NASLOVNA » PITANJE PASTIRU, Razno » Sveštenici i luksuz

Sveštenici i luksuz

Pitanje:
pomaze Bog oce! do sada sam dosta puta cuo negativne reakcije ljudi po pitanju toga, kako svestenici mogu da se voze u dobrim kolima, dok ljudi sastavljaju kraj s krajem. ja nikad nisam ulazio u razmisljanje i polemiku o tome.mada opet, i patrijarh Pavle je jednom prilikom rekao, kad je vidio vozni park svestenstva, sta bi vozili da se nisu zakleli na skromnost.a i sam patrijarh se vozio gradskim prevozom. licno sam mogao da primjetim da ljudima poljuljane vjere, ili slabije vjere, kako god, takva slika i ne pomaze mnogo po pitanju jacanja vec oslabljene vjere. pa me interesuje vase misljenje po pitanju toga, i dokle taj luksuz kod svestenstva smije da ide? S velikim postovanjem, hvala unaprijed!
zoran


Odgovor:
Dragi brate Zorane, stekao sam penziju kao paroh u Nemačkoj. Parohija mi je bila 300 km u prečniku, uzduž i popreko, a pored centra parohije imao sam još osam bogoslužbenih mesta. Godišnje sam prelazio 60-80.000 km. Jasno je da sam trebao imati sigurna kola, kako bih mogao stići svuda na vreme. Vozio sam kola srednje klase, Ford i Opel, pred kraj VW-Pasat. Kad je trebalo, zbog istrošenosti, kupiti nova kola, gledao sam da boja bude ista, da ne para oči parohijanima. To što su mnogi, kao nekvalifikovani radnici, vozili kola duplo skuplja od mojih, nije nikome smetalo. Ali pop, kako on može voziti udoban i siguran auto! ? On treba da jaše na magarcu ili, u boljem slučaju, da vozi bicikl, a za dalje relacije treba da se zadovolji nekim polovnjakom. Kad je tako bilo u zemlji sa visokim standardom, kako da u Srbiji nekome ne bode oči solidan i svešteniku primeran auto. To što opštinari voze Mercedese, BMW i audie, a da o državnim ćatama ne govorimo, a koji svi žive na narodnom porezu, nikome ne smeta. Ne smeta narodu što veterinari, agronomi, lekari, advokati, zidari, moleri, vodoinstalateri i ostale branže, koje takođe počivaju na plećima radnog naroda, voze udobna i za njih odgovarajuća kola, ali sveštenik, kako se on usuđuje da za službene i privatne potrebe kupi svojim novcem (razume se, i taj novac je od naroda, koji je sveštenik uštedeo, kako bi kupio auto, jer crkvene opštine, za razliku od državnih ustanova, nemaju budžetskih sredstava za nabavku vozila) kupi „luksuzna“ kola! A tamo gde je narod siromašan, gde, kako ti kažeš, „ljudi sastavljaju kraj s krajem“, ni svštenici u takvim parohijama ne mogu da sebi priušte neka bolja kola. Mnogo korištena, pa i zloupotrebljena anegdota, vezana za Blaženopočivšeg patrijarha Pavla, o vozilima episkopa parkiranim ispred patrijaršije (a ne sveštenika, kako ti navodiš) , u ovom pitanju je neprimerena. Istina je, kako kažeš, da je Patrijarh Pavle koristio i gradski prevoz, kada je trebao da ode na neki termin u gradu. Međutim, postoji i druga anegdota vezana za njega. Kažu, teško je bilo u početku Patrijarha „ugurati“ u automobil, kako bi se brže i efikasnije obavljali poslovi, ali je posle bilo teže ga „izvući“ iz aviona, obziroma na njegova putovanja u Ameriku, Australiju, Rusiju i po Evropi. Konačno, da se osvrnem i na tvoj strah, da će kod ljudi „poljuljane vjere ili slabije vjere“, sveštenikov auto još više oslabiti veru, pa i poverenje u sveštenika. Moje iskustvo ne govori tako. Oni su slabi u veri, ne zato što sveštenik vozi dobar auto, što živi u konfornom parohijskom domu, što se on i porodica lepo oblače, već što imaju slabo religijsko vaspitanje, a i sami nisu prilježni da očvrsnu u veri. Ne znam, dragi brate, gde živiš, verovatno negde na prostoru bivše BiH (zaključujem to po pravopisu) , ali u ušorenim selima Vojvodine i Slavonije, parohijski dom je bio uvek najlepša građevima u selu. Narod se trudio da, ne samo hram bude ozidan i ukrašen kako pripada domu Gospodnjem, već i da parohijski dom bude reprezentativan, pa čak i onda kada su mnogi parohijani ževeli u zemunicama i pletarama. Oni koji se sablažnjavaju o parohova kola, ne bi bili jači u veri ni kad bi sveštenik išao pešice ili na magarcu. I tu bi našli razlog za sumnju: Ko zna zašo pop neće da kupi auto, sigurno gradi vilu na moru ili je kupio jahtu, koju mi ne možemo da vidimo. Poruči, dragi brate, onima koje „luksuz sveštenika“ (zavsno kako se luksuz vrednuje, šta se danas smatra pod luksuzom) sablažnjava, da bi trebali da budu ponosni na sebe kao vernike, jer su omogućili da njihov duhovni otac, njihov predstojatelj pred Bogom, ima mogućnost da svoju parohijsku dužnost što bolje i tačnije vrši, pa i uz pomoć automobila. Sveštenik, koji bi morao da živi u bedi, bio bi dostojna slika svojih parohijana. A to sigurno ne želi ni jedan dobronameran parohijan. Hristos je rekao apostolima da je „poslenik dostojan plate svoje“ (Luka 10, 7) , što se odnosi ne samo na apostole, već i na njihove naslednike, sveštenike. Tako uči i Sveti apostol Pavle, kad piše Timoteju, koji je starešina (episkop) : „Radnik je dostojan svoje plate“ (1. Timoteju 5, 18) . Znači, parohijski sveštenik je dostojan nagrade koju prima od svojih parohijana, a on je vlastan da tu nagradu po potrebi i utroši: da kupi auto, da sebi pravi kuću za penziju, da letuje sa svojom porodicom, da putuje u atraktivne destinacije i td. Da se pokriva koliko mu guber dozvoljava. Moli se Bogu za svoga sveštenika, kao što i on uznosi molitve za sve svoje parohijane, za koje je odgovoran pred Bogom. Bog će iz sveštenikovih ruku tražiti duše njegovih parohijana. Sveštenikova je odgovornost velika, zato mu i pripada dužno poštovanje njegovih parohijana. U sredini Svete četrdesetnice pozdravlja te i želi svako dobro od Gospoda o. Dušan

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *