NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Žitija svetih » SVEŠTENOMUČENIK MITROPOLIT JOSIF PETROGRADSKI

SVEŠTENOMUČENIK MITROPOLIT JOSIF PETROGRADSKI

MITROPOLIT JOSIF PETROGRADSKI
Prvi vođ Katakombne Crkve Rusije
spomen 15. decembra (+1938)
 
Život mitropolita Josifa (Petroviča) pre oktobarske revolucije nam jeuglavnom nepoznat, mada se glavni događaji mogu iščitati iz njegovih spisa,koji su se u ruskoj verskoj štampi pojavljivali krajem veka. Tako znamo da jerođen između 1870. i 1875. godine u Novgorodskoj guberniji, Tihvinskomokrugu, poznatom po čudotvornoj ikoni Majke Božje, kojoj je budući arhijerejbio veoma privržen. Godine 1899. otišao je na hodočašće u Svetu Zemlju iizgleda da se tako iskra pravoslavne vere po prvi put razbuktala u plamensilne želje da služi Crkvi Hristovoj. Provevši 18. juna celu noć u crkviSvetoga Groba, izašao je u zoru i, hodajući pustim ulicama Jerusalima, bioispunjen najuzvišenijim osećajima. Bilo je tako divno kao što je samo naVaskrs, kada se vraćaš kući posle službe goreći od želje da zagrliš ceo svet,da se odrekneš zemlje i da odletiš negde daleko, daleko u dubine i širinebezgraničnih nebesa. Ceo potonji njegov život ostao je u znaku tog Hristomnadahnutog oduševljenja. Godinama kasnije, već prekaljenog podvižništvom ipročišćenog stradanjem, ono ga je vodilo ka ispovedništvu i mučeništvu zaHrista i Njegovu Svetu Crkvu.
Spisi mitropolita Josifa na temu duhovnog života otkrivaju čvrstuzasnovanost na pravoslavnoj patrističkoj i asketskoj književnosti i nemalunadahnutost tekstovima crkvenih službi. Godine 1901. kao jeromonah napisaoje temeljnu i istančanu studiju „Može li pravoslavni hrišćanin i kako da semoli za nepravoslavne?“. Počevši od 1905. kao arhimandrit objavio je svojeglavno delo, knjigu sastavljenu od kratkih duhovnih umozrenja sa naslovom „UOčevom zagrljaju: iz dnevnika jednog monaha“. Izvodi koje donosimo iz tograda daće odblesak piščeve osećajnosti i istančanog prozrenja u duhovnimstvarima.
„Teške tuge kao zlato u ognju očišćavaju dušu, daju joj život, utvrđuju je iprekaljuju. I čovek postaje manje osetljiv za svoje svakodnevne tuge i patnje nazemlji, postaje mirniji, uravnoteženiji, na svet gleda ozbiljnije itrezvenije. Postaje manje privezan za zemaljsko i više žudi za nebeskim,večnim, beskrajnim“.
„U čoveku postoji mnogo energije za delanje, samo je treba razbuditi. A onase budi iskanjem, tugom, borbom za opstajanje, ljubavlju prema Bogu, žudnjom zaspasenjem, svesnošću o krhkosti sadašnjeg života i sladosti budućeg, i mnogimdrugim što se da naučiti pomoću onog što Crkva Božja poseduje za rukovođenjei prosvetljivanje svakog čoveka koji joj je poveren“.
„Što se više pouzdamo u pomoć od ljudi i zaštitu od drugih, to su dalje odnas spasonosna i svemilosna blagodat i pomoć Božja. A to je i prirodno; jerako primamo pomoć od Boga onda kad smo je očekivali od ljudi, mi ćemo Božjepripisati ljudima i slavu Božju pretvoriti u slavu ljudsku. Zato Gospoduređuje tako da Njegova pomoć postane jasna i očigledna u toj meri da se našabespomoćnost pojavi i tako sva naša nada bude u Njemu“.
Ubrzo posle 1908. godine arhimandrit Josif je hirotonisan za episkopaugljičkog. Njegova pristupna beseda bila je proročka. Pogođen svešću orastućem pokretu anarhije i bezverja koji je već nagrizao haljinu pravoslavneruske civilizacije i pripremao rađanje revolucije, mladi jerarh je svojojpastvi uputio reči koje su zvučale kao manifest duše Svete Rusije.Sa dolaskom revolucije snage bezverja, čiju je moć arhijerej dobro znao,grunule su svom žestinom po ruskoj zemlji, a osobito na Pravoslavnu crkvu,čije je samo postojanje bilo pretnja programu boljševizma i prekor za ono malosavesti koje je ostalo kod pomamljanih ateista. Sve dok je patrijarh Tihonbio živ, Crkva je imala vidivi centar jedinstva. (…) Ali njegovom smrću1925. godine situacija je postala mnogo nejasnija. U uslovima gonjenja bilo jenemoguće sazvati Sabor da izabere novog patrijarha. Predviđajući to,patrijarh Tihon je imenovao tri zamenika, od kojih bi ga onaj koji je naslobodi zamenio. Ali usledila su neprestana hapšenja ovih zamenika, pa čak ionih koje su ovi sa svoje strane imenovali kao zamenike. Ubrzo je uhapšen imitropolit Josif i prognan u centralnu Aziju. Čak i u progonstvu i zatvoruvlasti su progonile veru i zabranjivale bogosluženja (do revolucije su bilaobavezna po zatvorima). Stanje potpunog očaja, koje su naročito iskusilisveštenici, bilo je tako snažno da ga je malo njih razlikovalo od smrti.Znali su da su osuđeni na pogubljenje i bilo je samo pitanje trenutka kada ćekazna biti izvršena. U tom pogledu bio je to najsrećniji tren njihovog života – jer se susret sa Hristom približavao.
Jedan svedok kojeg je mnogo kasnije upoznao o. Dimitrije Dudko izjavio je:“U koncentracionom logoru često smo sretali braću sveštenike i služiliLiturgiju. Nekada na drvenom sanduku, nekada na nečijim leđima. Tada nismorazmišljali da li su takve stvari dozvoljene kanonima. Žeđ za sjedinjenjem saHristom nadvladala je sve. Nekada bi nam naši spolja slali Svete Darove. Tamoiza ograda i bodljikave žice, kao u nekoj pravoslavnoj misiji, tajno smoslužili sve službe. Ja sam krštavao, venčavao, vršio opela i propovedao.Ostalo je zabeleženo da je jedan sveštenik, otac Aleksandar, svaki dandolazio na rad rano u zoru i klečeći, na panju služio Božanstvenu Liturgiju.Nekoliko ljudi je videlo kako je zrak svetlosti sišao sa nebesa i ušao uputir preobražavajući njega i one sa njim“.
Arhimandrit Leontije, potonji arhiepiskop čileanski, jedanput je sa nekolikoepiskopa i sveštenika služio Liturgiju usred zatvorske ćelije, pretvarajućise da igraju karte, dok su bezdušni stražari stajali ispred vrata. Zatvorskiuslovi su bili tako loši da je većina logoraša bila pripremljena za umiranje unajtežim okolnostima. Neki su Božanstvenu Liturgiju služili na telu umirećegsabrata, smatrajući ga mučenikom za Hrista.
Tako su po svoj ruskoj zemlji, tom ogromnom koncentracionom logoru,“josifovci“ postali Katakombna crkva. Herojstvo i stradanje te Crkve bićeobznanjeno u punoći onda kada to Bog bude hteo. Ali i pre tog budnoiščekivanog trenutka moguće je letimično pogledati neke momente njeneistorije. Izveštaj koji donosimo napisala je Natalija V. Ursova, koja jeuspela da pobegne iz Sovjetskog Saveza tokom Drugog svetskog rata, a umrlaje u Njujorku:
„U avgustu 1936. živeo je u Alma Ati (centralna Azija) relativno mladiarhimandrit Arsenije. Od njega sam saznala o postojanju Katakombne crkve,kojoj je na čelu bio mitropolit Josif Petrogradski. Sa blagoslovommitropolita Petra Krutickog, sa kojim je u progonstvu u Čemkentu imao stalnekontakte, mitropolit Josif je organizirao Katakombnu crkvu. Rukopoložio jearhimandrita Arsenija, koji je srećom mogao materijalno da ga pomogneizrađujući rukodeljem razne proizvode i sitne predmete za muzeje, takozarađujući za život. Imao je crkvu duboko pod zemljom i u njoj su on imitropolit Josif služili. Mitropolit ju je osvetio prilikom jednog od retkihputovanja u Alma Atu.
Otac Arsenije je crkvu iskopao dugotrajnim i teškim trudom. Crkva ukopana uzemlju nalazila se u njegovom stanu. Ulaz su bila vrata u podu, pokrivenaćilimom. Ispod njih su bile lestvice kojima se spuštalo u podrum. U jednomuglu podruma bio je otvor u zemlji, zakriven kamenjem. On bi se pomerio ipognuvši se potpuno, puzeći tri koraka napred, dolazilo bi se do ulaza umajušnu crkvu. Unutra je bilo mnogo ikona i kandila koja su gorela.Mitropolit Josif je bio vrlo visok, pa ipak dva puta u mom prisustvu on jetajno dolazio i nekako se uvlačio u tu crkvu (…).
Ne krijem da je strah od toga da budemo otkriveni za vreme službe, naročitonoću, bilo teško pobediti. Kada bi veliki zavezani pas zalajao u dvorištu(iako je bilo prigušeno, ipak smo ga čuli), tada smo svi očekivali viku ilupanje GPU-a. Cele 1936. godine pa do septembra 1937. sve je bilo u redu.Moj sin je tu pevao sa jednom monahinjom. A 26. avgusta mitropolit Josif jedošao i počastvovao nas posetom na moj imendan.
Kakav divni, smireni, nepokolebivi čovek molitve. U njegovim očima i na licuto se očitavalo kao u ogledalu. Veoma visok, sa velikom belom bradom ineobično blagim licem, nije mogao da ne privuče ljude, i čovek bi poželeo dase nikada ne razdvaja od njega. Njegova monaška ode¬a je bila skrivena, kao ikosa, inače bi smesta bio uhapšen još na ulici, jer je bio pod prismotrom ibez prava da ikud putuje.
Ostao je kod nas na čaju nešto više od sat vremena. O svom desetogodišnjemprogonstvu pričao je da je bilo izuzetno teško. Živeo je u oboru za svinje,odeljen od njih samo ogradom od nekoliko pritki. U takvim uslovima on jepodnosio i mraz i žegu, svakovrsne vremenske promene i smrad od svinja.Jednom se zmija, gmižući po pritki uz krov, spustila do njegove glave. Takviuslovi života su doprineli da se razboli. Povremeno je strašno patio od čiraili tumora u stomaku, možda čak i zloćudnog, pa je bio na dijeti, o kojoj sebrinuo arhimandrit Arsenije. Stradanje je podnosio kao pravednik i ako bi ipričao o teškom gonjenju kojem je bio podvrgnut, bilo je to samo zato što smose opominjali surovosti GPU-a.
Otac Arsenije je pričao o jednoj vrsti mučenja i izrugivanja: „Kad su nasvodili kroz Sibir, bio je oštar mraz. U vozu je bio vagon za kupanje.Poterali su nas, potpuno nage, do tog vagona. Radosno smo se pljuskali toplomvodom pomalo se povrativši od hladnoće, jer vagone skoro da i nisu grejali.Ne dajući nam ništa da se obrišemo, sa mokrim glavama, poterali su nasnazad. Na metalnoj platformi između kola namerno su nas zaustavili i našemokre noge su se momentalno smrzle i slepile za metal. Ponovo poterani,ostavili smo na platformi kožu sa naših krvavih stopala“.
Sledećeg dana, pošto je prenoćio kod o. Arsenija, mitropolit se vratio svomprebivalištu. Sada je živeo u drugačijim uslovima. Posle mnogo godinadozvoljeno mu je da nađe stan u Čemkentu i o. Arsenije mu je pronašao mestopogodno za miran život, brinuo se o njegovoj hrani i dijeti. Prvo je citra, akasnije i harmonika, nabavljena za njega, što mu je činilo veliku radost. Onje dobro svirao, pretakao psalme u melodije i pevao ih.
Dana 23. septembra 1937. po svoj okolini Alma Ate i celom Kazahstanu savklir podzemnih Josifovih crkava je pohapšen, i to po isteku kazni iliprogonstva koje su izdržali. Svi su osuđeni na dodatnih deset godina, a kakosam kasnije saznala, i mitropolit Josif je takođe bio među njima. Iarhimandrit Arsenije je uhapšen. Posle hapšenja mog sina, već van sebe,odjurila sam o. Arseniju u cik zore i približavajući se njegovoj kući opazilaautomobil i agente GPU-a koji su ulazili unutra. Srećom, nisu me videli.Podzemna crkva o. Arsenija bila je otkrivena. On je, naime, neoprezno otkriotajnu starijem čoveku dostojanstvenog izgleda, za koga se ispostavilo da jeagent GPU-a“.
„Vraćajući se u Moskvu posle trogodišnjeg dobrovoljnog izgnanstva uz svogsina, brzo sam i tu otkrila postojanje Josifovih crkava. Ustvari, ne crkava,nego skrivenih soba u kojima se služilo i u kojima bi se skupilo 20 do 25ljudi. Služilo se šapatom, prethodno sa mnogim proverama da ne bi slučajnodošlo do izdaje. Ljudi su uglavnom dolazili u zoru, ravnajući se premaugovorenom signalu. Obično bi tiho pokucali po oluku kod prozora, gde jeneko stajao i osluškivao. Do dolaska Nemaca u Možajsk 1941. godine mirno samtu živela i odlazila na katakombne službe u Moskvu“.
Krajem 1938. godine mitropolit Josif je streljan zbog „zločina“ podržavanja ipodsticanja putujućih katakombnih sveštenika. Godinama ranije on se biopripremio za svoje buduće mučeništvo. U uvodu svog „Dnevnika jednog monaha“,objavljenog u septembru 1905. godine, napisao je:
„Ljubite neprijatelje svoje (Lk. 6, 35). Reći to lako je, ali kako je teškoispuniti. To je mnogo više od obične ljubavi prema bližnjem. To jeveličanstveni trijumf ljubavi, sama suština njena i najdublji njen izraz. Da bise srce zapalilo ljubavlju prema neprijatelju, mora se prebivati u posebnom,blagodatnom stanju duše i posebno sviše darovanom blagoustrojenju srca; morapostojati ta neizreciva i neopisiva punoća koja je ispunjavala dušuprvomučenika Stefana, kome je, kamenovanom, lice sijalo kao u anđela i kojise molio za svoje mučitelje: Gospode, ne uračunavaj im greh ovaj! (D.A. 7,60). O, kako je u tom, za njega veličanstvenom momentu tako malo zemaljskogbilo u njemu. Šta su za njega predstavljali pogubitelji? Pred njim je bilootvoreno nebo, Sin Božji sa desne strane Oca. Nebeska slava spustila se unjegovu dušu i ozarila je potpuno neuporedivim bogoviđenjem. A pogubitelji,sažaljenja dostojnom zlobom, prisustvovali su tome a nisu mogli da spreče. Utom trenutku oni su čak predstavljali njegove dobrotvore, pospešujući njegovbrzi odlazak iz tela i pogružavanje njegove duše u okeane blaženstva isozercanja nebeskog. U tom blaženom trenutku zar je mogao izmučeni stradalnikda zavapi drugačije nego glasom svepobedne ljubavi prema neprijateljima!“.
Primer ovog neustrašivog ispovednika i čelnika Crkve Hristove nije biouzaludan. Posle imena patrijarha Tihona, ime mitropolita Josifa predstavljasimbol jedinstvenosti i nepatvorenosti Pravoslavlja u Ruskoj crkvi. Čak niposle pola veka gonjenja, terora i izdajstva istinita Pravoslavna crkva, madaskrivena, ne prestaje da postoji.
 
Put, Istina i Život, Br.4-5/99, str. 40-42.
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *