Pitanje:
Ilija
Gledam Cigane na putu kako prose, kako su gladni, kako nemaju ništa, kako su neoprani i prljavi, znači oni su siromašni pa čak i više od toga. Da li oni odlaze u Carstvo Nebesko kao siromašni iako na primer nisu kršteni? Koja je sudbina njihova i da li su oni ljudi psi ili su stvarno predodređeni za Carstvo Nebesko? Da li su oni ljudi drugog reda jer mislim da danas niko o njima ne vodi brigu? Na ulici svi beže od njih, dobro da im poneko neki dinar ali kada bi trebao kući da ih pozove na sendvič onda bi sigurno pobegao. A možda ni sami nismo svesni da je i u njima nas premili, preblagi Gospod Isus Hristos i da ga mi u njima videsmo a ne pomogosmo.
Ilija
Odgovor:
Dragi Ilija, Hristos je rekao: „Ako neko napoji jednoga od ovih malih samo čašom studene vode u ime učeničko, zaista vam kažem, neće mu plata propasti”. (Mt. 10, 42.) A ap. Pavle: „Starajmo se jedan o drugome u podsticanju na ljubav i dobra dela.” (Jevr. 10, 24.) Ap. Petar: „Vladajte se dobro među neznabošcima, da bi… videvši vaša dobra dela slavili Boga u dan pohođenja.” (1. Petr. 2, 12.) Dobro si primetio da mi, Hrišćani, treba da činimo dobra dela i pomažemo siromašne i slabe. Ovo je glavno: da to činimo „u ime učeničko”, kako kaže Hristos. (Pročitaj celu 2. glavu Saborne poslanice sv. ap. Jakova.) Treba da činimo dobra dela, ali kao učenici Hristovi, radi Boga i duše, a ne tek tako, ili zato da nas ljudi hvale. Dobra dela, koja se ne čine u ime učeničko, koja se ne čine zato da bi proslavili Boga, nisu korisna za spasenje jer, ne čine li tako i neznabošci? – pita Hristos (Mt. 5, 47.) Znači, kada činimo milostinju, bilo materijalnu (nahraniti nekog ili pomoći mu) ili duhovnu (utešiti nekog, saslušati i saosećati) treba da pomenemo Gospoda Boga i svetitelje Njegove, da imamo u vidu naše mesto u Božijem planu. Mnogi ljudi izbegavaju da imaju bilo kakav kontakt sa prosjacima, jer se boje da oni slučajno nisu lopovi, vračari, alkoholičari i t.d. Svakako, ne znači da su svi oni takvi. Ali, nije svako siromaštvo, samo po sebi, u pobožnosti i prostodušnosti. Ne spasava svako siromaštvo, bolest i patnja, kao takvo. Isto kao što ne spasava ni svako dobro delo, samo po sebi, ako se čini bez Boga i bez ljubavi prema Bogu i bližnjem. Ne znači da svaki siromah u svom srcu nosi Gospoda. Mnogi od njih se bave gatanjem i vračanjem, krađom i drugim raznim lošim delima. Isto kao što se i mnogi od onih koji nisu siromašni bave nepoštenim radnjama. Svaki čovek ne nosi u svom srcu Boga samo zato što je siromašan ili samo zato što čini neko dobro delo. Hristos nas zato upozorava: „Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim i okrenuvši se ne rastrgnu vas! ” (Mt. 7, 6.) Šta to znači? Znači da ima ljudi koji, kao i psi, kada im pružite ruku mogu da vas ujedu, pocepaju, rastrgnu. Da ima ljudi, siromašnih i bogatih, koji mogu vaše dobro i ljubav prema Bogu i bližnjem, pogaziti i ukaljati, izgaziti u blatu zemaljskih stvari. Zato uvek treba biti oprezan. Nama Hrišćanima je takođe, zapoveđeno i to: „Ne sudite da vam se ne sudi! ” (Mt. 7, 1.) I „ne gledajte ko je ko… saslušajte i malog i velikog, ne bojte se nikoga, jer je sud Božiji. A stvar koja bi vam bila teška, iznesite pred mene da je čujem” – govori Gospod. (5. Mojs. 1, 17.) Kako sada ne suditi o tome da li je neko pas ili svinja, ili golub, bez obzira bio on siromah ili bogat? Tako, što bi, pre svega, ovde trebalo primeniti onaj Hristov savet: „Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi” (Mt. 10, 16.) Učini dobro delo u ime Božije uvek, kad god ti je to moguće. Ali, budi oprezan da ne pružiš ruku onome ko te može ujesti, bio on siromah ili ne. Pozdravlja te, o. Srba
