Питање:
Помаже Бог, у једној књижици, аутора В. Димитријевића, „Младост и страсти“, прочитао сам о, али нажалост и у сопственом животу „окушао“, последице мастурбације у детињству и адолесценцији. Каже да мастурбација оставља трагове на психи човека, да често човек постаје претерано стидљив, повучен. То се мени дешава, када је у питању разговор са девојкама. Или се потпуно збуним, или ми се језик завеже, или испаднем потпуно смушен, тако да сам и сам себи у својим покушајима смешан, а камоли тој девојци. Како да се изборим са свим тим? Наравно, са мастурбацијом сам престао када сам почео да верујем, када сам кренуо да „бауљам за Христом“, као што каже Авва Јустин. Ја мислим да за монаха нисам, значи брак је нешто чему треба да тежим, међутим то је мој проблем. Имам 24 године, па би требао да озбиљно размишљам о томе. Молим вас како то да превазиђем, да ли можете да дате неки савет из вашег пастирског искуства. Унапред вам хвала
Н.Н
Одговор:
Драги Н.Н, Ја се бојим да се овде ради о замени теза када је реч о психолошком прилазу према питању манструбације. Разни психолози на разне начине тумаче овај један од најизраженијих симптома наше смртности, где већина њих сматра да је манструбација потребна човеку за неко спољашње ослобађање „менталног карактера“. Наравно, ја ово сада помињем само у случају када користимо испомоћ савремене психологије да би поклушали да решимо неке духовне проблеме. Влада, кога изузетно поштујем због његове плодне мисионарске делатности, дозвољава себи да кометарише ово питање користећи се тим психолошким опитом па сам се због тога и сам њега додирнуо. Интересантна је та тврдња да манструбација затвара човека, наспрам психолошког факта да затвореност и страх од жена (у детињству од девојчица) управо проузрокује тај проблем, и наравно, по природи његовог нездравог развијања та затвореност у позднијим годинама зрели и прелази у зачауреност. Биће да је тачније да изолованост и самоћа, и неко самоубеђено, чак илузорно безнађе, усиљава ову страст, а не да она сама проузрокује проблем затворености према супротном полу. Ја бих овде затвореност и стидиљивост раздвојио, јер је ова друга чак благочешће и подвиг. Проблем манструбације у овим нашим све нападнијим временима „cyber културе“ заузима уникалан заокрет (опасан) , где она више није ствар отуђености и маште у отсуству реалне сексуалне активности него свесног избора, и то равно како код брачних људи тако и тинејџера. Проблем је у изразито једноставној брзој доступности „материјала“ који стимулишу страсти, да то полако прелази у болест, где се јавља незаинтересованост или чак избегавање нормалних брачних обавеза. Ову тврдњу занснивам на мом личном пастирском искуству слушајући духовне проблеме многи људи. Нема сумње да сексуалност игра велику улогу у животу човека, и да се Црква прилично стидљиво бавила овим питањем; кажем стидљиво због тога што су покушавали да се баве њом људи који су се сасвим одрекли сексуалне активности ради мистичног и благодатног остваривања идеала „анђелског живота“ – монашког подвига, на еванђелској истина да се у Царству Небеском нити жене ни удају. Највећи богослови Цркве били су људи монашког живота и подвига, и они су нам оставили непроцењено благо светоотачких списа, у којима се врло мало налази студија овог врло осетљивог питања. Тешко је да се нађе јединствен став у тумачењу св. Тајне брака, јер неки богослови говоре да је једини циљ рађање деце, док други у браку виде чудо када два тела постају једно, где се њихова љубав пореди са љубаљу Христа и Његове невесте Цркве. Наравно, о томе је највише и најмудрије ап Павле учио, и обратио је пажњу на нешто што многи по природи „остељивости питања“ (моји наводници) избегавају да нешто више кажу. Апостол Павле тражи уздржавање од брачних обавеза само „по договору“, и чак некако икономијски тврди да је боља „женидба него ли упаљивање“ (1Кор. 7, 9) . Ово је реално суочавање са смртном природом палог човека где се „упаљивање“ замењује благословом Цркве на састајање у једно тело. Да је мислио да је брак здрав само онда када постоји намера на зачетак ја не знам како би другачије могли да разумемо „уздржавање по договору“, и то „привремено“ (1Кор. 7, 5) . У том случају вероватно би рекао: састајте се само по договору, т.ј. када постоји план за рађање, или још тачније речено: само када постоји могућност на ново зачеће да би се опет тражило ново уздржавање до следећег. Да је у питању само рађање деце (животињско парење без присуства оног што оне немају – богообразне личности и љубави) сигурно је да би ап. Павле руковођен Духом Светим другачије формулисао ову евнађелску мисао и рекао типа: састајте се само по договору.
Страх од жена или мушкараца може да се изазива разним узроцима. Ја не мислим да је тај страх увек благочешће, и он може да буде покренут разним препрекама које су стајале на путу у одгајању младог човека. Страх може да изазива само онај који је изгубио ту природну стидљивост која у домену ове теме изазива илузорну супериорност над човеком који њу није изгубио. Покварен човек се не боји од поквареног човека, и ту се рађа ривалитет и све остале ружне ствари које за њим долазе, а миран човек итекако хоће; док у том супротном сценарију неће се ни миран бојати мирног човека (или стидљиви стидљивог) , јер се овде скоро сасвим елиминише могоћност на повреду и емотивна малтретирања, и открива се нешто врло позитивно: ствара се та рална могућност на разумљив заједнички језик и развијање поверења. Ако ви у подсвести тражите сексулани објекат у женској особи (опчињени неком заводном лепотом) ви никада нећете моћи да добијете оно што она није: смирена, стидљива, ћутљива, кротка и тд., што у реалности једино и можете да поделите са њом. А како немате ничег заједничког, а у потсвести се управљате тим идеалом, онда је она та који га носи и, по природи вашег избора и ситуације у коју сте се поставили, она је над вама супериорна, и пред њом сте несигурни (или „мањи“) . Дакле, таква жена ће да изазива страх и нервозу, јер смо изложени реалној могућности да будемо исмејани и да нам се понизе наша искрена осећања. Не бежимо од чињенице да постоје манипулације и „игре полова“, чак нељудскост и уцене у истом, што је у крајњем исходу грех јер се сукоби са основним учењем Цркве.
Стидљиви и побожни људи би требали да се друже са људима истог понашања и определења, а како ми стално говоримо о Цркви, онда би и то требало да се одиграва при њој. Треба бити уз Заједницу и да се учествује у њеним активностима, и спонтаност тих разних момената сигурно ће да уништи вео несигурности и страха, јер ћемо да будемо способни да откријемо оно што је увек било истина али само то нисмо знали: да и особа супротног пола која је ту поред нас, да је исто тако бојажљива личност, невина, неискварена, исто тако опетерећена страхом од могуће повреде и емотивног понижавања. Битно је да се потисне страх од илузорне супериорности, т.ј. од нечега што у реалности уопште не постоји, и схватити да смо сви ми људи повредљиви и са мање или више сличним проблемима. У једном познаству од којег се очекује дружење најбиније је да се нађе заједничка тема, а ако она постоји све друго постаје лако. Та „заједничка тема“ зависи и од избора личности јер њу ми не можемо да нађемо код људи који је својом филисофијом живота и опредељења уопште немају. За решење вашег проблема врло је важна оцена личности и ситуације, т.ј. реалност избора. „Похлепа“ руковођеха страстима може да вас доведе до тога да цео живот останете сами; или пак да цео живот живите са особом са којом ничег заједничког немате.
Са Божијим благословом желим вам успех у вашој потражњи вољене особе.
У Христу Ваш оЉубо
Помаже Бог!
Занима ме, да ли је заједничка мастурбација (дакле без физичког контакта мушког и женског полног органа) између невенчаног пара препрека за венчање и будуће рукоположење младожење?
Помјаните.