Судбина

Питање:
Оче, помаже Бог
Ја имам недомицу са схватањем судбине као Божије предодређености, Божијег преџнања и условних последица. Можда ће неко рећи: а шта су значиле речи „мушко и женско“, или „рађајте се и множите се? “ На то ћемо овако одговорити: речи рађајте се и множите се не указују на размножавање остварено брачним сједињењем; јер могао је Бог умножити род и неким другим нацином. Али је Бог који све зна пре но што се збуде, знајући својим преџнањем да ће они да допадну преступа и да буду осуђени смртном казном, предухитрио то и створио мушко и женско, и заповедио им да се множе – Јован Дамаскин. Такође, Бог је Авраму обећао потомство иако је овај имао слободу коју је могао злоупотребити. Не сећам се тачно, али негде у старом завету стоји да је Бог рекао човеку да иде у град да им проповеда да ће бити срушен за 40 дана и они се уплашише и променише и Бог промени своју одлуку. Имам безброј питања и недоумица око поимања судбине, а збуњује ме и то су поједини признати велики учитељи то појашњавали, за мене, на потпуно дијаметралан начин. Хвала
Ђоле


Одговор:
Драги Ђоле, Судбина – као таква – није хришћански појам. Судбина уобичајено подразумева да је нешто унапред решено и одређено, и да се то не може променити, без обзира на остале чиниоце или последице. Реч судбина код нас, у свакодневном говору, није тако строго одређена и не подразумева увек исте појмове. Зато је и тешко разумети, јер разни људи понекад пордазумевају различите ствари под овим појмом.
Божије преџнање није судбина и не може се тако назвати. Јер, Бог предвиђа и види унапред догађаје који ће се дестити по узрочно – последичном редоследу и онда на основу тога чини одређене одлуке. Божије одлуке увек служе одређеном циљу, као на пример, нашем исправљању и коначном спасењу човека и све твари. У Хришћанству је циљ непромењив а одлука је у служби тог циља. Код судбине, одлука је сама себи циљ, јер судбина подразумева непромењивост одлуке, док су одлуке са одређеним циљем сврсисходне и подразумевају промену. Код појма судбине, на прво место се ставља неизмењивост нечије воље и неке одлуке, док је код Бога на првом месту Божија љубав према нама и наше спасење, а не некаква одлука која би сама себи била циљ и постављала се као некакав принцип изнад Бога и људи. Јер, не постоји никакав принцип изнад или изван Бога, јер је Бог узрок сваког постојања и свих принципа, и ништа не може постојати без Њега, мимо Њега или изван Њега. Не може се чак ни говорити о нечем „изван“ Бога, „изван“ Онога, који је у апсолутном смислу речи, безграничан, свуда присутан и све испуњава. Нема никога и ничега што би могло бити „изван“ Њега, што би имало или могло на било који начин да постоји, па чак ни идеје ни принципи, ни одлуке, ни судбине, нити било шта друго, што би имало било какву суштину.
А Бог је добар, милостив, праведан, дуготрпљив… Он све добре особине спаја у једно. Нама, несавршенима је тешко да схватимо како то да Бог може бити милостив и праштати грехе, а истовремено и праведан, што подразумева „поравнање“ неког греха исто толиком ценом жртве или казне. Како се дакле, нешто може опростити а истовремено и правда задовољити? Ми то не можемо лако да схватимо из простог ралога што смо ограничени. Наш ум је ограничен и не може да обухвати све светове и све односе у њима. Ми можемо само да разумемо основне принципе који владају у овом и у духовном свету, а ти принципи одговарају особинама Творца, који је узрок постојања света и принципа. Јер, као што смо рекли, нису принципи узрок постојања Творца и овога света, него обратно. Али, пошто је Творац непромењив онда су, природно, и принципи који произилазе из постојања које Он даје, непромењиви. Али, опет, не сами по себи, већ по своме извору – Творцу. Због тога су и неке Божије одлуке вечне и непромењиве, и на њих Господ често указује на посебан начин, као на пример, неком заклетвом: „Сведочим вам данас небом и земљом, да сам ставио пред вас живот и смрт, благослов и проклетство: зато изабери живот, да будеш жив и ти и семе твоје.“ (V Мојс. 30, 19.) , или неким упозорењем као: „Небо и земља ће проћи а моје речи неће проћи..: “ (Мт. 24, 35.) и слично.
Господ даје постојање и Његове особине, или својства, одређују вечне принципе у Вечном Богу. Никакве друге судбине нема, нити она може постојати. Поздравља те, о. Срба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *