НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Савремени изазови и искушења » ШТА ЈЕ ПОСТИГАО СИНОД КОНСТАНТИНОПОЉСКЕ ЦРКВЕ?

ШТА ЈЕ ПОСТИГАО СИНОД КОНСТАНТИНОПОЉСКЕ ЦРКВЕ?

<p claЂакон ГЕОРГИЈЕ Максимов

ШТА ЈЕ ПОСТИГАО СИНОД КОНСТАНТИНОПОЉСКЕ ЦРКВЕ?
 
Развој догађаја везаних за хапшење оца Јефрема наводе нас да се замислимо над савременим проблемима у међуправославним односима.
Прошле године, 24. децембра, јавност је сазнала за хапшење и затварање игумана манастира Ватопеда, архимандрита Јефрема. Већ 28. децембра Свјатејши Патријарх Кирил упутио је писмо председнику Грчке у коме је писало: „Не сумњам у пуномоћ органа грчког правосуђа и изражавам наду на праведно и објективно решење по питању имовине Ватопедског манастира. Истовремено осећам и недоумицу због затварања, још пре судског разматрања, монаха који не представља претњу за друштво, који је, не једном, изражавао спремност да сарађује током истраге… Сматрам својом дужношћу да лидеру грчке државе пренесем наш заједнички бол и да молим да се из затвора ослободи архимандрит Јефрем, игуман светогорског манастира Ватопед.“[1]
Подршку оцу Јефрему изразио је и Патријарх-Католикос све Грузије, Илија II, као и низ архијереја Грчке, Кипарске и Бугарске Цркве. У данима након тога многи православни хришћани су били у недоумици – зашто ћуте и остају по страни надлежни епископи оца Јефрема. Када би реакција Константинопоља била исто тако оперативна и принципијелна, грчким властима би било веома тешко да игноришу јединствени став православног света и основано може да се сматра да би отац Јефрем већ био на слободи.
Десетог јануара Свети Синод Константинопољске Патријаршије на челу са Патријархом Вартоломејом је коначно дао изјаву поводом овог питања, али је код многих верних она изазвала још већу недоумицу и разочарење у односу на ћутање које је претходило.
Као прво, у тој изјави, Константинопољска Патријаршија, иако изражава жаљење због хапшења игумана манастира Ватопед, потпуно јасно даје до знања да нема намеру да подржи свог настрадалог свештеника: „Васељенска Патријаршија уважавајући, као увек, независност правосудног система избегава свако мешање у истражни поступак који се води, узимајући у обзир да ипак није упозната са садржајем конкретног дела.“
Друго, Константинопољска Патријаршија је негативно оценила иступање Московског Патријарха и подршку упућену оцу Јефрему, представивши то као мешање у надлежност њене канонске територије: „Патријаршија у вези са изјавама братске Православне Цркве по горепоменутој теми подсећа да боравак на Светој Гори, канонској територији Константинопољске Патријаршије, православних монаха различитих нација не даје Светој Гори свеправославни карактер који би дозвољавао било какво мешање аутокефалних Цркава.“[2]
Читајући ово прекоревање може се помислити да је тобож Патријарх Московски и све Русије својим писмом подршке затвореног монаха учинио нешто незамисливо и пре тога непознато у Цркви. Међутим, сличне изјаве и молбе, које упућују предстојатељи Помесних Цркава поводом пружања подршке гоњеној сабраћи, представљају уобичајену праксу која је постојала како у прошлости тако и данас.
На пример, пре само неколико година цео православни свет је реаговао на хапшење архиепископа охридског Јована, кога су затворили у Македонији након што је ушао у канонско јединство са Српском Православном Црквом. Патријарх Московски и све Русије, Алексеј II се исто тако обраћао председнику Македоније молбом да се ослободи архиепископ и од Српске Цркве је то праведно било прихваћено са захвалношћу као знак братске подршке. Штавише, у јануару 2004. године архиепископ атински Христодул и Константинопољски Патријарх Вартоломеј су такође упутили писма[3] – очигледно никако не сматрајући то за мешање у надлежност Српске Цркве.
Још раније, када се Грчка Црква у пролеће 1967. године налазила у сукобу са грчком владом, која је на крају упркос вољи јерархије распустила Синод и принудила на умировљење архиепископа атинског Хризостома, Патријарх Алексеј I је 17. маја 1967. године упутио грчком краљу Константину телеграм у коме је изразио велику огорченост догађајима који се одвијају „на земљи древне Јеладе коју љубимо“.[4]
Увидом у прошлост може се видети како је на пример свети Николај Мистик, патријарх Константинопољски, написао 917. године калифу ал Мукрадиру писмо са молбом да прекине разарање православних храмова које је покренуо на територији калифата.[5]
Неодољиво привлачи пажњу толико велика разлика у ставовима два Константинопољска Патријарха, који су раздвојени хиљадама година: један није могао да занемари страдање православних хришћана других Помесних Цркава, а други не пружа подршку чак свом сопственом свештенику који се нашао у невољи. Штавише, недоумицу и узнемиреност многих верних како у Грчкој, тако и у Русији, изазвао је став Синода Константинопољске Патријаршије који се кратко може изразити речима: „ни сами нећемо помоћи, ни другима нећемо дозволити“.
Митрополит калавритски и егијалијски, Амвросије, пише: „Посебно нас је непријатно поразила чињеница да тако Васељенска Патријаршија, остављајући несрећног оца Јефрема, свог човека, на вољу судбине, не дозвољава ни другима да заједно поделе његову невољу. То јест, не дозвољава члановима православне васељенске заједнице којој припадају и Руси да испуне апостолске речи: „Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу“ (Рим. 12:15).[6]
Упознавши се са текстом синодске изјаве многи постављају питање: како је могло да се догоди да Константинопољска Патријаршија „није упозната са садржајем дела“ то јест, оптужби које су покренуте против једног од најистакнутијих клирика и притом игумана светогорског манастира – при чему та истрага траје више од три године? Зашто се за 17 дана колико је прошло од хапшења оца Јефрема до заседања Синода нико од људи око Патријарха није упознао са садржајем истраге и то доставио Синоду? Зар се догађај који је узбуркао читав православни свет Фанару чини толико ситан и уобичајен?
Чудно је видети да се Константинопољска Патријаршија, обично врло активна и гласна када се поведе реч о захтевима за почастима и послушности других, приказује као тиха и уздржана када треба да се помогне, да се подржи неко – па чак не просто било ко, већ сопствени архимандрит.
Јавља се питање: зашто Московска Патријаршија може да напише писмо председнику Грчке са молбом да се ослободи отац Јефрем, а Константинопољска не може? Зашто архијереји Кипарске и Грчке Православне Цркве могу да посете оца Јефрема у затвору, а ни Патријарх Вартоломеј као ни један други архијереј Константинопољске Патријаршије не могу то да ураде?
Све што је била у стању да уради Константинопољска Патријаршија јесте да поново подсети на сопствена права и почасти који су се, тобож, нашли у опасности због писма Московског Патријарха. Али, како може писмо да повреди канонску целовитост и црквено-административни поредак Константинопољске Патријаршије ако се у њему помиње промена судске мере примењене на оца Јефрема? Сматрати гест помоћи конкретном човеку за покушај преотимања управљања Светом Гором је нешто потпуно незамисливо и блиско апсурду.
Ово посебно ако се узме у обзир да је још 5. јануара, то јест пет дана пре заседања Константинопољског Синода, на грчком језику био објављен интервју митрополита волоколамског Илариона у коме је нагласио да Руска Православна Црква нипошто не доводи у сумњу канонску потчињеност Свете Горе Константинопољској Патријаршији.
У том истом интервјуу владика Иларион је приметио да „наша Црква, уопште, увек изражава забринутост у случајевима када се било где хришћани подвргавају гоњењима или дискриминацији. Не сматрам то мешањем у туђе послове. Када, на пример, у Египту убијају хришћане-копте, чланови Светог Синода изражавају солидарност са њима. Зар је то мешање? Не, то је потпуно нормално показивање солидарности са прогоњеним хришћанима. Када је у питању уважени светогорски игуман, кога знају и подржавају монаси Свете Горе, монаси његовог манастира, Свештени Кинот, кога знају и воле многи људи у Русији… све то изазива недоумицу и негодовање веома много људи. Они изражавају своју солидарност у оквиру својих могућности.“
Ипак, изражавање солидарности је било протумачено управо као мешање. Неадекватна реакција Константинопољске Патријаршије указује на запажање према коме је човек склон да примећује код других и највише зазире од порока којима је сам заражен.
Мешање у послове друге Помесне Цркве је на пример успостављање сопствене јерархијске структуре на канонској територији друге аутокефалне Цркве, како је било у Естонији, или масовно примање клирика друге Цркве без отпусних грамата или било какве сагласности, како је било у Енглеској у сурошком скандалу. То су потпуно дефинисана кршења канона, која нарушавају врло конкретне каноне Цркве. Строго говорећи, ови случајеви мешања од стране Константинопоља давали су Руској Православној Цркви право да захтева сазивање свеправославног Сабора ради вођења црквеног суда над Патријархом Вартоломејом. Само се крајњим степеном снисхођења може објаснити то што наша Црква није тако поступила.
Међутим, који канони бране предстојатељу једне Цркве да пред световним лицем тражи ослобођење духовног лица које припада клиру друге Цркве? Таквих канона нема и не може бити, јер се канонске границе аутокефалних Цркава тичу административног управљања и на који начин не дотичу православну Веру и живот по вери. За љубав и милосрђе нема канонских граница. Обавеза испуњавања заповести Христових не ограничава се границама „сопствене“ аутокефалне Цркве. Свети Оци су писали да чак и човеку друге вере који је упао у невољу хришћанин мора да помогне колико је то у његовој моћи[7]. Шта већ говорити о архимандриту који је исте вере, а који се нашао у затвору.
Нормалан покрет побожне душе је да нахрани гладног, прими странца, посети болесника, помогне затвореном у тамници, јер по речима Господњој: „кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте“ (Мт. 25:40). Писмо Патријарха Кирила је било и написано ради испуњења ових речи Господњих.
Исто тако да би испунили речи Господње „дајте милостињу“ (Лк. 12:33) поклоници из редова мирјана и клирика Руске Православне Цркве редовно остављају прилоге на канонској територији Константинопољске Патријаршије. Међутим, све то Фанар не доживљава као мешање у његове послове и никако не изазива гневне протесте Синода.
Неопходно је такође додати да писмо Свјатејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила, као што се види из самог текста, није представљало само лични покрет његове душе која саосећа са страдалником, већ и испуњење његовог архипастирског дуга према сопственој пастви. Многи православни људи у Русији, Украјини, Белорусији и Молдавији, укључујући и аутора ових редова, били су веома огорчени вешћу о хапшењу оца Јефрема. Као потврда томе служе и хиљаде потписа који су већ прикупљени у петицији подршке архимандриту. И наш Патријарх је, уз неопходно стрпљење и хришћанску племенитост, одлучио да наш бол пренесе људима од којих зависи промена судских мера примењених на оца Јефрема током истраге.
Када би Константинопољски Патријарх искористио писмо Московског Патријарха, као и гласове подршке из других Помесних Цркава, за активну заштиту ватопедског игумана, то би посебно ојачало његов ауторитет у православном свету и највероватније би довело до ослобађања оца Јефрема. Међутим, сада је својим чудним иступањем Константинопољска Патријаршија, као прво, дала противницима оца Јефрема сјајни повод да не слушају гласове православног света и, као друго, компромитовао себе не само пред Светом Гором и Руском Црквом, већ и пред свим православним хришћанима, између осталог и грчким.
Да, у грчком свету не воле сви Руску Православну Цркву. Међутим, чак и најстрожи њени критичари, руку на срце, у овом случају морају да признају да би нашавши се на месту оца Јефрема пожелели да у вези са својом несрећом пре добију подршку Москве него Константинопоља.
Горепоменути владика Амвросије из Грчке Православне Цркве обраћа пажњу на још једну околност: „Ако је Руски Патријарх допустио несмотреност и умешао се у послове друге Патријаршије, зашто онда за исти такав поступак није укорена ни Грчка, ни Кипарска, ни Бугарска Црква чији су представници такође иступили са сличним изјавама? Испоставља се да се Васељенска Патријаршија у суштини понаша противречно и делује једнострано“.
Заиста, таква избирљивост у реакцији коначно разоткрива страх становника Фанара и оно што обузима њихове мисли. Све то је, авај, толико далеко од Јеванђеља, па чак и од основног реда што изазива веома тешка осећања. Зар у Константинопољској Патријаршији не схватају да овим изјавама они, као прво, само компромитују себе и, као друго, свеједно не могу да ограниче Московску Патријаршију и друге Цркве да изразе своје мишљење и забринутост због догађаја који се одвијају у осталом православном свету, чак и на канонској територији Константинопољске Патријаршије?
Посебно се као сведочанство пада ауторитета Константинопољске Патријаршије и пренебрегавања ове синодске одлуке може оценити игнорисање од стране других Помесних Цркава позива на „немешање“ по овом питању „од стране аутокефалних Цркава“. Већ након заседања Константинопољске Патријаршије иступили су са изјавама сличним писму Свјатејшег Патријарха Кирила Синод Грчке Православне Цркве, предстојатељ Кипарске Православне Цркве архиепископ Хризостом, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, који су послали писмо државном тужиоцу Грчке са позивом да се укине одлука о хапшењу оца Јефрема. Епископ тројицки Панкратије је упутио писмо премијеру Грчке и низу високих чиновника са сличном молбом.
Дакле, шта је постигао Синод Константинопољске Патријаршије? Само је показао читавом православном свету да су људи који претендују на искључиво место и водећу улогу у Православној Цркви реално већ изгубили везу са остатком Цркве и изгубили могућност да правилно оцене своје изјаве и поступке.
А отац Јефрем остаје у затвору. До краја истраге. Процес обећава да ће бити дуг, тако да истражно затварање оца Јефрема може да се отегне годинама, чак и ако га на крају прогласе невиним! А шта ако слабо здравље старог архимандрита не издржи и он умре у затвору? На чијој савести ће бити његова смрт?
Па чак и ако се све заврши на најбољи начин: ако оца Јефрема ускоро пусте, а затим и оправдају – за Константинопољску Патријаршију то, нажалост, не значи да су проблеми иза ње.
И није ствар чак ни у томе што је опао ауторитет у очима верних, већ у томе што ће позицију коју су заузели чланови Синода Константинопољске Цркве бити врло тешко оправдати на Страшном Суду. Зато што постоји реална опасност да се нађу међу онима који ће од Христа чути: „у тамници бијах, и не посјетисте Ме“ (Мт. 25:43).
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. http://www.mospat.ru/ru/2011/12/29/news55827/.
  2. http://www.itar-tass.com/c1/313380.html.
  3. Македонски превод тих посланица може се наћи на званичном сајту Православне Охридске Архиепископије: http://poa-info.org/istorija.
  4. Журнал Московской Патриархии. 1967. № 6. С. 2.
  5. Николай Мистик, святитель. Письма к халифу // Византийские сочинения об исламе. М., 2006. С. 145-151.
  6. http://www.bogoslov.ru/text/2373213.html
  7. Види., например, „Послание о вере варяжской“ преподобног Теодосија. – Православный собеседник. 1865. Ч. 2. С. 327.

 


Извор:
pravoslavie.ru

Прeвод са руског:
Станоје Станковић

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *