u svakom čoveku uvek traži, neguje i podiže ono što je sveto, besmrtno i večno. Stoga su za njega podjednako važni, i mili, i dragi svi ljudi, pripadali ma kome sloju, pozivu, partiji. Što je neko veći grešnik, sveštenik mu poklanja veću bratoljubivu brigu i pažnju. Jer je njegov poziv i dužnost: naći i spasti ono što je izgubljeno. To znači: svetosavski sveštenik nikoga ne smatra za neprijatelja, stoga i nema neprijatelja. Za njega svi ljudi predstavljaju duhovnu njivu, duhovni rasadnik. On ište i podiže čoveka: i u radniku, i u seljaku, i u činovniku, i u državniku, i u siromahu, i u bogatašu. U svakome traži čoveka, i u čoveku ono što je sveto, besmrtno i večno. A toga ima i u najvećem grešniku.
U tome je Svevideći Vođ i nepogrešivi učitelj Gospod Hristos. On je tražio čoveka ispod svih društvenih formi i uniformi, zvanja i poziva: tražio čoveka u svešteniku i u prvosvešteniku, i u caru i u robu, i u sudiji i u vojniku, i u grešniku i u razbojniku. Hristovski je: ne suditi o čoveku po zvanju ili položaju, po partiji ili režimu. Čovek je večna vrednost, a ne njegovo zvanje, ili položaj, ili čin. To je merilo apostolsko, to i svetosavsko. Sveti Sava je prvi Hristovim okom pogledao na našeg čoveka i na narod. Mereći sve Hristovom merom, i sudeći o svemu Hristovim sudom, on je prvi sproveo narodno jedinstvo Crkvom i u Crkvi: izjednačio je sebra i velikaša, siromaha i bogata, cara i podanika, zato je besmrtni prvosveštenik našega naroda – ljubavlju, svetošću, pravednošću, Evanđeljem.

2.
Sveti Sava je u širokim istorijskim razmerama sproveo evanđelski princip vladanja nad narodom, princip izražen rečima koje je Gospod Hristos uputio svojim učenicima: „Znate da vladari narodni gospodare nad narodima, i velikaši čine im nasilje. Ali među vama, nebude tako! Nego, koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude sluga. Kao što ni Sin čovečji nije došao da mu služe, nego da služi i da dušu svoju da u otkup za mnoge“ (Mat.20,25-28). A u našem narodu to je praktično sproveo i zanavek odomaćio Sveti Sava. On kao da govori svojim naslednicima, sveštenicima i prvosveštenicima: vladajte nad narodom ljubavlju! Vladajte nad njim služeći mu! Vladajte nad njim žrtvujući dušu svoju za njega!
Političke partije, ćutke ili otvoreno i u načelu preporučuju ili sankcionišu primenu sile i nasilja, naročito kada su na vlasti. Svetosavski sveštenik baš sa načelnog evanđelskog razloga ne treba da pripada ni jednoj političkoj partiji. Jer ako sveštenik hoće da bude svetosavski sveštenik; i ako prvosveštenik hoće da bude svetosavski prvosveštenik, mora vladati nad narodom – ljubavlju, služeći mu i žrtvujući se za njega.
Iako žive u ovom svetu, svetosavski sveštenik i svetosavski prvosveštenik, nisu od ovoga sveta. Jer u ovom svetu, oni žive onim svetom, i po zakonima onog sveta. Čuvajući večne narodne vrednosti i svetinje oni budno straže na mrtvoj straži naše narodne sudbine i stalno misle večnu narodnu misao. Oni jasno znaju kakvoga su duha: svetosavskog i svenarodnog. A pripadaju li ma kojoj političkoj partiji, ne znaju kakvog su duha. Jedno je sigurno: svetosavskog i svenarodnog nisu.
Prirodni i duši Pravoslavlja i Svetosavlja sasvim je tuđ svaki klerikalizam. Jer Pravoslavlje nema niti može imati želju za svetovnom vlašću. Svetovna vlast, u načelu, prikrivenije ili otvorenije, sankcioniše silu i nasilje. A to se po svemu protivi Hristovom Evanđelju. Sveštenik ili prvosveštenik, koji to sankcioniše, pretvara se u inkvizitora. A takvo hrišćanstvo u – inkvizitorstvo. Samo ljudi koji ne raѕumiju duh Pravoslavlja u Svetosavlja, mogu govoriti o nekom „pravoslavnom klerikalizmu“ kod nas. I još: samo iz nerazumevanja duha Pravoslavlja mogu izvesni sveštenici i prvosveštenici pripadati partijama i ispovedati njihova „načela“.
Otvoreno i javno pitam: ako je pravoslavnom prvosvešteniku i svešteniku u načelu dopušteno pripadati političkim partijama, zašto onda ne osnovati pravoslavnu klerikalnu partiju? Ali to pitanje neminovno se izvija u ovo: da li bi sveti Sava, ili sveti apostol Pavle, mogli pripadati ijednoj političkoj partiji? – Odgovor je jasan: sigurno da ne bi. A kada oni ne bi, kako onda naši sveštenici mogu pripadati političkim partijama, a da samim tim ne izgube ono što ih čini evanđelskim, svetosavskim sveštenicima i prvosveštenicima?
Po mome dubokom osećanju i jasnom saznanju: partizanstvo sveštenika graniči izdajstvom Svetosavlja i Pravoslavlja. Svetosavski je, pravoslavno je: sveštenik, prvosveštenik je duhovni vođ naroda, i kao takav pripada celom narodu; stoga i iznad svake partije, iznad svakog režima na visinama večnih narodnih svetinja i ideala. Živeti radi tih svetinja i ideala, njih ispovedati, njih propovedati, njih čuvati pod svim režimima i okolnostima, – dužnost je i poziv svetosavskog sveštenika i svetosavskog prvosveštenika. I još: stradati za njih i umirati za njih, poput mnogobrojnih svetosavskih stradalnika i mučenika za narodne svetinje i ideale, i još ovo: desi li se da politički diletanti i moralne partizanske nakaze dovedu u pitanje opstanak narodnih svetinja i samog naroda, onda je imperativna dužnost svetosavskog sveštenika: da istupi kao spasilac naroda u ulozi jednog novog prote Matije Nenadovića, ili jednog novog prote Atanisija Bukovičkog, ili jednog novog Hadži Đere i Hadži Ruvima.
Desi li se da narod, u sablažnjivim trenucima svoje istorije, napusti svoje svetosavske svetinje i ideale – svetosavsko sveštenstvo se ne sme povesti za niskim nagonima narodnim, nego visoko držati zastavu svetosavskog idealizma. Ako čak i mnogi sveštenici, i mnogi episkopi, iznevere Svetosavlje, pa ti ostaneš sam na svetosavskom putu, – i onda se ne boj, nego hrabro i čvrsto drži svetosavsku zastavu do kraja, do mučeničkog kraja i radosne smrti za svetosavske svetinje i ideale. Jer znaj: sa tobom je drži on – večni episkop Srpske Crkve: sveti Sava. A sa njim – sva sveta i slavna vojska svetosavskih besmrtnika, kojih je pun nebeski svet. I nepokolebljivo veruj: svetosavska zastava će u srpskom rodu uvek naći svog neustrašivog zastavnika, možda u nekom prostom seljaku ili oduševljenom monahu. Raduj se što je tako! Jer je glavno: da nas sveti Sava ne napusti. Napusti li nas on, napustiće nas i Bog, i nebo i zemlja, i sve što je sveto i čestito bilo u našoj istoriji od početka do danas.
(Prema: „Svetigora“ br.30-31, avgust-septembar 1994.g.)
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *