СРПСКЕ СЛАВЕ И ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ

 

ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ
 

 
КУЛТ МРТВИХ
Смрт По хришћанском веровању и учењу цркве, смрт je прелазак из овоземаљског привременог живота у небески вечни живот. Зато се сваки хришћанин целога свога живота припрема за тај прелазак. Сваки човек, још за живота, одреди место где жели да буде сахрањен, а када дође у старе године, он са својим укућанима или пријатељима припрема све шта је потребно за сахрану једног хришћанина.
Самртна постеља се у нашем народу зове место и сам догађај када се покојникова душа раздвоји од тела. Обично се може на основу тежине болести, и болесникова стања закључити и предвидети скора смрт. Тада треба позвати свештеника да исповеди и причести болесника, да би се душа лакше растала од тела. Негде се сачувао обичај да се родбина и пријатељи са болесником пред смрт опраштају. Он њима опрашта њихове увреде и грехе према њему и обратно. Из народног искуства се зна, да душа покојникова који је исповеђен и причешћен, и који се опростио са својим најближима, лагано и тихо излази из тела, као птица из кавеза, и растерећена лети небеским просторима у царство небеско. Опраштање се врши на следећи начин: Болесник позове оне, за које сматра да се о њих огрешио, и један по један прилазе постељи.
Онда болесник говори: „Опрости ми, брате“ (каже име, обично каже и који грех осећа на души). Овај скине капу, лагано се поклони према болеснику и говори: „Бог да ти опрости и овога и онога света“.
Опремање мртваца Чим се самртник почне раздвајати са душом, почне, дакле, лагано издисати, припрема се свећа која се пали, и ставља изнад његове главе, или му се стави у руке. Свећу пали најближи и најдражи сродник. Оцу или мајци свећу пали син или кћерка итд. Свећа се пали на следећи начин: Онај који пали узме је, прекрсти се, целива свећу, пали је шибицом и говори: За покој душе мога (каже сродство и име). Бог да му душу прости. Остали присутни тихо, шапатом изговарају – Бог да му душу прости, и крсте се. Свећа и њена светлост символишу самога Христа који је светлост и који осветљава пут души свакога човека који у њега верује. У народу се сматра за велику казну и проклетство ако неко умре без свеће.
Чим покојник испусти душу, приступа се припреми за укоп. Најпре се изврши купање, бријање и облачење покојника у свечано укопно рухо. Купање врши неки старији човек из комшилука или жена уколико је женско умрло. Обично се тело истрља влажним пешкирима, мушкарац се обрије, посеку нокти и обуче се ново одело, које покојник припреми још за живота. Тако опремљен покојник се поставља на сто у некој великој соби, или остаје у постељи у којој је преминуо, док се не припреми ковчег. Постави му се десна рука преко леве на грудима, и руке му се свежу марамицом, тањим пешкиром или дебљим вуненим концем; вежу му се ноге око чланака, и глава испод браде и преко темена, а очи му се склопе.
Припреме за сахрану Пошто од часа смрти па до сахране треба да прође 24 сата, покојник преноћи и кући, и око њега седе његови укућани или пријатељи, и дању и ноћу. Воде се озбиљни разговори, читају молитве за покој душе, и евоцирају лепе успомене на покојника. Ово се обично ради у селу пошто покојник преноћи у кући. У градовима ређе, јер тело покојника преноћи у капели.
Сутрадан, један дан после смрти, обавља се сахрана. Рано, неколико комшија и пријатеља одлазе да копају гроб. Обичај је да нико од родбине не копа раку.
Родбина, пријатељи и комшије се одмах обавештавају чим неко умре, и заказује се тачно време сахране. Одмах се обавештава и свештеник који треба да изврши опело над покојником. Благовремено се штампају плакате и евентуално предаје читуља у новине. Пошто смрт, често може бити изненадна, домаћин или та кућа нису спремни брзо сами организовати погреб, пријатељи и комшије притичу у помоћ. Када се долази у кућу где је неко умро, изјављује се укућанима и родбини саучешће на следећи начин: Онај који долази, како кога сретне од родбине, у кући или дворишту, поздравља се са њим, ако су блискији, пољубе се три пута у образ и говори следеће речи: „примите моје искрено саучешће“. Домаћи се захваљују, и одводе госте у собу где је покојник. Овај затим целива покојника или икону и крст, запали свећу, положи цвеће, одстоји мало поред одра и одлази у другу просторију за госте.
Опело У заказано време долази свештеник. Њега дочекује домаћин и води га у просторију где је покојник. Пошто свештеник узме потребне податке о умрломе, ковчег са покојником се износи у двориште, где се врши опело. У местима где има капела, сви долазе у заказано време на сахрану, и у одређено време се врши опело. Најпре се поделе свећице свима присутнима, које се упале и држе у току опела. За време опела, родбина стоји са десне стране ковчега, а ковчег је окренут тако да покојник гледа према истоку. Док траје опело влада потпуна тишина, и разуме се, потпуна озбиљност. Крст стоји чело главе покојника. Такође, чело главе поставља се мањи сточић на који се ставља жито, скувано као за славу. У жито се ставља једна свећица Поред жита потребна је и једна флашица у којој је помешано вино и уље, (успомена на свету тајну јелеосвећења), којим се после опела прелива покојник.
На сточић се ставља и једна чаша са чистим вином и кашичицом, да свештеник на крају опела прелије жито. Ту се још ставља погача и тацна са медом. Погача символизује самога Христа који је хлеб живота, а мед сладост раја и вечног блаженог живота.
Целивање покојника Када се опело заврши, најпре родбина, а затим сви остали целивају покојника или икону и крст који стоје на покојниковим грудима. Целивање се врши тако, што се полако прилази ковчегу, и кад се дође до њега, застане се, прекрсти и поклони, па се онда целива покојник, и тихо се каже: „Бог да му душу прости“.
Погребна поворка Кад се заврши целивање, ковчег се затвара, али се не закива, јер се на гробу поново отвара. Одмах се ковчег диже на кола, или се носи на рукама. Формира се погребна поворка. На челу поворке иде крст са десне стране, а жито, вино и уље са леве стране. Иза крста и жита долазе литије – барјаци и рипиде. Иза њих иду млађе особе које носе цвеће. Иза цвећа иде свештеник који успут пева одговарајуће посмртне песме. Иза свештеника носи се ковчег са покојником, чије су ноге окренуте напред, а иза ковчега иде родбина распоређена по степену блискости са покојником. Иза родбине иде народ. Од куће до гробља, стаје се два пута и чита се мали помен. Обично се стаје код раскршћа, или код неког места које је везано за покојника. Трећи помен се врши на самом гробу.
Спуштање у гроб Када се стигне до гроба, ковчег се спушта поред раке, дреше се руке, ноге и глава. Укопници то јест људи који су копали раку целивају покојника, и неко од ближе родбине. Затим ce ковчег затвара, закива или заврће поклопац и спушта се помоћу конопаца у раку. Где је то обичај, свештеник прелије остатком вина и уља ковчег у раки, разбије флашицу о неку алатку којом је копана рака, узима груменчић од првог ископаног комада земље и баца на ковчег. Такође и присутни бацају по комадић земље, а негде се баца и понеки новчић говорећи: „Бог да му душу прости“.
Освећење водице После повратка са гробља свештеник код куће освети водицу у просторији где је покојник издахнуо, и где је лежао док је био у кући.Водица се освећује за здравље и напредак осталих у кући. Обичај је у неким крајевима, када народ долази са гробља, да се сачекује у дворишту, ту сви перу руке, узимају угљен од жара, па га преметну у рукама и пребаце преко себе. То је остало из времена када су Србијом харале заразне болести и на тај начин се по наредби грађанских власти вршила дезинфекција. То данас није обавезно чинити. Добро је, можда, припремити воду и пешкир ако нема чесма или купатило, да народ опере руке. Када са гробља стигну укопници, обавља се обично вечера за покој душе умрлога. За ту су вечеру везани бројни обичаји. На њој се негде присутни служе житом, медом и погачом, а негде се то ради на гробу.
Што се тиче става цркве око опела и сахране покојника, за цркву је најважније жито, вино и сам чин опела. Опело је молитва у којој се свештеник моли за покој душе покојника, и за опроштај грехова његових које је као човек у животу учинио. Важни су помени који се врше од куће до гробља, јер је помен, такође молитва.
Сувишни обичаји Међутим, у неким нашим крајевима, за погреб су везани бројни сувишни, погрешни и штетни обичаји, који су често, чак и у супротности са учењем цркве. Тешко је, разуме се, у народу мењати такве обичаје, нарочито оне који су вековима присутни. Али у новије време, заводе се нови обичаји, који се лако могу мењати. Један од таквих је и куповина венаца за сахрану, затим даривање разним даровима свих који присуствују сахрани. И једно и друго изискује велике издатке, а потпуно је сувишно. Много би боље било, да се новац за куповину венаца преда домаћину, или тој кући, што би добро дошло у сношењу трошкова сахране. Такође се уобичајила велика и обилна припрема јела и пића за сахране, па се дешава, да, када се гости наједу и напију, сахрана се претвори у гозбу, и учесници се почну у пијаном стању недолично и неприкладно понашати, што је недопустиви грех према покојнику и његовој родбини. Против оваквих појава треба да се бори свештеник и сви озбиљни и богомољни људи у нашем народу.
Црнина и време после сахране У знак жалости за покојником, родбина од смрти почиње да носи црно одело. Жене црну мараму, а мушкарци црну кошуљу или флор. То се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева.
Овде треба нагласити да се, без обзира, када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек. Чак, шта више, потребније је, управо, славити обзиром да се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника. Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући, свадбе, журке, игранке и сл. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је овде немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није.
Трећина Сутрадан по сахрани, ужа родбина излази на гроб, где пали свеће за покој душе умрлога. Трећина се зове, јер је то трећи дан од смрти. На гроб се износи жито, вино, свеће, мед, погача, кадионица и тамјан. Негде се трећина обавља са свештеником који врши парастос или мали помен на гробу.
У неким крајевима, излази се на гроб у седми дан по смрти, или у прву суботу по смрти, и то се зове седмина. Све се врши исто као и на трећини.
Четрдесетодневни помен Од свих молитава за умрле које црква прописује после опела, најважнији је четрдесетодневни помен или парастос. По учењу цркве, у четрдесети дан после смрти, душа човекова излази пред Божији суд. Најбоље је ако се тај парастос врши тачно у четрдесети дан, а ако је немогуће, онда је добро у суботу која пада пре тога дана. Зашто субота? Субота је дан који је црква посветила мртвима, када се посебно молимо за покој њихових душа и када излазимо на гробља. За тај парастос се припрема жито и вино, мед и погача, кадионица и тамјан, и свеће које се пале на гробу и које присутни држе у рукама.Свештеник се позива да изврши парастос на гробу, или се доноси жито у цркву па над житом свештеник врши парастос, а родбина после тога иде на гробље, прелива гроб вином, носи освећено жито и служе се њиме на гробу.
За овај четрдесетодневни парастос, такође су везани бројни обичаји, међу којима је клање „душног брава“. То не спада у црквене и верске обичаје. Под те обичаје се једино може подвести и оправдати, уколико је циљ клања да се нахрани сиротиња и сиромашни, као добро дело за покој душе умрлога. Све остало је чист пагански обичај везан за жртвоприношење.
Полугодишњица и годишњица После шест месеци и једне године, такође се могу вршити молитве, односно парастоси за умрле. Тада се, као за четрдесети дан припрема жито које освећује свештеник, излази се на гробље и пале се свеће и прекађује гроб. Парастоси се могу одржавати и чешће. Гозбе и остало није црквени обичај.
 
Задушнице Четири пута годишње црква је прописала посебне дане који су посвећени молитви за умрле. То су задушнице: у суботу пред Месне покладе – зимске задушнице, субота пред Духове – летње задушнице, субота пред Михољдан.- михољске задушнице и субота пред Митровдан – јесење или митровске задушнице. Тада се излази на гробље, обавља се парастос или помен, освећује се жито, прекађује гроб, пале се свеће за покој душа умрлих сродника и пријатеља и уређује гроб.
Гробља Гробља су места где се сахрањују наши умрли сродници. Дужност хришћанска налаже, да се у молитвама сећамо наших покојника, да се молимо Богу за покој њихових душа, палимо свеће, држимо парастосе и помене, подижемо им обележја на гробовима (споменике) и да њихове гробове држимо у пристојном и уредном стању. Нажалост, ни један народ нема тако немаран однос према гробовима својих сродника као Срби. Да би се ту ствари поправиле, треба заједно да ради и црква и држава. С друге стране, у појединим нашим крајевима се иде у другу крајност. На гробљима се подижу скупоцени споменици, капеле новокомпоноване архитектуре, које више личе на викендице у којима имају фрижидери, телевизори, кревети итд. То је ружан обичај. Споменик треба да буде скроман са хришћанским обележјем у облику крста. Живот на земљи је кратак и споменик не може символисати вечност и везаност за земљу. Много је важније сећати се својих умрлих у молитвама, чинити добра дела за покој њихових душа, помагати сиротињу, давати прилоге црквама, болницама, домовима за незбринуту децу и другим хуманитарним установама.
Кремација Важно је напоменути, да спаљивање мртваца није хришћански обичај. Црква крајње снисходећи, према родбини покојника, одобрава опело над оним који ће бити спаљен. Кремација или спаљивање је велики грех пред Богом.
Самоубиство Самоубиство је највећи грех, јер самоубица нема прилику да свој грех окаје. Некада се самоубице нису сахрањивале на гробљима. Црква лишава самоубицу права на хришћанске посмртне почасти. По дозволи архијереја само се може обавити кратак помен на гробу самоубице, и то не на дан погреба.

2 коментар(а)

  1. Imam pitanje sin mi napunio godinu dana usao u drugu godinu sad cujem od svekrva da mi nece niko krstiti dete jer mora da je neparan broj znaci da cekam 3.rodjendan al imala zelju sad u drugoj godini jer sad tek smo u mogucnosti nazalost nije mi se ispunilo zelja do 40 dana molim odgovora jer nezelim da gresim

  2. Може ли тачније појашњење, зашто овај дан називамо и Ивањданом?
    Благодарим.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *