НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА

 

СВЕТОСАВЉЕ КАО ФИЛОСОФИЈА ЖИВОТА
 

СВЕТОСАВСКА ФИЛОСОФИЈА СВЕТА
 
Изненађење је бити човек, и то-двоструко изненађење: бити човек у овако грандиозној и загонетној васиони. Ви то не осећате? ви то не увиђате? Замислите: до овога тренутка ви нисте постојали, и неко вас сада, али у овом вашем младићском узрасту, са овим вашим сазнањем, са овим вашим апаратом осећања, са овим бројем чула, одједном изведе из небића у биће и – спусти у ову дворану. Како бисте се осећали? Гле, светлост је свуда око вас. Шта бисте помислили о њој? Нема сумње, она би за вас била нешто врло необично, врло фантастично, читаво драматично изненађење. А боје, а толике боје око вас, шта би сте помислили о њима? Та и оне су, свака за себе и све скупа, нешто врло необично, врло фантастично, врло драматично. Па бисте угледали један другога! Шта бисте помислили о себи и о друговима око себе? – Чудна, необична, фантастична бића: све само изненађење до изненађења, а можда и – привиђење до привиђења!
Изађете ли из ове дворане на улицу, гле: над вама пукло бескрајно плаво небо, око вас врве људи, јуре аутомобили, промичу трамваји, потскакују деца, гегају старци … Како бисте се осећали, и шта бисте помислили о свему томе? – Изненађење до изненађења, зар не? привиђење до привиђења, зар не? Па још: сунце пламти над вама, полако одмиче западу, нестаје га, и гле, тама покрије све; а из тамноплавих небеса навиру безбројни ројеви звезда… Шта је све то? – Изненађење до изненађења,… безбројна изненађења … Већ сте уморни од њих; а нешто мили у вама, смањује вам самосазнање, сужава самоосећање, и ви тонете у неки мрак, у неку таму, нешто као да вас вуче у небиће, и ви бисте викали у помоћ, али, беспомоћни, већ не осећате себе као себе, као живо биће … Сан је овладао вама … Сан? Шта је то сан? Није ли то враћање у небиће? Но гле, ти си се пробудио из сна. Опет си улетео у биће, из небића у биће. И спопада те питање: када човек може да спава и сања, није ли и сам од исте материје од које и сан?
Господо, загледајте у људско око … Какав је то радознали немирко који неуморно лети од ствари до ствари, од боје до боје? А мисао? Још већи немирко и од нашег ока; стално у покрету, у вихору, У лету, у полету ка…? Мисао – какво изненађење! Мислити? О! то је таква уметност; сигурно: уметност над уметностима. А осећање? Ту је тек чудотворна радионица, најчудотворнија у свим световима … Обратите пажњу на мисао: како настаје у вама, како се рађа, како наилази? откуда то она долази: из неке непрозирне пратмине или из неке светле дубине? Мисао, то је најтајанственији незнанко у теби. А осећање? – други незнанко поред првога, не мање тајанствен од њега. А инстинкт? – То је нека тама у мени која бежи од сваке светлости; а хвата те, вуче у неке дубине, у неке несагледне тмине. Где је човек највише присутан, где га има највише: у мислима, у осећањима или у инстинктима? По свему, човека има најмање у телу, више у мислима, највише у осећањима.
Моћи мислити, то је изненађење, зар не? моћи осећати, то је друго изненађење, зар не? моћи видети, то је треће изненађење, зар не? моћи чути, то је четврто изненађење, зар не? Уосталом шта је то што није изненађење у човеку и у свету око човека? Ако човек иоле озбиљно посматра свет око себе и свет у себи, не може се отети наметљивим чињеницама које се све сливају у једно сазнање и једно осећање: овај свет је и у целини и у појединостима – бескрајно изненађење за свако мисаоно биће, а најпре за човека. Хтео или не, човек је као неки живи фотографски апарат који снимајући свет и чулима и срцем и душом, свим бићем осећа да је свет не само непрекидан него и бескрајан филм драматичних изненађења.
А ми? – Ми смо изгубили то осећање света, јер смо се измалена постепено навикавали на овај свет, на његове појаве, на његова збивања. Уствари пак, ништа фантастичније од стварности, од наше земаљске стварности. Молим вас, загледајте само у мајушни цветић љубичице или у сићушно окце ластавице. Зар по своме саставу нису нешто фантастичније од свега што људи могу замислити? И најфантастичнији роман Жила Верна није ни приближно тако фантастичан као један мајушни цвет, акамоли као овај свет…
Што човек више размишља о загонетности и интересантности овога света, све га више прогони мисао: стварност овога света је фантастичнија од свега најфантастичнијег и загонетнија од свега најзагонетнијег. Ни најдаровитија људска фантазија, па још подигнута на квадрилионити степен, не би могла замислити фантастичнији и загонетнији свет од овога у коме ми људи живимо.
Претпоставите, овај свет не постоји. И неко надкозмичко Биће, по својој свемоћној вољи и необјашњивој жељи, одреди вас да по својој замисли створите свет. Притом, вама се оставља потпуна слобода и замисли и акције. Највише Биће би вас снабдело материјалом који би вам био потребан за стварање света. Да ли бисте пристали да будете архитект таквога света? Шта бисте поставили као темељ, шта унели као материјал, шта одредили као циљ? Каква бисте све бића измислили, у какве их сфере и атмосфере ставили? Да ли бисте извесним бићима дали мисао и осећање, или бисте им место мисли и осећања дали нешто друго? Зар бисте у неку врсту бића унели тугу, бол, сузе, љубав? Колико бисте, на пример, дали чула бићу које би личило на човека? Не бисте ли погрешили ако му дате мањи број чула но што човек има; и још више погрешили ако му дате већи број? А шта би тек било, ако бисте му место једног срца ставили у груди десет? Када у свима појединостима израдите и подробно разрадите план свога света, јесте ли сигурни, да нисте нешто главно пропустили? О, сигурни сте, сигурни и ви и ја, да сте морали макар нешто пропустити, због чега би се ваш свет срушио пре но што би био готов.
Будимо конкретни: ви бисте најпре поставили темеље своме свету. Али, на чему бисте их поставили? Погледајте, ова наша планета стоји на- ваздуху као на темељу! А ваздух стоји на – безваздушном простору! А безваздушни простор на неким невидљивим честицама које наука назива атомима. А атоми на – електронима. А електрони опет на праелектронима. А праелектрони на – фотонима. А фотони на – нематеријалном етру! А нематеријални етар на – још нечем нематеријалнијем и невидљивијем! И тако у бескрај. Јер људска логика, и кроз науку, и кроз философију, и кроз уметност жудно хита из мање загонетке у већу, тоне из једне невидљивости у другу, док не утоне у – ко зна какве невидљивости! Немојте због тога осуђивати људску логику. Та она по самој природи својој није у стању да замисли крај ономе што је невидљиво, а то значи ономе што је бескрајно. И наша логика, и наша планета, и наш космос, све је то опкољено неким безбројним невидљивостима и неким безмерним бескрајностима. Сва наша знања о свету и човеку, сва наша пророковања о њима, сабирају се у једно знање и једно пророштво. То знање, то пророштво гласи: овај видљиви свет стоји и постоји на – невидљивостима, невидљивостима којима нема ни броја ни краја…
А, да! вама се нуди боговска почаст: да будете творац и архитект новога света. Имате ли за то довољно маште, довољно ума, довољно срца, довољно снаге? Ево једне подробности: у муњи треба спојити ватру са водом. То је парадокс, јелте? Али, нема се куд, на таквим парадоксима почива овај свет. Они су ту, свуда око нас, без обзира на то, што ми људи, ми бедни сисари, скоро ништа од свега тога не разумемо. Јелте, наше сисарско величанство има право да се љути што нас нису питали када су стварали овакав свет? Али, ето, пружа вам се прилика да добијете сатисфакцију: изволите створити свет по својој замисли и плану.
Ако је вашим људским моћима тешко да створе универз, онда се из великог, козмичког света спустите у наш мали, наш земаљски свет. Ваљда ћете моћи бити архитект једног тако мајушног света. Јер је наш земаљски свет према универзу као целини, не само мали, већ бескрајно мали, до невидљивости мали. Велики савремени астроном, професор Кембриџског универзитета, Џемс Џинс тврди да је наша планета према универзу као „милионити делић једног зрна песка према укупној количини песка на свима морским обалама овога света“[1].
Али загледајте озбиљно у овај наш и тако мајушан земаљски свет. И ту вам је све веома тајанствено и веома загонетно. У свему се таји нешто необично и кроза све струји нешто невидљиво. И човек не може да се одбрани од наметљивог питања: ама шта је најважније у овоме свету? И ако је озбиљно, мученички озбиљно размишљао о томе, мора одговорити: у овом видљивом свету најважније је оно што је невидљиво, неопипљиво, несагледно. Ето, радијум је најстраховитија сила, али сила невидљива. Гравитациона тежа држи и одржава у чудесном поретку безбројне сунчане системе, али је и она невидљива. И јадни homo sapiens са тугом, или шкргутом зуба, признаје: темељ свега видљивога јесте нешто невидљиво. Свака видљива твар својим најунутрашњијим нервом везана је за нешто невидљиво … О, реците ми, како се врши прелаз из видљивог у невидљиво? И опет: како се збива прелаз из невидљивог у видљиво? Како се невидљиви фотони, праелектрони и електрони згушњавају и дају овај видљиви, овај опипљиви, овај материјални свет? Сврх свега тога, оно што је видљиво у свету бескрајно је мање од оног што је невидљиво у свету и око света. „Најновија истраживања астронома показују да небеска тела – планете, комете, звезде – која почивају у материјалном етру, јесу само, такорећи, мала, једва приметна материјална острвца у космосу. Материја, као што су показала испитивања немачког астронома Рима, претставља само изузетак у свемиру. Однос целокупне материјалне масе свих небеских тела према целокупном материјалном простору у свемиру једнак је односу који постоји између дванаест чиодских главица и целокупног простора немачке царевине. Материја је, дакле, изузетак и у космичком простору као што је изузетак у атому“[2]. Хабл мисли да запремина васионе износи око 380,000,000,000,000 билион, билион, билион, билиона кубних миља[3]. Џемс Џинс верује да у тој и толикој васиони има онолико звезда колико има зрна песка на свима морским обалама Земље или капљица у плахој киши која би читав један дан пљуштала над целим Лондоном.“ А не смемо при том заборавити, вели Џемс, да је једна осредња звезда око милион пута већа од Земље[4]. Сунчева маса је, по Едингтону, тешка 2,000,000,000,000,000,000,000,000,000 тона[5], а укупна количина материје у целој васиони износи колико и 11.000 милиона, милиона, милона сунаца[6]. Па ипак, ова огромна количина материје заузима само један врло, врло мали део непрегледног простора васионе. Човек би помислио, вели Џинс, да би простор, који садржи толико огроман број звезда био страховито претрпан. Напротив, васионски простор је празнији него што се да и замислити. Претпоставимо да само три мушице живе у целој Европи, па чак и у том случају ваздух Европе би био пренасељенији мушицама него што је васионски простор звездама, бар у оним деловима васионе који су нам познати[7].
Све у свему: невидљиво је срце видљивог, језгро видљивог. Видљиво није ништа друго до љуска око невидљивог. Безбројни су облици у које се облачи невидљиво. Облачи и пресвлачи. Видљиво је сунце, али је невидљива сила која га загрева. Видљива су многобројна сазвежђа, али је невидљива сила која их мудро креће и води кроз безкрајна пространства те се не сударају. Видљив је магнет, али је сила његова невидљива. Видљива је земља, али је тежа њена невидљива. Видљиви су океани, али је невидљива сила која их ослањује. Видљив је славуј, али је невидљива животна сила која га држи у постојању. Видљива су многа бића на земљи, али је невидљива сила која их уводи у живот и држи у границама живота. Видљива је трава, видљиво је биље, видљиво је цвеће, али је невидљива сила која из једне исте земље производи разноврсне траве, разнолико цвеће, различите плодове.
Тако изгледа свет око човека. А шта да кажемо о самом човеку? О, у њему се тек одиграва најинтересантнија и најдраматичнија утакмица између невидљивог и видљивог. Ту се невидљиво са видљивим загрлило страсним загрљајем, загрљајем коме нема краја ни у овом ни у оном свету. Погледајте, човек жртвује своје видљиво тело за извесна убеђења своје савести. А гле, савест је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми је да је очима видим. – Човек иде у смрт за извесну мисао, за извесну идеју. А гле, мисао је нешто невидљиво, идеја је нешто невидљиво. Ако није тако, покажите ми их да их очима видим. – Мајка телом својим видљивим брани своје дете када је у опасности, и жртвује своје видљиво тело. Ради чега? Ради љубави. А гле, љубав је нешто невидљиво. Ако није тако, нека ми мајке покажу ту њихову љубав да је очима видим. – Шта је то мисао, шта је то осећање, шта је то савест, покажите ми их да их очима видим у њиховој самосталној и вештаствено очигледној стварности! Но, ви ми их не можете показати, јер је све то по природи својој невидљиво.
Значи: оно што је најглавније у човеку јесте невидљиво. И још: човек у ствари живи оним што је невидљиво у њему. Када то невидљиво напусти човека, онда тело умире. Да није тако, и мртвац би, бар док је на мртвачком столу, могао обављати животне функције, јер има иста чула, исте физичке састојке као и жив човек. Само једно нема: нема душе у телу, душе која држи тело у животу, душе која кроз очи гледа, кроз уши слуша, кроз чула дела, кроз мисао умује. Та невидљива душа и јесте извор свега видљивог живљења човековог. Вама се, можда, не свиђа што је душа невидљива? Та и од тела нашег шта видимо? Само кожу, а све главне животне функције: функције нерава, срца, плућа, јетре, мозга, све је то сакривено од очију наших. У нама гамижу или вихоре све неке невидљивости, све нека привиђења. У овом погледу просто је генијална мисао коју је о човеку недавно изрекао познати биолог Др. Алексис Карел, у своме већ знаменитом делу: L’homme cet inconnu. Та мисао гласи: „Сваки је од нас само поворка привиђења кроз која путује несхватљива реалност – la reali? inconnaissable – [8]. Човек је заиста нешто што најмање знамо, што најмање познајемо. Др. Карел вели: „Треба отворено признати: од свих наука, наука о бићу човековом претставља највише тешкоће[9].
Будимо искрени: сва три света: и космос, и земља, и човек претстављају собом неке невидљиве силе, обучене у материју. Разгрни ма шта или ма кога, из свачега и из свакога неки непознати невидљивко нетремице гледа у тебе својим тајанственим очима. Али ако смо логички доследни и духовно смели људи, доведимо до краја своју мисао. Ја то и хоћу: сва три видљива света: космос, земља и човек, само су пројекција невидљивог у видљивом. Видљива природа је материјална пројекција нематеријалних, невидљивих мисли Божјих. А човек? – Човек је то исто и нешто далеко више од тога: човек је видљива пројекција невидљивог лика Божијег.
Свака ствар у овоме свету јесте рам, у који је Бог урамио по једну мисао своју. А све ствари скупа сачињавају раскошни мозаик мисли Божјих. Идући од ствари до ствари, ми идемо од једне мисли Божје до друге, од једне фреске Божје до друге. А идући од човека до човека, ми идемо од једне иконе Божје до друге. Јер док је Бог у ствари овога света урамио мисли своје, у човека је урамио лик свој, икону своју. Речено је у светој књизи: „И створи Бог човека по лику свом, по лику Божјем створи га“(I Moj. 1, 27).
Гле, превелики Бог урамио је лик свој, икону своју у блатњаво тело човечије. Зато је сваки човек – мали бог у блату. Да, мали бог у блату. Та боголикост је оно што човека диже изнад свих бића и ствари, изнад свих анђела и Арханђела, диже и уздиже до самог Бога. Ниједног човека не шаље Бог у овај свет без лика свог. Зато је сваки човек богоносац од утробе мајке своје. На тајанственој граници између два света стоји благи Господ Христос и сваку душу коју шаље у овај свет обдарује прекрасним ликом својим. Зато је сваки човек по природи христолик, по природи христоносац (Јован 1, 9).
 

– сићушне душе не могу, јер не желе, да зароне у божанске дубине света и тамо пронађу божанску логику његову, и идеју, и мисао, и смисао. Површински паразити, они стално остају на површини света, стога и не могу ван прашине света. Прашина им затрунила очи, па не виде ни Бога нити ишта Божје. Творевину су прогласили за прво и последње биће, за први и последњи живот, за прву и последњу истину. A то је идолопоклонство, и извор сваког идолопоклонства, било оно духовно или физичко.
Господо, ви сте осетили, прво начело светосавске философије света јесте: свет је богојављење. А друго, шта је друго начело? – Човек је богослужење. Богојављење је природа света, а богослужење је циљ света. Кроз свет Бог јавља себе. На богојављење човек одговара богослужењем. У свету који је богојављење, сав живот човеков од почетка до краја, од врха до дна, треба да буде непрекидно служење Богу, непрекидно богослужење. Главни посао човеков у овом свету, у овом грандиозном храму Божјем јесте – служење Богу, богослужење. Природно је и логично да се у овој васиони, у овом храму Божјем, живи – служећи Богу. Пошто је овај свет богојављење, природно је да човек буде богослужење. По светосавском схватању: човек и није Друго до – свештенослужитељ, богослужитељ. Он непрекидно служи Богу: и мислима, и осећањима и речима, и делима, једном речју – целокупним својим животом.
Господо, у светосавској философији света свемоћно владају два основна начела. Прво је начело: свет је богојављење; а друго је: човек је богослужење. Сав живот Светога Саве у овоме свету изграђен је на та два начела: његов живот је био непрекидно служење Богу, непрекидно богослужење, јер је овај свет он сматрао за величанствени храм Божји у коме се врши непрекидно богојављење. Најбоље се и најсавршеније служи Богу када се живи по Еванђељу Богочовека Христа. Свети Сава је свим бићем својим и мислио и осећао и делао и живео по Еванђељу Христовом, и тако постао, и за навек остао, најмудрији и највећи српски философ, који је српској души најпотпуније и најсавршеније открио вечни божански смисао и света и човека.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. The Mysterious Universe, стр. 3, Cambridge, 1937.
  2. Кипријан Керн, Материјализам и наука, стр. 106-Т („Хришћанско дело“, год. 1936, св. 2).
  3. I. G. Crowther, An outline of the Universe стр. 20; 1938.
  4. Звезде и њихова кружења, стр. 148; превео Ж. Симић, Београд, 1938.
  5. А. С. Едингтон, Звезде и атоми, стр. 16; Београд, 1938.
  6. Џ. Џинс, Ор. cit. стр. 147.
  7. Џ. Џинс, Ор. cit. стр. 148.
  8. L’homme, cet inconnu, стр. 4; Paris, Plon, 1938.
  9. тамо, стр. 11.

 

   

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *