Сукоби у Цркви

Питање:
Часни Оци, благословите! Као што знамо, Литургијска Заједница православних хришћана се остварује тако што заједно учествујемо на Светој Литургији, коју служе наши свештеници, који помињу свог епископа, и на тај начин остварујемо заједницу са њим. Наш епископ на Светој Архијерејској Литургији помиње епископа који је на челу конкретне помесне цркве (у случају СПЦ – патријарха) . Патријарх на Светој Архијерејској Литургији помиње све остале партијархе Православне Цркве. На тај начин сви чинимо једну Целину, једну Цркву. Међутим, ипак у православном свету постоје, на жалост, и сукоби и ситуације у којима епископи једни друге сматрају расколницима и ситуације у којима се део Цркве на неки начин одвоји од „Остатка Цркве“. Конкретно, овде мислим на РЗПЦ (до пре неколико година) , на Слободну СПЦ пре него што је блаженопочивши партијарх Павле, хвала Богу, изгладио тај раскол (или „раскол“) и помирио браћу. Мислим и на митрополита Кипријана у Грчкој (http: //www.synodinresistance.org/index-en.html) … Дакле, не мислим на акакијевце или неке расколнике који поричу Благодат другима у Православној Цркви… Оно што мене занима јесте како они остварују своју заједницу са целом Црквом (једном) ? Да ли нпр. митрополит Кипријан помиње на Литургији грчког архиепископа или цариградског патријарха? Како може да се оствари ЈЕДНА заједница, ако неки чланови не признају једни друге? Опростите на опширном питању. Свако добро!
Борислав


Одговор:
Бог те благословио Бориславе! То је тачно што кажете. Тако се савршено испуњава Црква! А ја бих то поставио и овако, на начин који се обично избегава: парохија не може да постоји без свештеника; свештеник не може постоји без епископа; епископ не може да постоји без Сабора епископа, па све из почетка: епископ не може да постоји „без сагласности све Цркве“…, без „свих који дају своје одобрење “ (Св. Климент Римски, Кор. гл. XLIV) . У свему СВАКОГ прижима Саборност Цркве, и она сваког остварује у Цркви, како по службама уопште тако исто и у личном односу према Њој. У том датом континиуитету св. Игњатије каже да „тамо где је епископ да буде и народ“ (Смирцима, гл, 8) , и то је узајамно испуњавање и остварење Цркве, али и обрнуто, што се у том комплексном прилазу епископској власти увек запоставља да каже. То се тако јасно открива у деветој глави Римљанима, када св. Игњатије каже да „епископствује Исус Христос и љубав ваша“ (паства сиријска) . Новији Богослов св. Инокентије Московски једноставно, опуштено, и смирено каже да је „епископ учитељ али и ученик своје пастве“, без тог страха од „подривања“ епископске власти.
Желим да кажем и ово.
У модерном богословљу, са свим тим његовим изазовима у њему, када се било шта „контемпорално“ а по природи „истраживачки“ изражава, са неким непотребним разлогом стално се наглашава епископска власт, која по односу на Цркву маргинализује нижи клир и народ, да се ови важни еклисиолшки елеметни доводе у неки „нижи ред“, и тако се лимитизује лаичка служба у никим одмењивој заједничкој изградњи пуноте Цркве. Тада јерархијски поредак у Цркви ствара однос неке војне подређености по чиновима и власти, кроз шта је посебно изражен утицај латинске хијерархије (еклисиологије) а не то чисто православано схватање да ми разним службама и послушањима сачињавамо једно цело, што је Тело Христово. Негде у овим сегментима се заиста губи „православље“ и у њему прост и једноставан живот Цркве, који је слобода у Богу. У новијој пракси данас однос епископа и свог народа је чиновнички, канцеларијски, правни, протколарни, а посебно у односу на свештенство када је он посреднички, у овом времену када највише говоримо о „великом открићу“ (олм) удаљавања од латинске теологије. Епископ треба да буде ближи народу, и у народу, и да се он од њега не крије, и ради тога треба да има много више епископија да би се уклонио тај чиновнички однос епископа и његове пастве. А за све ово речено, треба подвући свим опортунистима који ће да чепркају тражећи могућу аконтекстуалност у овим речима, да ни на један моменат се не показује недореченост, за подметања оне друге врсте, т.ј. да се у овим мојим мислима показује погрешна еклисиологија које проузрокована погрешном улогом народа у Цркви. Конкретно мислим на те историјске моменте када се Црква спољашњом јуридичком методом притешњавала, а посебно издвајам црквено-народне саборе, који по совојој природи нису могли да изражавају литургичку саброност него само неку правну. По показаном искуству ови сабори носили су претензију на парирање Сабору архијереја, тако протестантизујући апостолску власт у Цркви.
Школски, ово ваше питање звучи једноставно и просто, уосталом као и све друго „књижно“ ван праксе и живота динамичких димензија Цркве. У Литургији постоји Дипитих помињања на великом входу, али који изражава један неизбежив „јуридички однос“, када јавним помињањем одређених првојерарха или јерарха, т.ј. њихових пуних епископија са свом Црквом која у њима стоји (а не само у епископу) , ми објављујемо и наш статус или то откривање народу а ко смо ми. Ми тако објављујемо наш однос према осталом канонском Православљу.
Црква се „помињањем“ испуњава и показује одређеније евхаристијски на Проскомидији, када се на њој ваде честице (одваја хелб) за чланове Земаљске и Небеске Цркве, који су сабрани око Агнеца припремљеног (проскомидисаног) за заједничко приношење. Строго литургички гледано то евхаристијско помињање остварује се вађењем честица хлеба приношења за неког. То њихово подношење на жртвеник, затим узношење у образу (начину) сабирања око Агнеца (јер нас Црква=Тело=Христос све сабира) , и финално у Њему, „и кроз Њега“ приношење, а када се на крају Литургије све спаја са телом и крвљу, и понавља се то „омивање“ наших грехова свих нас „сараспетих“ на Крсту. Дакле, све то реализује Цркву. То видимо у речима литургишућег свештенослужитеља који каже: „Омиј, Господе, светом Крвљу Твојом, грехе свих овде поменутих, молитвама Светих твојих“. И онда он са дискоса све честице освећеног, т.ј. принесеног хлеба, отиру у свету чашу и оне упајају св. Крв. Дирљива литургичка слика коју не могу да назовем симболиком. То је реално и право евахристијско помињање, у јасном одређивању Цркве а ко се све у њој спасава, a у овом нашем случају а ко се све у њој налази? У овоме се јасно спаја и постаје живо „једно цело“ Небеска са Земаљском црквом.
У искуству Цркве којег конкретно познајемо и као едукативну дисциплину која се зове повест или историја, видели смо разне расколе који су проузроковани разним факторима. Делења еклисиолошке природе, која су у својој суштини носила догматске елементе разлика обично су се завршавала тако што су показивала секташки карактер и у њему се губила основна „форма“ Цркве, а паралелно овом постојала су делења која су носила нешто сасвим друго. Није сваки „раскол“ –раскол, т.ј. да тамо где човек дели да аутоматски и Христос се „дели“. Никако! Постојали су расколи због директног уплитања са стране, када Црква у својој слободи није могла да решава настале проблеме, а тамо где нема слободе нема ни личног хтења у односу на њу. Дакле, једно је када се жели да се пође на раскол а друго је када се он спољашње намеће, који у самој ствари није жеља Цркве, иако је можда у неким слуачјевима задржана „форма“, т.ј. да једна или друга група архијереја „својим“ одлукама (а у самој ствари туђим) нешто желе и на тим постулатима се деле. Љубав је једино остварљива у слободи, а тамо где нема слободе нема ни тог директног кршења љубави – аналогно томе када се каже да је раскол недостатак или неспобност показивања љубави.
На овом већ реченом ми можемо да изградимо однос према „расколу“ са Римокатоличком црквом, или рецимо са Македонском православном црквом, са издвајањем узорка; јер у првом имамо политички утицај који је временом створио догматске разлике, а другом, у којем се само руши општа дисциплина у Цркви са очувањем Предања и учења. Нажалост, неки егоистично покушавају да издвоје из Цркве и расколе ове врсте, који су у суштини једино кршење дисциплине, а најчешће у осуству своје воље. Проблем је у томе када поставимо питање: а шта Црква чини да реши та делења која су настала неким факторима са стране, када више они не постоје као препрека? Када остане да се тај раскол одржава само на људској сујети? Зато је несхватљиво да неке помесне цркве одлажу да реше своје проблеме, а посебно онај који је израженог у „грчко-македноском питању“, када се политичким разлозима одржва раскол као тип психолошког притисака на народ. Ништа мање је познато да званичне власти у Македонији врше репресију над епископима после оног „нишког разговора“, и да у самој ствари оне не дају слободу за канонско измирење. Власт ко власт, а обично је „кнежество овог века“, и она не хаје за духовно нарушавање једног целог народа него тражи своје политичке поене. А да би хипокризија у људском естаблишменту у Цркви чак кључала, аналогно овом македонском проблему „грчки фактор“ другачије заузима став у бившим совјетским републикама, а посебно на Украјини, када на питању њене етничке независности (етнофилетизму) гради своје црквено-политичке шансе на канонској територији Руске цркве која се не дели државним границама и грађанским декларацијама. Нажалост, постоји неприродна Цркви „црквена дипломатија“, које се понекад тако занесе да се чак не понаша као црква него нека државна институција, са тешким политицирањем, а у свему томе страдају чисте и непорочне душе простих црквених људи. „Расколи“ у оваквој црквеној „дипломатији“ увек су дискутабилни.
Поред овог поменутог, ми никако не можемо а нити смемо да оћутимо још увек врло опасан окидач на збрку и свађе, и делења, која проузрокује нови календар у богослужбеном поретку Православне цркве. Нови или григоријански календар никаквим добром није утврђен и он је за Цркву још увек неканонски, барем у том литургичком животу који ствара низ проблема и компликује богослужбену „кофигурацију“ (Типик) . Исто тако подрива и питање саборности која се покреће послушањем. Он је и катастрофално политички неодмерен, неодговоран, неозбиљан, као да је злурад једној огромној и јакој помесној Цркви која је епископијски представљала 70% Православља н (и још увек) , да утсуству њене слободе на свој глас, т.ј. да у времену њеног страшног новодиоклециановског гоњења да се он онако имплементује? Ко је иоле нормалан очековао да ће све ово црквено безакоње да прође тек тако? Све докле се одлаже да се суочимо са овом озбиљном и неодговорном одлуком, једностраном, и то у времену губитка слободе већине Тела цркве; дакле опортунистички искоришћеног у том страшном периоду за Цркву, који је шта више донесен унитарном кампањом једног човека у три патријаршије да се промени календар ни ово питање паралелних старокалендараца није „шаблонски“ решиво. Све једно ко и како пише о томе, и колико слаткоречиво, раскол изнедрен григоријанским календаром није за једнострано показивање прста на неког. То је неизбежива наша заједничка одговорност под коју подпадамо још увек необјашњивим одлагањем и одуговлачењем да решимо ово непослушање, и врло одређену истроијску неправду према канонском поретку Цркве. Треба већ једном да саборно усмеримо овај проблем враћањем на стари или прихватањем новог календара (наравно, уз брижно сагледавање последица у оба случаја) . Постојање оваквог новог календара који је израз самовоље све једно кога и све једно које бројке у Цркви која стоји иза њега једноставно даје легалитет људима на своје постојање који се не слажу са са њим. Не може се у непослушању да тражи послушање, или да се на једном месту примењује икономија а на другом не. Недавно је објављен разговор са Митрополитом Иларионом (Алфејевим) , који је подпреседник тела при Помесној Руској цркви, под радним називом: „Комисија Међусаборске установе за питања борбе против црквених раскола и њихово превазилажење». У њему откривамо један сасвим другачији приступ у решавању раскола, и на једном вишем нивоу поимања личности човека у Цркви, па и тада када је човек залутао а наша жеља и намера постоји да се он спасе. Суштина оваквог прилаза се поистовећује са оним једноставним еванђелским позивом, да се пастир радује када само једну из оних 99 оваца нађе, што нажалост, у недостаку љубави није случај у немилим дешавањима на нашим просторима. Код нас на Балкану радије проговара „историјски узаврела крв“, ексползивност, дрчност, тврдовратост чак и осветољубивост, да ствари у Цркви решавамо војничким менталитетом подређености и дисциплине, а не у оном љубвеобилном односу оца и заблуделог сина („блудног“) , када та реална и стваралчка љубав и у најтежим моментима искушења овог живота не престаје. Љубав ствара и није способна да руши, и она се посебно открива у проблемима када је она састрадајућа у погрешним изборима нашег ближњег који могу да буду рушилачки и безживотни! «Црквене поделе немају једнаку природу, и није свака од њих раскол. На пример, у историји се не једном дешавало да су се делови ове или оне помесне Цркве дуже време налазили ван међусобног општења из разлога историјске или политичке природе». У овоме јасно видимо да м. Иларион не рачуна сваки «раскол» стањем ван Цркве и спасења. Данас многи поведени тзв. «евхаристијском еклисиологијом», која је нажалост разрађена у изразитом расколу са матицом – рецимо Шемеман у ранијем устројству јурисдикције којој је припадао (чак и у оној укојој је окончао, а ту слободно можемо да поменемо многе «парижане» који су данас «популарни теолози») , олако машу расколничком реториком у отсуству сватања светости а и дубине Цркве. Митрополит И. Алфејев наводи низ примера у дубокој историји Цркве који су једноставно били поделе под репресијом у односу на «официјалност» Цркве. Такве поделе ни св. Отац наш Јустин Нови није признавао за раскол, и не треба да наводимо шта је све он писао у вези тзв. амерчког раскола у организму СПЦ. То што је писао мање више, али оно што је литургички исповедао, т.ј. на Проскомидији помињањем епископа Дионисија и остале, и још неке старокалендарске епископе, можемо да видимо да он није уско и «књижно», а најмање црквенополитчки гледао на одређене поделе које и данас постоје а да нису догматске природе. Јер једноставно не постоји »у јединомислији не-исповјеми» вере! Нажалост, данас се чак злурадао, и то на највишим академским нивоима говори о расколима, једноставно од људи који ове ствари знају „шаблонски“ („књижно“) и у том духу кроје разна писнија, а понајвише ради себе а не ради и Цркве. Најтрагичније је што се то ради без духа и љубави, док у исто време осуђују ону другу страну за недостатак те љубави. Никада не смемо да заборавимо да проблем љубави у расколу није једнострана ствар, и то најбоље доказује све чешће махање „расколничком реториком“ оних који виде неког у расколу а да он литургички уопште и не постоји. И недај Боже да постоји! У овакивим тешким временима за Цркву, а посебно за време покушаја убијања Руске цркве, а са те друге стране делења осталог дела слободне Цркве, са врло грубом и у невреме исфабрикованом важношћу питања календара, открива се однос и са оне „друге стране“. Бољи богослови „по срцу“, а не само уму, знају да ли је он здрав или заиста болестан, и зато све старокалендарске расколе не вреднују исто (нису вредновали ни св. Јустин ни св. Николај у нашој помесној црви, а да не говорим за многе друге ван ње) . Има букача и галамџија који су поведени разним жељама, и често они манипулишу овим проблемом зарад само личне користи (каријере и престижа) а не оне заједничке. Заједнички интерес је да се Православље уједини и саборно учврсти баш у послушању које данас ужасно недостаје. Богословље мора да примети да раскол није само наша декларација нечијег статуса, и да она –та декларација, има врло мало учинка у суштини проблема, него је важан однос схватања Цркве оних са оне „друге стране“, ако организам Цркве већ постоји на икономији која је проузрокована истим проблемом – непослушањем (опет да поменем: икономија није једнострана, нити је по личном избору како коме одговара! ) . А они „други“ који негирају Цркву негирају и себе у њој, и своју борбу у њој (са могућим неправдама тзв. људског естаблишмента у њој) , све једно што су поведени нечијом неканонском делатношћу или можда чак саблазном. Тако је на нашу велику жалост расположена већина старокалендарских синода. Од свих грчких старокалендараца треба да се издвоји Синод „протестујућих“ новом календару, који у том свом протесту не негира Цркву (дакле остварују њу путем икономије) , која је заиста умрљана „молитвеним расколом“ (св. Јустин Нови) , којег су створили „официјални“ патријарх Мелетије и тзв. новокалендарци. Легитимитет за постојање Синода м. Кипријана оснива се на икономији, све дотле док се саборно не реши питање новог календара. А проблем је што неки решавају питање „кипријана“ и на томе остану, а суђење узрока за ову саблазан и делења се одлаже и не решава. Дакле, решавамо (судимо) само последице. Чврстог сам мишљења да у „старокалендарштини“ као еклисиологији са којом се деценијама суочавамо ми не смемо да негирамо Црву у њима ако то они сами не чине у нама (а неки не чине) . А најмање ми имамо право да њих назовемо сектом у еклисиологији која заиста није секташка. Чујемо ту и тамо по нека мишљења о њима али хвала Богу она нису и мишљење све Цркве Божије. Имамо „Француску архиепископију“ која се у односу на матицу још увек налази у расколу, и она сама иницира на том даљем „уздржању од општења“ (! ? ) . Ако би гледали овај проблем кроз „евхаристијску еклисиологију“ онда тамо где нема општења нема ни спасења, и зато у оваквим комплексним случајевима није за сваког да се бави богословљем, а посебно оним уским – школским и шаблонским које данас најчешће срећемо на интернету.
Некима се тим уским прилазима према овим искушењима просто исклизава хришћанско, а шта више то православно сазнање, да се за човека треба борити и то до последњих расположивих снага. У отсуству било које бездушне форме (а и нашег балканског ситничавог карактера) , када се најчешће по њој реже и кроји без покрета срца и „духа“. Узмимо Руску цркву и њен еклисиолошки прилаз баш према опасном расколу који је проузрокован реформом Петра Великог и Патријарха Никона. Ова помесна црква триста година са очекивањем и снисхиђењем према њему се односи, и плодови су да после толико дугог времена већина старообредника ушла у евхаристијско јединоство са Православљем са неким сачуваним елементима богослужења који су специфични за њих.
Ако се осврнемо на наш бивши тзв. Амерички раскол, знамо да су злоба и прозивање била једина веза између завађених срба којих је, о апсурда, „црквено питање“ задојило мржњом. „Црквено питање“ да подлели народ а Тело Христово спаја и приводи у једно Цело? Зар ово није апсурд, а у духовном погледу трагедија над здравим разумом? А он је могућ једино када Црква изгуби слободу, јер ни човек није човек када пред Богом изгуби своју слсободу, дакле ни „црква“ ако се она суочава са убаченим њој туђим елементима? Мени су у едукативном систему наше цркве сасвим другачије представили питање тог раскола, и ја нисам могао другачије да мислим од оног како сам био на то припремљен. Дакле, раскол у многим случајевима није само једностран и он може да се потхрањује са обе стране. Митрополит Кипријан може да помиње кога жели, исто и њега може да помиње ко то зажели. И помињу га неки архијереји (лично знам) . Постоји проблем што то помињање треба да се потврди и на Великом входу, да се то јавно учини, што вероватно „страха ради јудејскога“ (не мора да значи да је преступ) не сме да се уради. Литургија се врши и она није симболика нити форма него је жива ЖЕЉА и љубав у њој, и наши живи покрети у њој; то живо дешавање и делање, и на крају наше финално остварење у Њој.
Руска Загранична црква је нешто сасвим друго. Постоје покушаји разних црквенополитичких поигравања али то све пропада, бледи, и ломи се о гранитни хрид истине о њој. Данас је чудно да се каже да уствари она није била у расколу него сама ондашња „МП“ до оног недавног сједињења. Опет, по тој сопљашњој канонској форми она није била у расколу, јер су са њом имале општење све помесне цркве, као и оно опасно „општење“ са њеним изјавама и тврдњама. (Али оставимо то, јер од тога нем више никакве користи! ) . Сваким студиознијим проучавањем канонског статуса Руске цркве по њеној формалној подели а руковођени потребном богословском способношћу доћи ће до закучка да она, РЗПЦ, није била у никаквом расколу. Знајући ове чињенице за ових 90 година ни МП никада није подигла питање „рашчињења расколника“, или „карловчана“, јер је знала да то неби било одрживо у односу на проблем у којем се налазила сва пунота Сверуске цркве. И у највећој поробљености људи од савести и вере бринули су о томе (а код нас у највећој слободи прети се рашчињењима) . А са друге стране, била би велика храброст да тврдимо да је многомилионски народ у Русији био у расколу (са киме, са самим собом? ) , и као што видите ту „књига“ и кабинетско богослвоље не решава овај проблем. Од првог дана РЗПЦ је исповедала да је она неодвојиви део РПЦ, и говорила је да када наступе први моменти слободе да ће њени архијереји поћи у Русију и примити учешће на Сверуском сабору. Прве мисли њеног Устава су: „ РЗПЦ је неодељив део помесне Сверуске цркве, која се привремено управља на саборним начелима све до престанка безбожне власти“. Нигде није речено да мора да се врати царска власт, иако та жеља и дан данас постоји! Да, то је жеља али не и услов – како су га неки нови расколници схватили и поставили! ? Ово су важне историјске речи које је јасно и недвосмислено формулисао м. Антоније Храповицки, а загранични архијереји упркос каснијем искрслим питању екуменизма са послушањем и синовски испунили. Тако се и збило, и све се лепо завршило. Треба прегледати документа канонског јединства МП са РЗПЦ, а такође и да се подсетимо недавно изречених мисли м. Илариона (Алфејева) у горе поменутом интервју. РЗПЦ је остваривала свој формални каноски однос са свим помесним црквама до Другог светског рата (признта за Руску цркву) ; а после њега она је одржавала евхаристијско јединство са црквама ван те тзв. „челичне завесе“ као што су биле наша СПЦ и Јерусалимска патријаршија, араније и Александријска (до притисака Фанара) .
Треба рећи и још нешто. Живот и црквеност у Евхаристији, обожење људи у њој, и јавно прослављање истих говори да је РЗПЦ била канонска, благодатна и исповедничка – свих оних руских сведока (мартириоса) о Христу којих се тадашња „МП“ званично и јавно, грубо, и чак неукусно одрицала. „МП“ се одрицала Царске породице и многих свештеномученика – служитеља у Цркви свих чинова и служби. Сада је она, та тзв.“ МП“, највећи сведок свега овог о чему је РЗПЦ деценијама говорила и канонизовала. (Где је суштинска правда или „победа“ – добро размилите? ) . Када је Црква благодатна она је увек и канонска. Само „људски естаблишмент“ утиче на њено спољашње управљање да понекад замагљује право схватање Цркве.
У Христу Ваш
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *