СРПСКЕ СЛАВЕ И ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ

 

ВЕРСКИ ОБИЧАЈИ
 

 
ОБИЧАЈИ ЗА ВАСКРС
Теодорова субота У суботу прве недеље Часног поста, пада празник светог Великомученика Теодора Тирона. Тога дана се у православним домовима кува жито као за славу. Тако се слави успомена на један догађај из првих векова хришћанства. Наиме, у време римског цара Јулијана Апостате 362. године, када је било гоњење хришћана као у време Нерона, нареди овај цар да се све намирнице по цариградским пијацама и радњама попршћу крвљу од жртвених животиња, како би се хришћани оскрнавили и не би могли да се причесте. Међутим, свети Теодор Тирон јави архиепископу цариградском Евдоксију, да хришћани Цариграда не купују ништа од намирница, него да у својим домовима, те недеље кувају пшенично жито и мешају са медом, и то узимају уместо хране. Хришћани тако и ураде, и достојни се причесте у недељу Православља. Као успомену на тај догађај, у овај дан, домаћице кувају жито као за славу, и служе своје укућане и госте који тога дана дођу у кућу.
Лазарева субота – Врбица Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила. Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек улистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.
Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.
Велика недеља Ова недеља се зове још и Страсна седмица, у којој се слави успомена на издају, хватање (хапшење) и страдање Господа Исуса Христа. Ове седмице се у нашим храмовима врше посебна богослужења, и пожељно је да верници у њима редовно учествују. У овој недељи су најважнији празници Велики четвртак и Велики петак. На Велики четвртак служи се литургија светог Василија Великог, и тога дана је Господ установио свету тајну причешћа, зато је добро тога дана примити причешће. На тај дан увече, читају се дванаест јеванђеља о страдању Христовом, и док се читају јеванђеља народ у цркви клечи.
На Велики петак, када се слави успомена на Христово распеће, у нашим храмовима, поподне износи се плаштаница (платно на коме је приказано полагање Христово у гроб), коју верници целивају све до Васкрса. Плаштаница се поставља на посебно украшен сто (гроб Христов), испред олтара. У неким нашим крајевима, обичај је да се верници после целивања плаштанице, провлаче испод стола на који је положена плаштаница. По народном веровању приликом провлачења, треба се помолити Богу и помислити неку лепу жељу, и та жеља ће бити испуњена
Ове недеље црква заповеда најстрожи пост без рибе и уља. На Велики петак пожељно је ништа не јести.
Васкрс Васкрс је највећи хришћански празник. Тога дана је Господ Исус Христос васкрсао из мртвих, победио смрт и свима људима од Адама и Еве до последњег човека на земљи даровао вечни живот. Због значаја овога празника, свака недеља у току године посвећена је Васкрсу и свака недеља је мали Васкрс. Васкрс спада у покретне празнике, и празнује се после јеврејске Пасхе, у прву недељу после пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневнице, или непосредно после ње, никада пак не пре те равнодневнице. Најраније може да падне 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару.
За Васкрс су, такође, везани лепи обичаји у нашем народу. У целом хришћанском свету, па и код нас Срба, за овај празник је везан обичај даривања јајима.
Јаје је символ обнављања природе и живота. И као што бадњак горећи на огњишту даје посебну чар божићној ноћи, тако исто васкршње црвено јаје значи радост и за оне који га дају и који га примају.
Фарбање васкршњих јаја Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио, чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја боји (фарба) на Велики петак, у дан када се, иначе, ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и Јерусалиму.
Како се фарбају јаја? Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у коме ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице – васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да равномерно буду обојена, а деца обигравају око матере, и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје, оставља се на страну до идућег Васкрса и зове „чуваркућа“.
Пре фарбања јаја се могу „шарати“. Наиме, са растопљеним воском и пером за писање, или нечим сличним, на јаје се наноси топљени восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања, на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише X. В. и В. В. (Христос Васкрсе и Ваистину Васкрсе), цртају крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.
Символика фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка, која је са Пресветом Богородицом, непрекидно била уз Христа у току његовог голготског страдања, и којој се Христос првој јавио по васкрсењу), путовала у Рим да проповеда Јеванђеље, и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје, и поздравила га речима: „Христос Васкрсе“. Црвена боја символише Спаситељеву, невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки појединци и покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје и компромитују.
Васкршње славље Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго, звоне сва звона, и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на свету васкршњу службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: „Христос Васкрсе!“ и „Ваистину Васкрсе!“ Тај поздрав траје све до Спасовдана.
Кад се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита „Оче наш“ и друге молитве које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.
Туцање јајима На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин први узима једно јaјe, a за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође, – „Христос Васкрсе“ и „Ваистину Васкрсе“. На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело.
Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом, па се онда послужује осталим понудама.
У неким нашим крајевима, сачуван је дирљив обичај, да се фарбана васкршња јаја носе на гробове преминулих предака. То сведочи о народној вери, да су сви људи пред Богом живи, и да умрли наши преци треба да осете васкршњу радост и славље.
Побусани понедељак Први понедељак после Васкрса зове се Побусани понедељак. Тога дана, по народном веровању и обичају, треба побусати гробове умрлих сродника бусењем са зеленом травом. У неким крајевима, овај дан се обележава као и задушнице. Наиме, излази се на гробља, пале се свеће, уређују гробови и свештеник врши парастосе и помене за покој душа покојника. Тај дан се износе фарбана васршња јаја на гроб, и деле се потом сиротињи. Дакле, Побусани понедаљак је дан посвећен мртвима.
Ђурђевдан Ђурђевдан је дан пролећа, дан преображаја природе, рађања новог живота, празник цвећа и зеленила. До Ђурђевдана су сва поља засејана усевима и ђурђевске кише облагорођују земљу да би донела стоструки род и хлеб наш насушни. Да би Бог благословио усеве, воћњаке и винограде, и дао родну и плодну годину, наш народ на Ђурђевдан прави дрвене крстове и њима закршћава њиве и поља, да моћ и благодат Часнога Крста чува усеве од сваке непогоде и штете. Обично се одсече лескова грана – прут, на средини се оштрим врхом ножа расцепи, и у тај расцеп ставља пречка од дрвета дужине 20 сантиметара, и тако се прави крст. То се забада у њиву засејану пшеницом или кукурузом, ставља се у башту, на кућу, обично се закачи изнад врата, или за рог од крова.
Негде се овај обичај обавља на Спасовдан.
Духови (Тројице) На овај празник силаска Светог Духа на апостоле, у наше храмове, уноси се свежа зелена трава и цвеће. После свете литургије служи се вечерње, на коме се клечи и плету венци од траве и цвећа. Ти венци се носе кући и стављају поред иконе и кандила на зид.
Ивањдан На овај дан се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Њима се ките хришћански домови, зграде и обори. Ови венци се стављају на зграде поред ђурђевданских крстова. Венац цвећа символизује лепоту природе коју је Бог створио и човеку даровао на уживање и коришћење. Цвеће у венцу подсећа хришћанина да његов живот треба да буде украшен врлинама и добрим делима и да на крају свога живота заслужи вечни венац у Царству небеском.
Петровдан Уочи овог великог празника посвећеног светим апостолима Петру и Павлу, у нашем народу постоји леп обичај паљења лиле. Лила је млада кора која се скида са дивље трешње или брезе, ниже се на сиров дрвени штап и суши на сунцу. Уочи Петровдана, када падне мрак, изађе се на место где се народ обично окупља, тргове, раскршћа, сеоска узвишења и пали се лила. То је обичај у коме учествује омладина. На тим местима се могу ложити ватре и од другоg материјала, дрвета, гуме и сл. Наравно, треба водити рачуна, да не дође до пожара, зато треба лилу палити далеко од стогова сламе, сена и жита.
Паљење лиле и петровданске ватре подсећају хришћане на време гоњења хришћана у апостолско доба. У време апостола Петра и Павла, хришћане су римски цареви везивали за дрвене стубове, натапали смолом и палили. Њихова су тела горела као буктиње и осветљавала градске тргове и паркове у Риму.

3 коментар(а)

  1. Imam pitanje sin mi napunio godinu dana usao u drugu godinu sad cujem od svekrva da mi nece niko krstiti dete jer mora da je neparan broj znaci da cekam 3.rodjendan al imala zelju sad u drugoj godini jer sad tek smo u mogucnosti nazalost nije mi se ispunilo zelja do 40 dana molim odgovora jer nezelim da gresim

  2. Може ли тачније појашњење, зашто овај дан називамо и Ивањданом?
    Благодарим.

  3. Da li neko moze da mi objasni zasto se vece pre Svetog Vasilija slavi kao srpska nova godina
    Po meni Srpska Nova godina ne postoji vec je to nesto sto su Srbi izmislili

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *