Резервни текст

Сусрет Првојерарха Руске Православне Цркве са Папом римским

„А шта је истина?, упита Понтије Пилат (Мт. 18, 38).

 

Чињенице везане за планирани сусрет Патријарха Сверуског Кирила са Папом римским траже појашњење а тако и заузимање става према умовима „ишчекивања правог тренутка“, дакле вечитим опортунистима, свакако људима лоше намере који се као по правилу у оваквим случајевима јављају са својим визијама и тумачењима а ради сејања све већег страха и безнађа у нашем народу. Поводом наведеног сусрета сензационалистичка и драматична реторика већ је присутна и на српском језику, и читамо је у оваквим облицима: „Издаја Руске цркве“, или пак „Галопирајуће отпадништво“, „Екуменистички сусрет“ итд.

Које истине се намерно изопачују и тако изврнуто преносе српској јавности?

Као прво и главно, треба рећи да се у овом сусрету не реализује мисија Римског престола у институцији Папе, према римској теолошкој доктрини да где Папина нога крочи ту ступа истинита вера као једина мисија цркве. Римски престо се још увек не одриче те доктрине упркос томе што је то од њега много пута затражено. То је у суштини једини теолошки разлог зашто, рецимо СПЦ, не може да одобри посету Папе Србији и да му тако укаже људски дужно несакраментално поштовање као религиозном лидеру и државнику. То је за нас неуклоњива препрека у тренутној доктрини Римокатоличке цркве коју, нажалост, она не жели да уклони. Јер римски Папа није мисионар на нашим просторима нити је он наш првосвештеник, нити му почасти те врсте ми можемо икада понудити. То потврђује и ова одлука Сабора сверуске Цркве.

Дакле, како се истина сама по себи показује то преносе и званичне речи Руске цркве, да су услови за сусрет са Римским Папом од стране Патријарха руског били одавно недвосмислени и врло јасни: први од њих је да се сусрет одржи на другом континенту. Вековни циљ римског Папе је да дође у Русију а не да иде на Кубу и у томе је овде сва суштина.

Дакле, овим се врло промишљено одбацују свакакве шпекулације о некој „еклисијалности“ њиховог сусрета: молитве и храмови, капеле и сакраменталне одежде се априори одбацују о чему јасно сведочи један аеродром, буквално транзитна сала, још и у једној још увек комунистичкој држави.

Изјава Руске цркве је експлицитна и она у здравом разуму слушаоца може да се задржи само овако:

Главни и ЈЕДИНИ разлог за овај сусрет јесте тежак положај хришћана на Блиском истоку, Северној и Централној Африци којег се „хришћански“ (пост хришћански) Запад одриче а који су предати најгрубљем истребљењу. Руска Црква као да каже: Римски Папа је лидер хришћана западне религиозне доктрине и крајње је време да се он недвосмислено изјасни и тиме одвоји од лицемерне происламске политике западних држава. Чињеница је да је једино Руска држава устала да пружи заштиту хришћанима на тим поднебљима и да ради тога Руска црква у „тренутно трагичној ситуацији“ спремна је да разлике вере и те проблеме „стави на страну“ (комунике Сабора Сверуске цркве) зарад јаке заједничке поруке Патријарха и Папе да се (и војно) заштите зверски прогоњени хришћани.

Шта је овде јасно? Јасно је да се неће расправљати о вери, дакле, тиме неће ни бити ни „издаје вере“. Не може да се изда нешто о чему се не говори и литургички исповеда!

Још јасније је да ће се приликом овог сусрета барем Руска Црква искрено бавити горућим проблемом истребљења хришћана од стране шеријата било које редакције и исповедања, пред којима тзв. хришћански Запад не само што ћути и одобрава него чак види своје савезнике у овом крвавом петро-рату који ће остати уписан као велико зло у историји човечанства које је остварено политичком манипулацијом религије. Свакако је тачно да разговор о овом проблему и заједничка изјава у тренутку када свет стоји на бурету барута није никакво „галопирајуће отпадништво“. Отпадништво пред Богом и човечанством је ништа не чинити у вези са овим, а посебно овакве осуде покушаја да се нешто конкретно уради.

Сигурно је и то да је овај сусрет демонстрација реалне силе и „васељенства“ једне помесне Цркве и ово се баш случајно не дешава пре сазваног Свеправославног или Великог Сабора, који НЕ претендује да буде Осми васељенски. Озбиљне еклисиолошке разлике у припреми и реализацији овог Сабора, као и нетрпељивост Васељенског престола траже поруку и ове врсте. Ово је доказ да Црква поред титула по части и даље има полуге и начине, чак и да „империјално“ војно утиче на слободу хришћана у Свету да им помаже и штити их, или пак ублажи бол од гоњења и дискриминације. Ово кажемо у односу на канонску и историјску чињеницу да је Цариград био епископски локални трон потчињен Хераклеји све до промене политичке и војне власти, која је била узрок цариградског „васељенства“, као и то да је сила у историји Цркве служила и да може и данас да служи у њену корист.

Понављамо да овај сусрет Руског патријарха и Папе римског не садржи ништа еклисијално нити сакраментално, и тврдње да ће то бити само једна безначајна екуменистичка изјава у вези са ратом је равна порицању жртве руског пилота и официра у Сирији. Она је и порицање „полагања душе за пријатеље своје“ свих руских војника у овој војној кампањи и свега оног што Русија покушава да учини на просторима Антиохијске цркве као и чувању основног међународног права.

Руска Црква је јасно рекла да се само на овим постулатима разговара састају Руски Патријарх Кирило и Папа Римски.

 

 

Comments are closed.