Свети МАКСИМ Исповедник
Напомена: Део расправе вођене у манастиру Св. Теодора 10. септембра 656. године између светог Максима Исповедника, двојице патриција, Епифанија и Троила и епископа Теодосија. Наслов је редакцијски.
Троил: Наш нам је господар наложио к теби да дођемо и да те обавестимо шта је његова величанствена и од Бога установљена власт одлучила. Но најпре реци хоћеш ли или нећеш послушати цареву наредбу?
Ава Максим: Ти ми, господару, прво реци шта је наредила његова благочестива власт; па ћу ти онда ја одговорити како доличи. Како ти другачије могу одговорити о оном што ми није знано?
Троил (наваљује): Више ти не могу рећи док нам не кажеш хоћеш ли или нећеш послушати цареву наредбу.
Видевши како ови не одустају те да ће на његово даље оклевање, попут свих тадашњих осионих великаша, грубо и оштро реаговати, ава Максим одговори.
Ава Максим: Ако ли вам је у моћи слузи својем вољу господара нашега и цара да искажете, ја вам ево, пред лицем Бога и његових ангела и пред лицем свију вас, велим да ћу, ако ми цар налаже било шта што се може укинути и избрисати са овога света, учинити то што ми он налаже.
Троил (изненада устаје): Опростите, мени је доста! Овако ништа нећемо урадити.
Велика тада настаде галама, збрка и немир.
Епископ Теодосије: Дајте му неки одговор и чујте шта ће рећи. Није по правди одавде да одемо а ништа нити да кажемо нити да чујемо.
Епифаније: Ово ти цар по нама поручује: јер сав се Запад и сви ови на Истоку који чине неред за тобом поводе и јер сви се они тебе ради противе са нама да се у вери сложе, нека те Бог приволи нама да се, на темељу Типоса што га огласисмо, вратиш у заједницу. Изаћи ћемо тада заједно пред Бронзану капију целов с тобом да изменимо и руку да ти стиснемо. Бићемо са тобом заједно тамо где по обичају цареви стоје. Сабраћемо се заједно и причестићемо се чистом и животворном тајном тела и крви Христове. Оца ћемо призвати нашег и радост ће настати не само у нашем хришћанском граду, него и у свеколикој васељени. Јер извесно знамо да ће, ако ли се ти придружиш нашем светом [патријаршијском] трону, сви они што су се на потицај твога учења од нас удаљили са нама поново сјединити.
Према епископу се окренувши, сав у сузама, ава Максим прозбори.
Ава Максим: Велики мој господине, сви ми судњи дан чекамо. Ти се засигурно сећаш шта смо закључили и шта смо учинили пред лицем светога Еванђеља, пред Крстом животворним, пред ликом Бога нашег Спаситеља и пресвете његове мајке Приснодјеве.
Епископ му, погнувши главу, одговори пригушеним гласом.
Епископ Теодосије: Шта ја могу када се нашем благочестивом цару свидело другачије?
Ава Максим: Зашто ли сте се онда, ти и они који са тобом беху, дотицали Еванђеља, кад већ нисте имали снаге до краја да испоштујете оно што је речено? Уистину ме све небеске силе не би могле навести да то урадим. Како ћу се пред Богом, али и пред својом савешћу, оправдати ако веру што спасава одбацим и то све ради непостојане људске славе.
Након ових речи, обузети бесом дигоше се, те га стадоше вређати, чупати му браду, као какву га лопту тамо-амо бацати и по њему пљувати од главе до пете. И не престадоше га пљувати док му хаљина, што је на себи имао, не постаде сасвим мокра. Онда се епископ Теодосије усправи говорећи.
Епископ Теодосије: Није требало тако да чинимо, него само његов одговор да чујемо и да о њему известимо нашег доброг господара. Канонски се [тј. законски] поступци другачије воде.
И с тешком их муком приволи да се [накратко] смире, да би му, убрзо за тим, наново у лице сасули хиљаду увреда и незамисливих клевета. Напокон, љутито и осорно, проговори Епифаније.
Епифаније: Зликовче, ти гадно псето! То кажеш зато што мислиш да смо и ми и наш град и наш цар јеретици. Ми смо већи хришћани од тебе и православнији смо од тебе, ми верујемо да Господ наш и Бог има и људску и божанску вољу и разумну душу и да свака природа разумна има целовиту вољу и енергију, јер кретање је својствено свему живом, а воља је својствена самој души. Знамо ми да се воља не тиче само божанске природе, него и људске – зато не поричемо ни две воље ни две енергије.
Ава Максим: Ако вера ваша уистину одговара вери ангелских чета и Цркве божије, зашто ме онда терате да се вратим у заједништво засновано на Типосу, који једну од тих двеју воља пориче?
Епифаније: То је све из политичких разлога, да народ не би трпео штету због тих тананих питања.
Ава Максим: Ипак, сваки се човек тачним исповедањем вере спасава, а не њеним порицањем, како то чини Типос.
Троил: Већ сам ти рекао да је не пориче, већ да само забрањује да се о неким стварима расправља, како би сви живели у миру.
Ава Максим: Прећутати неку реч значи порећи је. Дух Свети по пророку каже: „Нема језика, нити има говора, где се не би чуо глас њихов“ (Псалми 19,3). Према томе, реч која и није изречена уопште и није реч.
Троил: У свом срцу мисли како год хоћеш, нико те у томе не спречава.
Ава Максим: Но Бог није целокупно спасење сместио само у срце када је рекао: „Који мене призна пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем небеским“ (Мат.10,32). И божански нас апостол учи: „Срцем се верује за праведност, а устима се исповеда за спасење“ (Рим.10,10). Ако дакле и Бог и пророци божији налажу да се гласно исповеда велика тајна, страшна и спасоносна за цели космос, нема тога што би ма на који начин смео ућуткати глас онога који оглашава, јер би му због тог прећуткивања пропало спасење.
Превод са грчког
Петар Јевремовић
Извор:
Jacques Paul Migne, Patrologia Graeca, 1857–58, vol. 90, 161A-165B
