Спорт и уметност

Питање:
Поштовани оци, Прочитала сам текст о спорту, умјетности и науци на овом сајту (нема име аутора текста) и сад не разумијем да ли је дозвољено бавити се икаквим активностима, осим оних најнеопходнијих за преживити. (Мене лицно занима декорација, ентеријер и зато сам завршила архитектуру, којим се нажалост не бавим) . Зашто онда Бог дозволи да постоје умјетници и зашто уопште људи имају зељу за умјетношћу? Да ли има списак дјела која су дозвољена у Хришћанству? Хвала на вашем труду и сајту, за мене је врло користан, пошто сам цјело дјетињство провела као атеиста у незнању, што се може закључити из овог писма. Све најбоље
Татјана


Одговор:
Драга Татјана, Нисам сигуран на који текст мислиш, али пробаħу да кажем нешто о томе. Питање није тешко, али је врло, врло широко; јер шта је то спорт? И шта је уметност? Не постоје сасвим прецизне и општеприхваħене дефиниције ових појмова. Спорт и уметност се, као и све друго, могу јако, јако, злоупотребити, што се данас масовно чини, нарочито преко масовних медија. Зато, најпре треба знати о каквом је спорту реч? Са каквим циљевима се он упражњава, посматра, учествује, прати…? Да ли се неко бави спортом да би одржао потребно здравље, или да би се клањао самоме себи и правио важан пред другима? Да ли бављење одређеним спортом код дотичног човека развија здрав однос љубави према ближњем, или нездрави дух супарништва и острашħености? Да ли се то ради да би се наше тело одржало у потребној форми, или да би своје физичко тело и његове способности величали, да би уживали у њему, као циљу за себе? У томе је разлика. Бавити се спортом, само по себи, није грех. Али јесте грех обраħати много више пажње на пролазно тело, а много мање на непролазну душу. Ми сувише времена проводимо бринуħи се о својој телесној појави, недостатке покривамо или отклањамо лепом одеħом, скупоценим детаљима, негом, масажом, козметоком, проверавамо свој изглед у огледалу и бринемо о њему пред другим људима. А истовремено, не вежбамо се у врлинама, у добрим делима, у душевном миру и добром расположењу, не украшавамо своју душу врлинама које су много скупље и драгоценије од злата, сребра и драгог камења. Ово ħе проħи а оне неħе. А шта да кажемо за медијски спорт, његове звезде на продају и острашħене навијаче и обожаваоце? Шта реħи за „Спортске кладионице“? Мислим да је то свакоме јасно. Потребно је бринути се о здрављу тела, али је још потребније вежбати се и стицати здравље душе и разума. Уметност је такође, лепа. Бог је највеħи уметник, који је створио склад у васиони, који је обликовао сва жива биħа и створио небројене лепоте у природи, у целом свету. Али, погледајмо какво идолопоклонство влада у медијској уметности! Угађање и дивљење самом себи, свом атлетском или заводничком телу и понашању. Љубав не према ближњем, веħ страст и обожавање своје куħе, кола, материјалног богатства, достигнуħа… Зар се не треба више дивити духовним стварима, које не пролазе и не кваре се тако брзо и лако? Каквих све идола нема међу музичарима, каквих накарада у филмовима. Они утичу на друге, који им се диве, опонашају их, желе да буду као и они… А само је једно потребно. Господ нема ништа против лепоте. Он чак заповеда да будемо здрави и лепи, да тако уређујемо и своју околину. Али, шта је за кога здраво и шта је лепо? То је питање на које треба најпре дати добар одговор. Поздравља те, о. Срба

Коментарисање није више омогућено.