Pitanje:
Pomaže Bog, u jednoj knjižici, autora V. Dimitrijevića, „Mladost i strasti“, pročitao sam o, ali nažalost i u sopstvenom životu „okušao“, posledice masturbacije u detinjstvu i adolescenciji. Kaže da masturbacija ostavlja tragove na psihi čoveka, da često čovek postaje preterano stidljiv, povučen. To se meni dešava, kada je u pitanju razgovor sa devojkama. Ili se potpuno zbunim, ili mi se jezik zaveže, ili ispadnem potpuno smušen, tako da sam i sam sebi u svojim pokušajima smešan, a kamoli toj devojci. Kako da se izborim sa svim tim? Naravno, sa masturbacijom sam prestao kada sam počeo da verujem, kada sam krenuo da „bauljam za Hristom“, kao što kaže Avva Justin. Ja mislim da za monaha nisam, znači brak je nešto čemu treba da težim, međutim to je moj problem. Imam 24 godine, pa bi trebao da ozbiljno razmišljam o tome. Molim vas kako to da prevaziđem, da li možete da date neki savet iz vašeg pastirskog iskustva. Unapred vam hvala
N.N
Odgovor:
Dragi N.N, Ja se bojim da se ovde radi o zameni teza kada je reč o psihološkom prilazu prema pitanju manstrubacije. Razni psiholozi na razne načine tumače ovaj jedan od najizraženijih simptoma naše smrtnosti, gde većina njih smatra da je manstrubacija potrebna čoveku za neko spoljašnje oslobađanje „mentalnog karaktera“. Naravno, ja ovo sada pominjem samo u slučaju kada koristimo ispomoć savremene psihologije da bi poklušali da rešimo neke duhovne probleme. Vlada, koga izuzetno poštujem zbog njegove plodne misionarske delatnosti, dozvoljava sebi da kometariše ovo pitanje koristeći se tim psihološkim opitom pa sam se zbog toga i sam njega dodirnuo. Interesantna je ta tvrdnja da manstrubacija zatvara čoveka, naspram psihološkog fakta da zatvorenost i strah od žena (u detinjstvu od devojčica) upravo prouzrokuje taj problem, i naravno, po prirodi njegovog nezdravog razvijanja ta zatvorenost u pozdnijim godinama zreli i prelazi u začaurenost. Biće da je tačnije da izolovanost i samoća, i neko samoubeđeno, čak iluzorno beznađe, usiljava ovu strast, a ne da ona sama prouzrokuje problem zatvorenosti prema suprotnom polu. Ja bih ovde zatvorenost i stidiljivost razdvojio, jer je ova druga čak blagočešće i podvig. Problem manstrubacije u ovim našim sve napadnijim vremenima „cyber kulture“ zauzima unikalan zaokret (opasan) , gde ona više nije stvar otuđenosti i mašte u otsustvu realne seksualne aktivnosti nego svesnog izbora, i to ravno kako kod bračnih ljudi tako i tinejdžera. Problem je u izrazito jednostavnoj brzoj dostupnosti „materijala“ koji stimulišu strasti, da to polako prelazi u bolest, gde se javlja nezainteresovanost ili čak izbegavanje normalnih bračnih obaveza. Ovu tvrdnju zansnivam na mom ličnom pastirskom iskustvu slušajući duhovne probleme mnogi ljudi. Nema sumnje da seksualnost igra veliku ulogu u životu čoveka, i da se Crkva prilično stidljivo bavila ovim pitanjem; kažem stidljivo zbog toga što su pokušavali da se bave njom ljudi koji su se sasvim odrekli seksualne aktivnosti radi mističnog i blagodatnog ostvarivanja ideala „anđelskog života“ – monaškog podviga, na evanđelskoj istina da se u Carstvu Nebeskom niti žene ni udaju. Najveći bogoslovi Crkve bili su ljudi monaškog života i podviga, i oni su nam ostavili neprocenjeno blago svetootačkih spisa, u kojima se vrlo malo nalazi studija ovog vrlo osetljivog pitanja. Teško je da se nađe jedinstven stav u tumačenju sv. Tajne braka, jer neki bogoslovi govore da je jedini cilj rađanje dece, dok drugi u braku vide čudo kada dva tela postaju jedno, gde se njihova ljubav poredi sa ljubalju Hrista i Njegove neveste Crkve. Naravno, o tome je najviše i najmudrije ap Pavle učio, i obratio je pažnju na nešto što mnogi po prirodi „osteljivosti pitanja“ (moji navodnici) izbegavaju da nešto više kažu. Apostol Pavle traži uzdržavanje od bračnih obaveza samo „po dogovoru“, i čak nekako ikonomijski tvrdi da je bolja „ženidba nego li upaljivanje“ (1Kor. 7, 9) . Ovo je realno suočavanje sa smrtnom prirodom palog čoveka gde se „upaljivanje“ zamenjuje blagoslovom Crkve na sastajanje u jedno telo. Da je mislio da je brak zdrav samo onda kada postoji namera na začetak ja ne znam kako bi drugačije mogli da razumemo „uzdržavanje po dogovoru“, i to „privremeno“ (1Kor. 7, 5) . U tom slučaju verovatno bi rekao: sastajte se samo po dogovoru, t.j. kada postoji plan za rađanje, ili još tačnije rečeno: samo kada postoji mogućnost na novo začeće da bi se opet tražilo novo uzdržavanje do sledećeg. Da je u pitanju samo rađanje dece (životinjsko parenje bez prisustva onog što one nemaju – bogoobrazne ličnosti i ljubavi) sigurno je da bi ap. Pavle rukovođen Duhom Svetim drugačije formulisao ovu evnađelsku misao i rekao tipa: sastajte se samo po dogovoru.
Strah od žena ili muškaraca može da se izaziva raznim uzrocima. Ja ne mislim da je taj strah uvek blagočešće, i on može da bude pokrenut raznim preprekama koje su stajale na putu u odgajanju mladog čoveka. Strah može da izaziva samo onaj koji je izgubio tu prirodnu stidljivost koja u domenu ove teme izaziva iluzornu superiornost nad čovekom koji nju nije izgubio. Pokvaren čovek se ne boji od pokvarenog čoveka, i tu se rađa rivalitet i sve ostale ružne stvari koje za njim dolaze, a miran čovek itekako hoće; dok u tom suprotnom scenariju neće se ni miran bojati mirnog čoveka (ili stidljivi stidljivog) , jer se ovde skoro sasvim eliminiše mogoćnost na povredu i emotivna maltretiranja, i otkriva se nešto vrlo pozitivno: stvara se ta ralna mogućnost na razumljiv zajednički jezik i razvijanje poverenja. Ako vi u podsvesti tražite seksulani objekat u ženskoj osobi (opčinjeni nekom zavodnom lepotom) vi nikada nećete moći da dobijete ono što ona nije: smirena, stidljiva, ćutljiva, krotka i td., što u realnosti jedino i možete da podelite sa njom. A kako nemate ničeg zajedničkog, a u potsvesti se upravljate tim idealom, onda je ona ta koji ga nosi i, po prirodi vašeg izbora i situacije u koju ste se postavili, ona je nad vama superiorna, i pred njom ste nesigurni (ili „manji“) . Dakle, takva žena će da izaziva strah i nervozu, jer smo izloženi realnoj mogućnosti da budemo ismejani i da nam se ponize naša iskrena osećanja. Ne bežimo od činjenice da postoje manipulacije i „igre polova“, čak neljudskost i ucene u istom, što je u krajnjem ishodu greh jer se sukobi sa osnovnim učenjem Crkve.
Stidljivi i pobožni ljudi bi trebali da se druže sa ljudima istog ponašanja i opredelenja, a kako mi stalno govorimo o Crkvi, onda bi i to trebalo da se odigrava pri njoj. Treba biti uz Zajednicu i da se učestvuje u njenim aktivnostima, i spontanost tih raznih momenata sigurno će da uništi veo nesigurnosti i straha, jer ćemo da budemo sposobni da otkrijemo ono što je uvek bilo istina ali samo to nismo znali: da i osoba suprotnog pola koja je tu pored nas, da je isto tako bojažljiva ličnost, nevina, neiskvarena, isto tako opeterećena strahom od moguće povrede i emotivnog ponižavanja. Bitno je da se potisne strah od iluzorne superiornosti, t.j. od nečega što u realnosti uopšte ne postoji, i shvatiti da smo svi mi ljudi povredljivi i sa manje ili više sličnim problemima. U jednom poznastvu od kojeg se očekuje druženje najbinije je da se nađe zajednička tema, a ako ona postoji sve drugo postaje lako. Ta „zajednička tema“ zavisi i od izbora ličnosti jer nju mi ne možemo da nađemo kod ljudi koji je svojom filisofijom života i opredeljenja uopšte nemaju. Za rešenje vašeg problema vrlo je važna ocena ličnosti i situacije, t.j. realnost izbora. „Pohlepa“ rukovođeha strastima može da vas dovede do toga da ceo život ostanete sami; ili pak da ceo život živite sa osobom sa kojom ničeg zajedničkog nemate.
Sa Božijim blagoslovom želim vam uspeh u vašoj potražnji voljene osobe.
U Hristu Vaš oLjubo
