NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » SVETOOTAČKO TUMAČENJE JEVANĐELJA OD MATEJA 16:18

SVETOOTAČKO TUMAČENJE JEVANĐELJA OD MATEJA 16:18

<p claĐAKON ANTONIJE ODAJSKI
SVETOOTAČKO TUMAČENJE JEVANĐELJA OD MATEJA 16:18
 
Pitanje papinog prvenstva je centralno u istoriji Rimske crkve i već hiljadu godina stvara prepreke aktivnom dijalogu između Istočne i Zapadne Crkve. Rimokatolička strana se prilikom razmatranja ovog pitanja poziva na Spasiteljeve reči na kojima se, tobož, zasniva teorija papizma. Autor članka, đakon Antonije Odajski (Kani, Ruska Zagranična Crkva) pribegava mišljenju Svetih Otaca koji daju nedvosmislen odgovor na pitanje: da li Jevanđelje potvrđuje primat rimskog episkopa?
 
* * * * *
 
„A i ja tebi kažem da si ti Petar,
i na tome kamenu sazidaću Crkvu svoju,
i vrata pakla neće je nadvladati“

 

Mt. 16:18

 
Ovde, na post-hrišćanskom Zapadu[1], razgovor sa rimokatolicima često prelazi na pitanje rimskog pape i uloge apostola Petra u Crkvi, pri čemu rimokatolici, za potvrdu teorije papizma, refleksno citiraju stih Mt. 16:18. Međutim, veliko je pitanje da li Jevanđelje govori o posebnom mestu i ulozi apostola Petra među ostalim apostolima, kao o temelju papizma. Ipak, to pitanje nalazi u svetootačkog egzegetskoj tradiciji jasan odgovor.
Evanđelski stih Mt. 16:18 je jedan od najvažnijih za izražavanje nepokolebivosti Crkve i njene nesavladivosti za sile zla, i pokazuje Njen čvrsti, nepokolebivi temelj. Pravilno shvatanje ovog evanđelskog stiha je posebno važno danas kada je neophodno neodložno pravoslavno svedočenje na hrišćanskom Zapadu, koji teško strada od posvetovnjačenja vere i zaborava evanđelskih vrednosti.
Međutim, određeno tumačenje reči Isusa Hrista u ovom evanđelskom odlomku stvara dobru osnovu za formiranje posebnog veroučiteljnog mišljenja – teorije papizma – koje predstavlja ozbiljnu prepreku za jedinstvo hrišćana.[2]
Cilj ovog rada je razjašnjenje svetootačkog shvatanja Evanđelja od Mateja 16:18 i razmatranje njegovih konfesionalnih tumačenja, izvora i posledica.
Osnovna razlika u čitanju evanđelskog teksta, koja potpomaže konfesionalnu razdvojenost i izdvajanja hrišćanskih zajednica od sabornog jedinstva Crkve, potiče od različitog shvatanja temelja, tog nepokolebivog „kamena“ na kome se ona zida, i uloge apostola Petra, Simona-Kamena, među apostolima i u Crkvi kaoo celini. Ako razmotrimo okolnosti u kojima se Isus Hristos obratio apostolu Petru sa ukazanim rečima i nazvao ga Petrom (grč. Petroz – muškog roda) videćemo da je povod za njih bilo čvrsto ispovedanje božanstvenosti Isusa Hrista od strane apostola Petra (Mt. 16:13-16)[3]. Istinski temelj, kamen vere na kome (grč. petra „kamen“ – ženskog roda) Hristos zida Crkvu Svoju (na jasnu razliku Simona-Petroz u Evanđelju i kamena-petra u paronomaziji Mt. 16:18, na kome Hristos temelji Svoju Crkvu ukazivao je još blaženi Avgustin koji je pisao na latinskom). Bez obzira na to, rimokatolicizam koristi svojevrsno tumačenje Mt. 16:18 za obrazlaganje izuzetne (nekada apsolutne) vlasti rimskih papa, pripisujući apostolu Petru jedinstvenu, suštinsku ulogu u Crkvi i njegovu isključivu vlast i punomoćja, koje je on na neki način predao rimskim papama.
Naprimer, papa Stefan još u vreme gonjenja za vreme cara Dekija sebe naziva „episkopom episkopa“ , izražavajući posebno mišljenje koje se već pojavilo u Rimu (pritom on pokušava da masovno odluči svoju sabraću-episkope, zbog čega se na kraju susreće sa otporom sa njihove strane: „Kada misliš da svi mogu da budu odlučeni od tebe, ti si odlučio sebe samoga od svih„). Papa Inokentije u petom veku objavljuje da se „ništa ne sme rešavati bez odnosa sa rimskom katedrom, i da se, posebno u delima vere, svi episkopi moraju obraćati apostolu Petru“, tj. rimskom episkopu. Papa Agaton u sedmom veku izjavljuje da rimski episkop nikada nije grešio i nije mogao pogrešiti.[4] Međutim, koliko su takve ideje rađajućeg se papizma imale svoj temelj u Svetom Pismu? Da li su takve papske stavove delili Sveti Oci „nepodeljene“ Crkve u tumačenju Mt. 16:18?
Evsevije Kesarijski (+340), otac crkvene istorije, pominjući taj evanđelski odlomak u svojim komentarima na Psalme, smatra Samog Hrista temeljem Crkve (H petra de hn o Cristoz)[5], sledeći poznatim tekstovima apostolskih poslanica (1 Kor. 10:14 i 1 Kor. 3:11). Zatim, takođe saglasno apostolu Pavlu (Ef. 2:20) nakon Spasitelja, temeljem Crkve može se smatrati propoved proroka i apostola (eita met? auton qemelioi thz Ekklhsiaz projhtikoi kai apostolikoi logoi), imajući „Samog Isusa Hrista krajeugaonim kamenom). Posebna vrednost ove tvrdnje je u tome što pri svom veroučiteljnom odstupanju i određenoj dogmatskoj nepouzdanosti Evsevija Kesarijskog koje je pokazao na Prvom Vaseljenskom Saboru, on nedvosmisleno piše o Isusu Hristu i o veri u Njegovo Božanstvo kao o temelju Crkve, izražavajući verovatno samim tim opšteprihvaćeno mišljenje rane Crkve.
Prepodobni Ilarije Piktavijski (+367), koji se naziva „Atanasijem Zapada“, zahvaljujući svojoj aktivnoj zaštiti Pravoslavlja od arijanstva u Galiji, smatra kamenom na kome je sazidana Crkva (super hanc igitur confessionis petram Ecclesiae aedificatio est)[6] čvrsto ispovedanje iz usta blaženog Simona Var-Jone. Nepomerivi temelj (immobile fundamentum) jeste ispovedni kamen blažene Petrove vere (una haec felix fidei petra Petri ore confessa).[7]
Sveti Grigorije Niski, jedan od tri velika „Kapadokijca“ ne širi toplotu svoje pohvale na Simona jer je on bio samo ribar, već na tu čvrstu veru (alla proz thn ekeinou pistin thn sterean) koja je temelj cele Crkve.[8]
Sveti Amvrosije Mediolanski (+397) jedan od velikih latinskih učitelja Crkve, koji je u hrišćanstvo obratio blaženog Avgustina i koji je uticao na cara Teodosija Velikog, smatra veru temeljem Crkve (Fides ergo est Ecclesi? fundamentum). Jer nije za telo Petrovo, već je za veru rečeno da je ni vrata pakla neće nadvladati (non enim de carne Petri, sed de fide dictum est, quia port? mortis ei non pr?valebunt).[9] Dalje Sveti naziva Hrista Kamenom, sledujući misli apostola Pavla u poslanici Korinćanima (1 Kor. 10:4) i priziva svakog hrišćanina da čini napor i postane kamen. Hrišćanin ne treba da traži kamen spolja, već unutar sebe. Njegov kamen su sopstvena dela i pomisli, na tom kamenu je sazidan njegov dom. Njegov kamen je njegova vera, a vera je temelj Crkve.[10] Takvo alegorijsko tumačenje asketskog usmerenja takođe ne pruža mogućnost da se pominje apostol Petar kao temelj Crkve. Poznatu izreku svetog Amvrosija „gde je Petar, tamo je i Crkva“ (Ubi Petrus, ibi Ecclesia)[11] treba razumeti upravo sa svetootačkih eklisioloških pozicija, na osnovu kojih se episkopstvo ovaploćuje u svakom episkopu u punoći, gde svaki episkop u celini poseduje Petrov dar zidanja Crkve. To ćemo podrobnije razmotriti niže.
Sveti Epifanije Kiparski (+403), delatni izobličitelj jeresi, unekoliko zbližava apostola Petra i njegovu veru. Sa jedne strane, apostol Petar je prvi među apostolima (ton prwton twn apostolwn), čvrstim kamenom (thn petran thn sterean) na kome je osnovana Crkva Božija (ef’ hn h Ekklhsia tou Qeou wkodomhtai).[12] Međutim, sa druge strane „sveti Petar, na čelu apostola (korujaiotatoz twn apostolwn), postao je za nas zaista čvrst kamen (sterea petra) koji utvrđuje veru Gospoda, kamen na kome je u celini sazidana Crkva“.[13] Dalje sveti Epifanije citira Mt. 16:18 i objašnjava reči Gospodnje nakon Petrovog ispovedanja: „Na tom kamenu nepokolebive vere sazidaću Crkvu Svoju“ (Epi th petra tauth thz asjalhz pistewz oikodomhsw mou thn Ekklhsian)[14]. Najveći izraz apostolskog predanja sveti Epifanije vidi u Simvolu vere (ne u ličnosti apostola Petra), koji su objavili oci Nikejskog Sabora: „Ta vera, predana od Svetih apostola i (utvrđena) u Crkvi, u svetom gradu (en Ekklhsia th agia polei) jednodušno od svih svetih episkopa, kojih je tada bilo na broju više od tri stotine i deset.“[15]
Sveti Jovan Zlatousti (+407), tvorac Liturgije koju bez promene služe u pravoslavnim hramovima uvek i svuda, smatra kamenom na kome je sazidana Crkva ispovedanje (th pistei thz omologiaz) Božanstva Isusa Hrista od strane apostola Petra. Kada Ga je apostol Petar ispovedao Hristom, Sinom Božijim, tada je i Hristos njega nazivao sinom Joninim, da bi pokazao da je jedne prirode sa onim koji ga j e rodio. Zatim Isus Hristos dodaje da se Crkva zida na tom ispovedanju vere (epi thz omologiaz) u Njegovo Božanstvo.[16] Korišćenje alegorijskog tumačenja ovog evanđelskog teksta od strane svetog radi izražavanja fundamentalnog bogoslovskog stava o jednosušnosti Oca i Sina ne ostavlja mogućnost za neko „direktno“ tumačenje – predstave apostola Petra kao isključivog temelja Crkve i papinih pretenzija zajedno sa time.
Blaženi Jeronim Stridonski (+419), prevodilac Svetog Pisma na latinski, tvorac Vulgate, smatra kamenom osnivanje Crkve (Super hanc petram Dominus fundavit Ecclesiam). Apostol Petar je dobio svoje ime od tog kamena (ab hac petra apostolus Petrus sortitus est nomen). Jedini temelj koji je postavio apostolski arhitekta (1 Kor. 3) jeste Sam Gospod naš Isus Hristos (Fundamentum quod Apostolus architectus posuit, ICor.III, unus/unum est Dominus noster Jesus Christus), i na tom nepokolebivom i čvrstom temelju Hristos je sagradio Crkvu (Super hoc fundamentum stabile et firmum … aedificatur Christi Ecclesia) <http://www.bogoslov.ru/text/1251083.html>.[17] Odnos poštovanja blaženog Jeronima prema papi Damasu nema veoručiteljni karakter, jer on ništa ne piše o nekom jedinom (jedinstvenom) duhovnom centru u Rimu.
Blaženi Avgustin (+430), utemeljitelj zapadno-hrišćanskog bogoslovlja, koji je nadahnuo kartagenske sabore protiv rimske centralizacije,[18] tvrdi da je Crkva zasnovana na kamenu od koga je apostol Petar dobio ime (fundata est super petram, unde Petrus nomen accepit), kao što reč „hrišćanin“ potiče od reči „Hristos“ (christianus a Chisto vocatur). Taj kamen je Sam Hristos, Crkva je osnovana u Hristu (Petra enim erat Christus, I Cor. X,4; …fundatur in Christo, I Cor. III,11)[19]. „I svi isto piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stijene koja ih je slijedila, a stijena bješe Hristos“ (1 Kor. 10:4) – „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos“ (1 Kor. 3:11). U drugim tekstovima blaženi Avgustin smatra kamenom Petrovo ispovedanje vere i kaže da je Hristos osnovao Crkvu ne na čoveku, već na tom ispovedanju vere.[20] Apostol Petar je oličavao Crkvu kada je ispovedao Božanstvo Isusa Hrista, iako je, saglasno blaženom Avgustinu, ključeve od Carstva Nebeskog dobio ne homo unus, sed unitas ecclesiae (ne „jedan čovek, već jedinstvo Crkve“).[21] Kako smatra prof. Bolotov, u apostolu Petru Avgustin ne vidi ni glavu, ni načelnika Crkve, iako je u njemu najviša usredsređenost preimućstava Crkve. O prejemstvu visokog položaja apostola Petra Avgustin ne razmišlja.[22]
Sveti Akakije Melitinski (+oko 438) nakon svog opširnog ispovedanja crkvene vere na Trećem Vaseljenskom Saboru u Efesu zaključuje da je na toj našoj veri čvrsto sazidana Crkva (auth hmwn h pistiz? epi toutw tw qemeliw wkodomhqh h Ekklhsia).[23] To što ovaj sveti nije precizno naveo tog očiglednog pozivanja na evanđelski događaj može se objasniti time da je čvrsta, nepokolebiva apostolska vera bila sveopšte prihvaćena kao temelj Crkve.
Sveti Kiril Aleksandrijski (+444), poznati egipatski egzegeta i polemista, zaštitnik Pravoslavlja od nestorijanstva, citirajući taj evanđelski tekst, smatra kamenom nepokolebivu veru učenika (petran, oimai, legwn to akradantoneiz pistin tou maqhtou),[24] čije samo ime označava ništa drugo do njegovu nepokolebivu i čvrstu veru na kojoj je utvrđena Hristova Crkva (thn akataseiston kai edraiotathn tou maqhtou pistin).[25]
Episkop Pavle Emeski (+444) koji je učestvovao u pomirenju Aleksandrijske i Antiohijske katedre nakon Trećeg Vaseljenskog Sabora, navodi ispovedanja korifeja apostola iz usta učenika (o korujioz twn apostolwn… to stoma twn maqhtwn)[26] apostola Petra: „Ti si Hristos, Sin Boga živoga“. Na toj veri, na tom kamenu (epi tauth th pistei… epi tauthz thz petraz)[27] osnovana je Crkva Božija. Pri svim svojim diplomatskim sposobnostima, episkop Pavle je formirao nedvosmislene veroučiteljne definicije, što je izraženo u njegovim propovedima u prisustvu svetog Kirila Aleksandrijskog.
Blaženi Teodorit Kirski (+457), najsnažniji predstavnik Antiohijske škole bogoslovlja, priziva da se čuju reči velikog Petra, reči ispovedanja Božanstva Isusa Hrista, kao i potvrdu tih Petrovih reči od strane Hrista, rečima o zidanju Crkve na tom kamenu. Zato najmudriji apostol Pavle, najdivniji graditelj Crkve, ne postavlja drugog temelja „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos“ (1 Kor. 3:11). Ovaj božanstveni pisac i blaženi Teodorit smatraju Hrista temeljem Crkve (vidi Epistola 146, ad Joannem ?conomum).[28]
Saglasno Vasiliju Selevkijskom (+458), Hristos naziva ispovedanje vere Kamenom (authn thn omologian Petran kalesaz o Cristoz) i naziva čoveka koji je ispovedio Petrom (Kamenom), usvajajući to ime kao najprikladnije onome koji je prvi ispovedio veru (Petron onomazei ton prwtwz tauthn omologhsanta ? gnwrisma thz omologiaz thn proshgorian dwroumenoz). To je istinski kamen pobožnosti, osnova spasenja, stena vere, temelj istine: „Jer temelja drugoga niko ne može postaviti osim postojećeg, koji je Isus Hristos“ (Auth gar alhqwz thz eusebeiaz h petra, auth thz swthriaz h krhpiz, touto thz pistewz to teicoz, outoz o thz alhqeiaz qemelioz ? Qemelion gar allon oudeiz dunatai qeinai para ton keimenon, oz estin Ihsouz Cristoz).[29]
Sveti Lav Veliki (+461), čuveni rimski papa, koji je izazivao ushićenost savremenika snagom svog karaktera, moralnom čistotom i predanošću Crkvi, upotrebljava u propovedima reč „kamen“ sa očiglednom aluzijom na razmotreni jevanđelski tekst. Međutim, već sa drugačijim smislom i pod uticajem ideja rimskog patriotizma, koji traži nove osnove za očuvanje romanitas i potvrde veličine Rima nakon gubitka njegovog značaja kao prestonice carstva. Prema protojereju Jovanu Majendorfu, svetom Lavu je bilo prirodno verovati da u delu upravljanja jedinstvom hrišćana Rimsko carstvo ima promisliteljnu misiju.[30] Zato čak i pri raspadu carstva, prenosu prestonice u Carigrad, naletima varvara, centar večnog jedinstva hrišćana trebalo je da nepokolebivo prebiva kao „kamen“, ovaploćen u svetskom pastirstvu „naslednika“ svetog Petra u Rimu: „Kroz svetu katedru blaženog Petra, ti (Rim) s poklonjenjem Bogu dostigao širu vlast, negoli posredstvom zemaljske vlasti“ (per sacram beati Petri sedem caput orbis effecta, latius pr?sideres religione divina quam dominatione terrena).[31] I iskušenja koja su došla na večni grad tokom istorije samo su pomagala da se otkrije Božanska zamisao – da se Rim prizna za nepokolebivu katedru namesnika svetog Petra: „Prebiva ono što je zapovedila sama Istina. Zato i blaženi Petar, čuvajući silu kamena koju je dobio, ne ostavlja povereno mu upravljanje Crkvom“ (Manet ergo dispositio veritatis, et beatus Petrus in accepta fortitudine petr? perseverans, suscepta Ecclesi? gubernacula non reliquit).[32] Takva suštinska razlika u shvatanju i praktičnom korišćenju razmotrenog evanđelskog teksta, naročito termina „kamen“ bila je neobična i nesaglasna sa opštim predanjem svetootačkog tumačenja. U vezi sa tim, tumačenje svetog Lava Velikog može da se razmatra kao njegovo lično bogoslovsko mišljenje. Naravno, katolici sa radošću otkrivaju u svetootačkom nasleđu odnos poštovanja prema apostolu Petru. Naprimer, drag im je pojam „Petrova katedra„, koji je uveo veliki latinski bogoslov, sveti Kiprijan Kartaginski (+258), čija su glavna dela posvećena osmišljavanju pitanja jedinstva Crkve, raskola i odstupništva. Međutim, i u njegovim radovima papizam ne nalazi osnovu, jer se za svetog Kiprijana jedinstvo episkopata koje predstavlja apostol Petar takođe ovaploćuje u svakom njegovom delu, to jest, svaki episkop ga zadobija u punoći (Episcopatus unus est, cujus a singulis in solidum pars tenetur).[33] Ovo ne dozvoljava javljanje nekakvog dopunskog nad-nivoa episkopstva u vidu „episkopa (svih) episkopa“ na rimskoj katedri. Zato, ako je sa istorijske tačke gledišta rimska apostolska katedra bila jedna od Patrovih katedri, jer je apostol Petar ranije vodio Antiohijsku Crkvu, sa eklsisiološke tačke gledišta, nastavljajući misao svetog Kiprijana, svaka episkopska katedra je Petrova katedra. Slične eklisiološke poglede, prihvaćene u ranoj Crkvi, izražava i prepodobni Maksim Ispovednik (+662), jedan od najvećih vizantijskih bogoslova i filosofa, koji je dugo živeo u Rimu. „Bogoslovsko-polemičko delo XX“ prepodobni Maksim završava pohvalom kiparskom arhiepiskopu Arkadiju, koji „stoji na čelu, saglasno jerarhijskom poretku, naše neukaljane i pravoslavne vere“ (tw ierarcinwz prokaqhmenw thz amwmhtou hmwn kai orqodoxou pistewz),[34] i kome ustremljuju poglede „kao upravitelju (izvoru) našeg spasenja nakon Onog, Ko je to po prirodi i Prvi (Hristos)„, (proz auton wz archgon thz swthriaz hmwn, meta ton jusei kai prwton, aposkopountez).[35] Kako piše Žan Klod Larše,[36] u kontekstu onoga što je kasnije postalo mesto rimskog pape na hrišćanskom Zapadu, bilo bi nezamislivo da je takva pohvala mogla biti upućena bilo kome drugom sem papi. Međutim, ta pohvala je upućena ne papi Honoriju, kome tek što je prepodobni Maksim posvetio poduže rasuđivanje, već episkop koji nije bio čak ni predstojatelj Patrijaršije. Dalje, pozivajući monahe Kiljarija u Sardiniji da dođu u Rim i upozore Rimsku Crkvu na iskušenja zbog novog pritiska monotelitske jeresi, prepodobni Maksim moli da se brzo savladaju ti nemiri „zajedno sa muževima drevnog Rima, pobožnim i čvrstim kao kamen“ (ad senioris Romae pios et firmos, ut petram, viros).[37] Ovde autor poslanice nema u vidu samo papu i ne predaje isključiva prava ni njegovoj ličnosti, ni njegovoj delatnosti, već smatra da Crkvu takođe predstavljaju ceo klir i narod. Događaji koji su uskoro usledili, pokazali su da je, pred licem pape koji se kolebao, narod Božiji utvrđeniji u svojoj veri od njega. Značaj koji se pridaje narodu Božijem u delu dogmatike, karakteriše drevnu Crkvi i postoji do današnjeg dana u Pravoslavnoj Crkvi. Takođe, izraz „pobožni i tvrdi kao kamen“ koji sadrži očigledni nagoveštaj na Mt. 16:18, pokazuje da se reč „kamen“ ne odnosi samo na ličnost apostola Petra, ni tim više na to što se rimski papa smatra njegovom naslednikom, već označava sve koji ispovedaju pravoslavnu veru. Posebno je značajno mišljenje pape Grigorija Velikog (+604) koji nije sumnjao u duhovno prvenstvo svoje Crkve u tom razdoblju i koji je branio autoritet rimske katedre, ali koji nije imao shvatanje o čvrstoj crkvenoj jerarhiji na čelu sa rimskim episkopom. Smireni papa je više puta odbijao visoko obraćanje „vaseljenskog[38] pape“ (superb? appellationis verbum universalem, me papam dicentes)[39] koje mu je upućivao Aleksandrijski patrijarh i insistirao: „Molim Vas da, opšteći sa mnom, ne pribegavate sličnim rečima, jer znam ko sam ja, a ko ste Vi. Po rangu ste mi brat, a što se tiče moralnog autoriteta – otac.“ (Loco enim mihi fratres estis, moribus patres).[40] Papa Grigorije nikako nije mislio vatikanski o visokom papskom dostojanstvu. U poslanici caru Mavrikiju sveti Grigorije ga ubeđuje u opasnost korišćenja takve „glupe i gorde reči“ (stulto as superbo vocabulo).[41] Ako u Crkvi neko sebe ukrašava sličnom titulom, samim tim zauzmimajući vrhovni položaj i praveći se sudijom nad svima, kao posledica će biti da će cela Crkva pasti, a treba da padne samo onaj ko sebe naziva „vaseljenskim“. Kako po tom povodu piše rimokatolički bogoslov Johanes Modesto: „taj, sa ekumenističke tačke gledišta, poražavajući zaključak pape Grigorija Velikog u interesantnom svetlu osvetljava kasniji razvoj u smeru ka dogmatima o nepogrešivosti i jurisdikcionom primatu pape.“[42] Komentar na reči uvaženog doktora bogoslovskih nauka su izlišni. Sam papa Grigorije završava pismo nedvosmislenom tvrdnjom: „Sa uverenošću govorim da svako ko sebe naziva vaseljenskim prvosveštenikom, ili želi da se tako naziva, u gordosti je pretekao antihrista“. (Ego autem fidenter dico quia quisquis se universalem sacerdotem, vel vocari desiderat, in elatione sua Antichristum pr?currit…)[43]
Završimo razmatranje svetootačkih tumačenja iz nepodeljenog crkvenog predanja prvih hiljadu godina radovima poslednjeg od najvećih otaca, prepodobnog Jovana Damaskina (oko +780). Prepodobni Jovan, koji je sistematizovao grčku patristiku, piše o plamenoj revnosti i poučavanju apostola Petra pri ispovedanju Hrista, Sina Boga Živoga, od strane Svetog Duha. Upravo to bogoslovlje (qeologia) i jeste čvrsta i nepokolebiva vera, na kojoj je, kao na kamenu, utvrđena Crkva (auth h pistiz h aklinhz kai aklonhtoz, ej hn wz h Ekklhsia esthriktai).[44] Boravak prepodobnog u kalifatu apriori ga je oslobađao od uticaja bilo kakvih sumnjivih novačenja i netradicionalnih učenja, što čini njegovo mišljenje važnim.
 
Dakle, sumirajući tumačenja Mt. 16:18 može se zaključiti sledeće:
 
1. Apostol Petar (Petroz) i kamen (petra) na kome je Hristos osnovao Crkvu Svoju jesu dva različita pojma.
2. Temelj Crkve (petra) po saglasnom mišljenju (ne-rimskih) Otaca, jeste Sam Hristos i/ili vera u Njegovo Božanstvo, koju je prvi put jasno i čvrsto ispovedio apostol Petar, što je i poslužilo kao povod Gospodu da izgovori razmatrane evanđelske reči.
3. U Svetom Pismu i njegovom saglasnom tumačenju Otaca Crkve prvih hiljadu godina nema osnova za teoriju papstva.[45] Zato bi rimokatolici trebalo da se odreknu od njega radi dostizanja zapoveđenog jedinstva hrišćana, koje je, saglasno sa Evanđeljem, najrealnija misionarska sila (Jn. 17:21).[46] To je posebno aktuelno danas pri katastrofalnoj dehristijanizaciji Evrope.
Radosno je što u savremenom rimokatolicizmu, između ostalog, kao i ranije, postoji shvatanje tog evanđelskog teksta i uloge apostola Petra u Crkvi koje je bliže Svetim Ocima, a izrazio ga je nedavno upokojeni papa Jovanom Pavle II: „Crkva je izgrađena na veri i vernosti apostola Petra“.[47] To vraća nadu da se inoslavni hrišćani i nepravoslavne zajednice mogu vratiti ispovedanju izvorne apostolske vere.
 


 
NAPOMENE:

  1. 2 jula 2010. „Radio Vatikan“ je objavio vest o formiranju Odeljenja za pomoć novoj evangelizaciji za oživljenje hrišćanstva (rimokatolicizma) u zemljama „gde se već čulo prvo objavljivanje vere“ i gde se ipak primećuje „pojačana sekularizacija društva i gde je pomračeno osećanja Boga“.
  2. Arhimandrit Vladimir (Gette). Papstvo kak pričina razdeleniя cerkveй, ili Rim v svoih snošeniяh s Vostočnoй Cerkovью. – M., FondIV, 2007. Original – La papaute schismatique, ou Rome dans ses rapports avec l`Eglise orientale, Paris, 1863
  3. A kada dođe Isus u krajeve Kesarije Filipove, zapita učenike svoje govoreći: Šta o meni govore ljudi ko je Sin Čovječiji? A oni rekoše: Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da si Ilija, drugi opet Jeremija, ili koji od proroka. Reče im Isus: A vi šta velite ko sam ja? A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga živoga.
  4. Protoiereй Mitrofan Znosko-Borovskiй. Pravoslavie, rimo-katoličestvo, protestantizm i sektanstvo, glava „Pritяzaniя rimskih episkopov na glavenstvo v Cerkvi. Pričinы, vыzvavšie vozvыšenie rimskoй kafedrы“.
  5. Kommentarii na psalmы, PG 23, col.173,176
  6. O Troice, kniga VI, 36-37, PL 10, col.186.
  7. O Troice, kniga II, 23, PL 10, col.66.
  8. Panegirika sv.Stefanu, PG 46, col.733.
  9. O tainstve voploщeniя Gospoda, V:34, PL 16, col.827
  10. Kommentarii na Evangelie ot Luki, gl.6; PL 15, col.1694.
  11. Kommentarii na psalmы, 40:30, PL 14, col.1082A.
  12. Ankorat, PG 43, col.33.
  13. Panariй, PG 41, col.1029
  14. Tamo.
  15. Ankorat; PG 43, col.233.
  16. PG 54, col.534, PG 61, col.611.
  17. Kommentariй na Matfeя, 7:26, PL 26, col.50.
  18. Bolotov V.V. Sobranie cerkovno-istoričeskih trudov. T.4: Lekcii po istorii drevneй cerkvi – M.: Martis, 2002, str.286.
  19. Tractatus 124, PL 35, col.1975.
  20. John Rotelle. Works of St Augustine, Sermons, Vol. 6, Sermon 229P.1 – New Rochelle: New City Press, 1993, p.327.
  21. Bolotov V.V. Sobranie cerkovno-istoričeskih trudov. T.4: Lekcii po istorii drevneй cerkvi – M.: Martis, 2002, str.285.
  22. Tamo, str.285-286.
  23. PG 77, col.1472.
  24. Kommentariй na Isaйю IV,2, PG 70, col.940.
  25. Dialog na Troicu, kn.IV, PG 75, col.866.
  26. Propovedь na Roždestvo, PG 77, col.1437A.
  27. Tamo, col.1436D
  28. U Minjeovoj patrologiji nema samog pisma bl.Teodorita, već samo njegov opis (PG 84, col.305). Vidi http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf203.iv.x.cxlvii.html
  29. Oratio XXV:4, PG 85, col.297.
  30. Protopresviter Ioann Meйendorf. Istoriя Cerkvi i vostočno-hristianskaя mistika – M.: Institut DI-DIK, Pravoslavnый Svяto-Tihonovskiй Bogoslovskiй institut, 2003.
  31. Propovedь 82.I, PL 54, sol.423A.
  32. Propovedь 3.III, PL 54, col.146B.
  33. Liber de unitate ecclesiae, I,5, PL 4, col.501.
  34. Opuscula theologica et polemica, PG 91, col.245S.
  35. Tamo.
  36. Larše Ž.-K. Prepodobnый Maksim ispovednik – posrednik meždu Vostokom i Zapadom. – M.: Izd.Sretenskogo monastыrя, 2004, str.171.
  37. PG 90, col.136B.
  38. Saglasno A.V.Kartaševu („Vselenskie Soborы“. Glava: „V-й Vselenskiй sobor“), na latinskom zapadu titulu „vaseljenski patrijarh“ (ikumenski patrijarh) doživljavali su drugačije nego na grčkom istoku. Vizantinci su ga spajali upravo sa patrijarhom ikumene, Carstva, Vizantije, dok su Latini to doživljavali kao „patrijarh Vaseljene“, protiv čega su i protestovali. Tim jače zvuče protivljenja pape Grigorija.
  39. PL 77, col.933.
  40. Tamo.
  41. PL 77, col.891B.
  42. Йohannes Modesto, „Primat i эkumena. Konkretnыe predloženiя, prizvannыe očertitь nadležaщee položenie Papы vnutri nadkonfessionalьnoй Vselenskoй Cerkvi“.
  43. PL 77, col.891D.
  44. PG 96, col.556.
  45. Religiozno-političke pretpostavke papizma treba da se traže u drevnom neznabožačkom nasleđu Rima, a upravo – kultu božanskih careva. Obrazlaganje i razmatranje ove ideje izlazi iz okvira ovog rada.
  46. „Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu da svijet vjeruje da si me ti poslao.“ Istinsko jedinstvo hrišćana svedoči svetu, zahvaćenom totalnom podelom, entropijskim gašenjem i smrću, o savršenoj drugoj realnosti Crkve, nepotčinjenoj zakonima palog sveta, „gde se pobeđuje prirode čin“.
  47. „The Church of Christ is built on Peter’s faith and fidelity“, www.CatholicCulture.org

 


Prevod sa ruskog:
Stanoje Stanković
Lektura:
Rodoljub Lazić
Izvor:
BOGOSLOV.RU

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *